[Николај]

Самарџић тврди да „априла 1941. војска није капитулирала, да је то била немачка пропаганда коју су касније комунисти прихватили, јер је генерал Калафатовић био заробљеник и његов потпис је зато био неважећи“. Волео бих да је г. Самарџић у праву, али није. Јер, капитулација јесте највеће понижење за један народ и државу. Из немачких извештаја се види да су немачке трупе 16. априла 1941. заузеле Сарајево и његову околину, где су заробиле нека одељења Врховне команде. По међународном праву правна способност опуномоћеника Врховне команде самим чином заробљавања била је угашена, па акт о „примирју“ не би требало да има било какву правну вредност.

Осим тога, опуномоћеници Врховне команде нису имали право да закључе уговор о примирју, јер је то спадало у искључиву надлежност владе. Но, у акту бр. 1315, од 14. априла 1941. краљ поставља на дужност начелника штаба Врховне команде генерала Данила Калафатовића, а председник владе, односно Министарског савета, генерал Душан Симовић том приликом писмено обавештава генерала Калафатовића да га „Краљевска влада овлашћује да од Немаца затражи примирје и да ће Краљевска влада примити одлуке генерала Калафатовића као своје“ (Изјава Михе Крека Хоптнеру: ,,Краљ Петар Други је 13. априла сазнао од Симовића да ће војска капитулирати”, King Petar II, Kings Heritage стр. 83, записници седница владе 12. и 13. април, архива Колумбија универзитета). Из садржаја 18 одредби уговора о „примирју“ свако онај ко је интелектуално и морално поштен видеће да је то диктат о безусловној капитулацији југословенске војске, уз разоружавање и одвођење у заробљеништво.

Разуме ли неко шта је он сад овде хтео да каже. Прво рече, потписана је важећа капитулација, онда каже да заробљеник не може пуноважно да потпише било шта, онда опет наводи да се из одредби уговора о „примирју“ види да је то капитулација...Овај је у свађи са самим собом.