[luka.luke 1]

Одговор за Чеду, уколико може задовољити његово питање. Додуше ради о поратном периоду, и о појединцима

О овом примјеру сам већ писао.
Послије разбијања партизана на Сутјесци 1943, негдје на подручију Рогоја (превој између Трнова и Фоче) четници су заробили четири партизана, крајишка Србина . Глади, изнемогли, изгубљени данима су врљали по шумама. Практично су их спасили од смрти. Довели су их на Луке, Требевић (четничка база). Нису их малтретирали, ни затварали, ишли су заједно на казан са четницима. Кад су се опоравили пустили су их да иду куда хоће. Тројица су отишли паризанима, а један је остао у четницима. Извјесни Марић, не знам му име. Само знам да је био храбар и добар борац. Дуго се послије рата крио на Требевићко-Јахоринском платоу. Шта је било са њим не зна се, по неким мојим сазнањима ликвидиран је са групом Петра Лучића 1947. Један од оне тројице што су се вратили у партизане је био извесни Шпиран Јокић, вјећник ЗАВНОБиХ-а, партизански народни херој, други је био неки Козомара не сјећам се имена, као ни трећем. Занимаљиво је, када су мог дједа удбашке власти протјерале у Крајину '47, у Шипово, (без пресуде, отприлике као неподобног по околину и сумње да помаже "банду", тај га је Шпиран Јокић препознао. Био је на некој високој функцији и помагао је дједу тамо, отприлике у знак захвалности, јер су се четници према њима коректно односили.

Други примјер десио се приликом једног хапшења мог дједа (хапшен је више пута). Партизан-ознаш Душан Међо(вић) је хтио убити дједа одмах пред кућом и дјецом, репетирао је пушку, опсовао му и пуцао. Други партизан-ознаш Нина Голијанин је ударио по пушци и спријечио Д. Међа да убије дједа, рекавши да дјед не заслужује да га убију. Одвели су га у затвор.