[Vlad Alekš]

Кредибилитет особе која пише је изнад твојих емоција. Ти причаш о емоцијама, човјек прича о њему као личности. Опростићеш, али мемоарска грађа долази тек на треће мјесто по вјеродостојности као историјски извор.
Ту долази до изражаја кредибилитет особе и субјективност.

Ако ти имаш времена да читаш које какве ликове, бујрум...

Са таквим размишљањем онда ти нема потребе да читаш било шта јер си већ у својој глави створио пресуду и формирао мишљење које је непромењиво. То је наравно такође легитимно, али због јасне субјективности не можеш да будеш учесник било какве иоле озбиљне дискусије када се ради о теми ЈВуО.

Додуше, с обзиром да ниси историчар, да се не бавиш историјом и не пишеш књиге, то није никаква трагедија, али када би Самарџић имао таква размишљања мислим да са својим радом не би далеко догурао.

Колико ти имаш година? Ја те процењујем на негде шест.

---

Мора се све читати и поредити...

Бојим се да ниси у праву. Ево једног примера.
Пронађох пре десетак дана једну књигу у магацину државне фирме у којој радим. У питању је збирка Титових текстова и говора. Књига је штампана поводом 70 година од оснивања КПЈ, ако се не варам 1979. Знаш и сам да је свако предузеће морало да има такве књиге, а такође добро знаш да су сва предузећа те и такве књиге у једном тренутку развоја наше средине посклањала на мање видљива места.
Реших да прочитам пар Титових есеја. Да бих спојио лепо и корисно ја то учиних на шољи док сам обављао велику нужду. Али авај, десило се нешто што се казном може назвати.
Ја од тада болујем од затвора. А затвор не бих пожелео ни најгорим непријатељима.