[Chicot]

ПРИПРЕМЕ ЗА ПОСЛЕ ТИТА

Увиђајући да су Титу одбројани дани, Запад је 1977. поставио на дневни ред питање “будућности Југославије”. Назирало се да ће после Титове смрти доћи до промена уставног поретка и урушавања дотадашњих националних равнотежа у корист српског фактора. У одељку извештаја Трилатералне комисије посвећеном ситуацији у Југославији привучена је пажња на дугорочне совјетске притиске на Југославију и на могућност да Русија себи осигура излазак на Јадран, при чему се указује на потенцијално искоришћавање националних несугласица: “Имајући у виду континуиране, озбиљне националне тензије унутар Југославије, нико не може бити сигуран да ће “криза око наследства” (Титовог) бити избегнута, што Совјетима може пружити шансу за индиректну интервенцију…”

Годину дана касније у шведском граду Упсали главни архитекта и мозак Трилатерале Збињев Бжежински одредио је акциони план којим би се, после Титове смрти, осујетило могуће зближавање српске Југославије са Русијом. Истакао је потребу да се пружи западна помоћ опозиционарима и дисидентима „уколико они имају антикомунистичку оријентацију” и да се помогне “национал-сепаратистичким снагама”. Затим су релеј предузеле организације за одбрану људских права, које представљају значајне карике западних обавештајних служби у извођењу скривених операција (covert actions). Amnesty International је кренуо у одбрану југословенсих “дисидената” Изетбеговића, Туђмана, Доброслава Параге и Војислава Шешеља. Фридом хауз, једна од главних полуга CIA, основала је 1987. Одбор за помоћ демократским дисидентима Југославије. Одбор је саставио “Апел Председништву СФРЈ и страним владама”, на коме се налазио Туђманов потпис.

На задатку разбијања југословенске федерације су се такође нашле незаобилазна Паневропска унија и њен председник надвојвода Ото фон Хабзбург. Овај утицајни члан конзервативног блока у Европском парламенту и немачке Социјал-хришћанске уније (CSU) који располаже замашном мрежом релација у западним наднационалним структурама моћи, неуморно је лобирао у корист југословенских сецесиониста. Зна се, на пример, да је немачки огранак сместио у своје просторије у Бону “Хрватски информацијски уред”, основан 1985. од имигрантске “кровне” организације „Хрватско народно вијеће” са сврхом да води пропаганду акцију унутар европских институција у корист независне Хрватске.

УЛОГА ЕУ

1991. Француски аналитичар Жерар Бодсон је оптужио Европску унију да је себи одредила улогу извршиоца поделе “наследства” титовог антисрпског територијалног уређаја. Од свих оставштина комунизма Запад се свим силама залагао за очување авнојевских граница и статуса српских аутономних провинција. Подсетимо само да су у Декларацији о Југославији Европске заједнице све федералне јединице позване да се до 23 децембра 1991. изјасне да ли “желе да буду признате као независне државе”. ЕЗ је поступила са циљем да доведе процес дезинтеграције до крајње тачке и да онемогући опстанак шире државне заједнице сакупљене око Србије. Познато је да се много обећавало и претило колебљивим Изетбеговићу и Момиру Булатовићу како би се коначно одлучили за сецесију њихових република.

О повезаности операција деструкције Југославије и Совјетског Савеза убедљиво говори чињеница да је у истом пакету са “Декларацијом о Југославији” усвојена и “Декларација о руководећим начелима у погледу признања нових држава у Источној Европи и СССР”. Офанзиву на територијални интегритет Совјетског Савеза је предузела Америка 6. фебруара 1991, када је гуру америчке спољне политике Збињев Бжежински позвао америчку администрацију да успостави специјалне односе са неруским републикама Совјетског Савеза.
На метафорични значај Србије у вези са Русијом указује знаменита теза Бжежинског, изложена у листу „Украинске слово“ 1993 године, према којој појава независне Украјине узрокује крај империјалне Русије: “Сламајући империјалну Русију, Украјина је створила могућност за саму Русију да – као држава и нација – постане коначно демократска европска земља“. У истом духу је његов најревноснији ђак и следбеник Јануш Бугајски, иначе директор источноевропског програма у Центру за стратешке и интернационалне студије у Вашингтону, осудио све покушаје очувања Државне Заједнице Србије и Црне Горе под изговором да “подсећају на руске неоимперијалистичке позиције спрам независне Украјине” и да Србија једино може постати “нормална и демократска” ако прекине све државне везе са Црном Гором. Изговор је исти: државно јединство руског и српског народа се тумачи као облик империјализма.

ИЗГРАДЊА НОВИХ НАЦИЈА

Служећи се рецептима Бењамина Калаја, управника аустро-угарског окупационог режима у Босни и Херцеговини с краја 19. века, и дограђујући их титовим идеолошким темељима, Запад се трудио да доврши процес изградње јужнословенских синтетичних нација, као што су македонска, бошњачка, црногорска, косоварска, “санџаклијска”. Неоспорно да је један од главних повода за уплитање Америке у југословенске ратове био производња нација са исфабрикованим идентитетом, на шта указује изјава утицајног америчког сенатора Џозефа Бајдена (Biden): “Да ли то значи да ми интервенишемо на Балкану делимично како би помогли у изградњи нација? Сигурно !” (Le Monde, 31. јануар 2001)

После успешног сабијања Србије у уже авнојевске границе, на ред је дошла друга фаза разбијања српског националног простора пошто је, како је објаснио Џорџ Сорош у „Вол Стрит Џурналу“, “посао (је) недовршен” (unfinished job). Дезинтеграција Југославије није окончан процес с обзиром да остају многи нерешени проблеми као што су статус Црне Горе, Косова и Војводине, који су, према речима америчког подсекретара за европске послове Николаса Бернса (Burns), задњи делићи балканске слагалице.

Извршена је 1999. агресија на СРЈ са намером да се створе повољни услови за сецесију Косова и Метохије и да се подстакне црногорски сепаратизам. Револуционарни преврат 5. октобра 2000. је улио западним спонзорима „отпораша“ велике наде да ће њихови штићеници извршити федерализацију Србије и створити од ње неки нови вид „титоленда“. Западни “пријатељи” су упозоравали да ће Србија лакше ући у ЕУ као федерална и децентрализована држава, препоручивали су Србији “територијалну дијету” као лек против тобожње “грандоманије”.

Пошто планови федерализације нису уродили плодом ЕУ се поново ухватила штапа и позвала Србију резолуцијом Европског парламента (2005) да врати повластице октроисане Војводини конституцијом из 1974. године. Том приликом је изасланик представника ЕУ за спољну политику, Штефан Лене (Laisne) објаснио де је “питање националне и територијалне организације Србије једно од великих отворених питања, тако да ће питање аутономије Војводине бити у средишту интересовања, нарочито ако дође до разлаза са Црном Гором“.

Од Србије се дакле тражи да поштује устав преминуле државне творевине (СФРЈ). Приметимо да је у резолуцији Војводина дефинисана као “мултиетничка провинција”, у којој “етнички Срби” врше насиље над “етничким Мађарима”. С обзиром да се појам “етнија” односи на мале заједнице разбацане на државној територији већинске нације, уочљив је перфидни инструментални карактер таквих одредница, које служе поништавању грађанског карактера конституционалног поретка Србије и поделе на већинско и мањинско становништво.

dragoljub-zivojinovic 2

ПОДСТИЦАЊЕ МАЊИНА

За Бжежинског и остале стратеге колонизације словенског истока Југославија је требало да послужи као експериментално подручје и геополитичка метафора много крупнијих игара са Русијом. Пошто се на Србију гледало из западне перспективе као на “Русију у малом”, разумљиви су покушаји примене на руски државни простор добро уходаних механизама подстицања мањинских, “етничких” и регионалних сепаратизама. Амерички државни секретар Џејмс Бејкер (Baker) је недвосмислено изложио у Лисабону 24. маја 1992. крајње намере његове земље према Русији: “Оно што желимо да досегнемо су независне државе не само Русије и унутар ње, не само Москве и Санкт Петерсбурга него Урала, Сибира и Далеког Истока”

Бжежински није дакле изнео лични став, него званични када је написао у свом магнум опусу да је пожељна “отворенија руска конфедерација” састављена од “Русије до Урала, Сибирске републике и далекоисточне Републике”, чије би “империјалистичке тежње биле мање изражене”. Надвојвода Фон Хабзбург оправдава распарчавање Русије по меридијанима како би се пресекле руске трансконтиненталне саобраћајнице, од којих је стрепео Мекиндер, под изговором неизбежне “деколонизације”: “Москва би требала да схвати да је у нашим временима деколонизације немогуће одржати ситуацију између Урала и Пацифика таквом каква је у овом часу. Неке нације више не толеришу руски систем и тражиће кад-тад своје самоопредељење”

Непосредна западна економска помоћ локалним властима и НВО северноисточних области и региона Русије, као посредно средство за изазивање центрифугалних покрета, препоручују се у извештају радне групе Савета за спољне односе, којом је – насловљеном као “Америчка политика према североисточној Европи” – председавао 1999. незаобилазни Бжежински. Према том документу, та врста стратегије требало би да буде примењена на прибалтичке регије Русије (Мурманск, Санкт Петерсбург, Новгород, Калињинград). Примећује се да, “како централна власт слаби, регије ће постати све важније. Наиме, неке регије већ су почеле да развијају личну спољну и економску политику.” Аутори не таје да би развитак економских веза са Западом и надграничне сарадње са земљама прибалтичког региона могли да подстакну аутономистичке и сепаратистичке тежње, што изазива зебње Русије. Саветују се опрез и препуштање тих послова ЕУ како се Русији не би учинило да Сједињене Државе траже да подстичу сепаратизме. Италијански геополитички часопис „Лимес“ без околишања је објаснио те “опасне игре” као покушај да се “најзападнија зона Русије ‘приближи’ Европској Унији како би се одвојила од остатка земље“.

Спонзорисање тероризма представља значајан састојак стратегије етноинжењеринга, намењене сламању српског и руског националног простора. Пракса употребе терориста у тајним акцијама датира од краја 40-их година прошлог века, када су западне обавештајне службе регрутовале и обучавале диверзантске групе крижара, албанских и украјинских националиста које су слале у унутрашњост “непријатељских” земаља. У данашње време основана су на Западу безбројна удружења и организације задужене за пружање подршке чеченским и шиптарским “борцима за слободу”.

Једна таква организација је Амерички Одбор за мир у Чеченији (American Committee for Peace in Chechnia) на челу са Бжежинским и Александром Хејгом (Haig), чија искуства у таквим врстама работа датирају још од времена када су регрутовали и наоружавали афганистанске џихадисте за рат против Руса. Одбор, који је основала Фридом хаус (Freedom House), привладина пропагандна радионица, издржава фантомску чеченску “Владу у егзилу” са седиштем у Лондону и Вашингтону. О терористичко-сепаратистичкој природи тобожње “владе” говори чињеница да је њен “вицеминистар” исламистички вођа Шамил Басајев, мозак терористичког подухвата у месту Беслан, окончаног масакром 186 деце.

ЗАКЉУЧАК И ОПОМЕНА

Овај кратак преглед деструктивних стратегија англо-саксонског и западноевропског света спрам руског и српског национално-државног простора је састављен са скромном намером да докаже постојање “хроничне” спреге између терористичко-сепаратистичких и центрифугалних појава на тим просторима и западних геополитичких интереса. Потребно је једном заувек разумети да западна политика није импровизованог и реактивног карактера, него је заснована на стратешкој планификацији усклађеној са дугорочним интересима и глобалистичким тежњама. С обзиром да ће Србија увек бити “много велика” за западне “партнере”, српски државни апарат би требало да се угледа на руски и да се побрине о предузимању делотворних контрамера за неутралисање даљих западних иницијатива усмерених ка новим “етничким” и “регионалним” деобама.

http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-d...el-srbije/