[мунгос]

Знам ја нас... и нашу дисциплину. Углавном се ја слажем са твојим описом. Хтио сам рећи да однос према српском официру није био исти са обје стране Дрине.

Је си ли сигуран да су Босанци и Херцеговци морали служити Аустро-Угарску војску свих 40 година.
Ја знам да су неки, моји, тек 1914е мобилисани у Аустро-Угарску војску, за потребе ПСР.

Српски официр и југо официр, то никако није исто. О разликама српска војска-југо војска имаш у књизи Бандитско-комунистички логор од Бранислава Ј. Пантића ( http://www.scribd.com/doc/208297061/Band...v-J-Pantic). Замисли, кад један српски, па југо официр, назове књигу о логору заробљених југо официра у Њемачкој "бандитско-комунистички логор!" Писац је учесник ратова 1912-1918, као српски официр, и касније 1918-1941 на служби као југо официр.

Да, војна обавеза за Босанце и Херцеговце је уведена да ли 1881. или 1883. године. Кочић у Јазавцу о томе пише, "Главати царски господине, олободили сте ме сина, али ионако није ваљао" а приповјетка је из 1903. године.

---

Значи, уместо да лепо оде код Недића, "гланца лаковане чизме и шета фрајле по Теразијама", човек из релативно безбедне средине оде добровољно у најопаснији део земље, да помогне том народу да не буде истребљен, у ситуацији када сваки крај вапи за официрима, и ми ћемо сада да му прво проверавамо биографију, какве су му командантске и организаторске способности и дал је он дорастао том задатку или не (а то ће да "утврђују" полуписмени "народни прваци").

Наведи ми само један документ којим доказујеш да га нису прихватили јер су били кивни на ту војску, коју ти (а поред тебе и усташе, комунисти и многи други), стављаш под наводнике. А ја ћу да поставим документ из кога се види зашто је он био киван на локане вође и подвође.

Ниђе ја нијесам говорио о томе специфичном официру. Јер стварно не знам појединости тога случаја. Само сам истакао могуће проблеме кад је у питању герила и "људи са стране". Па те исте проблеме су имали и официри OSS и SOE кад су радили са народом. Многи су морали поступати строго тактички и преко локални вођа и арамбаша водити народ. О томе проблему је доста писано. Не видим зашто би Срби ту били специфични? Неко са стране је увијек прихваћен са неповјерењем, што је и природно. Треба више или мање времена да се он "наметне" и да буде прихваћен од народа. Опет, пишем о проблемима герилског рада у општем смислу.

У томе и јесте ствар, што су служили све по страним, туђим војскама, па им је официр постао синоним за нешто лоше, нешто што је против њих, што им ради о глави.

Не би рекао да је у томе проблем. Војска је војска и свака војска је слична једна другој више него што није. Српска војска је од своји почетака везана за аустријску војну вјештину (прву регуларну војску су организовали аустријски официри, Срби из Лике и Славоније, сам Карађорђе је био аустријски подофицир итд.). Та војска је иза себе имала 400 година војничке традиције. Знам да то теби не значи пуно и да ћеш наћи милион разлога да то оспориш, али то је прије свега неозбиљно.

Коју другу војску су Срби могли служити? Српске није било, тако да су служили у војсци која јест била и њихова - у тој држави су живили 400 година, та војна служба је гарантовала њихов српски начин живота итд. Срби су служили и у турској војсци стотинама година. Па шта? Служили су и као професионалци (јањичари) и још више као плаћеници.

Ваш приступ историји и војсци је превише емотиван за мој укус. Мој је строго рационалан и практичан, па су ми стога више њих "српски емотиваца" приговорили да "нијесам Србин".
Неки су ми чак у рату пријетили "да ће убити".

---

У основи је био исти, пусти Мунгоса и његове теорије. У ствари, доминантна оцена је да су и официри и војници из Србије били радо виђени и више цењени него локални. И стално су тражени. Неколико изузетака у Босни је последица политичких интрига, тј. мешања политике. Веома мало је изузетака због тога што се неко ''на локалу'' осећао као цар. Нпр. неки Бижић у источној Босни. Због тога је брзо и погинуо, од партизана. Или Радић, али он је посебна прича, због тога што и није било боље опције од оне коју је спроводио. И наравно због тога што је његов терен био предалеко за брзу реакцију.

Основни проблем у Босни, као и у Херцеговини, Крајини, итд, био је као и у ратовима 1991-1995, дакле елита, или ''елита'', се склонила у Београд. Укључујићи и официре. Јер код Недића је било лагодно, плата, посао као у доба мира...

Свега негде 100, или чини ми се 80, официра из западних крајева, на челу са Врањешевићем, Дража је успео да окупи почетком 1942. и да их пошаље на запад. Половина је изгинула у борбама против усташа и комуниста, док су стигли тамо.

Други, и већи проблем, био је што Дража није смео да шаље превише јединица из Србије, јер је то аутоматски довлачило јаче немачке снаге, од којих би пораз био неминован. А онда и усташки злочини.

Трећи проблем је што тамо заиста није постојала велика војничка традиција. То је био проблем и у Црној Гори. Друго је ратничка или устаничка традиција.

Нијесу то моје теорије, него неке опште ствари специфичне за герилски рад и рад са народом. Регуларни официр је превише крут за герилски рад, ту је потребна мјешавина између војника, полицајца и политичара, тј. "народног човјека". Сад ја нећу улазити у појединачне случајеве. Проблеми су били грдни и свако их је ријешавао најбоље како зна и умије. Наравно да се тим људима не море замјерити ако неки пута нијесу знали прави или најбољи начин да ријеше те проблеме, али исто тако стављати у исту раван регуларног официра и четника из времена 1903-1918 никако не иде. То се видило најбоље како су крути и неспремни људи ријешавали проблеме 1918-1929 на Косову и Маћедонији. Док специјалисте за тај рад нико није ни питао "како се то уствари ради и шта функционише, а шта не".

Ратничка и устаничка традиција је била јака код свију Срба. Не видим како то аутоматски елиминише и војничку традицију? Требало би да је ојачава. Још у вријеме ускочке епопеје, то нијесу били обични хајдуци, него војничке јединице које су редовно тукле "професионалце" и вођене од арамбаша и војвода, који су по свом војничком знању били често пута бољи него крути регуларни официри. То је био начин живота. Нпр. за Војну Крајину се говорило да је то једна велика војничка касарна.

Још од времена пропасти српске државе и Матије Корвина, Срби су стотинама година чинили бар половину угарски и аустријски војска.