17-12-2016, 05:16 PM
Када је пала ноћ упутили смо се у замишљеном правцу. Јужно од станице, на око 200 метара, прешли смо два колосека пруге – један је колосек долазио са јужне стране од станице, а други се одвајао од станице према Трсту. Упали смо у један троугао између пруге и пута, а удаљени од станице на око 200 метара. Путем су пролазила непрекидно кола са коњима, док је на станици свирала музика, праћена пушчаном и митраљезном пуцњавом. Ми смо легли уз један омањи зид који нас је својом сенком сакривао, чекајући да кола прођу па да се пре¬бацимо преко пута. Али колска је колона била непрекидна. Ми смо се просто прилепили на земљу да нас не би приметили јер смо крај пута на десетак метара. На станици је још увек јечала музика, с времена на време праћена пуцњавом.
Нас обузе страх те наредих да се некако повлачимо кроз ту колону коњских запрега и да пређемо пут. Сви смо одједном јурнули заобилазећи кола и коње, а возачи кола су нас посматрали не придајући нам много пажње. Они су били заузети око својих кола и коња.
Кад смо прешли пут, упутили смо се означеном брду. Али на овом путу, сада северно од пута, наишли смо на једно село у коме је такође свирала музика праћена пуцњавом. Пошли смо мало јужно према путу и пролазећи кроз њиву кукуруза, опет смо се снабдели кукурузом, једином нашом храном. Дошли смо до одређеног места, где смо наложили ватру, са последњом шибицом коју смо имали. Кукуруз смо пекли и јели. Када је свануло осмотрили смо терен око себе. Приметили смо, у подножју брда, на западној страни, један пут и поред њега неке зграде оштећене ватром. Ту се око 8 сати јави војничка труба, а потом се чуло лупање мајстора који су те грађевине оправљали. Били смо уплашени, верујући да је у тим грађевинама војска, а оне су од нас удаљене само око 400-500 метара.
Знамо да смо крај Трста, али не знамо чија је власт у њему. Док смо били на терену, с времена на време сазнавали смо светске вести, па смо чули и да су Западњаци истерали Титовце из Трста. Али смо у току овог нашег пута од 28 дана, без икакве везе са светом. Бојали смо се на шта ћемо наићи у Трсту. Па да бисмо проверили стање у тој вароши, решили смо да нађемо неког мештана или пролазника од кога бисмо сазнали шта нам је потребно. У том циљу сам послао тројицу из групе, у подножје брда, недалеко од грађевина одакле се чуо глас војничке трубе. Око 16 часова она се наша тројка вратила, али никога нису нашли да га доведу. Народ је, рекли су, ишао у већим или мањим групама, и нигде нису видели некога да иде сам. Осматрањем поменутих грађевина, нисмо видели никакву војску у тој околини, само смо видели људе који су радили на оправци тих изгорелих зграда.
Дакле, знамо да смо на вратима Трста, али у њега не улазимо без провере. Водимо се мишљу да продужимо преко Тирола за Аустрију. Реших да ја лично проверим стање у Трсту. Са собом сам узео Душана Пролу и Мирка Малиновића и упутио сам се према селу које смо предходне ноћи прошли и снабдели се кукурузом. Осталима сам рекао, уколико се ми не вратимо, нека се сналазе како знају – нека иду било у Трст, било у Аустрију. На путу према томе селу, наишли смо на једну осамљену заклану краву у камењару. Ту оставих Мирка, па уколико неко дође на то место, да га задржи до нашег повратка, а уколико се ми не вратимо, онда да дотично лице одведе код групе наших осталих, а и краву да понесу.
Душан и ја смо дошли под село, у коме се такође орила музика пропраћена пуцњавом. Видели смо да нема никаквог смисла да улазимо у то село јер нам је било јасно да из њега не можемо ни милом ни силом да извучемо неког ради потребе нашег обавештења. Прикрили смо се крај пута и чекали да би неко туда наишао.
После једног сата, чуо се одјек корака на путу. За кратко време, на месечини, указа се појава једног човека. Ми се бацимо на њега. Подигли смо га са земље и носили уз брдо. Човек се уплашио и дрхти од страха, а ми га чврсто држимо у рукама – као гладна звер своју жртву. Жао нам је човека, али другог излаза немамо. Он јадан моли да га не убијемо, говорећи да никоме није никакво зло учинио, док му ми говоримо да се не плаши и да га нећемо убити, ако буде хтео да нам каже то што ћемо од њега тражити. Када смо одмакли из села, питали смо га чија је сада власт у Трсту, на шта је он одговорио да је тамо ''наша” власт, додавши ''Југословенска, партизанска власт”, мислећи да смо ми партизани, а на наше питање да ли зна да у Трсту има Енглеза, а ако има, где се налазе, он нас пита, зашто ће нам Енглези?
Онда смо му ми рекли да ми нисмо партизани и да нам је потребно да знамо где су Енглези. Човек је просто занемео, па после извесне паузе поче да нас уверава, да о њима ништа не зна и да нас моли да га ослободимо. Ми му рекосмо да ћемо га пустити ако нам каже то што од њега тражимо. Он опет понови да не зна ништа о Енглезима, јер је јуче дошао из заробљеништва. Затим да је прво био у италијанском заробљеништву, па после у логору у Немачкој, а сада је пошао да види своју сестру и да јој однесе једне ципеле. И заиста је у једној мањој торби имао женске ципеле. Можда је човек и истину говорио... Ко зна?
Нашли смо Мирка поред заклане краве до које није нико долазио. Сада се наш сапатник – сељак мало прибрао и ослободио, али када смо пошли према шумовитом брду, он се опет уплашио и говорио да га ми варамо да тражимо Енглезе и да га водимо да га убијемо. Али када смо дошли до осталих наших људи, који су седели крај ватре и пекли кукуруз, уплашени човек се осведочио да га не лажемо, па по нашем изгледу се уверио да нисмо партизани, те се ослободио и рече нам: ''Ако тражите Енглезе, они нису далеко одавде. Она кућица на путу што се по дану одавде види и пред којом стају сва возила ма у коме се правцу кретала – тамо су Енглези на стражи. И ако заста хоћете код њих, морате да пожурите, јер они после пола ноћи никога не пуштају к себи.''
Сада сви појурисмо низ брдо, избисмо на пут, између те кућице и Трста, од које смо били само 150 метара према Трсту. Послао сам двојицу да иду код Енглеза. Један од њих, Будислав Терзић, је говорио италијански. Ми остали смо се маскирали у жбуњу поред пута. Рекао сам Будиславу да буде опрезан, не верујући овом сељаку, а ако им се нешто догоди, ми одлазимо преко Тирола за Аустрију. А хтео је да са патролом иде и овај сељак. Нисам дозволио рекавши му ако нас превари да ће бити убијен.
Видели смо када су наши ушли у ону кућицу. После десет минута од те кућице упутио се један полукамион према Трсту и прошао је поред нас. После пола сата од Трста су поред нас прошла два камина покривена мушемама. И пре него што су дошли до кућице, стали су и окренули се према Трсту. Стали су ту где смо ми били у жбуњу. Будислав нас је позвао да улазимо у камион, што смо и учинили. Уплашеном сељаку смо нудили да му новцем платимо за ову услугу, није примио. Нудили смо му нешто оружја. Узео је само један револвер. И за време док смо ми улазили у камион он је трком од нас побегао.
Ови су нас камиони одвезли у Трст код једне Енглеске јединице, која је била смештена у неким приватним кућама. Ту нас је сачекао један енглески капетан и питао нас је: ко смо и шта смо. Рекли смо му да смо борци генерала Драже Михаиловића, да смо се борили против окупатора наше земље и окупаторских сарадника. Да смо се борили и против комуниста, пошто су нам они наметнули ту међусобну борбу. И пошто су сада комунисти узели власт у нашој земљи, ми не можемо и не желимо да сарађујемо са њима. Решили смо да напустимо Југославију, што смо и учинили. Сада молимо да нас упуте у састав снага ђенерала Михаиловића, а које се налазе негде у Италији.
Капетан нам је рекао да се без бриге одмарамо, а да ћемо сутра бити упућени негде у унутрашњост Италије, али да ту морамо, пред њим положити оружје. Одложили смо оружје и чекали шта ће бити даље. Сутрадан нам је дошао исти капетан. Он се интересовао где смо до сада били; куда смо се кретали, с ким смо се све борили од 1941. године, до преласка у Трст. Затим када смо кренули на овај свој пут и куда смо прошли. Све смо му тачно рекли. Разговор се водио на италијанском језику. Најзад нам је рекао да у 14 часова будемо спремни за пут.
Напустили смо своју Мајку Отаџбину и одложили наше оружје, 17. септембра 1945. у Трсту. На нашем путу од Мркоњић Града до Трста провели смо 28 дана. На овај пут, 20. августа пошло нас је 35, а у Трст нас је стигло 12. У Личким Јасеницама, од нас је одсечено њих 21. Један нам се изгубио у Капели, а једног смо морали да лишимо живота, по његовој личној жељи и обавези наше заклетве.
Наш пут је у ових двадесет и осам дана био веома тежак и опасан. Пратила нас је глад, жеђ, неколико пута невреме, а што је најгоре, кретали смо се по најнепроходнијим пределима, да не бисмо били откривени. Посебне тешкоће пратиле су нас у прелазу преко Пљешевице. Ишли смо њеним гребенима и изгледали смо као какве орлушине, а њени гребени покривени су некаквим чудним оштрим камењем.
Око 14 часова позвао нас је један енглески поручник, да улазимо у камион, те нас је он превезао у један цивилни логор у Трсту. У овоме логору било је разних нација, а највише избеглица из Југославије, који су се око нас скупљали – као око неког чуда. Једни су нам нудили услуге, други су нас посматрали. Свима смо изгледали неповерљиви. Један од становника овог логора представио нам се као ђенерал Дамјановић, који је постављен у овом логору, да се нађе при руци избеглицама – националистима, из Југославије. Показао нам је и декрет о томе, али смо и ми били неповерљиви, мада нам је излазио у сусрет колико је могао.
Енглески официр, који нас је у овај логор допратио, рекао нам је да следећег дана будемо спремни за пут. Он ће нас одвести у унутрашњост Италије.
Тако је и било. Дошао је са два теретна камиона покривена са мушемама и превезао нас, заједно са још неким људима из овог логора, до Удбине. Ту је био неки званични избеглички логор. Овде нас је сусрела једна жена – Словенка. Ручали смо и добили неке званичне папире за путовање возом кроз Италију. У 18 часова нас је ова жена одвела до железничке станице и ставила нас у воз који је требало да нас одвезе у Јужну Италију – тамо где су се наши саборци налазили.
Пут нас је водио преко Вероне, у коју смо стигли следећег дана око 16 часова. Овде нам је на станици речено да у нашем правцу нема воза до 10 часова увече. Чекали смо на станици где нас је почео да малтретира један наоружани Италијан са црвеном петокраком звездом на капи. Али пошто смо му показали зубе, он се изгубио.
Приметисмо један камион који је довезао неки народ овде на станицу. Чујемо да говоре српски. И они видеше нас те ступисмо у разговор. Рекоше да су ту били у пролазном логору; да је командант тога логора амерички капетан, иначе рођен у Југославији. Затим да би било добро да и ми одемо у тај логор да се бар обучемо. Сви су из моје групе, сем мене, имали веома лоше и поцепано одело.
Стигли смо истим камионом и тамо се пријавили нашем земљаку, сада Американцу. Он нас је лепо дочекао. Сместио нас је у две собе и рекао да ће нам следећег дана дати одећу. Чим смо се сместили он је нас двојицу позвао у канцеларију на разговор. Говорили смо на нашем језику. Рекао нам је да је рођен у Далмацији; интересовао се о приликама у нашој земљи, како пре рата тако и у току рата, као и сада под комунизмом. Ми смо му на све одговорили онолико колико смо знали. Када смо говорили о комунизму онаквом какав је, он рече: ''Па, вас су комунисти много уплашили?” Када му одговорих да ће и њега комунисти да уплаше, он се насмеши рекавши: ''Ми имамо атомску бомбу, и ми се, ако буде требало, са њима можемо обрачунати у току неколико дана.” На то се и ја насмејах и одговорих: ''А шта ако и комунисти направе атомску бомбу?” Он кратко одговори: “Никада!”
Следећег дана смо добили потребну одећу. Овај нас је официр заустављао да останемо код њега у том логору. Нисмо пристали. Нудио нам је да нас пошаље код америчке војске на језеро Комо. Ни на то нисмо пристали. Онда нам је рекао да се одморимо, па ће нас послати за Јужну Италију – тамо где су наши саборци. Ту смо остали три дана. Он нас је регистовао као Д.П. (расељена лица) и такве смо карте добили, са којима смо могли да се крећем без икакве сметње.
И у овом логору смо прве ноћи имали непријатности са комунистима и усташама. Ми смо се одморили и певали наше ратне и националне песме. У току ноћи, у наше собе су дошли двојица који су били из Југославије. Они су нам се представили да су били ратни заробљеници, али да су у Италију дошли неким послом па се опет враћају за Аустрију. Наше песме су их дирале. А када смо певали песму која је дирала Тита и његове доглавнике, почели су ова два небрата да протествују да они то не могу да слушају и да није од нас лепо да тако ружно говоримо о Титу. Дошло је и до туче. После су се они изгубили из нашег логора.
Сутрадан су неке усташе отишли у Команду и жалили се како ми пе¬вамо погрдне песме о поглавнику и Хрватима. Тражили су да нас из тог логора одстране или да нам забране да певамо и говоримо. Капетан им је одговорио као и што би му и ми одговорили: ''Да ви и ваш поглавник нисте чинили злочине, не би се тако ни певало. Оставите људе паћенике на миру. Они су сада поново рођени и зато се веселе.”
Из Вероне смо путовали возом преко: Болоње, Рима, Напоља. И око 7. октобра 1945. године, стигли смо у Еболи, у састав наших снага...
Нас обузе страх те наредих да се некако повлачимо кроз ту колону коњских запрега и да пређемо пут. Сви смо одједном јурнули заобилазећи кола и коње, а возачи кола су нас посматрали не придајући нам много пажње. Они су били заузети око својих кола и коња.
Кад смо прешли пут, упутили смо се означеном брду. Али на овом путу, сада северно од пута, наишли смо на једно село у коме је такође свирала музика праћена пуцњавом. Пошли смо мало јужно према путу и пролазећи кроз њиву кукуруза, опет смо се снабдели кукурузом, једином нашом храном. Дошли смо до одређеног места, где смо наложили ватру, са последњом шибицом коју смо имали. Кукуруз смо пекли и јели. Када је свануло осмотрили смо терен око себе. Приметили смо, у подножју брда, на западној страни, један пут и поред њега неке зграде оштећене ватром. Ту се око 8 сати јави војничка труба, а потом се чуло лупање мајстора који су те грађевине оправљали. Били смо уплашени, верујући да је у тим грађевинама војска, а оне су од нас удаљене само око 400-500 метара.
Знамо да смо крај Трста, али не знамо чија је власт у њему. Док смо били на терену, с времена на време сазнавали смо светске вести, па смо чули и да су Западњаци истерали Титовце из Трста. Али смо у току овог нашег пута од 28 дана, без икакве везе са светом. Бојали смо се на шта ћемо наићи у Трсту. Па да бисмо проверили стање у тој вароши, решили смо да нађемо неког мештана или пролазника од кога бисмо сазнали шта нам је потребно. У том циљу сам послао тројицу из групе, у подножје брда, недалеко од грађевина одакле се чуо глас војничке трубе. Око 16 часова она се наша тројка вратила, али никога нису нашли да га доведу. Народ је, рекли су, ишао у већим или мањим групама, и нигде нису видели некога да иде сам. Осматрањем поменутих грађевина, нисмо видели никакву војску у тој околини, само смо видели људе који су радили на оправци тих изгорелих зграда.
Дакле, знамо да смо на вратима Трста, али у њега не улазимо без провере. Водимо се мишљу да продужимо преко Тирола за Аустрију. Реших да ја лично проверим стање у Трсту. Са собом сам узео Душана Пролу и Мирка Малиновића и упутио сам се према селу које смо предходне ноћи прошли и снабдели се кукурузом. Осталима сам рекао, уколико се ми не вратимо, нека се сналазе како знају – нека иду било у Трст, било у Аустрију. На путу према томе селу, наишли смо на једну осамљену заклану краву у камењару. Ту оставих Мирка, па уколико неко дође на то место, да га задржи до нашег повратка, а уколико се ми не вратимо, онда да дотично лице одведе код групе наших осталих, а и краву да понесу.
Душан и ја смо дошли под село, у коме се такође орила музика пропраћена пуцњавом. Видели смо да нема никаквог смисла да улазимо у то село јер нам је било јасно да из њега не можемо ни милом ни силом да извучемо неког ради потребе нашег обавештења. Прикрили смо се крај пута и чекали да би неко туда наишао.
После једног сата, чуо се одјек корака на путу. За кратко време, на месечини, указа се појава једног човека. Ми се бацимо на њега. Подигли смо га са земље и носили уз брдо. Човек се уплашио и дрхти од страха, а ми га чврсто држимо у рукама – као гладна звер своју жртву. Жао нам је човека, али другог излаза немамо. Он јадан моли да га не убијемо, говорећи да никоме није никакво зло учинио, док му ми говоримо да се не плаши и да га нећемо убити, ако буде хтео да нам каже то што ћемо од њега тражити. Када смо одмакли из села, питали смо га чија је сада власт у Трсту, на шта је он одговорио да је тамо ''наша” власт, додавши ''Југословенска, партизанска власт”, мислећи да смо ми партизани, а на наше питање да ли зна да у Трсту има Енглеза, а ако има, где се налазе, он нас пита, зашто ће нам Енглези?
Онда смо му ми рекли да ми нисмо партизани и да нам је потребно да знамо где су Енглези. Човек је просто занемео, па после извесне паузе поче да нас уверава, да о њима ништа не зна и да нас моли да га ослободимо. Ми му рекосмо да ћемо га пустити ако нам каже то што од њега тражимо. Он опет понови да не зна ништа о Енглезима, јер је јуче дошао из заробљеништва. Затим да је прво био у италијанском заробљеништву, па после у логору у Немачкој, а сада је пошао да види своју сестру и да јој однесе једне ципеле. И заиста је у једној мањој торби имао женске ципеле. Можда је човек и истину говорио... Ко зна?
Нашли смо Мирка поред заклане краве до које није нико долазио. Сада се наш сапатник – сељак мало прибрао и ослободио, али када смо пошли према шумовитом брду, он се опет уплашио и говорио да га ми варамо да тражимо Енглезе и да га водимо да га убијемо. Али када смо дошли до осталих наших људи, који су седели крај ватре и пекли кукуруз, уплашени човек се осведочио да га не лажемо, па по нашем изгледу се уверио да нисмо партизани, те се ослободио и рече нам: ''Ако тражите Енглезе, они нису далеко одавде. Она кућица на путу што се по дану одавде види и пред којом стају сва возила ма у коме се правцу кретала – тамо су Енглези на стражи. И ако заста хоћете код њих, морате да пожурите, јер они после пола ноћи никога не пуштају к себи.''
Сада сви појурисмо низ брдо, избисмо на пут, између те кућице и Трста, од које смо били само 150 метара према Трсту. Послао сам двојицу да иду код Енглеза. Један од њих, Будислав Терзић, је говорио италијански. Ми остали смо се маскирали у жбуњу поред пута. Рекао сам Будиславу да буде опрезан, не верујући овом сељаку, а ако им се нешто догоди, ми одлазимо преко Тирола за Аустрију. А хтео је да са патролом иде и овај сељак. Нисам дозволио рекавши му ако нас превари да ће бити убијен.
Видели смо када су наши ушли у ону кућицу. После десет минута од те кућице упутио се један полукамион према Трсту и прошао је поред нас. После пола сата од Трста су поред нас прошла два камина покривена мушемама. И пре него што су дошли до кућице, стали су и окренули се према Трсту. Стали су ту где смо ми били у жбуњу. Будислав нас је позвао да улазимо у камион, што смо и учинили. Уплашеном сељаку смо нудили да му новцем платимо за ову услугу, није примио. Нудили смо му нешто оружја. Узео је само један револвер. И за време док смо ми улазили у камион он је трком од нас побегао.
Ови су нас камиони одвезли у Трст код једне Енглеске јединице, која је била смештена у неким приватним кућама. Ту нас је сачекао један енглески капетан и питао нас је: ко смо и шта смо. Рекли смо му да смо борци генерала Драже Михаиловића, да смо се борили против окупатора наше земље и окупаторских сарадника. Да смо се борили и против комуниста, пошто су нам они наметнули ту међусобну борбу. И пошто су сада комунисти узели власт у нашој земљи, ми не можемо и не желимо да сарађујемо са њима. Решили смо да напустимо Југославију, што смо и учинили. Сада молимо да нас упуте у састав снага ђенерала Михаиловића, а које се налазе негде у Италији.
Капетан нам је рекао да се без бриге одмарамо, а да ћемо сутра бити упућени негде у унутрашњост Италије, али да ту морамо, пред њим положити оружје. Одложили смо оружје и чекали шта ће бити даље. Сутрадан нам је дошао исти капетан. Он се интересовао где смо до сада били; куда смо се кретали, с ким смо се све борили од 1941. године, до преласка у Трст. Затим када смо кренули на овај свој пут и куда смо прошли. Све смо му тачно рекли. Разговор се водио на италијанском језику. Најзад нам је рекао да у 14 часова будемо спремни за пут.
Напустили смо своју Мајку Отаџбину и одложили наше оружје, 17. септембра 1945. у Трсту. На нашем путу од Мркоњић Града до Трста провели смо 28 дана. На овај пут, 20. августа пошло нас је 35, а у Трст нас је стигло 12. У Личким Јасеницама, од нас је одсечено њих 21. Један нам се изгубио у Капели, а једног смо морали да лишимо живота, по његовој личној жељи и обавези наше заклетве.
Наш пут је у ових двадесет и осам дана био веома тежак и опасан. Пратила нас је глад, жеђ, неколико пута невреме, а што је најгоре, кретали смо се по најнепроходнијим пределима, да не бисмо били откривени. Посебне тешкоће пратиле су нас у прелазу преко Пљешевице. Ишли смо њеним гребенима и изгледали смо као какве орлушине, а њени гребени покривени су некаквим чудним оштрим камењем.
Око 14 часова позвао нас је један енглески поручник, да улазимо у камион, те нас је он превезао у један цивилни логор у Трсту. У овоме логору било је разних нација, а највише избеглица из Југославије, који су се око нас скупљали – као око неког чуда. Једни су нам нудили услуге, други су нас посматрали. Свима смо изгледали неповерљиви. Један од становника овог логора представио нам се као ђенерал Дамјановић, који је постављен у овом логору, да се нађе при руци избеглицама – националистима, из Југославије. Показао нам је и декрет о томе, али смо и ми били неповерљиви, мада нам је излазио у сусрет колико је могао.
Енглески официр, који нас је у овај логор допратио, рекао нам је да следећег дана будемо спремни за пут. Он ће нас одвести у унутрашњост Италије.
Тако је и било. Дошао је са два теретна камиона покривена са мушемама и превезао нас, заједно са још неким људима из овог логора, до Удбине. Ту је био неки званични избеглички логор. Овде нас је сусрела једна жена – Словенка. Ручали смо и добили неке званичне папире за путовање возом кроз Италију. У 18 часова нас је ова жена одвела до железничке станице и ставила нас у воз који је требало да нас одвезе у Јужну Италију – тамо где су се наши саборци налазили.
Пут нас је водио преко Вероне, у коју смо стигли следећег дана око 16 часова. Овде нам је на станици речено да у нашем правцу нема воза до 10 часова увече. Чекали смо на станици где нас је почео да малтретира један наоружани Италијан са црвеном петокраком звездом на капи. Али пошто смо му показали зубе, он се изгубио.
Приметисмо један камион који је довезао неки народ овде на станицу. Чујемо да говоре српски. И они видеше нас те ступисмо у разговор. Рекоше да су ту били у пролазном логору; да је командант тога логора амерички капетан, иначе рођен у Југославији. Затим да би било добро да и ми одемо у тај логор да се бар обучемо. Сви су из моје групе, сем мене, имали веома лоше и поцепано одело.
Стигли смо истим камионом и тамо се пријавили нашем земљаку, сада Американцу. Он нас је лепо дочекао. Сместио нас је у две собе и рекао да ће нам следећег дана дати одећу. Чим смо се сместили он је нас двојицу позвао у канцеларију на разговор. Говорили смо на нашем језику. Рекао нам је да је рођен у Далмацији; интересовао се о приликама у нашој земљи, како пре рата тако и у току рата, као и сада под комунизмом. Ми смо му на све одговорили онолико колико смо знали. Када смо говорили о комунизму онаквом какав је, он рече: ''Па, вас су комунисти много уплашили?” Када му одговорих да ће и њега комунисти да уплаше, он се насмеши рекавши: ''Ми имамо атомску бомбу, и ми се, ако буде требало, са њима можемо обрачунати у току неколико дана.” На то се и ја насмејах и одговорих: ''А шта ако и комунисти направе атомску бомбу?” Он кратко одговори: “Никада!”
Следећег дана смо добили потребну одећу. Овај нас је официр заустављао да останемо код њега у том логору. Нисмо пристали. Нудио нам је да нас пошаље код америчке војске на језеро Комо. Ни на то нисмо пристали. Онда нам је рекао да се одморимо, па ће нас послати за Јужну Италију – тамо где су наши саборци. Ту смо остали три дана. Он нас је регистовао као Д.П. (расељена лица) и такве смо карте добили, са којима смо могли да се крећем без икакве сметње.
И у овом логору смо прве ноћи имали непријатности са комунистима и усташама. Ми смо се одморили и певали наше ратне и националне песме. У току ноћи, у наше собе су дошли двојица који су били из Југославије. Они су нам се представили да су били ратни заробљеници, али да су у Италију дошли неким послом па се опет враћају за Аустрију. Наше песме су их дирале. А када смо певали песму која је дирала Тита и његове доглавнике, почели су ова два небрата да протествују да они то не могу да слушају и да није од нас лепо да тако ружно говоримо о Титу. Дошло је и до туче. После су се они изгубили из нашег логора.
Сутрадан су неке усташе отишли у Команду и жалили се како ми пе¬вамо погрдне песме о поглавнику и Хрватима. Тражили су да нас из тог логора одстране или да нам забране да певамо и говоримо. Капетан им је одговорио као и што би му и ми одговорили: ''Да ви и ваш поглавник нисте чинили злочине, не би се тако ни певало. Оставите људе паћенике на миру. Они су сада поново рођени и зато се веселе.”
Из Вероне смо путовали возом преко: Болоње, Рима, Напоља. И око 7. октобра 1945. године, стигли смо у Еболи, у састав наших снага...