15-04-2017, 06:09 PM
Чија је ово беседа:
’’Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо, исто тако, знали шта смо чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо стотине Срба који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је иначе представљао власт окупатора – насилника. Па, не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна.
Знали смо да се овде, међу нама, налази пет хиљада официра Срба који су некада представљали друштвену снагу у својој земљи, а сада су личили на живе костуре, изнемогли и малаксали од глади. Знали смо да код Срба тиња веровање: Ко се не освети, тај се не посвети. И ми смо се, заиста, плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо јасно ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање, рушење и разарање наших домова! Међутим, како је било? Кад су пукле заробљеничке жице и кад се пет хиљада живих костура српских нашло у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу и давали им бомбоне! Разговарали су са нама. Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили!
Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик; тек сада схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била “Србија”! Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама које је наш Гете тако волео… Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.’’
’’Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо, исто тако, знали шта смо чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо стотине Срба који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је иначе представљао власт окупатора – насилника. Па, не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна.
Знали смо да се овде, међу нама, налази пет хиљада официра Срба који су некада представљали друштвену снагу у својој земљи, а сада су личили на живе костуре, изнемогли и малаксали од глади. Знали смо да код Срба тиња веровање: Ко се не освети, тај се не посвети. И ми смо се, заиста, плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо јасно ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање, рушење и разарање наших домова! Међутим, како је било? Кад су пукле заробљеничке жице и кад се пет хиљада живих костура српских нашло у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу и давали им бомбоне! Разговарали су са нама. Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили!
Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик; тек сада схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била “Србија”! Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама које је наш Гете тако волео… Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.’’