30-04-2017, 07:28 PM
Није Арсен, већ генерал Радомир Путник. Он је био главни у процесу осавремењавања српске војске, како технички, тако и у обуци.
Овде је реч о обуци.
Руско-јапански рат 1905. био је први рат великих сила у 20. веку, са употребом новог наоружања, брзометни топови, митраљези и сл. Тај рат је показао да војници више не могу да се ређају један до другог и један иза другог у густе стројеве, и то још у шареним униформама, и да више не може да се управља таквим скупинама војске као Наполеон некада. Већ војници морају да се раздвоје. Раздвајањем аутоматски више долази до изражаја појединац. Јапанцима је било лакше да начине тај прелаз, јер је њихова војска већ гајила култ једног војника, једног ратника - самураја.
Код нас је нову стратегију прилагодио, посрбио, Путник. Његова основна идеја била је да се сваки официр и подофицир, па чак и сваки војник, обучава за самостално процењивање разних ситуација и самостално поступање, разуме се у духу добијених наређења и у духу стечених знања (обуке).
На пример, у борби војник сам одлучи кад ће иза које букве, не чекајући да му то каже наредник, јер док то наредник процени, овај може погинути.
Овај принцип се релативно лако примио због једног већ постојећег: официри су обучавани да се према војницима понашају као браћа, пријатељи, родитељи.
И наравно, због српског менталитета (индивидуализам, маштовитост, несклоност форми, односно обрасцима).
И један и други принцип супротни су германским, који су ескалирали у обуци есесоваца. Та обука подразумева бесмислена мучења војника, тако да им највећи непријатељ постаје старешина. Војник се доводи до те фазе да ће све учинити само да избегне казну коју ће му изрећи старешина. Војник је аутомат, реагује на пиштаљку или команду као пас, нема шта да мисли.
Српски војник, а нарочито официр, обучаван је да има своје мишљење и да га слободно износи. Ово је форсирано и на летњој обуци 43. класе Војне академије, 1911. године, и посебно је утицало на Дражу, јер је одговарало његовом карактеру. Он ће увек имати своје мишљење и то ће - тај принцип, а не неки инат, или шта већ, а у литератури се могу наћи свакаква објашњења, само не ово - бити разлог што се понекад супротстављао старешинама. И што једини из класе 1941. није био генерал.
Дакле, било је отпора Путниковој доктрини, како због германских утицаја, тако и због османског наслеђа. Типичан пример су браћа Недићи, нарочито Милан. Он је био официр са корбачем, од оних што вичу на војску, понашају се надмено, позери су, што увек прво гледају да им одело буде беспрекорно (Дража, обратно, увек накриви или подигне шајкачу или нађе неки сличан начин да искаже индивидуалност). Наредник Плазина описује мајора Милана Недића, по приспећу на Јадран почетком 1916, као непријатељског а не српског официра. Са корбачем, у беспрекорној униформи, подгојен, са швалерком поред себе (нека као секретарица, у униформи) ужасно виче на изнемоглу војску која је тек прешла Албанију).
На несрећу, тај концепт је уочи Другог рата био доминантан па је баш Недић био министар одбране, када је Дража изнео своје мишљење о тој одбрани. И уместо да то разложно мишљење буде прихваћено, Недић је послао Дражу у затвор. Да подсетим, Дража је тражио да се линија одбране не прави на границама, већ коришћењем природних препрека у позадини, као што су планине и реке. И да се војска подели по националном кључу, јер су Хрвати савезници Немаца. Да је то усвојено, рат 1941. не би трајао 12 дана и догађаји би се другачије одвијали.
Овде је реч о обуци.
Руско-јапански рат 1905. био је први рат великих сила у 20. веку, са употребом новог наоружања, брзометни топови, митраљези и сл. Тај рат је показао да војници више не могу да се ређају један до другог и један иза другог у густе стројеве, и то још у шареним униформама, и да више не може да се управља таквим скупинама војске као Наполеон некада. Већ војници морају да се раздвоје. Раздвајањем аутоматски више долази до изражаја појединац. Јапанцима је било лакше да начине тај прелаз, јер је њихова војска већ гајила култ једног војника, једног ратника - самураја.
Код нас је нову стратегију прилагодио, посрбио, Путник. Његова основна идеја била је да се сваки официр и подофицир, па чак и сваки војник, обучава за самостално процењивање разних ситуација и самостално поступање, разуме се у духу добијених наређења и у духу стечених знања (обуке).
На пример, у борби војник сам одлучи кад ће иза које букве, не чекајући да му то каже наредник, јер док то наредник процени, овај може погинути.
Овај принцип се релативно лако примио због једног већ постојећег: официри су обучавани да се према војницима понашају као браћа, пријатељи, родитељи.
И наравно, због српског менталитета (индивидуализам, маштовитост, несклоност форми, односно обрасцима).
И један и други принцип супротни су германским, који су ескалирали у обуци есесоваца. Та обука подразумева бесмислена мучења војника, тако да им највећи непријатељ постаје старешина. Војник се доводи до те фазе да ће све учинити само да избегне казну коју ће му изрећи старешина. Војник је аутомат, реагује на пиштаљку или команду као пас, нема шта да мисли.
Српски војник, а нарочито официр, обучаван је да има своје мишљење и да га слободно износи. Ово је форсирано и на летњој обуци 43. класе Војне академије, 1911. године, и посебно је утицало на Дражу, јер је одговарало његовом карактеру. Он ће увек имати своје мишљење и то ће - тај принцип, а не неки инат, или шта већ, а у литератури се могу наћи свакаква објашњења, само не ово - бити разлог што се понекад супротстављао старешинама. И што једини из класе 1941. није био генерал.
Дакле, било је отпора Путниковој доктрини, како због германских утицаја, тако и због османског наслеђа. Типичан пример су браћа Недићи, нарочито Милан. Он је био официр са корбачем, од оних што вичу на војску, понашају се надмено, позери су, што увек прво гледају да им одело буде беспрекорно (Дража, обратно, увек накриви или подигне шајкачу или нађе неки сличан начин да искаже индивидуалност). Наредник Плазина описује мајора Милана Недића, по приспећу на Јадран почетком 1916, као непријатељског а не српског официра. Са корбачем, у беспрекорној униформи, подгојен, са швалерком поред себе (нека као секретарица, у униформи) ужасно виче на изнемоглу војску која је тек прешла Албанију).
На несрећу, тај концепт је уочи Другог рата био доминантан па је баш Недић био министар одбране, када је Дража изнео своје мишљење о тој одбрани. И уместо да то разложно мишљење буде прихваћено, Недић је послао Дражу у затвор. Да подсетим, Дража је тражио да се линија одбране не прави на границама, већ коришћењем природних препрека у позадини, као што су планине и реке. И да се војска подели по националном кључу, јер су Хрвати савезници Немаца. Да је то усвојено, рат 1941. не би трајао 12 дана и догађаји би се другачије одвијали.