[Бенито]

Ајмо да завршимо са триптихом о лошим навикама које су донели наши људи враћајући се из просвећене Европе, било да је она била Западна, било да је била Средња.
Далеко од тога да тог порока није било и раније. Но, ипак, он је увек везиван за маргиналце, било да су Срби, Турци или неки трећи. Кад би какав владар, или угледник, носио и гајио у себи ту несрећу, увек је каштигован, не само од већине становништва, но и од своје породице.
Али, када су се они почели враћати из Париза, донели су тај порок на други начин. Није то важило за све " Паризлије", већина су заправо донели изузетну дисциплину и у животу и у јавном деловању, али неки од њих су гледали у " светлости велеграда" пре свега кроз једну његову улицу. Тешком муком су ту навику преносили у дојучерашњу турску касабу, а поготово у тек ослобођене варошице које су се имале наново изградити. Симболично или не, али прво су освојили прво кафану Дарданели, која се налазила на месту некадашњег турског улаза у њихов конзервативни Београд, назван монументално Стамбол капија. Оданде са терасе Дарданела, по свом париском узору, своје стреле ретко су упућивали према власти, а највећма су то чинили према својим париским друговима и колегама , који су из Париза донели буржуаске навике. А те навике које су њима сметале биле су везане за формализам при облачењу, опхођењу, напредовању или чак и учењу. Тако је и изразито буржуаски Српски књижевни гласник, који је у духовном смислу и довео до пада средњеевропске Србије, оличене у последњим Обреновићима, и "вестернизације" српског друштва, заправо највећег противника имао у својим некадашњим колегама из Дарданела, који су своје навике такође донели са Запада, а пре свега из Париза.
И Европом данас, а Србијом поготово, након више од века, ретко или никако виђамо људе таквог формата какве су биле Паризлије, у које увек убрајамо оне из Гласника, попут: Аласа, Скерлића, Слободана Јовановића или Милована Миловановића, на пример.
Али, зато, култура коју су гајили њихови противници из Дарданела, постала је општа културна потреба широких слојева српског становништва, или , како се то данас каже, мејнстрим. Наравно, као и свако уподобљивање, а мејнстрим је то у својој суштини, и овај начин понашања, добио је само формални, а не некадашњи суштински карактер. Но, и поред тога, деценијама уназад, а како године пролазе, све више се у нашим јавним медијским кућама, то представља као наша главна, па и једина културна константа и , чак, одредница или исходиште.
У корену ове појаве, а и данас у њеним многобројним менама, стајао је један порок. Додуше, данас је и тих порока више.
Како се зове ова појава?

Даклем,
након пропалих Наполеонових ратова, полако, готово неприметно, у Париз су почели да се досељавају разни људи. Тако су се у једну од најнеугледнијих улица у Паризу, доселили неки Цигани из Чешке. Ти Цигани су се понашали нецивилизовано, непариски... Ишли су апа-трапа, нису имали никакав стални посао, свирали су и певали, опијали се непрестано, дању и ноћу. Временом почели су неки Парижани да им се придружују и да живе у истој улици , стилом живота тих Цигана. Цигани су једног дана отишли, а тај стил живота је остао у тој улици, која се и тада и сада зове Монмартр. По тим Циганима из Чешке, или из Бохемије, тај стил живота добио је назив Бохемија или Боемија.
Описао сам како је боемија дошла до Београда. У суштини, боемија је и тада , а и сада друго име за класичну болест алкохолизма. Много је времена прошло, откад се овај стил живота хвали у савременој култури. Код данашње омладине поготово се то сматра врхунцом модерне, иако то уопште није тачно.