[Милослав Самарџић]

Да ли сте прочитали овај текст:
http://savremenaistorija.com/?p=1834

Можете ли прокоментарисати...

Прочитао сам. Ово је нова теорија, дакле:
- комунисти су у Вранићу поклали четничке рањенике на спавању,
- четници се враћају и убијају 11 или 12 цивила у кућама у којима су побијени рањеници.
- одмах по одласку четника долазе партизани маскирани у четнике и убијају још око 70 цивила.

Могуће.
У тексту фали извор за све ове цитате, да ли можда знаш извор?
Ево кључних делова тог текста:

Međutim, u razrešenje tog pitanja nedavno se uključio i Perko Bojičić, koji je još od dečačkih dana pamtio po neku reč koja se u potaji mogla čuti i potom decenijama družeći se s izvršiocima zločina, koji su se sami legitimisali kao takvi, odlučio da kazuje svoja saznanja, koja je vremenom proveravao i koja, sem ostalog, glase: “Broz traži od srpskih komunista (Blagoja Neškovića i Sretena Žujovića) da preduzmu sve mere kako bi u Srbiji dobili što veće simpatije, a narod okrenuli k sebi. B. Nešković, u dogovoru sa svojim saradnicima, donosi odluku da svog protivnika Dražu Mihailovića, što više kompromituje pred narodom, sa surovim zločinima koje će oni sami počiniti, presvučeni u uniforme Dražinih jugoslovenskih oficira, i četničkih formacija. U tom svom razmišljanju su došli do sledećeg rešenja: da se napravi pokolj komunističkih, svojih, porodica, i to pored prestonice Srbije, nadomak Beograda. Selo Vranić, pogodno mesto i blizu grada, što će se preko ilegalne štampe i propagande proširiti u narodu širom Srbije, a i dalje, van njene teritorije…
“Evo dogovora: 1/ Poklati porodice i mnoge noževe ostaviti u grudima dece, i mladih, da bi sutradan narod to video; 2/ Uz ubijanje uzvikivati parole: ‘Živeo Draža!’ ‘Živela Ravna Gora’! ‘Živeo Kralj Petar Drugi’! i glasno psovati komuniste. 3/ Po obavljenom poslu, pošto se razdavaju na dve grupe, i odlaze na dve strane, ka Barajevu i Velikoj Moštanici, komunisti će zapevati jačim glasom da narod čuje četničke pesme: ‘Od Topole, pa do Ravne Gore, sve su straže generala Draže’; i ‘Zaklaćemo, ubićemo i Tita i Mošu’! ‘Ravna Gora pobediti mora’; 4/ Ne zaboraviti kraljevog oficira, poručnika Spasoja Drenjanina ‘Zeku’, komandanta bataljona Posavske-četničke brigade, i kao u oduševljenju, komandantovo ime uzvikivati da odleže obroncima sela Vranića, susednih sela: Meljaka, Velike Moštanice i Lipovačke šume. Napominjem da je ovaj poručnik, četnik, Zeka, sa svojim odredom, pre ovog komunističkog zločina boravio u Vraniću (pre 1-2 meseca 1943.) I znajući da ima mnogo komunističkih porodica jednog poznatog marksistu javno streljao. A pretio je i drugima pred odlazak za Obrenovac. On se nikada više nije vratio u ovo selo, posle ovog događaja”.
Iako je Bojičić ispričao više detalja (Rajko Dimitrijević, Brozov general: “Ovo je bilo bezumno! Da sam znao u šta će me uvaliti Komunistička partija nikada ne bih bio njen član! I sad mi ječe deca u snovima!…”; Dragiša Radović: “Nikada nisam mogao izbaciti jauke, kuknjavu i lelek nedužnih ljudi iz moje duše. Stalno me je progonio dečiji vrisak! Partija mi je donela nesreću!…”), očevidno mozaik se mogao sklopiti: u Vraniću su se u periodu novembar-decembar 1943. godine dogodila dva teška zločina ali i na koje je ukazao i sam Pantić u svojoj knjizi pišući: “Te stravične noći, zločinci su zaklali 72 rodoljuba… Međutim, ovo nije kraj četničkog divljanja. Oni su doveli još 11 građana, koji nisu bili iz Vranića i nad njima izvršili pokolj…” što znači da je M. Marković opisao taj drugi zločin koji mu je bio poznat kao komandiru jedinice, ali navodeći 12 Zekinih žrtava, koji se desio ranije i koji je sankcionisala Vrhovna komanda. No kako je Pantić mogao napraviti takvu grešku i sve zločine pripisati “četnicima Draže Mihailovića” pojasnio je Radoje Živanović, ispričavši Bojičiću sledeće: “Bio sam suviše mlad i naivan kada sam ušao u partiju… Ja dobro poznajem suseda Pantića, on nije bio u selu sa porodicom te kobne noći, kada smo izveli onaj masakr. Kada je stigao kući, i čuo od seljana da su videli četnike, i slušali njihove psovke i pesme, pesme o Draži i o Kralju, oni su za njega glavni svedoci događaja, očevici nesreće. I da mu ja pričam kao učesnik ne bi ni meni verovao. Niko se nije usudio da mu iznese istinu, a bilo je opasno po život odati partijsku tajnu…” Uz to navedimo i reči Zoraide Špadijer, svedoka na montiranom suđenju generalu Mihailoviću, koja se decenijama kasnije jadala: “Sve moje izjave su lažne i neistinite. Nikad nisam znala ništa o pokolju u Vraniću… Sve neistine za ličnost Mihailovića su izmišljotine i maslo mojih stričeva…”