12-02-2018, 12:10 AM
Нова америчка нуклеарна доктрина „директно подрива, ако не и уништава стратешку стабилност“, упозорио је ових дана Сергеј Рјабков, заменик руског шефа дипломатије. А ризик од нуклеарне катастрофе данас је већи него у време Хладног рата, драматично констатује и Вилијам Пери, бивши амерички секретар за одбрану.
Слично ће и Ендру Вебер, помоћник секретара за одбрану у администрацији Барака Обаме задужен за амерички нуклеарни арсенал, који нови план назива „опасном лудошћу која повећава могућност избијања нуклеарног рата“.
Документ који је изазвао овакве реакције, америчка нуклеарна доктрина за 2018. која је објављена прошлог петка, тврди да се „Америка суочава с међународном безбедносном ситуацијом која је комплекснија и захтевнија него икада од краја Хладног рата“. Зато је, уместо даље редукције нуклеарног арсенала, неопходна његова модернизација, уз подразумевајућа повећана новчана улагања од преко билион — хиљаду милијарди — долара. А као главне претње Америци наведене су, наравно, Русија и Кина, а за њима и Северна Кореја и Иран, иако се међународним споразумом он одрекао својих нуклеарних планова.
Б61 нуклеарна бомба
CC BY 2.0 / KELLY MICHALS PIMA AIR AND SPACE MUSEUM / B61 NUCLEAR BOMB
На нуклеарке разбројс: Зашто најважнији споразум Америке и Русије не функционише
Постаје ли свет још опасније место него што је био? Да ли је због тога Европа нарочито угрожена, као што тврди немачки шеф дипломатије Зигмар Габријел? Следи ли нова трка у наоружању, и колико је далеко уопште Америка вољна да иде у даљем заоштравању односа с Русијом и Кином?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинар и уредник „Политике“ Бојан Билбија и Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе.
Нова нуклеарна доктрина, за разлику од претходне из 2010, акценат ставља на модернизацију америчког нуклеарног арсенала уместо на његову редукцију и чак, како наводи „Њујорк тајмс“, „експлицитно одбацује Обамину намеру да нуклеарно оружје има све мању улогу у одбрани Америке“.
„Увод у овај документ, који је написао секретар за одбрану Матис, даје објашњење ове промене става, а то је Русија. Констатује се да се она вратила на светску сцену, и да је у току такмичење великих сила“, каже Александар Митић.
„Американци су у једноме у праву — Русија јесте развила тактичке нуклеарне капацитете, то јест капацитете који омогућавају ограничене нуклеарне ударе. Оно што прећуткују, међутим, јесте зашто је Русија усвојила такву нуклеарну доктрину“, наводи „Спутњиков“ саговорник: „Кључни моменат је НАТО агресија на нашу земљу 1999, када је Русија схватила на шта је све Вашингтон спреман да би остварио своје интересе, кршећи међународно право. То је у Москви схваћено као последња опомена и припрема за могуће интервенције у окружењу Русије, па и на самој њеној територији, с обзиром на тадашњу подршку Запада чеченским сепаратистима. Тада је у Русији почела да се ствара стратегија чији је циљ да се спречи свака помисао агресора да може да је нападне а да му не буде нанета огромна штета, а ту штету би могло да му нанесе само тактичко нуклеарно наоружање“.
Министар одбране САД Џејмс Матис на саслушању у Конгресу
© REUTERS/ JOSHUA ROBERTS
„Бесни пас“: Идеја је да са Русима преговарате са положаја силе и добијате резултате
„Руским доктринама из 2010. и 2015“, објашњава Бојан Билбија, „предвиђено је да, у случају егзистенцијалне претње опстанку државе, може прва да употреби нуклеарно оружје, што је била порука свим потенцијалним агресорима да не покушавају да нападну Русију јер ће она узвратити свим средствима“.
Управо у томе и лежи основна разлика између руске и америчке нуклеарне доктрине, указује Митић: „Суштина приче јесте питање у које ће се сврхе користити ово оружје. Није исто ако ће се користити у случају самоодбране од агресије, као што наводи Русија у својим доктринама, или у такозваним хуманитарним интервенцијама које за циљ имају промену режима, а зна се ко је познат по томе“.
„У последњих десетак година Русија је схватила да свет постаје све мање безбедан, и да се НАТО базе приближавају њеним границама. То ју је натерало да направи огроман, пре свега технолошки преокрет, и кренула је џиновским корацима да развија своје стратешке нуклеарне капацитете. Таквом технологијом Америка не располаже, што и сама признаје“, каже Бојан Билбија.
А због развоја руског наоружања, како конвенционалног тако и нуклеарног, „дошло је до забринутости Вашингтона да има све мање адута у својој офанзивној, то јест агресивној спољној политици“, наводи Митић, „и управо зато је НАТО био изузетно опрезан и 2008. приликом руске интервенције у Грузији, и 2014. приликом присаједињења Крима“.
С друге стране, „иако амерички војни буџет из године у годину расте, ефикасност америчке војске не расте, поготово не тим темпом, због чега и не могу да остваре све своје геополитичке амбиције“, наводи Бојан Билбија. „Зато им је сад и потребна нуклеарна претња којом би могли да застрашују друге, а у случају потребе и да је остваре“.
Управо из тог разлога, посебну забринутост широм света изазива најављени развој тактичких нуклеарних глава, нуклеарних бомби мање разорне моћи. Развојем таквог оружја „председник ће бити у већем искушењу да га употреби“, наводи „Њујорк тајмс“, с чијом је оценом сагласан и Митић, подсећајући да Русија на то упозорава већ дуже време: „Нема никакве дилеме да ће развој тактичких нуклеарних глава снизити праг за коришћење нуклеарног оружја“.
Командни центар руске војске
© SPUTNIK/ СЕРГЕЙ ПЯТАКОВ
Одбрана из Калињинграда — одговор Русије на амерички ПРО и НАТО базе
На повећање нуклеарних напетости, по изласку овог америчког документа, упозорио је и Зигмар Габријел, који каже да више нуклеарног оружја није решење, али и да је Европа у нарочитој опасности због ове ситуације.
„Право је питање зашто се ЕУ, и Немачка као њена водећа земља, не дистанцирају од америчке политике док још има времена, пре него што криза додатно ескалира, а јасно је да не постоји апетит за даље сукобе нити за даља издвајања за војне буџете“, коментарише Митић. „ЕУ ће и око овог питања бити подељена; неке државе — три прибалтичке републике и Пољска — константно држе ЕУ у страху од наводне руске агресије, а неке су се, попут Румуније, превише ставиле у функцију Пентагона да би могле да имају некакву дистанцу. С друге стране, Вашингтону одговара улога заштитника, и једна од поенти стратегије јесте контрола над савезницима који зависе од америчког нуклеарног кишобрана“.
„Све је ово подизање тензија у функцији одржања Америке као фактора који пресуђује на европском континенту и са којим је неопходно сарађивати“, сагласан је и Билбија, указујући ипак да Америка све више прибегава грубој сили да би постигла овај циљ, за разлику од ранијих времена у којима је савезнике привлачила такозваним меким средствима.
Из Вашингтона је у децембру стигла Национална безбедносна стратегија, у јануару Национална одбрамбена стратегија, сада и нова нуклеарна доктрина. У сва три документа се Русија и Кина проглашавају за главне противнике Сједињених Држава, а у међувремену је усвојен и такозвани „Кремаљски списак“ највиших руских званичника и бизнисмена који би могли да се нађу на мети америчких санкција. Питање је — колико је далеко Америка вољна да иде у заоштравању односа с Русијом и Кином, и са којим циљем?
„Потпуно јасно да Американци више нису у позицији да могу превише да нашкоде било Русији било Кини, а камоли потенцијалној алијанси ове две земље“, уверен је Билбија, указујући на тумачење по коме сви ови документи заправо представљају „одраз раскола који постоји у самом америчком естаблишменту“ на националисте и глобалисте који не желе да се одрекну водеће улоге Америке.
С тим у вези, закључује Александар Митић: „Циљ ових стратегија јесте покушај што дужег одлагања неминовног, а то је транзиција у нови, мултиполарни светски поредак. Очигледно је да су САД свесне те трансформације, то и отворено признају у овим документима, и сада желе да заузму што бољу позицију у том новом поретку, те је отуда јасно да ће наставити са својом политиком притискања Русије и Кине и на војном, и на економском и на дипломатском плану“.
Слично ће и Ендру Вебер, помоћник секретара за одбрану у администрацији Барака Обаме задужен за амерички нуклеарни арсенал, који нови план назива „опасном лудошћу која повећава могућност избијања нуклеарног рата“.
Документ који је изазвао овакве реакције, америчка нуклеарна доктрина за 2018. која је објављена прошлог петка, тврди да се „Америка суочава с међународном безбедносном ситуацијом која је комплекснија и захтевнија него икада од краја Хладног рата“. Зато је, уместо даље редукције нуклеарног арсенала, неопходна његова модернизација, уз подразумевајућа повећана новчана улагања од преко билион — хиљаду милијарди — долара. А као главне претње Америци наведене су, наравно, Русија и Кина, а за њима и Северна Кореја и Иран, иако се међународним споразумом он одрекао својих нуклеарних планова.
Б61 нуклеарна бомба
CC BY 2.0 / KELLY MICHALS PIMA AIR AND SPACE MUSEUM / B61 NUCLEAR BOMB
На нуклеарке разбројс: Зашто најважнији споразум Америке и Русије не функционише
Постаје ли свет још опасније место него што је био? Да ли је због тога Европа нарочито угрожена, као што тврди немачки шеф дипломатије Зигмар Габријел? Следи ли нова трка у наоружању, и колико је далеко уопште Америка вољна да иде у даљем заоштравању односа с Русијом и Кином?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинар и уредник „Политике“ Бојан Билбија и Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе.
Нова нуклеарна доктрина, за разлику од претходне из 2010, акценат ставља на модернизацију америчког нуклеарног арсенала уместо на његову редукцију и чак, како наводи „Њујорк тајмс“, „експлицитно одбацује Обамину намеру да нуклеарно оружје има све мању улогу у одбрани Америке“.
„Увод у овај документ, који је написао секретар за одбрану Матис, даје објашњење ове промене става, а то је Русија. Констатује се да се она вратила на светску сцену, и да је у току такмичење великих сила“, каже Александар Митић.
„Американци су у једноме у праву — Русија јесте развила тактичке нуклеарне капацитете, то јест капацитете који омогућавају ограничене нуклеарне ударе. Оно што прећуткују, међутим, јесте зашто је Русија усвојила такву нуклеарну доктрину“, наводи „Спутњиков“ саговорник: „Кључни моменат је НАТО агресија на нашу земљу 1999, када је Русија схватила на шта је све Вашингтон спреман да би остварио своје интересе, кршећи међународно право. То је у Москви схваћено као последња опомена и припрема за могуће интервенције у окружењу Русије, па и на самој њеној територији, с обзиром на тадашњу подршку Запада чеченским сепаратистима. Тада је у Русији почела да се ствара стратегија чији је циљ да се спречи свака помисао агресора да може да је нападне а да му не буде нанета огромна штета, а ту штету би могло да му нанесе само тактичко нуклеарно наоружање“.
Министар одбране САД Џејмс Матис на саслушању у Конгресу
© REUTERS/ JOSHUA ROBERTS
„Бесни пас“: Идеја је да са Русима преговарате са положаја силе и добијате резултате
„Руским доктринама из 2010. и 2015“, објашњава Бојан Билбија, „предвиђено је да, у случају егзистенцијалне претње опстанку државе, може прва да употреби нуклеарно оружје, што је била порука свим потенцијалним агресорима да не покушавају да нападну Русију јер ће она узвратити свим средствима“.
Управо у томе и лежи основна разлика између руске и америчке нуклеарне доктрине, указује Митић: „Суштина приче јесте питање у које ће се сврхе користити ово оружје. Није исто ако ће се користити у случају самоодбране од агресије, као што наводи Русија у својим доктринама, или у такозваним хуманитарним интервенцијама које за циљ имају промену режима, а зна се ко је познат по томе“.
„У последњих десетак година Русија је схватила да свет постаје све мање безбедан, и да се НАТО базе приближавају њеним границама. То ју је натерало да направи огроман, пре свега технолошки преокрет, и кренула је џиновским корацима да развија своје стратешке нуклеарне капацитете. Таквом технологијом Америка не располаже, што и сама признаје“, каже Бојан Билбија.
А због развоја руског наоружања, како конвенционалног тако и нуклеарног, „дошло је до забринутости Вашингтона да има све мање адута у својој офанзивној, то јест агресивној спољној политици“, наводи Митић, „и управо зато је НАТО био изузетно опрезан и 2008. приликом руске интервенције у Грузији, и 2014. приликом присаједињења Крима“.
С друге стране, „иако амерички војни буџет из године у годину расте, ефикасност америчке војске не расте, поготово не тим темпом, због чега и не могу да остваре све своје геополитичке амбиције“, наводи Бојан Билбија. „Зато им је сад и потребна нуклеарна претња којом би могли да застрашују друге, а у случају потребе и да је остваре“.
Управо из тог разлога, посебну забринутост широм света изазива најављени развој тактичких нуклеарних глава, нуклеарних бомби мање разорне моћи. Развојем таквог оружја „председник ће бити у већем искушењу да га употреби“, наводи „Њујорк тајмс“, с чијом је оценом сагласан и Митић, подсећајући да Русија на то упозорава већ дуже време: „Нема никакве дилеме да ће развој тактичких нуклеарних глава снизити праг за коришћење нуклеарног оружја“.
Командни центар руске војске
© SPUTNIK/ СЕРГЕЙ ПЯТАКОВ
Одбрана из Калињинграда — одговор Русије на амерички ПРО и НАТО базе
На повећање нуклеарних напетости, по изласку овог америчког документа, упозорио је и Зигмар Габријел, који каже да више нуклеарног оружја није решење, али и да је Европа у нарочитој опасности због ове ситуације.
„Право је питање зашто се ЕУ, и Немачка као њена водећа земља, не дистанцирају од америчке политике док још има времена, пре него што криза додатно ескалира, а јасно је да не постоји апетит за даље сукобе нити за даља издвајања за војне буџете“, коментарише Митић. „ЕУ ће и око овог питања бити подељена; неке државе — три прибалтичке републике и Пољска — константно држе ЕУ у страху од наводне руске агресије, а неке су се, попут Румуније, превише ставиле у функцију Пентагона да би могле да имају некакву дистанцу. С друге стране, Вашингтону одговара улога заштитника, и једна од поенти стратегије јесте контрола над савезницима који зависе од америчког нуклеарног кишобрана“.
„Све је ово подизање тензија у функцији одржања Америке као фактора који пресуђује на европском континенту и са којим је неопходно сарађивати“, сагласан је и Билбија, указујући ипак да Америка све више прибегава грубој сили да би постигла овај циљ, за разлику од ранијих времена у којима је савезнике привлачила такозваним меким средствима.
Из Вашингтона је у децембру стигла Национална безбедносна стратегија, у јануару Национална одбрамбена стратегија, сада и нова нуклеарна доктрина. У сва три документа се Русија и Кина проглашавају за главне противнике Сједињених Држава, а у међувремену је усвојен и такозвани „Кремаљски списак“ највиших руских званичника и бизнисмена који би могли да се нађу на мети америчких санкција. Питање је — колико је далеко Америка вољна да иде у заоштравању односа с Русијом и Кином, и са којим циљем?
„Потпуно јасно да Американци више нису у позицији да могу превише да нашкоде било Русији било Кини, а камоли потенцијалној алијанси ове две земље“, уверен је Билбија, указујући на тумачење по коме сви ови документи заправо представљају „одраз раскола који постоји у самом америчком естаблишменту“ на националисте и глобалисте који не желе да се одрекну водеће улоге Америке.
С тим у вези, закључује Александар Митић: „Циљ ових стратегија јесте покушај што дужег одлагања неминовног, а то је транзиција у нови, мултиполарни светски поредак. Очигледно је да су САД свесне те трансформације, то и отворено признају у овим документима, и сада желе да заузму што бољу позицију у том новом поретку, те је отуда јасно да ће наставити са својом политиком притискања Русије и Кине и на војном, и на економском и на дипломатском плану“.