12-02-2018, 03:27 AM
Занимљиво је да српска историографија у време овог Чкаљиног скеча, уопште није имала одговор на питање појма дахије. Тиме се, посебно, нико није бавио, и сви су се задовољавали етимолошким приступом, односно да је реч дахија настала из речи даиџа. То је било цело објашњење.
А, ево шта је у питању и како је дошло до разрешења.
Радећи на једном свом делу, професор Милорад Екмечић, је замољен од Историјског часописа Француске академије наука, да напише једну историјску расправу у вези са делом. Он је то урадио и Французи су му, по обичају, послали примерак тог часописа. У њему су се налазили и други историјски текстови. Између осталог, ту је била и расправа једног Тунижанског историчара, професора универзитета, о промени националног идентитета Тунижана по окупацији Туниса коју је извршила Османлијска царевина. У том походу учествовао је и Синан- паша, исти онај који је спалио мошти Светог Саве у Београду.
То је понукало професора Екмечића да преко амбасаде Југославије, том колеги пошаље једно писмо са молбом да, ако зна, му разреши дилему ко су дахије. После неколико месеци стигао је опширан одговор. Професор из Туниса није послао само писан одговор, него и сву доступну литературу из које је извадио фус- ноте за објашњење појма дахија. Кад је видео колико се човек потрудио, др Екмечић је делимично и превео неке од књига које је добио, као , наравно, и сам одговор.
Дакле, по освајању одређене територије, Турци су, после угушивања могућности сваке побуне, остављали невелику администрацију која је требала да преведе освојене народе у државно- правни и религијски систем Османске Турске. Уз њих остајала је и једна војна јединица. Те две формације, војна и цивилна, биле су елита те провинције. У Тунису, Мароку, Алжиру, та елита је временом почела да усваја учење о посебној врсти ислама, по чему су названи дахије. Њихова појава, историјски директно кореспондира са појавом вахабија на подручју Меке, па се могу сматрати једним покретом са два имена.
Крајем 18 века бродовима су доведени због кризе око Јонских острва у помоћ Скадарском паши, а пошто су били успешни, неки од њих су пребачени у друге вилајет и пашалука Румелије. Најпознатији су били они у Београду и Видину.
Познавајући дело Алије Изетбеговића, и његово схватање ислама, професор Екмечић га не разликује много од учења дахија и не чуди се појави вахабија за време, али и после рата у БиХ.
А, ево шта је у питању и како је дошло до разрешења.
Радећи на једном свом делу, професор Милорад Екмечић, је замољен од Историјског часописа Француске академије наука, да напише једну историјску расправу у вези са делом. Он је то урадио и Французи су му, по обичају, послали примерак тог часописа. У њему су се налазили и други историјски текстови. Између осталог, ту је била и расправа једног Тунижанског историчара, професора универзитета, о промени националног идентитета Тунижана по окупацији Туниса коју је извршила Османлијска царевина. У том походу учествовао је и Синан- паша, исти онај који је спалио мошти Светог Саве у Београду.
То је понукало професора Екмечића да преко амбасаде Југославије, том колеги пошаље једно писмо са молбом да, ако зна, му разреши дилему ко су дахије. После неколико месеци стигао је опширан одговор. Професор из Туниса није послао само писан одговор, него и сву доступну литературу из које је извадио фус- ноте за објашњење појма дахија. Кад је видео колико се човек потрудио, др Екмечић је делимично и превео неке од књига које је добио, као , наравно, и сам одговор.
Дакле, по освајању одређене територије, Турци су, после угушивања могућности сваке побуне, остављали невелику администрацију која је требала да преведе освојене народе у државно- правни и религијски систем Османске Турске. Уз њих остајала је и једна војна јединица. Те две формације, војна и цивилна, биле су елита те провинције. У Тунису, Мароку, Алжиру, та елита је временом почела да усваја учење о посебној врсти ислама, по чему су названи дахије. Њихова појава, историјски директно кореспондира са појавом вахабија на подручју Меке, па се могу сматрати једним покретом са два имена.
Крајем 18 века бродовима су доведени због кризе око Јонских острва у помоћ Скадарском паши, а пошто су били успешни, неки од њих су пребачени у друге вилајет и пашалука Румелије. Најпознатији су били они у Београду и Видину.
Познавајући дело Алије Изетбеговића, и његово схватање ислама, професор Екмечић га не разликује много од учења дахија и не чуди се појави вахабија за време, али и после рата у БиХ.