[Милослав Самарџић]

И теби Горане то, ако и није фалсификат, нешто битно доказује?

Ко не уважава контекст и околности не може ваљано да разуме историјска дешавања. Овде је контекст јасан: крај 1944, Швабе одлазе Бошевици долазе. Црну окупацију замењује црвени тоталитаризам. Растурене и издане националне снаге покушавају да спасу шта се спасити може јер после револуције мало шта остаје. Камо лепе среће да је национални покрет успео у својој намери. Можда би после рата неки од његових предводника одговарали за одређене не тако чисте контакте али би спашавањем земље од црвеног тоталитаризма задужили читаву нацију во вјек вјекова.

На крају крајева и ви заступници те црвене идеологије (ви комунисти и неокомунисти како год себе именовали) били сте спремни да заједно са Швабама тучете "краља и Енглезе". Ја то разумем и то следи из ваше идеологије, али немојте онда да пребацујете другима оно што сте сами у много већој мери и са горим последимацама радили или били спремни да радите.

То није спорно и о томе сам опширно писао у својим књигама. Као одличан пример, навео сам преговоре Нешка Недића и генерала Фелбера у Крушевцу. Цитирао сам опширно Фелберов извештај, као и Вајскову примедбу на тај извештај.
Али, понављам, ово у Тополи просто се није десило.

Свакако, зна се да Ви као врстан историчар не бежите од чињеница попут квази-историчара комунистичких пропагандиста.

Међутим, моја је поента једноставна, чак и да то јесте тако то ништа не доказује а ови који се упиру да докажу да није у питању фалификат желе да покажу како се тиме нешто кључно доказује - а ништа се не доказује.

Да, ништа ново и ништа кључно.
А шта кажеш на ово.
На слици су Калабић, Рачић и Недић.
Калабићу су Немци мучили и убили оца и 4-5 чланова шире фамилије, плус ћерку му држали у логору и мучили и стрељали ко зна колико сарадника и пријатеља; Рачићу су убили мајку (њихови сарадници љотићевци), плус ко зна колико мучених и убијених пријатеља и сарадника; Недића су заробили, испитивали и јучили, побегао им је, а мучили су и убили ко зна колико његових пријатеља и сарадника.
Чисто теоретски, шта мислиш, да ли људи после свега тога могу онако срдачно и весело да се смеју у друштву тих истих Немаца, или би се, ако би дошло до састанка из невоље, видело да је то састанак непријатеља?