20-02-2018, 10:09 PM
О односу Британаца према Михаиловићу и четницима, британски историчар Simon Threw у својој књизи Britain, Mihailović, and the Chetniks (London, Palgrave, стр. 251), констатује следеће:
"Odlučivši da u zimu 1941 prihvate Mihailovića kao simbol Jugoslovenskog otpora, do kraja sledeće godine britanske vlasti bile su na putu da ga napuste. Razumljivo, samo donde dok je jugoslovenski ministar vojni služio njihovoj svrsi, a služio je dobro; jer je tokom mračnih dana 1942. britanskom narodu očajno bio potreban heroj, a slika o balkanskom poglavici i njegovim bradatim sledbenicima koji terorišu Nemce negde u planinama Jugoslavije služila je izvrsno toj svrsi. Nažalost, stvarajući i prihvatajući ovu romantiziranu verziju Mihailovićevih aktivnosti britanska javnost i vlasti izgubili su iz vida (ako su to, na prvom mestu, ikada shvatali) da su se Mihailović i srpski nacionalisti - poput partizana - borili primarno za svoje sopstvene ciljeve. Stoga, takođe, nije iznenađujuće što je nakon dizanja Mihailovića u vrtoglave visine bol otrežnjenja bio mnogo oštriji onda kada je postalo očigledno da on zapravo nije ono što je izgledalo da jeste. Naravno, na kraju su se Britanci još više razočarali u Tita, jer njegova Narodnooslobodilačka vojska niti je predstavljala efikasnu vojnu mašinu što je pretendovala da bude, niti je bila umereni politički masovni pokret na koji su se Britanci nadali da mogu uticati. Ipak, praveći jednu grešku i priznajući je, bilo je nemoguće na kraju priznati i drugu mnogo većih razmera. Pobednikova istorija je napisana a Mihailoviću je dodeljena uloga kolaboratora i zločinca. U stvari, on nije bio ni jedno ni drugo, ali zbog složenosti rata u Jugoslaviji i tužne britanske uloge u kreiranju njene sudbine, možda je lakše uvideti zašto je on to morao da bude."
"Odlučivši da u zimu 1941 prihvate Mihailovića kao simbol Jugoslovenskog otpora, do kraja sledeće godine britanske vlasti bile su na putu da ga napuste. Razumljivo, samo donde dok je jugoslovenski ministar vojni služio njihovoj svrsi, a služio je dobro; jer je tokom mračnih dana 1942. britanskom narodu očajno bio potreban heroj, a slika o balkanskom poglavici i njegovim bradatim sledbenicima koji terorišu Nemce negde u planinama Jugoslavije služila je izvrsno toj svrsi. Nažalost, stvarajući i prihvatajući ovu romantiziranu verziju Mihailovićevih aktivnosti britanska javnost i vlasti izgubili su iz vida (ako su to, na prvom mestu, ikada shvatali) da su se Mihailović i srpski nacionalisti - poput partizana - borili primarno za svoje sopstvene ciljeve. Stoga, takođe, nije iznenađujuće što je nakon dizanja Mihailovića u vrtoglave visine bol otrežnjenja bio mnogo oštriji onda kada je postalo očigledno da on zapravo nije ono što je izgledalo da jeste. Naravno, na kraju su se Britanci još više razočarali u Tita, jer njegova Narodnooslobodilačka vojska niti je predstavljala efikasnu vojnu mašinu što je pretendovala da bude, niti je bila umereni politički masovni pokret na koji su se Britanci nadali da mogu uticati. Ipak, praveći jednu grešku i priznajući je, bilo je nemoguće na kraju priznati i drugu mnogo većih razmera. Pobednikova istorija je napisana a Mihailoviću je dodeljena uloga kolaboratora i zločinca. U stvari, on nije bio ni jedno ni drugo, ali zbog složenosti rata u Jugoslaviji i tužne britanske uloge u kreiranju njene sudbine, možda je lakše uvideti zašto je on to morao da bude."
Иде Џиџа кроз планине
гони српске душманине,
издајице Русе, Немце,
крџалије љотићевце.