[posmatrač]

О односу Британаца према Михаиловићу и четницима, британски историчар Simon Threw у својој књизи Britain, Mihailović, and the Chetniks (London, Palgrave, стр. 251), констатује следеће:

" Stoga, takođe, nije iznenađujuće što je nakon dizanja Mihailovića u vrtoglave visine bol otrežnjenja bio mnogo oštriji onda kada je postalo očigledno da on zapravo nije ono što je izgledalo da jeste. Naravno, na kraju su se Britanci još više razočarali u Tita, jer njegova Narodnooslobodilačka vojska niti je predstavljala efikasnu vojnu mašinu što je pretendovala da bude, niti je bila umereni politički masovni pokret na koji su se Britanci nadali da mogu uticati. Ipak, praveći jednu grešku i priznajući je, bilo je nemoguće na kraju priznati i drugu mnogo većih razmera. Pobednikova istorija je napisana a Mihailoviću je dodeljena uloga kolaboratora i zločinca.

Генерално британска политика је увијек таква, кад им неко више није од користи, одна се га ријеше.
На почетку је Дража требао Британцима, а и они њему још више.
Послије совјетске побједе под Москвом у зиму 1941/42. постало је јасно да ће Њемачка изгубити рат. И њемачке побједе у љето и јесен 1941. су веома скупо коштале Нијемце. Послије Москве било је јасно да Њемачка нема снаге да зада смртононосни ударац СССР-у. Било је јасно да ће се рат претворити у исцрпљивање противника, као и 1.СР. С том разликом да се трошење снага није дешавало са тако малим помијерањима фронта, већ на огромним пространствима. Са огромном америчком индустријом, знало се ко ће побиједити у том рату исцрпљивањаа.

У тим околностима Британци су покушали прљавим политичко-дипломатским играма да за себе обезбједе мјесто друге побједничке силе, одмах иза САД.
И њима је било јасно да не могу бити испред САД. Мислили су да ће СССР искрварити и бити другоразредна сила. Ако већ не могу да извезу неку револуцију, онда да бар искрвари.
(Није ли Троцки из Канаде дошао у Русију?)

Међутим у тим калкулацијама су се прерачунали. САД нису планирале да се послије рата врате изолационизму, као послије 1.СР.
С друге стране и Стаљин је био довољно паметан и више него довољно покварен да прозре ову британску прљаву игру. И он је читавог живота играо прљаво, те је Черчил наишао на достојног противника. Али са много већом силом иза себе.

СССР се није одрицао своје сфере утицаја, а САД не само да нису хтјеле да дијеле плијен са Британијом, већ су бацили око и на оно што је до тад било британско. Чак су и Француску уздигли на ниво Британије!

Британија је надиграна и није јој остало ништа друго, него да спасава углед, ако већ није моћ (па ни саму империју, која се убрзо послије рата почела осипати).
Ништа друго него да перу руке и да се хвале својим заслугама у побједи.

У том свјетлу треба посматрати и британску литературу. Почевши од черчилових мемоара, преко књига о разним биткама, па до књига о разном оружју. Све своје су дизали у небо!

У Тита се и нису баш разочарали!
Разлаз са СССР-ом их је прилично обрадовао.
Тито није био ништа мање покварен од Черчила или Стаљина. Можда мање крволочан од Стаљина, али послије резолуције ИБ и отварања према западу и простор за терор стаљинових размјера се смањио. Па се он добро уклапао у разне прљаве игре.

Тако да је Тито ипак био Черчилов успјех, само што су кајмак покупили Американци.
Без британске помоћи, упитно је да ли би Тито жив дочекао улазак Црвене армије на територију Југославије. У том случају би Совјети на власт довели неког себи оданијег.