01-03-2018, 03:13 AM
Ово ће, изгледа, бити мало теже.
Иван Павловић, каснији дивизијски генерал, био је брат од тетке Драге Машин, касније краљице Србије. Завршио је Нижу школу ВА у 21, и Вишу школу ВА у 6 класи војне академије. Краљ Александар Обреновић га је, 10. априла 1903. године, одредио за свог ордонанса и прекомандовао у Шести пешадијски пук, где је тада био командант трећег батаљона. На месту ордонанса био је нешто више од месец дана до оне ноћи кад су убијени краљ и краљица. Он није био директно задужен за безбедност краљевског пара, али као сваки ордонанс и он је требао да брине о томе у ширем оквиру. Поготово што су многи официри управо из Шестог пука извршили преврат.
Био је нераспоређен нешто више од месец дана, а онда је добио нову трупу. Од 1906. године био је у Ђенералштабу, где је завршио обуку и постао ђенералштабни официр. Водио је неколико јединица од 1912. године до 1918. године.
Оно што је одговор на део питања је следеће: при повлачењу према Космету, у новембру 1915. године, краљ Петар је стигао и у Студеницу. Једна АУ војна јединица прешла је Дрину и дијагонално се залетела преко Косјерића и Драгачева и избила на врхове Чемерна. Само корак их је делио да се спусте у долину Студенице и заробе самог српског краља. За десну заштитницу колоне краља Петра Првог, био је задужен Ужички одред, који су чинили Ужичка бригада, Доњовасојевићка бригада и део Лимског одреда. Командант Ужичког одреда био је Иван Павловић. До главног сукоба дошло је на планини Троглав, у току магловите ноћи, да би се проширио сутрадан и на Чемерно. Ужички одред је после великих борби разбио ову аустријску регименту и спасио краља. Од остатака Ужичког одреда и још неких јединица формиран је Комбиновани одред ( Ужички, Ловћенски, Колашински и Студенички одреди) који је наставио да штити краља Петра све до обала Јадранског мора. Командант и тог одреда био је Иван Павловић. До краја рата био је командант Ађутантског одељења Врховне команде. После рата командант Косовске дивизијске области, односно војни командант Косова. Како је гушио арнаутску побуну као командант бригаде 1913. године, исто је то урадио и после рата као командант дивизије.
Иван Павловић је рођен 1869. године, а умро је током Другог светског рата, 1943. године.
Иван Павловић, каснији дивизијски генерал, био је брат од тетке Драге Машин, касније краљице Србије. Завршио је Нижу школу ВА у 21, и Вишу школу ВА у 6 класи војне академије. Краљ Александар Обреновић га је, 10. априла 1903. године, одредио за свог ордонанса и прекомандовао у Шести пешадијски пук, где је тада био командант трећег батаљона. На месту ордонанса био је нешто више од месец дана до оне ноћи кад су убијени краљ и краљица. Он није био директно задужен за безбедност краљевског пара, али као сваки ордонанс и он је требао да брине о томе у ширем оквиру. Поготово што су многи официри управо из Шестог пука извршили преврат.
Био је нераспоређен нешто више од месец дана, а онда је добио нову трупу. Од 1906. године био је у Ђенералштабу, где је завршио обуку и постао ђенералштабни официр. Водио је неколико јединица од 1912. године до 1918. године.
Оно што је одговор на део питања је следеће: при повлачењу према Космету, у новембру 1915. године, краљ Петар је стигао и у Студеницу. Једна АУ војна јединица прешла је Дрину и дијагонално се залетела преко Косјерића и Драгачева и избила на врхове Чемерна. Само корак их је делио да се спусте у долину Студенице и заробе самог српског краља. За десну заштитницу колоне краља Петра Првог, био је задужен Ужички одред, који су чинили Ужичка бригада, Доњовасојевићка бригада и део Лимског одреда. Командант Ужичког одреда био је Иван Павловић. До главног сукоба дошло је на планини Троглав, у току магловите ноћи, да би се проширио сутрадан и на Чемерно. Ужички одред је после великих борби разбио ову аустријску регименту и спасио краља. Од остатака Ужичког одреда и још неких јединица формиран је Комбиновани одред ( Ужички, Ловћенски, Колашински и Студенички одреди) који је наставио да штити краља Петра све до обала Јадранског мора. Командант и тог одреда био је Иван Павловић. До краја рата био је командант Ађутантског одељења Врховне команде. После рата командант Косовске дивизијске области, односно војни командант Косова. Како је гушио арнаутску побуну као командант бригаде 1913. године, исто је то урадио и после рата као командант дивизије.
Иван Павловић је рођен 1869. године, а умро је током Другог светског рата, 1943. године.