18-03-2018, 07:11 PM
ДРАЖИН ГЕНЕРАЛ ОБАВЕСТИО СССР о нападу Немаца
15:40 18.03.2018. 2 коментара
Дели на Вајберу
Југославија између немачких уцена и ултиматума Британије и Америке. САД гурале Југославију у рат. Хитлер је зазирао од ратоборних Срба.
Половином марта 1938. године версајска Европа више не постоји. Југославија је на северној граници добила новог комшију. Трећи рајх окупирао је Аустрију и започео стварање немачког хиљадугодишњег царства. Последњег дана јуна исте године у Минхену Адолф Хитлер, Бенито Мусолини, премијери Француске и Британије, Едуард Даладје и Невил Чемберлен, потписали су Минхенски споразум којим је запечаћена судбина Чехословачке и “мирним путем” предата Немачкој. На сваком кораку се осећају бубњеви рата. Следећи на мети Берлина је Балкан. Пре свега Југославија. Али, у том тренутку, нацистички стратези планирају да краљевину најпре доведу у потпуну економску зависност и приволе је да постане њихов савезник.
Инвестиције у југословенска предузећа брзо су расле. У марту 1936. године “Крупов” концерн потписује уговор да зеничку ливницу претвори у савремену челичану за производњу оружја. Следећих месеци немачке фирме улазе у прву српску фабрику оружја у Крагујевцу. Крајем 1938. инвестиције у Југославији су износиле око 1.270 милиона динара.
Управи југословенских пољопривредних задруга нуди се откуп укупног рода шљива по цени од 2,30 динара за килограм, много, много више него што је у том тренутку износила на европском тржишту – 1,40 динара.
ДИРЕКТИВА 25
Пуковник Ваухник је о немачком плану за напад на Совјетски Савез лично обавестио генерал-мајора Тупикова, руског војног аташеа. А преко шведског војног аташеа известио је и британску службу, а она својим везама Москву. Нажалост, тамо је то схваћено као покушај Британаца да их увуку у рат са Немачком, рат који нису желели. После мартовског пуча у Београду, Ваухник је благовремено обавестио југословенску владу о детаљима немачког напада на Југославију 6. априла 1941, под кодним именом “Директива 25”.
Суочавајући се са чињеницом да Немци успостављају колонијалан однос у његовој земљи, кнез намесник је покушавао да искористи свој утицај на двору у Лондону не би ли Велика Британија заузела примат у трговини и привреди Југославије. Тај његов напор није наишао на разумевање, и то не само код Енглеза, већ и код других савезника. Сви су остали неми на вапаје из Београда. Британци ће чак на упорно инсистирање кнеза Павла, за Божић 1935. године, на свој циничан начин, показати добру вољу и повећати увоз ћурака, веровали или не, за 60 комада!
Французи и Енглези уљуљкани профитом који су доносили Бор (Французима) и Трепча (Британцима) и неколико банака, као да нису примећивали да Немци све више располажу природним ресурсима и рудним благом.
Кнез брзо схвата да ни једном блоку светских сила не одговара да Југославија остане неутрална. Предосећајући да се ближи рат великих размера, покушава да колико-толико уједини земљу. Хрватска добија своју бановину са огромном територијом. Формира се влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека.
Почетком Другог светског рата 1. септембра 1939. године, немачком инвазијом на Пољску и потоњом британском и француском објавом рата, још више је закопликован положај Југославије. Хитлер је држао све адуте у Европи и хтео је по сваку цену да Београд примора да приступи Тројном пакту. Иако је имао потпуне информације да ће већински Хрвати и један део Словенаца поздравити улазак његових трупа, зазирао је од бунтовних Срба. С друге стране савезници су, такође, чинили велике дипломатске напоре не би ли убедили кнеза Павла да недвосмислено приђе њиховом табору.
Италијанским нападом на Грчку 28. октобра 1940. почела је и подземна и отворена “туча” између Немаца и Енглеза око Југославије. У том галијаматису одједном се чуо глас Сједињених Америчких Држава, које су се придружиле Великој Британији, Немачкој, Италији – којем ће се царству приволети југославенска влада. Као и Југославија, и Сједињене Државе су на почетку рата објавиле своју неутралност. Попут кнеза-намесника и председник Френклин Рузвелт имао је идеју да сачува неутралност у рату. Али, неутралност само за своју земљу. То изгледа није важило и за Југославију.
Оглашава се амерички државни секретар Сумнер Велес и упозорава Југословене да ће ако са Немачком склопе било какав уговор, који Немцима олакшава напад на Грчку или на британске снаге у Средоземљу, Влада Сједињених Држава одмах блокирати сва југословенска новчана средства. А она нису била тако мала. Уочи бомбардовања Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 47.851,67 килограма чистог злата. Ваљда је заборавио да је та иста његова влада одбила захтев Југославије да добије кредит за наоружање, како би могла да се одупре немачкој агресији.
Ова уцена десиће се годину дана пре него што ће Немачка и Италија, 11. децембра 1941. године, објавити рат Сједињеним Државама. Тек после ове објаве Рузвелтова администрација узвраћа и објављује рат Хитлеру и Мусолинију. Југославија је већ одавно била окупирана и распарчана.
У другој половини јануара 1941. године у Београд долази пуковник Вилијам Донован, лични изасланик председника Рузвелта. Онај исти Донован, будући бригадни генерал Централне обавештајне службе (ЦИА). Његов задатак је био да образложи британску намеру да се отвари фронт на Балкану. И он предочава још један ултиматум: Ако влада допусти немачким трупама прелаз преко границе, Сједињене Државе ће, после рата за мировним столом, третирати Југославију као ратног губитника.
Све околности су говориле да се ближи дан када ће Југословени морати да преломе на коју ће страну. Кнезу Павлу је било јасно да Југославија, несложна каква јесте, са застарелим наоружањем, скромном војном опремом, нема озбиљних шанси да се дуже одупре немачком нападу. Унапред се знало да ће са Немцима земљу напасти Италијани, Бугари и Мађари. У првом налету могли су да заузму три кључна града: Београд, Загреб и Љубљану. Војска би морала да се повуче у планине Босне и Херцеговине и тамо би могла да издржи шест недеља. После тога не би више било муниције и хране. А Британци и Американци нису обећавали никакву помоћ.
У Југославији је тињало, а Европа је горела. Београд је покушавао да добије на времену. Најпре кнез намесник 1. марта проширује листу захтева коју је упутио Хитлеру. Седам дана касније то исто чини и премијер Драгиша Цветковић у разговору са Виктором фон Хереном. Обојица верују да је то много више од оног што је Хитлер био спреман у том тренутку да прихвати. Додатни захтеви су били:
– Поштоваће се политички суверенитет и територијални интегритет Краљевине Југославије
– Од Краљевине Југославије се неће тражити војна помоћ нити пролаз или транспорт трупа кроз земљу за време трајања рата.
– Интерес Краљевине Југославије за слободан излаз на Егејско море узеће се у обзир приликом политичке реорганизације Европе након рата.
Међутим, Хитлер и Рибентроп прихватају ове услове. Посланик Херен јавља Рибентропу да се, и поред тога, у Београду одлаже одлука о приступу пакту. И био је у праву.
Цветковић и Влада имали су добар разлог: неколико недеља раније добили су информацију да ће Немачка напасти Русију. Стратегија је била једноставна – ако буду затезали, Немци ће се, заузети ратом на истоку, све мање бавити Југославијом.
Са овом прворазредном информацијом појавио се пуковник Владимир Ваухник, који се нашао усред невиђене шпијунске игре нацистичке Немачке, Краљевине Југославије и Велике Британије.
Био је Словенац и велики Југословен просрпске оријентације. Завршио је генералштабну школу у Београду, а затим чувену “Ецолес супериеурес де гуерре” (Вишу ратну школу) у Француској. Шест година је био, од 1930, професор стратегије на Војној академији у Београду. Потом ће бити именован за начелника штаба Дринске дивизије. Говорио је шест језика – словеначки, немачки, српски, француски, италијански и енглески. За војног аташеа у Берлину одлази 1939. године. Официрску каријеру ће завршити у чину бригадног генерала, као заменик команданта Југословенске војске у отаџбини у Словенији, односно Драже Михаиловића! Са Дражом је комуницирао преко три псеудонима: Влајко, потпуковник Васић, генерал Рачић…
Један од шефова тајних служби Трећег рајха, СС генерал Валтер Шеленберг, у својим мемоарима пише да је пуковник Ваухник, аташе југословенске краљевске војске у Берлину, излуђивао од 1939. нацистичке контраобавештајце, а Хитлера је уочи самог напада на Београд буквално довео до нервног слома.
Ваухник ће крајем 1940. године показати да је био један од најбољих обавештајаца тог времена. Ћаскајући једном приликом са Герингом, извукао је податак да ће Немачка, наредног пролећа, располагати са више од 200 дивизија. Знао је да им против Британије треба највише 50 ових формација. И логично је закључио да Хитлер намерава да крене на Совјетски Савез. Кренуо је у потрагу да сакупи доказе за ову своју претпоставку. Недуго потом од словачког војног аташеа, мајора Татарка, сазнаје да Немци од Словачке траже две пешадијске дивизије за напад на Русију.
Од грофа Сигисмунда Бернсторфа, једног од обавештенијих људи Трећег рајха, уз пиће сазнаје: “Немачки напад на Совјетски Савез више није пука могућност него чињеница. Одлука је већ пала.”
Вилијем Пабст, бивши мајор у немачком генералштабу који је водио успешан ресторан у Берлину, а чији редовни гости су били високи официри, повериће му се почетком марта: “У пуном су јеку припреме за напад на Русију. Аеродроми су спремни.”
У његовој шифрираној поруци коју је послао у Београд били су подаци о покретима немачких трупа, са називима и матичним бројевима дивизија…
Покушао је да убеди генерала Симовића и пучисте да преврат одложе до маја, почетка немачког напада на Совјетски Савез. Ко зна каква би била даља судбина Југославије.
https://srbin.info/2018/03/18/drazin-gen...du-nemaca/
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...adu-Nemaca
И НЕМЦИ СУ МУ СЕ ДИВИЛИ: Херојска смрт сина славног војводе Живојина Мишића
15:00 18.03.2018.
Александар Мишић Аца, син славног војводе Живојина Мишића, био је српски официр у војсци Kраљевине Србије. Учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату, након чега је, све до 1922. године био члан војске Kраљевине Срба Хрвата и Словенаца.
Након напуштања војске и пензионисања, официр Мишић преузима службу в.д. управника Врањске Бање и на том месту остаје све до позива Драгољуба Драже Михаиловића да се прикљући четничким одредима Југословенске војске.
Мало након почетка Другог светског рата у Србији, као пензионисани официр Александар Мишић у својој кући у селу Стугарник 11. маја 1941. године дочекује генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића са којим доноси одлуку о наставку борбе против окупатора и стварању герилске војске на целом простору Kраљевине Југославије.
У ноћи између 10. и 11. маја 1941. године са једним делом Горског одреда у кући војводе Живојина Мишића у селу Струганик дошли су генералштабни пуковник Драгољуб Михаиловић, мајор Миодраг Палошевић и наредник Перовић. Пуковник Михаиловић се састао са војводиним сином, мајором Алексанром Мишићом, ради договора са својим старим пријатељем. Дража је, с врата, рекао:
„Александре, ти и ја ћемо подићи трећи устанак. Учинићемо све да народу олакшамо ово робовање и да се ми, стари Солунци, не обрукамо. Борићемо се до краја.”
За време Другог светског рата био је командант Рибничког четничког одреда у Четничким одредима Југословенске војске, обавештајац и један од главних устаничких вођа уз пуковника Драгољуба Михаиловића током устанка 1941. године. Заробљен је од стране Немаца 6. децембра 1941. године током окупаторске офанзиве Равну Гору која је носила шифровано име Операција Михаиловић.
После заузимања партизанског Ужица, Немци су 3. децембра издали наређење за Операцију Михаиловић, напад на његове снаге на Равној гори. Михаиловић се склонио код Мишића у Струганику. Ту су опкољени, али је Михаиловић једва успео побећи. Немци су заробили Мишића и Фрегла и касније их стрељали.
О херојској смрти официра Мишића мало се зна. Био је човек који се бори до последњег атома снаге, па је на самом крају урадио ствар због које су му се и Немци поклонили.
У аутобиографском роману Моме Капора “Леп дан за умирање” насталом током бомбардовања Србије 1999. године наш писац пише о невероватном подвигу и херојској смрти двојице јунака, Александра Мишића и Словенца мајора Фрегла.
Причу, која је нашем писцу дала снаге да издржи тешке дане рата у Србији, преносимо у целости:
“Када су Немци 1941. године у селу Стругарнику, ухватили два мајора краљевске војске, Александра Мишића и његовог колегу, Словенца Флегла, одвали су их у Ваљево да их стрељају.
Пре тога, понудише мајору Александру, сину војводе живојина Мишића, да му поштеде живот, будући да му је мајка била чистокрвна Немица и звала се Лујза.
“Пола ваше крви је немачко…”- казао му је тада немачки официр.
“Та половина је истекла на Колубари!”- одговорио је син војводе Мишића.
Као официри, осуђеници су имали права на последње жеље.
Александар Мишић затражио је да му одвежу руке и дозволе да одреши пертлу на левој цокули, што му је и омогућено.
Мајор Флегл, затражио је од команданта дозволу да сам командује стрељачким водом на свом погубљењу, и немачки официр, задивљен његовом храброшћу, то му и одобри.
“Нишани”- командовао је храбри мајор, а када су Немци подигли пушке на двојицу официра пред зидом, Александар Мишић хитро свуче цокулу са ноге и завитла је на њих.
Желео је да умре у борби и то је било највише што је могао да учини пре но што је мајор Флегл командовао: “Феуер!”, после чега су обојица пала један преко другог.
Мислим на мајора Мишића и ове ноћи док потмуло режи небо препуно непријатељских авиона.
Као и остали моји суграђани, осуђен сам на смрт.
Излазим на авлију и зурим у мрачно небо одакле ће за који час долетети бомба.
Не носим никакве ципеле на шнирањем па лако скидам леву мокасину и завитлам је унебо гађајући авионе што се обрушавају на мој град.
Мокасина пада на комшијску шупу и остаје на њеном крову. Шта ћу сад без једне мокасине?”
Указом Југословенске владе у егзилу, од 14. јануара 1942. године, Александар Мишић постхумно је одликован орденом Карађорђеве звезде ИВ степена са мачевима, заједно са генералштабним мајором Иваном Флеглом.
https://srbin.info/2018/03/18/i-nemci-su...na-misica/
15:40 18.03.2018. 2 коментара
Дели на Вајберу
Југославија између немачких уцена и ултиматума Британије и Америке. САД гурале Југославију у рат. Хитлер је зазирао од ратоборних Срба.
Половином марта 1938. године версајска Европа више не постоји. Југославија је на северној граници добила новог комшију. Трећи рајх окупирао је Аустрију и започео стварање немачког хиљадугодишњег царства. Последњег дана јуна исте године у Минхену Адолф Хитлер, Бенито Мусолини, премијери Француске и Британије, Едуард Даладје и Невил Чемберлен, потписали су Минхенски споразум којим је запечаћена судбина Чехословачке и “мирним путем” предата Немачкој. На сваком кораку се осећају бубњеви рата. Следећи на мети Берлина је Балкан. Пре свега Југославија. Али, у том тренутку, нацистички стратези планирају да краљевину најпре доведу у потпуну економску зависност и приволе је да постане њихов савезник.
Инвестиције у југословенска предузећа брзо су расле. У марту 1936. године “Крупов” концерн потписује уговор да зеничку ливницу претвори у савремену челичану за производњу оружја. Следећих месеци немачке фирме улазе у прву српску фабрику оружја у Крагујевцу. Крајем 1938. инвестиције у Југославији су износиле око 1.270 милиона динара.
Управи југословенских пољопривредних задруга нуди се откуп укупног рода шљива по цени од 2,30 динара за килограм, много, много више него што је у том тренутку износила на европском тржишту – 1,40 динара.
ДИРЕКТИВА 25
Пуковник Ваухник је о немачком плану за напад на Совјетски Савез лично обавестио генерал-мајора Тупикова, руског војног аташеа. А преко шведског војног аташеа известио је и британску службу, а она својим везама Москву. Нажалост, тамо је то схваћено као покушај Британаца да их увуку у рат са Немачком, рат који нису желели. После мартовског пуча у Београду, Ваухник је благовремено обавестио југословенску владу о детаљима немачког напада на Југославију 6. априла 1941, под кодним именом “Директива 25”.
Суочавајући се са чињеницом да Немци успостављају колонијалан однос у његовој земљи, кнез намесник је покушавао да искористи свој утицај на двору у Лондону не би ли Велика Британија заузела примат у трговини и привреди Југославије. Тај његов напор није наишао на разумевање, и то не само код Енглеза, већ и код других савезника. Сви су остали неми на вапаје из Београда. Британци ће чак на упорно инсистирање кнеза Павла, за Божић 1935. године, на свој циничан начин, показати добру вољу и повећати увоз ћурака, веровали или не, за 60 комада!
Французи и Енглези уљуљкани профитом који су доносили Бор (Французима) и Трепча (Британцима) и неколико банака, као да нису примећивали да Немци све више располажу природним ресурсима и рудним благом.
Кнез брзо схвата да ни једном блоку светских сила не одговара да Југославија остане неутрална. Предосећајући да се ближи рат великих размера, покушава да колико-толико уједини земљу. Хрватска добија своју бановину са огромном територијом. Формира се влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека.
Почетком Другог светског рата 1. септембра 1939. године, немачком инвазијом на Пољску и потоњом британском и француском објавом рата, још више је закопликован положај Југославије. Хитлер је држао све адуте у Европи и хтео је по сваку цену да Београд примора да приступи Тројном пакту. Иако је имао потпуне информације да ће већински Хрвати и један део Словенаца поздравити улазак његових трупа, зазирао је од бунтовних Срба. С друге стране савезници су, такође, чинили велике дипломатске напоре не би ли убедили кнеза Павла да недвосмислено приђе њиховом табору.
Италијанским нападом на Грчку 28. октобра 1940. почела је и подземна и отворена “туча” између Немаца и Енглеза око Југославије. У том галијаматису одједном се чуо глас Сједињених Америчких Држава, које су се придружиле Великој Британији, Немачкој, Италији – којем ће се царству приволети југославенска влада. Као и Југославија, и Сједињене Државе су на почетку рата објавиле своју неутралност. Попут кнеза-намесника и председник Френклин Рузвелт имао је идеју да сачува неутралност у рату. Али, неутралност само за своју земљу. То изгледа није важило и за Југославију.
Оглашава се амерички државни секретар Сумнер Велес и упозорава Југословене да ће ако са Немачком склопе било какав уговор, који Немцима олакшава напад на Грчку или на британске снаге у Средоземљу, Влада Сједињених Држава одмах блокирати сва југословенска новчана средства. А она нису била тако мала. Уочи бомбардовања Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 47.851,67 килограма чистог злата. Ваљда је заборавио да је та иста његова влада одбила захтев Југославије да добије кредит за наоружање, како би могла да се одупре немачкој агресији.
Ова уцена десиће се годину дана пре него што ће Немачка и Италија, 11. децембра 1941. године, објавити рат Сједињеним Државама. Тек после ове објаве Рузвелтова администрација узвраћа и објављује рат Хитлеру и Мусолинију. Југославија је већ одавно била окупирана и распарчана.
У другој половини јануара 1941. године у Београд долази пуковник Вилијам Донован, лични изасланик председника Рузвелта. Онај исти Донован, будући бригадни генерал Централне обавештајне службе (ЦИА). Његов задатак је био да образложи британску намеру да се отвари фронт на Балкану. И он предочава још један ултиматум: Ако влада допусти немачким трупама прелаз преко границе, Сједињене Државе ће, после рата за мировним столом, третирати Југославију као ратног губитника.
Све околности су говориле да се ближи дан када ће Југословени морати да преломе на коју ће страну. Кнезу Павлу је било јасно да Југославија, несложна каква јесте, са застарелим наоружањем, скромном војном опремом, нема озбиљних шанси да се дуже одупре немачком нападу. Унапред се знало да ће са Немцима земљу напасти Италијани, Бугари и Мађари. У првом налету могли су да заузму три кључна града: Београд, Загреб и Љубљану. Војска би морала да се повуче у планине Босне и Херцеговине и тамо би могла да издржи шест недеља. После тога не би више било муниције и хране. А Британци и Американци нису обећавали никакву помоћ.
У Југославији је тињало, а Европа је горела. Београд је покушавао да добије на времену. Најпре кнез намесник 1. марта проширује листу захтева коју је упутио Хитлеру. Седам дана касније то исто чини и премијер Драгиша Цветковић у разговору са Виктором фон Хереном. Обојица верују да је то много више од оног што је Хитлер био спреман у том тренутку да прихвати. Додатни захтеви су били:
– Поштоваће се политички суверенитет и територијални интегритет Краљевине Југославије
– Од Краљевине Југославије се неће тражити војна помоћ нити пролаз или транспорт трупа кроз земљу за време трајања рата.
– Интерес Краљевине Југославије за слободан излаз на Егејско море узеће се у обзир приликом политичке реорганизације Европе након рата.
Међутим, Хитлер и Рибентроп прихватају ове услове. Посланик Херен јавља Рибентропу да се, и поред тога, у Београду одлаже одлука о приступу пакту. И био је у праву.
Цветковић и Влада имали су добар разлог: неколико недеља раније добили су информацију да ће Немачка напасти Русију. Стратегија је била једноставна – ако буду затезали, Немци ће се, заузети ратом на истоку, све мање бавити Југославијом.
Са овом прворазредном информацијом појавио се пуковник Владимир Ваухник, који се нашао усред невиђене шпијунске игре нацистичке Немачке, Краљевине Југославије и Велике Британије.
Био је Словенац и велики Југословен просрпске оријентације. Завршио је генералштабну школу у Београду, а затим чувену “Ецолес супериеурес де гуерре” (Вишу ратну школу) у Француској. Шест година је био, од 1930, професор стратегије на Војној академији у Београду. Потом ће бити именован за начелника штаба Дринске дивизије. Говорио је шест језика – словеначки, немачки, српски, француски, италијански и енглески. За војног аташеа у Берлину одлази 1939. године. Официрску каријеру ће завршити у чину бригадног генерала, као заменик команданта Југословенске војске у отаџбини у Словенији, односно Драже Михаиловића! Са Дражом је комуницирао преко три псеудонима: Влајко, потпуковник Васић, генерал Рачић…
Један од шефова тајних служби Трећег рајха, СС генерал Валтер Шеленберг, у својим мемоарима пише да је пуковник Ваухник, аташе југословенске краљевске војске у Берлину, излуђивао од 1939. нацистичке контраобавештајце, а Хитлера је уочи самог напада на Београд буквално довео до нервног слома.
Ваухник ће крајем 1940. године показати да је био један од најбољих обавештајаца тог времена. Ћаскајући једном приликом са Герингом, извукао је податак да ће Немачка, наредног пролећа, располагати са више од 200 дивизија. Знао је да им против Британије треба највише 50 ових формација. И логично је закључио да Хитлер намерава да крене на Совјетски Савез. Кренуо је у потрагу да сакупи доказе за ову своју претпоставку. Недуго потом од словачког војног аташеа, мајора Татарка, сазнаје да Немци од Словачке траже две пешадијске дивизије за напад на Русију.
Од грофа Сигисмунда Бернсторфа, једног од обавештенијих људи Трећег рајха, уз пиће сазнаје: “Немачки напад на Совјетски Савез више није пука могућност него чињеница. Одлука је већ пала.”
Вилијем Пабст, бивши мајор у немачком генералштабу који је водио успешан ресторан у Берлину, а чији редовни гости су били високи официри, повериће му се почетком марта: “У пуном су јеку припреме за напад на Русију. Аеродроми су спремни.”
У његовој шифрираној поруци коју је послао у Београд били су подаци о покретима немачких трупа, са називима и матичним бројевима дивизија…
Покушао је да убеди генерала Симовића и пучисте да преврат одложе до маја, почетка немачког напада на Совјетски Савез. Ко зна каква би била даља судбина Југославије.
https://srbin.info/2018/03/18/drazin-gen...du-nemaca/
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...adu-Nemaca
И НЕМЦИ СУ МУ СЕ ДИВИЛИ: Херојска смрт сина славног војводе Живојина Мишића
15:00 18.03.2018.
Александар Мишић Аца, син славног војводе Живојина Мишића, био је српски официр у војсци Kраљевине Србије. Учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату, након чега је, све до 1922. године био члан војске Kраљевине Срба Хрвата и Словенаца.
Након напуштања војске и пензионисања, официр Мишић преузима службу в.д. управника Врањске Бање и на том месту остаје све до позива Драгољуба Драже Михаиловића да се прикљући четничким одредима Југословенске војске.
Мало након почетка Другог светског рата у Србији, као пензионисани официр Александар Мишић у својој кући у селу Стугарник 11. маја 1941. године дочекује генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића са којим доноси одлуку о наставку борбе против окупатора и стварању герилске војске на целом простору Kраљевине Југославије.
У ноћи између 10. и 11. маја 1941. године са једним делом Горског одреда у кући војводе Живојина Мишића у селу Струганик дошли су генералштабни пуковник Драгољуб Михаиловић, мајор Миодраг Палошевић и наредник Перовић. Пуковник Михаиловић се састао са војводиним сином, мајором Алексанром Мишићом, ради договора са својим старим пријатељем. Дража је, с врата, рекао:
„Александре, ти и ја ћемо подићи трећи устанак. Учинићемо све да народу олакшамо ово робовање и да се ми, стари Солунци, не обрукамо. Борићемо се до краја.”
За време Другог светског рата био је командант Рибничког четничког одреда у Четничким одредима Југословенске војске, обавештајац и један од главних устаничких вођа уз пуковника Драгољуба Михаиловића током устанка 1941. године. Заробљен је од стране Немаца 6. децембра 1941. године током окупаторске офанзиве Равну Гору која је носила шифровано име Операција Михаиловић.
После заузимања партизанског Ужица, Немци су 3. децембра издали наређење за Операцију Михаиловић, напад на његове снаге на Равној гори. Михаиловић се склонио код Мишића у Струганику. Ту су опкољени, али је Михаиловић једва успео побећи. Немци су заробили Мишића и Фрегла и касније их стрељали.
О херојској смрти официра Мишића мало се зна. Био је човек који се бори до последњег атома снаге, па је на самом крају урадио ствар због које су му се и Немци поклонили.
У аутобиографском роману Моме Капора “Леп дан за умирање” насталом током бомбардовања Србије 1999. године наш писац пише о невероватном подвигу и херојској смрти двојице јунака, Александра Мишића и Словенца мајора Фрегла.
Причу, која је нашем писцу дала снаге да издржи тешке дане рата у Србији, преносимо у целости:
“Када су Немци 1941. године у селу Стругарнику, ухватили два мајора краљевске војске, Александра Мишића и његовог колегу, Словенца Флегла, одвали су их у Ваљево да их стрељају.
Пре тога, понудише мајору Александру, сину војводе живојина Мишића, да му поштеде живот, будући да му је мајка била чистокрвна Немица и звала се Лујза.
“Пола ваше крви је немачко…”- казао му је тада немачки официр.
“Та половина је истекла на Колубари!”- одговорио је син војводе Мишића.
Као официри, осуђеници су имали права на последње жеље.
Александар Мишић затражио је да му одвежу руке и дозволе да одреши пертлу на левој цокули, што му је и омогућено.
Мајор Флегл, затражио је од команданта дозволу да сам командује стрељачким водом на свом погубљењу, и немачки официр, задивљен његовом храброшћу, то му и одобри.
“Нишани”- командовао је храбри мајор, а када су Немци подигли пушке на двојицу официра пред зидом, Александар Мишић хитро свуче цокулу са ноге и завитла је на њих.
Желео је да умре у борби и то је било највише што је могао да учини пре но што је мајор Флегл командовао: “Феуер!”, после чега су обојица пала један преко другог.
Мислим на мајора Мишића и ове ноћи док потмуло режи небо препуно непријатељских авиона.
Као и остали моји суграђани, осуђен сам на смрт.
Излазим на авлију и зурим у мрачно небо одакле ће за који час долетети бомба.
Не носим никакве ципеле на шнирањем па лако скидам леву мокасину и завитлам је унебо гађајући авионе што се обрушавају на мој град.
Мокасина пада на комшијску шупу и остаје на њеном крову. Шта ћу сад без једне мокасине?”
Указом Југословенске владе у егзилу, од 14. јануара 1942. године, Александар Мишић постхумно је одликован орденом Карађорђеве звезде ИВ степена са мачевима, заједно са генералштабним мајором Иваном Флеглом.
https://srbin.info/2018/03/18/i-nemci-su...na-misica/