[Бенито]

Тачније, ниједан фудбалер у пољу.
Само двојица голмана Срба играли су и пре и после рата за репрезентацију: Срђан Мркушић и Љуба Ловрић. И нико више, а било је доста играча који су још били у годинама када су фудбалери најзрелији.
Једноставно, као одговор на твоје питање, пошто су видели шта су комунисти радили по доласку на власт, људи су хтели да имају што мање контакта са њима, што због страха, што због угледа. Али, такви тоталитарни режими не дозвољавају слободне изборе у животу и прожимају сваку пору друштва. Тако је било и са фудбалерима, па су неки од њих бежали у тренерску струку . Међутим, тешко се извући из тих канџи, па су неки једва дочекали да изађу из такве творевине и побегну према Западу. Тако смо изгубили Банета Секулића, једног од најзначајнијих имена српског и југословенског фудбала свих времена. Наравно, било је и људи који су се приклонили новом режиму и волели да му служе, јер ауторитарни режими су параван за нестручност. Такав је случај Александра Тирнанића, вероватно најлошијег селектора фудбалске репрезентације у доба СФРЈ. Зато у Монтевидеу по режији титоисте Бјелогрлића видимо Секулића као будалу, а Тиркета као најбољег фудбалера и великог швалера.
Ајде Митићу неко питање.