14-07-2019, 01:24 PM
Још једно поглавље, има о 8. корпусу и Ливну:
13. БОРБЕНА ВРЕДНОСТ
Док су комунисти писали бајке, у стварности су се дешавали тешки порази њихових трупа, практично на свим местима на којима су нападнуте. Нема вести да су током бројних немачких операција крајем 1943. и почетком 1944. године партизани забележили макар једну, симболичну победу.
За борбе између партизана и Немаца – до којих је, по правилу, долазило само када Немци крену у напад а партизани не успеју на време да се склоне – карактеристичан је слом највеће комунистичке јединице, 8. корпуса. Мада су овај корпус напале само две немачке дивизије другог позива, раштркане на огромном простору, он се распао после неколико дана, не пруживши организовани отпор. Део корпуса се пред Немцима склонио на острва, а део у област Гламоча, Ливна, Дувна и Босанског Грахова. Врховни штаб почетком децембра 1943. године шаље Сретена Жујовића да преузме команду и реорганизује јединицу. Борбену вредност остатака корпуса који су потражили спас у босанским планинама Жујовић је, у извештају Врховном штабу, илустровао примером из Гламоча. Осматрач је једног дана јавио лажну вест – да иду немачки тенкови. Партизане у трену хвата паника, почињу да беже и чак спаљују храну и авио базу са јединим авионом који су имали. Жујовић пише:
„Због глупаве паничне телефонске вести помоћника команданта места Гламоч са Корићне (где је био осматрач са телефоном и мотоциклом) у Гламочу је настао хаос и паника, које наши ни војни, ни политички руководиоци нису могли савладати... Међутим, ником у Гламочу на памет није пало да ову вест провери и ако ништа, ослушне да чује хуку тенкова. Запаљени су магацини са храном (добра половина изгорела, половина спасена јер су неки партизани почели гасити), запаљен је сав бензин, запаљен је авион и зграда авио базе...“[196]
Жујовић је сматрао да се од свих јединица 8. корпуса може рачунати једино на 1. далматинску бригаду. Стари штаб корпуса тражио је да се ова бригада доведе са острва на копно, што он није дозволио, у страху да ће се прекинути линије снабдевања партизана преко Јадрана, које су створили Западни савезници.
Ради провере борбене вредности јединица 8. корпуса на копну, Жујовић им наређује напад на Ливно. Напад није успео, а он пише Брозу: „Иако сам у наредби од 15-ог то био поставио (заузимање Ливна – прим. аут), нисам мислио да ће се тај циљ постићи“.[197]
Још један упечатљив пример борбене вредности партизана је њихов напад на Зеницу, у ноћи између 10. и 11. октобра 1943. године.
Према извештају унетом у ратни дневник 369. „Вражје“ дивизије 14. октобра, Зеницу су нападали делови 5. крајишке и 12. славонске партизанске дивизије.[198]
Трећи пук 369. дивизије послао је детаљан извештај о нападу 15. октобра.[199]
Према овом извештају, у Зеници се у време напада налазило свега седам официра (од којих је један био болестан; био је командир једне од укупно три чете), затим 53 подофицира и 212 војника из састава 3. пука (међу њима је било тридесетак Немаца, док су остало људство чинили Хрвати). Зато су Немци у одбрану Зенице укључили све што су могли: 56 полицајаца, 87 чувара заробљених Италијана (било их је око 2.000), седам припадника сигурносне полиције, девет чиновника, три касапина, три чиновника из војне поште, шест службеника телефонске централе, 138 људи из штаба, једног тумача и још три водника и три особе за које се не наводе дужности.
Сем личног наоружања, Немци су имали по неколико тешких митраљеза и минобацача и једну хаубицу. У 3 часа и 30 минута ујутру 11. октобра у помоћ им је стигло једно оклопно возило. С друге стране, партизани су имали пушке и шмајсере, као и по један минобацач, митраљез и тешки митраљез.
Немци су ујутру послали извиднице, а по њиховом повратку поставили су линије одбране. То нису могли да учине како су желели, јер је постојала опасност „да хрватски војници борећи се у повлачењу ноћу не исклизну из руку вођама“. Другим речима, нису смели да шаљу Хрвате ван видокруга.
Напад је почео у 22 и 30. У 5 часова ујутру 11. октобра чули су се још само појединачни пуцњи, тј. „противник је очигледно отишао из града“, како је записано у документу.
Али, најзанимљивији је разлог неуспеха партизанског напада, упркос бројчаној надмоћности. У немачком извештају пише:
„Постепено се борбена бука стишавала. Можда и због тога што се део бандита задовољавао у куплерајима, како немачке војске тако и у цивилним“.
Наиме, Зеница је била позната по великом броју јавних кућа. Због железаре и околних рудника, у граду је живело и много радника и чиновника из иностранства – Пољака, Румуна и Чеха, као и Хрвата из разних крајева. Видевши пожар у железари, они су те ноћи коментарисали: „Хвала Богу да је предузеће уништено“.
Јавне куће биле су начичкане у центру града, који су Немци рано препустили партизанима, јер је био неподобан за одбрану. Међутим, група партизана је једноставно остала у тим јавним кућама, иступивши из борбе. Они се при том нису обазирали не само на задатак који су имали, већ ни на велике губитке својих јединица (10 избројано и 80 процењено мртвих). Током читавог напада погинуо је само један Немац и 12 Хрвата.
[197] Зборник докумената, том 2, књига 11, 271.
[198] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.128ф.
[199] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-13.
13. БОРБЕНА ВРЕДНОСТ
Док су комунисти писали бајке, у стварности су се дешавали тешки порази њихових трупа, практично на свим местима на којима су нападнуте. Нема вести да су током бројних немачких операција крајем 1943. и почетком 1944. године партизани забележили макар једну, симболичну победу.
За борбе између партизана и Немаца – до којих је, по правилу, долазило само када Немци крену у напад а партизани не успеју на време да се склоне – карактеристичан је слом највеће комунистичке јединице, 8. корпуса. Мада су овај корпус напале само две немачке дивизије другог позива, раштркане на огромном простору, он се распао после неколико дана, не пруживши организовани отпор. Део корпуса се пред Немцима склонио на острва, а део у област Гламоча, Ливна, Дувна и Босанског Грахова. Врховни штаб почетком децембра 1943. године шаље Сретена Жујовића да преузме команду и реорганизује јединицу. Борбену вредност остатака корпуса који су потражили спас у босанским планинама Жујовић је, у извештају Врховном штабу, илустровао примером из Гламоча. Осматрач је једног дана јавио лажну вест – да иду немачки тенкови. Партизане у трену хвата паника, почињу да беже и чак спаљују храну и авио базу са јединим авионом који су имали. Жујовић пише:
„Због глупаве паничне телефонске вести помоћника команданта места Гламоч са Корићне (где је био осматрач са телефоном и мотоциклом) у Гламочу је настао хаос и паника, које наши ни војни, ни политички руководиоци нису могли савладати... Међутим, ником у Гламочу на памет није пало да ову вест провери и ако ништа, ослушне да чује хуку тенкова. Запаљени су магацини са храном (добра половина изгорела, половина спасена јер су неки партизани почели гасити), запаљен је сав бензин, запаљен је авион и зграда авио базе...“[196]
Жујовић је сматрао да се од свих јединица 8. корпуса може рачунати једино на 1. далматинску бригаду. Стари штаб корпуса тражио је да се ова бригада доведе са острва на копно, што он није дозволио, у страху да ће се прекинути линије снабдевања партизана преко Јадрана, које су створили Западни савезници.
Ради провере борбене вредности јединица 8. корпуса на копну, Жујовић им наређује напад на Ливно. Напад није успео, а он пише Брозу: „Иако сам у наредби од 15-ог то био поставио (заузимање Ливна – прим. аут), нисам мислио да ће се тај циљ постићи“.[197]
Још један упечатљив пример борбене вредности партизана је њихов напад на Зеницу, у ноћи између 10. и 11. октобра 1943. године.
Према извештају унетом у ратни дневник 369. „Вражје“ дивизије 14. октобра, Зеницу су нападали делови 5. крајишке и 12. славонске партизанске дивизије.[198]
Трећи пук 369. дивизије послао је детаљан извештај о нападу 15. октобра.[199]
Према овом извештају, у Зеници се у време напада налазило свега седам официра (од којих је један био болестан; био је командир једне од укупно три чете), затим 53 подофицира и 212 војника из састава 3. пука (међу њима је било тридесетак Немаца, док су остало људство чинили Хрвати). Зато су Немци у одбрану Зенице укључили све што су могли: 56 полицајаца, 87 чувара заробљених Италијана (било их је око 2.000), седам припадника сигурносне полиције, девет чиновника, три касапина, три чиновника из војне поште, шест службеника телефонске централе, 138 људи из штаба, једног тумача и још три водника и три особе за које се не наводе дужности.
Сем личног наоружања, Немци су имали по неколико тешких митраљеза и минобацача и једну хаубицу. У 3 часа и 30 минута ујутру 11. октобра у помоћ им је стигло једно оклопно возило. С друге стране, партизани су имали пушке и шмајсере, као и по један минобацач, митраљез и тешки митраљез.
Немци су ујутру послали извиднице, а по њиховом повратку поставили су линије одбране. То нису могли да учине како су желели, јер је постојала опасност „да хрватски војници борећи се у повлачењу ноћу не исклизну из руку вођама“. Другим речима, нису смели да шаљу Хрвате ван видокруга.
Напад је почео у 22 и 30. У 5 часова ујутру 11. октобра чули су се још само појединачни пуцњи, тј. „противник је очигледно отишао из града“, како је записано у документу.
Али, најзанимљивији је разлог неуспеха партизанског напада, упркос бројчаној надмоћности. У немачком извештају пише:
„Постепено се борбена бука стишавала. Можда и због тога што се део бандита задовољавао у куплерајима, како немачке војске тако и у цивилним“.
Наиме, Зеница је била позната по великом броју јавних кућа. Због железаре и околних рудника, у граду је живело и много радника и чиновника из иностранства – Пољака, Румуна и Чеха, као и Хрвата из разних крајева. Видевши пожар у железари, они су те ноћи коментарисали: „Хвала Богу да је предузеће уништено“.
Јавне куће биле су начичкане у центру града, који су Немци рано препустили партизанима, јер је био неподобан за одбрану. Међутим, група партизана је једноставно остала у тим јавним кућама, иступивши из борбе. Они се при том нису обазирали не само на задатак који су имали, већ ни на велике губитке својих јединица (10 избројано и 80 процењено мртвих). Током читавог напада погинуо је само један Немац и 12 Хрвата.
[197] Зборник докумената, том 2, књига 11, 271.
[198] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.128ф.
[199] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-13.