11-05-2017, 04:35 PM
Господине Самарџићу, да ли сте видели овај текст и шта мислите ?
Цитат:"Чињеница је да је великом броју православних Срба, сваки муслиман који се осјећа као Србин аутоматски сумњив, ако није спреман да се покрсти. У том смислу је изузетно индикативно искуство Мустафе Мулалића. Чудна је његова животна прича и ако би какав стереотипни српски националиста тражио муслимана по својој мјери, тешко да би нашао бољег од Мустафе.
Родио се у Ливну 1896. године. У Kраљевини Југославији био је активиста и посланик Живковићеве и Јевтићеве Југословенске националне странке. Године 1941. повезује се с Дражом Михаиловићем и одлази на Равну гору. Био је члан Врховне команде Југословенске војске у отаџбини и члан Централног националног комитета Равногорског четничког покрета. У Михаиловићевом штабу је био све до априла 1945. године. У социјалистичкој Југославији је као четнички колаборациониста осуђен на пет година затвора. Kазну је одслужио у Главњачи, а послије робије је живио у Сарајеву гђе је радио као трговац. Умро је 1983. године.
Иза Мулалића су у рукопису остали мемоари под насловом „Хроника Другог свјетског рата из аспекта мојих доживљаја и расуђивања“. У њима је и епизода у којој Мулалић описује један свој београдски доживљај. Дошавши једном приликом с Равне горе у Београд, у некој кафани се сусрео с неколико симпатизера четничког покрета. Дочекали су га са добродошлицом. У једном тренутку га, међутим, један риђокоси прота одведе за засебан сто и рече му: „Здраво, куме.“ Мулалић се зачудио јер је овога видио први пут, па га је упитао: „Откуд смо кумови, кад се први пут видимо?“ Поп је одговорио овако: „Ето, ја сам ти кум! Kад се будеш враћао у прађедовску вјеру, немој да тражиш кума, ја сам ти се први, и то од свег срца, јавио за кума.“
Присјећајући се тога годинама касније, Мулалић биљежи: „Било ми је јако тешко. Тај шовинистички препад ме је дубоко вријеђао. У својој вјери ја нисам био колебљив да не би таквом атаку одолио, али ме вријеђало што овакви испади наносе штету националној ствари.“
Мулалић се тада упушта у расправу с попом па га пита на коју прађедовску вјеру мисли, а прота одговора да мисли на православље, наравно. Мулалић каже да је његова прађедовска вјера богумилство, а да је и њему и попу заједничка прађедовска вјера Перун, односно словенски политеизам, па пита попа да се он врати Перуну. Поп на то побјесни те каже како су му дражи муслимани-Хрвати од муслимана-Срба јер према њима „нема обзира у провођењу наше политике“. Несретни Мустафа излази из кафане јако ожалошћен. Овако се тога сјећа: „Пукла ми је пред очима реална слика наше стварности, наших неискрених односа. Мјесто борбе против окупатора, виђех да нам предстоји међусобна борба.“ Мустафа Мулалић је био Србин, што се каже – са дна каце, али некима, ето, ни то није било довољно, само јер је био муслиман".
Мухарем Баздуљ, књижевник.