04-06-2018, 11:19 AM
Није био. Ево пре носим поглавље из књиге ''Истина о Титовим партизанима'':
2. КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Током 20, 21. и 22. априла 1919. године у Београду је одржан Конгрес уједињења социјалдемократских партија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. За председника новоосноване Социјалистичке радничке партије (комуниста) изабран је Драгиша Лапчевић, председник Српске социјалдемократске партије, наследник Димитрија Туцовића.
Комунисти су се, дакле, нашли у загради имена нове странке, што им је касније било довољно да овај скуп у Београду рачунају као свој оснивачки конгрес. Међутим, Комунистичка партија Југославије основана је на тзв. Другом конгресу, 21. јуна 1920. године у Вуковару (познат је и као „Вуковарски конгрес“).
Овај град на Дунаву трпео је комунистичке утицаје из суседне Мађарске, која се 21. марта 1919. године прогласила за совјетску републику, на челу са Белом Куном. Преврат у Будимпешти извршен је мирно, уз подршку племства, велепоседника и официрског кора. Разлог је био тај, што је дан раније Врховна команда Сила антанте наредила мађарским трупама да напусте Трансилванију и да је уступе Румунима. Тако, Мађари су се надали да ће их Црвена армија сматрати савезницима и да ће им сачувати изгубљене територије. То се није десило и већ 4. августа те 1919. године трупе Сила антанте, међу којима и румунске, улазе у Будимпешту.
Мада је трајала свега четири и по месеца, комунистичка Мађарска извршила је велики утицај на Краљенину Срба, Хрвата и Словенаца, а нарочито на њене северне делове, у којима је живела мађарска национална мањина. Граница између Мађарске и Краљевине СХС била је у том периоду отворена. Бивше аустроугарске штампарије новца, које су се налазиле у Будимпешти, радиле су непрекидно. Огромне суме слате су у Краљевину СХС ради њене дестабилизације, у нади да и територије насељене Мађарима у Словенији, Славонији, Барањи, Бачкој и Банату поново могу доћи под власт Будимпеште. Мађарски агенти плаћали су све непријатеље нове државе, а међу њима пре свих комунисте.[12]
Један мађарски гроф поклонио је у то доба свој хотел у Вуковару месној мађарско-комунистичкој радничкој организацији. Управо у овом хотелу организован је Вуковарски конгрес. На конгресу у Београду претходне године комунисти су били мањина, али сада су већину обезбедили унапред. Хотел је био пун комунистичких делегата из месних организација које заправо нису постојале. Социјалисти су зато тражили верификацију пуномоћја, али то је силом спречено. Један од учесника конгреса, социјалиста др Живко Топаловић, пише:
„Цео конгрес протекао је потом у буци и ларми, у псовкама и претњама и правом нереду који се из хотелске сале преносио у хотелске собе и на улицу. Противници комуниста били су изложени на улици најгорим погрдама и претњама. Живота Милојковић, доцније комунистички посланик и полицијски агент, саставио је терористичку банду која је отворено говорила да противници комуниста неће изнети живу главу из Вуковара. Свако ко би сметао успеху конгреса биће убијен... Тако су преваром и силом комунисти себи обезбедили већину на конгресу, у председништву и у комисијама.“[13]
Видевши да нема ништа од верификације мандата, један део социјалиста, на челу са Драгишом Лапчевићем, напустио је конгрес, док је други део, предвођен др Живком Топаловићем, покушао да учини нешто у постојећим условима.
Међутим, није се могло учинити ништа. Представник комуниста, др Живко Јовановић, тврдио је да су се стекли услови за преузимање власти насилним путем. Прочитана је и порука Треће комунистичке интернационале (Коминтерне), коју је из Москве послао њен председник Григориј Јевсејевич Зиновјев (секретар Треће интернационале био је Бугарин Георги Димитров). У поруци се тврдило исто то, уз препоруку да се уместо на раднике, којих је мало, при извођењу револуције партија ослони на сељаке, али и на „националне незадовољнике... над којима Срби хоће да успоставе своју владавину“. Слична је била и порука „бугарских другова“, пристигла из Софије. Бугарски и мађарски разлози за незадовољство Краљевином СХС били су истоветни, само је у питању била друга територија (Македонија).
Укратко, Социјалистичка партија је укинута, а проглашена је Комунистичка партија Југославије (бољшевика). У називу партије поново се нашла једна одредница у загради, која ће касније нестати. КПЈ(б) је усвојила нови статут и ступила у Трећу интернационалу.
Са тачке гледишта Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Вуковарски конгрес је представљао мађарско-совјетско-бугарску пету колону. А шта је подразумевало приступање Трећој интернационали, то се још није знало. Сазнало се после њеног Другог конгреса, одржаног у Москви од 1. до 6. августа 1920. године. Тада је разглашено:
„Трећа интернационала је организација која има за задатак да путем оружаног устанка обори светски капитализам. Само оне партије које се изјасне готовим да у својој земљи организују оружани устанак у циљу да оборе своје владе и заведу круту диктатуру пролетаријата, па ма тај пролетаријат био ништавна мањина у друштву – само те партије могу бити достојни чланови Треће интернационале.“[14]
Социјалистичко крило Комунистичке партије, са др Живком Топаловићем на челу, тражило је да се по овом питању поведе јавна расправа. Децембра 1920. године комунисти су одговорили искључењем свих социјалиста из партије. Они ускоро обнављају Социјалистичку партију Југославије, залажући се искључиво за парламентарну борбу за власт. То питање – насиље или избори – остаће кључно за разликовање комуниста од социјалиста.
Ипак, комунисти су 21. августа 1920. изашли на локалне изборе. Тада су социјалисти још били у КПЈ, али јој нису дали своје кандидате за изборне листе. КПЈ је освојила релативну већину у шест градова, међу којима и у престоници. Изборни резултат за Београд гласио је: Комунистичка партија Југославије (бољшевика) – 3.628 гласова, Народна радикална странка – 3.375 гласова и Демократска странка – 2.831 глас.
Удруживање радикала и демократа није било могуће, јер је уочи избора донет пропис да две трећине управе формира странка која освоји релативну већину, тј. највише гласова. Зато су владајуће странке одмах поништиле мандате комунистичких одборника, с образложењем да би КПЈ(б) формирала совјетске општине. Ово је поткрепљено предизборним изјавама комуниста.
Право одмеравање снага очекивало се на изборима за Уставотворну скупштину Краљевине СХС, заказаним за 28. новембар 1920. године. На предизборном прогласу КПЈ писало је:
„Бирачи! Изађите сви на гласање и гласајте против капиталистичког друштва! За комунизам! За совјетску Југославију! Данас у ствари почиње борба за власт између пролетаријата и буржоазије. Конституанта је само једна од првих епизода у великој борби пролетаријата за обарање насилне владавине капитализма, за освајање политичке власти од стране пролетаријата. Она за пролетаријат не може бити оличење народне жеље, јер би то била једна проста обмана. Акције маса изван парламента остају и даље главно оруђе пролетерских маса.“[15]
Комунисти доживљавају изборни пораз. Од 1.607.265, за њих је гласало 198.736 гласача, односно 12,4] посто. Десне сооцијалдемократе освајају 2,9, а грађанске странке 85 посто гласова. Избори су били пропорционални, па су комунисти добили 59 скупштинских мандата.
Размере пораза комуниста открива тек анализа изборних резултата. Највећи успех они су имали у Црној Гори, где су освојили 37,99 посто гласова. У Црној Гори, Македоноји и на Косову и Метохији добили су преко 50 посто свих својих гласова у Краљевини.[16]
Зашто су, супротно од своје теорије да је комунизам највиша фаза људског развоја и да ће се најпре остварити у земљама са најразвијенијим средствима за производњу, комунисти освојили највише гласова у најнеразвијенијим деловима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у којима једва да су имали партијску инфраструктуру?
Разлог је једноставан: за њих су гласали, како их је Зиновјев назвао, „национални незадовољници“ (у Црној Гори тзв. зеленаши, који нису желели уједињење са Србијом, мада је овде битну улогу имало и русофилство, које су комунисти користили у својој пропаганди; на Косову и Метохији Албанци, а у Македонији Албанци и Бугари).
Избори од 28. новембра 1920. године трасирали су пут политици Треће интернационале за наредни период. Уместо наводно незадовољних сељака, који су у ствари били традиционалисти и самим тим противници комунистичке идеологије, у први план избијају „пламени елементи националних покрета“, којима је требало „распаљивати националне страсти“, како је то саопштено на Петом конгресу Коминтерне, 1924. године. Конгрес је тражио издвајање Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине СХС. КПЈ потом доноси резолуцију о националном питању, са следећом основном тезом: „Југославија је продукт светског империјалистичког рата, у којој се као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале народе у Југославији“. Дакле, српска нација, а не „српска буржоазија“. Четврти конгрес КПЈ, одржан 1928, позвао је радничку класу да „свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетаваног албанског народа за независну и уједињену Албанију“, док је Четврта земаљска конференција 1934. године осудила „окупацију Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа“.[17]
Најбоље сараднике међу „пламеним елементима националних покрета“ комунисти су нашли у хрватским усташама. Пријатељство се родило раних тридесетих година, када је партијски лист „Пролетер“ објавио чланак „Усташки покрет у хрватским крајевима“. У „Пролетеру“ број 28 писало је, између осталог, и ово:
„У последње вријеме почиње да се шири особито у Лици и Сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти... Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе.“[18]
Имајући у виду ставове са Другог конгреса Треће интернационале, из августа 1920. године, намеће се питање: како је КПЈ(б) уопште дозвољено да изађе на изборе, тј. зашто није забрањена због тероризма?
Могућа су два одговора: или су владајуће странке покушавале да врате комунисте на пут парламентарне борбе, као што су то једно време чинили и социјалисти у њиховим редовима, или се напросто још није знало за одлуке Треће интернационале.
Углавном, догађаји су неумољиво ишли својим током. Непуних месец дана после избора, 17. децембра 1920, у Словенији избија штрајк рудара, који се ускоро проширује и на Босну. Влада одговара проглашавањем мобилизације рудара, 24. децембра. Они се оглушују на мобилизацију и напуштају радничке колоније. Како су колоније биле у државном власништву, влада шаље жандарме да избаце породица штрајкача из њих. Рудари се враћају да заштите своје породице, па 27. децембра крај рудника Крека у Босни долази до оружаних сукоба, у којима је погинуло и рањено више лице. Ухапшено је 350 рудара. Комунистичка партија Југославије (бољшевика) већ сутрадан заказује генерални штрајк у целој земљи, за 30. децембар. „Борба је ту, ко има срца – у борбу!“ – узвикивао је комунистички посланик Павле Павловић, 28. децембра на збору у Београду.[19]
Борбе ипак није било. Влада 29. децембра доноси акт познат у историји под именом „Обзнана“. Свака комунистичка акција је забрањена, све партијске и синдикалне просторије су затворене. На заказани штрајк нико није дошао. Мандати комунистичким посланицима нису одузети, тј. још једном им је остављена могућност парламентарне борбе.
Уставотворна скупштина се састала 21. јануара 1921, а јавна расправа о „Обзнани“ одржана је 8. априла. Др Живко Топаловић пише да је та распарава донела „страховиту моралну капитулацију за вође комуниста“, додајући:
„Министар унутрашњих дела Милорад Драшковић оштро је напао комунисте. Рекао је да су они прихватили обавезу према Трећој интернационали за илегалну борбу, одрекли се тиме своје независности и престали бити Комунистичка партија Југославије; да су извршили злоупотребу од радничких синдиката претворивши их у своје средство за борбу против државе; да су примили новац и дијаманте из Русије и Мађарске; да врше шпијунажу преко својих агената у свим државним надлештвима па и у Министарству војном и да су претресом у Ратничком дому у Београду нађена многа државна документа, покрадена из државних надлештава; да је Комунистичка партија преко својих представника била везана за међународне злочинце и разбојнике и да су избори у Јужној Србији у корист комуниста обављени под терором из Бугарске; цитирао је најзад говоре Симе Марковића и Павла Павловића о позивима на генерални штрајк.“[20]
Одговори генералног секретара КПЈ(б) Симе Марковића и посланика Павла Павловића били су тако благи, да се министар Драшковић поново јавио за реч, нагласивши:
„Млади људи у нашим буржоаским партијама су у социолошким концепцијама својим прилично радикалнији него што су данас били г. Сима Марковић и г. Павле Павловић, који су говорили у име комуниста. Ако је ово комунизам, ово што су они данас излагали, у добри час, то иде. Само, шта је ово? Је ли ово окретање у десно, или је ово тактика да се противник једном стратегијом успава?“[21]
Владајућа већина прозрела је тактику комуниста и парламент је усвојио „Обзнану“, која је до тог момента била владина ванредна мера предузета „у нужној одбрани државе“.
После овога, комунисти за председника свог посланичког клуба, уместо Симе Марковића, постављају Тришу Кецлеровића, једног од ретких пребеглица из социјалистичких редова. Користећи своја стара познанства, Кецлеровићу полази за руком да убеди председника владе Николу Пашића и министра полиције Милорада Драшковића да су комунисти спремни за компромис. Зато влада већ 23. маја дозвољава да се обнови рад синдикалних удружења.
Али, КПЈ(б) је већ имала више терористичких група. Лав Троцки, тада најближи Лењинов сарадник, у књизи „Комунизам и тероризам“ писао је:
„Револуција `логично` не тражи тероризам, као што она `логично` не тражи ни оружани устанак. Али, зато тражи од револуционарне класе да она оствари свој циљ свим средствима која јој стоје на располагању: ако је потребно оружаним устанком, ако нема друге – терором“.[22]
Најбројнија терористичка група КПЈ(б) звала се „Црвена правда“. Она најпре покушава атентат на Милорада Драшковића, 3. маја 1921. године у Београду. Уследио је атентат на регента Александра Првог Карађорђевића, 29. јуна, такође у Београду. Од бачене бомбе регент није повређен, али је рањено десетак цивила и војника. Трећи атентат је успео: 21. јула у Делницама је убијен Милорад Драшковић, тада већ бивши министар унутрашњих дела. Атентатор на регента, Спасоје Стејић, и убица Милорада Драшковића, Алија Алијагић, кажњени су смрћу. Десет чланова Извршног одбора Комунистичке партије кажњено је са по две године затвора.
Већ 2. јула 1921. године Народна скупштина је изгласала Закон о заштити државе. Свака комунистичка активност оглашена је као злочиначка, уз запрећену казну затвора до 20 година, или казну смрти. Свим комунистичким посланицима одузети су мандати.
[12] Ж. Топаловић, Како су комунисти дограбили власт у Југославији, 52-53.
[13] Исто, 74.
[14] Исто, 93.
[15] Исто, 86. Према „Радничким новинама“ од 28. новембра 1920.
[16] И. Банац, Национално питање у Југославији, 308.
[17] Погледи, број 44, 20. октобар 1988.
[18] Пролетер, број 28, 1932. године.
[19] Ж. Топаловић, Како су комунисти дограбили власт у Југославији, 86-87.
[20] Исто, 88.
[21] Исто, 89.
[22] К. Николић, Терористичка делатност Комунистичке партије Југославије у Краљевини СХС (1921-1930), 91.
2. КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Током 20, 21. и 22. априла 1919. године у Београду је одржан Конгрес уједињења социјалдемократских партија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. За председника новоосноване Социјалистичке радничке партије (комуниста) изабран је Драгиша Лапчевић, председник Српске социјалдемократске партије, наследник Димитрија Туцовића.
Комунисти су се, дакле, нашли у загради имена нове странке, што им је касније било довољно да овај скуп у Београду рачунају као свој оснивачки конгрес. Међутим, Комунистичка партија Југославије основана је на тзв. Другом конгресу, 21. јуна 1920. године у Вуковару (познат је и као „Вуковарски конгрес“).
Овај град на Дунаву трпео је комунистичке утицаје из суседне Мађарске, која се 21. марта 1919. године прогласила за совјетску републику, на челу са Белом Куном. Преврат у Будимпешти извршен је мирно, уз подршку племства, велепоседника и официрског кора. Разлог је био тај, што је дан раније Врховна команда Сила антанте наредила мађарским трупама да напусте Трансилванију и да је уступе Румунима. Тако, Мађари су се надали да ће их Црвена армија сматрати савезницима и да ће им сачувати изгубљене територије. То се није десило и већ 4. августа те 1919. године трупе Сила антанте, међу којима и румунске, улазе у Будимпешту.
Мада је трајала свега четири и по месеца, комунистичка Мађарска извршила је велики утицај на Краљенину Срба, Хрвата и Словенаца, а нарочито на њене северне делове, у којима је живела мађарска национална мањина. Граница између Мађарске и Краљевине СХС била је у том периоду отворена. Бивше аустроугарске штампарије новца, које су се налазиле у Будимпешти, радиле су непрекидно. Огромне суме слате су у Краљевину СХС ради њене дестабилизације, у нади да и територије насељене Мађарима у Словенији, Славонији, Барањи, Бачкој и Банату поново могу доћи под власт Будимпеште. Мађарски агенти плаћали су све непријатеље нове државе, а међу њима пре свих комунисте.[12]
Један мађарски гроф поклонио је у то доба свој хотел у Вуковару месној мађарско-комунистичкој радничкој организацији. Управо у овом хотелу организован је Вуковарски конгрес. На конгресу у Београду претходне године комунисти су били мањина, али сада су већину обезбедили унапред. Хотел је био пун комунистичких делегата из месних организација које заправо нису постојале. Социјалисти су зато тражили верификацију пуномоћја, али то је силом спречено. Један од учесника конгреса, социјалиста др Живко Топаловић, пише:
„Цео конгрес протекао је потом у буци и ларми, у псовкама и претњама и правом нереду који се из хотелске сале преносио у хотелске собе и на улицу. Противници комуниста били су изложени на улици најгорим погрдама и претњама. Живота Милојковић, доцније комунистички посланик и полицијски агент, саставио је терористичку банду која је отворено говорила да противници комуниста неће изнети живу главу из Вуковара. Свако ко би сметао успеху конгреса биће убијен... Тако су преваром и силом комунисти себи обезбедили већину на конгресу, у председништву и у комисијама.“[13]
Видевши да нема ништа од верификације мандата, један део социјалиста, на челу са Драгишом Лапчевићем, напустио је конгрес, док је други део, предвођен др Живком Топаловићем, покушао да учини нешто у постојећим условима.
Међутим, није се могло учинити ништа. Представник комуниста, др Живко Јовановић, тврдио је да су се стекли услови за преузимање власти насилним путем. Прочитана је и порука Треће комунистичке интернационале (Коминтерне), коју је из Москве послао њен председник Григориј Јевсејевич Зиновјев (секретар Треће интернационале био је Бугарин Георги Димитров). У поруци се тврдило исто то, уз препоруку да се уместо на раднике, којих је мало, при извођењу револуције партија ослони на сељаке, али и на „националне незадовољнике... над којима Срби хоће да успоставе своју владавину“. Слична је била и порука „бугарских другова“, пристигла из Софије. Бугарски и мађарски разлози за незадовољство Краљевином СХС били су истоветни, само је у питању била друга територија (Македонија).
Укратко, Социјалистичка партија је укинута, а проглашена је Комунистичка партија Југославије (бољшевика). У називу партије поново се нашла једна одредница у загради, која ће касније нестати. КПЈ(б) је усвојила нови статут и ступила у Трећу интернационалу.
Са тачке гледишта Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Вуковарски конгрес је представљао мађарско-совјетско-бугарску пету колону. А шта је подразумевало приступање Трећој интернационали, то се још није знало. Сазнало се после њеног Другог конгреса, одржаног у Москви од 1. до 6. августа 1920. године. Тада је разглашено:
„Трећа интернационала је организација која има за задатак да путем оружаног устанка обори светски капитализам. Само оне партије које се изјасне готовим да у својој земљи организују оружани устанак у циљу да оборе своје владе и заведу круту диктатуру пролетаријата, па ма тај пролетаријат био ништавна мањина у друштву – само те партије могу бити достојни чланови Треће интернационале.“[14]
Социјалистичко крило Комунистичке партије, са др Живком Топаловићем на челу, тражило је да се по овом питању поведе јавна расправа. Децембра 1920. године комунисти су одговорили искључењем свих социјалиста из партије. Они ускоро обнављају Социјалистичку партију Југославије, залажући се искључиво за парламентарну борбу за власт. То питање – насиље или избори – остаће кључно за разликовање комуниста од социјалиста.
Ипак, комунисти су 21. августа 1920. изашли на локалне изборе. Тада су социјалисти још били у КПЈ, али јој нису дали своје кандидате за изборне листе. КПЈ је освојила релативну већину у шест градова, међу којима и у престоници. Изборни резултат за Београд гласио је: Комунистичка партија Југославије (бољшевика) – 3.628 гласова, Народна радикална странка – 3.375 гласова и Демократска странка – 2.831 глас.
Удруживање радикала и демократа није било могуће, јер је уочи избора донет пропис да две трећине управе формира странка која освоји релативну већину, тј. највише гласова. Зато су владајуће странке одмах поништиле мандате комунистичких одборника, с образложењем да би КПЈ(б) формирала совјетске општине. Ово је поткрепљено предизборним изјавама комуниста.
Право одмеравање снага очекивало се на изборима за Уставотворну скупштину Краљевине СХС, заказаним за 28. новембар 1920. године. На предизборном прогласу КПЈ писало је:
„Бирачи! Изађите сви на гласање и гласајте против капиталистичког друштва! За комунизам! За совјетску Југославију! Данас у ствари почиње борба за власт између пролетаријата и буржоазије. Конституанта је само једна од првих епизода у великој борби пролетаријата за обарање насилне владавине капитализма, за освајање политичке власти од стране пролетаријата. Она за пролетаријат не може бити оличење народне жеље, јер би то била једна проста обмана. Акције маса изван парламента остају и даље главно оруђе пролетерских маса.“[15]
Комунисти доживљавају изборни пораз. Од 1.607.265, за њих је гласало 198.736 гласача, односно 12,4] посто. Десне сооцијалдемократе освајају 2,9, а грађанске странке 85 посто гласова. Избори су били пропорционални, па су комунисти добили 59 скупштинских мандата.
Размере пораза комуниста открива тек анализа изборних резултата. Највећи успех они су имали у Црној Гори, где су освојили 37,99 посто гласова. У Црној Гори, Македоноји и на Косову и Метохији добили су преко 50 посто свих својих гласова у Краљевини.[16]
Зашто су, супротно од своје теорије да је комунизам највиша фаза људског развоја и да ће се најпре остварити у земљама са најразвијенијим средствима за производњу, комунисти освојили највише гласова у најнеразвијенијим деловима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у којима једва да су имали партијску инфраструктуру?
Разлог је једноставан: за њих су гласали, како их је Зиновјев назвао, „национални незадовољници“ (у Црној Гори тзв. зеленаши, који нису желели уједињење са Србијом, мада је овде битну улогу имало и русофилство, које су комунисти користили у својој пропаганди; на Косову и Метохији Албанци, а у Македонији Албанци и Бугари).
Избори од 28. новембра 1920. године трасирали су пут политици Треће интернационале за наредни период. Уместо наводно незадовољних сељака, који су у ствари били традиционалисти и самим тим противници комунистичке идеологије, у први план избијају „пламени елементи националних покрета“, којима је требало „распаљивати националне страсти“, како је то саопштено на Петом конгресу Коминтерне, 1924. године. Конгрес је тражио издвајање Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине СХС. КПЈ потом доноси резолуцију о националном питању, са следећом основном тезом: „Југославија је продукт светског империјалистичког рата, у којој се као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале народе у Југославији“. Дакле, српска нација, а не „српска буржоазија“. Четврти конгрес КПЈ, одржан 1928, позвао је радничку класу да „свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетаваног албанског народа за независну и уједињену Албанију“, док је Четврта земаљска конференција 1934. године осудила „окупацију Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа“.[17]
Најбоље сараднике међу „пламеним елементима националних покрета“ комунисти су нашли у хрватским усташама. Пријатељство се родило раних тридесетих година, када је партијски лист „Пролетер“ објавио чланак „Усташки покрет у хрватским крајевима“. У „Пролетеру“ број 28 писало је, између осталог, и ово:
„У последње вријеме почиње да се шири особито у Лици и Сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти... Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе.“[18]
Имајући у виду ставове са Другог конгреса Треће интернационале, из августа 1920. године, намеће се питање: како је КПЈ(б) уопште дозвољено да изађе на изборе, тј. зашто није забрањена због тероризма?
Могућа су два одговора: или су владајуће странке покушавале да врате комунисте на пут парламентарне борбе, као што су то једно време чинили и социјалисти у њиховим редовима, или се напросто још није знало за одлуке Треће интернационале.
Углавном, догађаји су неумољиво ишли својим током. Непуних месец дана после избора, 17. децембра 1920, у Словенији избија штрајк рудара, који се ускоро проширује и на Босну. Влада одговара проглашавањем мобилизације рудара, 24. децембра. Они се оглушују на мобилизацију и напуштају радничке колоније. Како су колоније биле у државном власништву, влада шаље жандарме да избаце породица штрајкача из њих. Рудари се враћају да заштите своје породице, па 27. децембра крај рудника Крека у Босни долази до оружаних сукоба, у којима је погинуло и рањено више лице. Ухапшено је 350 рудара. Комунистичка партија Југославије (бољшевика) већ сутрадан заказује генерални штрајк у целој земљи, за 30. децембар. „Борба је ту, ко има срца – у борбу!“ – узвикивао је комунистички посланик Павле Павловић, 28. децембра на збору у Београду.[19]
Борбе ипак није било. Влада 29. децембра доноси акт познат у историји под именом „Обзнана“. Свака комунистичка акција је забрањена, све партијске и синдикалне просторије су затворене. На заказани штрајк нико није дошао. Мандати комунистичким посланицима нису одузети, тј. још једном им је остављена могућност парламентарне борбе.
Уставотворна скупштина се састала 21. јануара 1921, а јавна расправа о „Обзнани“ одржана је 8. априла. Др Живко Топаловић пише да је та распарава донела „страховиту моралну капитулацију за вође комуниста“, додајући:
„Министар унутрашњих дела Милорад Драшковић оштро је напао комунисте. Рекао је да су они прихватили обавезу према Трећој интернационали за илегалну борбу, одрекли се тиме своје независности и престали бити Комунистичка партија Југославије; да су извршили злоупотребу од радничких синдиката претворивши их у своје средство за борбу против државе; да су примили новац и дијаманте из Русије и Мађарске; да врше шпијунажу преко својих агената у свим државним надлештвима па и у Министарству војном и да су претресом у Ратничком дому у Београду нађена многа државна документа, покрадена из државних надлештава; да је Комунистичка партија преко својих представника била везана за међународне злочинце и разбојнике и да су избори у Јужној Србији у корист комуниста обављени под терором из Бугарске; цитирао је најзад говоре Симе Марковића и Павла Павловића о позивима на генерални штрајк.“[20]
Одговори генералног секретара КПЈ(б) Симе Марковића и посланика Павла Павловића били су тако благи, да се министар Драшковић поново јавио за реч, нагласивши:
„Млади људи у нашим буржоаским партијама су у социолошким концепцијама својим прилично радикалнији него што су данас били г. Сима Марковић и г. Павле Павловић, који су говорили у име комуниста. Ако је ово комунизам, ово што су они данас излагали, у добри час, то иде. Само, шта је ово? Је ли ово окретање у десно, или је ово тактика да се противник једном стратегијом успава?“[21]
Владајућа већина прозрела је тактику комуниста и парламент је усвојио „Обзнану“, која је до тог момента била владина ванредна мера предузета „у нужној одбрани државе“.
После овога, комунисти за председника свог посланичког клуба, уместо Симе Марковића, постављају Тришу Кецлеровића, једног од ретких пребеглица из социјалистичких редова. Користећи своја стара познанства, Кецлеровићу полази за руком да убеди председника владе Николу Пашића и министра полиције Милорада Драшковића да су комунисти спремни за компромис. Зато влада већ 23. маја дозвољава да се обнови рад синдикалних удружења.
Али, КПЈ(б) је већ имала више терористичких група. Лав Троцки, тада најближи Лењинов сарадник, у књизи „Комунизам и тероризам“ писао је:
„Револуција `логично` не тражи тероризам, као што она `логично` не тражи ни оружани устанак. Али, зато тражи од револуционарне класе да она оствари свој циљ свим средствима која јој стоје на располагању: ако је потребно оружаним устанком, ако нема друге – терором“.[22]
Најбројнија терористичка група КПЈ(б) звала се „Црвена правда“. Она најпре покушава атентат на Милорада Драшковића, 3. маја 1921. године у Београду. Уследио је атентат на регента Александра Првог Карађорђевића, 29. јуна, такође у Београду. Од бачене бомбе регент није повређен, али је рањено десетак цивила и војника. Трећи атентат је успео: 21. јула у Делницама је убијен Милорад Драшковић, тада већ бивши министар унутрашњих дела. Атентатор на регента, Спасоје Стејић, и убица Милорада Драшковића, Алија Алијагић, кажњени су смрћу. Десет чланова Извршног одбора Комунистичке партије кажњено је са по две године затвора.
Већ 2. јула 1921. године Народна скупштина је изгласала Закон о заштити државе. Свака комунистичка активност оглашена је као злочиначка, уз запрећену казну затвора до 20 година, или казну смрти. Свим комунистичким посланицима одузети су мандати.
[12] Ж. Топаловић, Како су комунисти дограбили власт у Југославији, 52-53.
[13] Исто, 74.
[14] Исто, 93.
[15] Исто, 86. Према „Радничким новинама“ од 28. новембра 1920.
[16] И. Банац, Национално питање у Југославији, 308.
[17] Погледи, број 44, 20. октобар 1988.
[18] Пролетер, број 28, 1932. године.
[19] Ж. Топаловић, Како су комунисти дограбили власт у Југославији, 86-87.
[20] Исто, 88.
[21] Исто, 89.
[22] К. Николић, Терористичка делатност Комунистичке партије Југославије у Краљевини СХС (1921-1930), 91.