Режимски медији тим бројкама не покушавају да убеде ширу јавност, већ искључиво сопствено бирачко језгро — ону групу која им још увек омогућава да уживају у привилегијама власти и живе у паралелној стварности коју сами производе.

Када је реч о режиму Слободана Милошевића, он је пао онога тренутка када је направљен договор мимо онога што је познато као „Пети октобар“.

Јасно је да је на Славији било далеко више од 150 хиљада људи, јер и сама опозиција зна да јој је студентска листа једина преостала добитна комбинација. Без тог таласа, добар део старе опозиције не би могао ни да приђе Народној скупштини, а камоли да избегне политички нестанак и губитак привилегија на које је навикао.

Зато је велики део опозиционог Београда јуче био преусмерен ка Славији. Зато је маса била огромна. И зато су се, раме уз раме са студентима, поново појавили исти они политички губитници који годинама замајавају народ различитим паролама и пропалим протестима — од „Стоп крвавим кошуљама“, преко „Један од пет милиона“ и „Савеза за Србију“, па све до „Србија против насиља“.

Сада постаје кључно питање: на који начин ће се та стара, потрошена и компромитована опозиција инфилтрирати у нову и још неупрљану политичку структуру? И још важније-да ли ће такав спој угрозити стабилност новог опозиционог покрета и претворити студентску локомотиву у још један воз старих политичких вагона који су одавно изгубили правац?

Другим речима, остаје да се види да ли ће и такозвани „ребрендинг“ опозиције доживети исти слом као и све претходне политичке конструкције, и да ли ће инострани фактор схватити да ни у новом паковању не добија ништа суштински другачије.