Једно сведочење о партизанској болести

25/06/2026

О партизанској грозници, односно болести, или лудилу, први је писао др Хуго Клајн, испитујући 150 комуниста смештених у психијатријску установу у Ковину, 1945. године. Потом је овај феномен описао Угљеша Крстић у својим меморима, а дотицали су га се још неки аутори. Ипак, из очигледних разлога, партизанској болести посвећено је мало пажње. Зато преносимо део мемоара четника из Црне Горе, Драгутина Рајковића. После робије, он је послат у Седму дивизију тадашње Југословенске армије, у Словенију, одакле је пребегао у Италију и остао у емиграцији. У Словенији се ускоро сусрео са првом групом партизана захваћеном овом болешћу: ”У малој згради болнице, недалеко од опасне бараке, још дуго нисмо могли да заспемо. Узнемиривали су нас језиви крици четрнаесторице нервних болесника, који су своја крвава недела, платили душевним мукама. Онде где их још није стигла људска казна, Бог им није остао дужан!”

24 новембра 1946 године кренуо је транспорт првих регрута из Црне Горе. У задимљеним, прљавим фургонима, са сламом разбацаном свуда унаоколо, путовали смо до Дубровника. Ту смо прекрцани у брод, који нас је превезао до Сушака, одакле смо били пребачени фургонима до Постојне, а онда камионима до Випаве. Ту смо били распоређени по јединицама. Ја сам био одређен у 2. чету, 1. батаљона, 3. бригаде, 7. дивизије.

Већ трећег дана по доласку у јединицу отишао сам „на лекарску“. Пошто ми је предстојала једна озбиљна операција на глави, одмах су ме упутили у бригадну болницу, али како је моје стање било изузетно тешко, ускоро сам добио упут за армијску болницу у Љубљани. На путу до армијске болнице, у једном пролазном болничком прихватилишту у Идрији, затекао сам 15 болесника. Четрнаесторица били су тешки живчани болесници, а петнаести, неки Перезић из Бара, боловао је од туберкулозе. Како није било транспортних могућности, морали смо се задржати два дана и две ноћи у овом тескобном прихватилишту. Дрвена барака у којој смо лежали била је шупља на много места. Једна гломазна пећ од бензинског бурета није могла да загреје нашу шупљикаву бараку. Храна је била врло рђава, готово никаква.

Већ прве ноћи наш живчано оболели сапутник, Циганин Жика, иначе стари партизан, добио је тешки нервни напад. Вриштао је и смејао се, кидао са себе одело, избезумљено скакао на своје другове и правио многе друге глупости. Онда је почео да прича о масакру наших српских и словеначких четника у Словенији. Кроз језиве крике тешког нервног болесника, он је откривао детаље из тог ужасног покоља, у коме је и сам учествовао. Претећи неким невидљивим непријатељима (ваљда својим болесним привиђењима) у полутами слабо осветљене бараке, он је вриштао колико га је грло носило.

Закољи, убиј, стрељај! Јао, у помоћ! Не дајте, другови!…

Он је махао рукама као да се бранио од некога. Овај хистерични напад пренео се полако и на остале живчане болеснике и негде око пола ноћи настала је страховита вика у нашој бараци. Оболеле убице, прогоњене сенима својих невиних жртава, са страшно узнемиреним савестима, лупале су све унаоколо. Поразбијали су неке столице и један мали сто – једини бедни намештај прихватилишта. Онда су оборили зажарену пећ и поразбијали ионако напрсла стакла на прозорима. Један од њих скочио је главачке на бетонирани под. Сутрадан, са напрслом лобањом, издахнуо је у најгрознијим мукама. Мој једини нормални сапутник Перезић и ја истрчали смо из те опасне луднице која је претила да се запали од претурене пећи. Од дежурног официра добили смо друго место за преноћиште, пошто нам је сасвим озбиљно приметио да би било „колегијалније“ да останемо са својим болесним друговима, које треба умирити. Овај „колегијални“ официр, када је мало касније отишао међу болесне другове – једва је жив утекао. Сутрадан смо га видели са уфачлованом главом. У малој згради болнице, недалеко од опасне бараке, још дуго нисмо могли да заспемо. Узнемиривали су нас језиви крици четрнаесторице нервних болесника, који су своја крвава недела, платили душевним мукама. Онде где их још није стигла људска казна, Бог им није остао дужан!

Оваквих примера било је врло много. Када сам кроз два дана стигао у Љубљану, у великој згради Армијске болнице (некадашња мушка гимназија), највише је било живчаних болесника. Неколико великих одељења било је ангажовано за ове јаднике, (најчешће) дојучерашње џелате и крволоке. У собама 37 и 38 Љубљанске армијске болнице било је преко 40 партизанских официра оболелих од нечистих савести. Већина од њих учествовала је у масовним покољима четника код Камника, Толмиша, Марибора и Зиданог Моста. Не би било претерано тврђење да су живчане болести, нарочито међу старим партизанима, постале најраширеније, готово епидемична (ако би се тако могло казати) обољења у данашњој „демократској“ републици. Титов режим донео је са собом не само ропство, глад и терор, него и лудило. Разговарао сам са једним партизанским поручником, неким Костом из околине Сарајева. Интересовали су ме узроци тих масовних живчаних обољења, забележених не само по болницама, него готово и по свим партизанским јединицама. (У мојој другој чети, на пример, било је неколико опасних неурастеника и хистерика). Партизански поручник, и сам нервно поремећен, покушао је да ми објасни ту масовну појаву. Када сам ја изразио сумњу поводом његовог „објашњења“ да је до тога дошло услед тешких борбених и животних услова који су притискивали нашу омладину током окупације, он је спустио главу, покрио лице рукама и почео да ми прича једну ужасну причу о стрељањима у Камнику. Плачним, промуклим гласом говорио ми је о пуним камионима везаних четника, о гомилама стрељаних, о спаљеним лешевима, о рововима мртвих. Његова узнемирена савест тражила је олакшања у исповести. Онда је дуго плакао, кршећи немоћно руке у тешким душевним боловима. Тај несрећник, као и хиљаде њему сличних, налазио се на граници између свести и лудила. Кад му је било мало лакше, после плача и исповести, погледао ме неповерљиво и готово са страхом: иако болестан, бојао се својих речи. Можда му се чинило да сам неки тајни Ознин агент.

У Армијској болници или тачније у Армијској лудници, остао сам пуна три месеца, све до 13 марта 1947 године. Тога дана, отишао сам за своју јединицу у Випави. На љубљанској железничкој станици, у чекаоници, наишао сам на две младе, демобилисане партизанке. Негде око 10 часова увече, учмалу тишину станичне чекаонице нарушио је хистерични крик једне од „демобилисаних другарица“. Ускоро, око живчано оболеле партизанке окупила се маса радозналих путника. Њена прича, кроз хистеричне јецаје, откривала је једну неморалну прошлост. То је многе ужасавало, а понеког забављало… Изишао сам на станични перон из те загушљиве и прашњиве атмосфере да се надишем свежег пролећњег ваздуха. Мој воз тек што није стигао.

Драгутин Рајковић, ”Доживљаји једног четника”, приредила Борка Драганић, издавач Завичакни клуб ”Освит”, Билећа, 2026, стране 66-70)