У Драгачеву се и даље слави трагедија из 1944/45.

05/12/2024

Субнор у акцији…

Карактеристично за велики број убистава је то што су почињена на монструозан, може се рећи ритуалан начин, који и приличи секташком карактеру организације која се звала Комунистичка партија

ПИШЕ: Срђан ЂОРЂЕВИЋ

Грађани Лучана сусрели су се ових дана са обавештењем извесног Спасоја Милованчевића, председника Општинског одбора локалног СУБНОР-а, да ће се 4. децембра текуће године обележити ”дан ослобођења у Другом светском рату”.

Ако се за тренутак осврнемо месец и по дана уназад, и присетимо грандиозне прославе ”ослобођења” (или нове окупације?) Београда, овај догађај не би требало да нас зачуди. У Србији и данас, 35 година након пада Берлинског зида и 44 године након смрти комунистичког диктатора Јосипа Броза, у култури, просвети, јавном и политичком животу преовлађује наратив тоталитарне Комунистичке партије Југославије, негују се тековине социјализма и тзв. ”народно-ослободилачке борбе”, улице, тргови, предузећа и просветне установе већином и даље носе имена по члановима Комунистичке партије, којима су, за потребе масовне промоције и наметања новог културног идентитета српској нацији, морале бити опране предратне и ратне биографије, а нарочито оне карактеристике које се тичу њиховог образовања и моралних карактеристика.

Споменик у Бјелошевцу: Крст и антихристи

Узимајући у обзир све наведено, иако можда на први поглед и не иде уз здраву логику, не треба да чуди, што се и данас, под окриљем државних установа и локалних самоуправа, а некада и уз присуство свештеника Српске православне цркве (али то је посебна тема, о томе неком другом приликом), широм Србије званично обележавају дани када је локално становништво преживљавало једне од најтежих дана у својој историји.

Субнор позива грађане у Дом ЛУЛТУРЕ

Драгачево и Драгачевци, кроз историју традиционално опредељени за монархију и династију Карађорђевић, па самим тим неплодно тле за клијање семена идеологије тоталитарног режима, као свој ”дан ослобођења” добили су 4. децембар. Остаће упамћено како се у првим послератним годинама, тражећи помоћ за свој срез у доба глади (или, према речима нових власти, у доба незаустављивог привредног успона), провела у Београду делегација Драгачеваца, када је налетела на Добрицу Ћосића, будућег лажног дисидента, једног од главних оперативаца задуженог за преумљивање Срба, тј. промену српског културног и националног идентитета. ”Мало сте дали за данашњицу…”, биле су Ћосићеве речи, уз додатак да је Драгачево ”прецртано црвеном оловком”.

Да би се такво ”дражиновско” упориште сломило, потребне су биле деценије, прво насиља и терора, а како је време пролазило, на ред су долазиле ”мекше” методе, удар на нове генерације националне Србије путем културе, просвете, ТВ-а, новина итд. Под окриљем и контролом локалних комуниста, 1971. године на брду Бјелошевац (село Крстац), доње Драгачево добило је, социјалистичком архитектуром пројектовано, спомен обележје које је требало да стави знак једнакости између Солунаца и партизана, или између Срба и комуниста, сасвим свеједно (и овој теми мало подробније неком другом приликом).

Како би нам комплетна проблематика била што јаснија, за тренутак ћемо се вратити у Краљевину Југославију и у срез Драгачевски, у позну јесен 1944. године. Након слома на свим фронтовима, немачке нацистичке трупе почињу са својим повлачењем, према раније израђеном плану. Преко српских територија повлачиле су се немачке групе армија Е и Ф (из Грчке и са Балкана према Немачкој). Паралелно са тим догађајима, Дунав прелази преко 400.000 црвеноармејаца, бугарски окупатор фашистичка обележја мења комунистичким и тим чином за један дан добија звање ”ослободиоца”, у редовима паравојних формација Комунистичке партије уточиште и спас од правде проналази део усташа, домобрана, муслимана и Албанаца, а главнина Југословенске војске уточиште проналази у босанским планинама, истовремено водећи борбе против комуниста и усташа, мучећи муку са глађу и тифусом, али и слабом опремом и константним недостатком оружја и муниције.

Четници из Драгачева били су једни од ретких који нису кренули за главнином своје војске, већ су остали на својим матичним територијама. Они који су четири године чували свој народ и на сваком месту, када би се указала прилика, наносили губитке нацистичком окупатору и његовим слугама (посебно су биле познате и надалеко чувене борбе потпоручника Милутина Јанковића и његових четника против Немаца, Бугара и љотићеваца, 1941. у Чачку и Краљеву, 1942. у Босни, 1943. у Драгачеву и на Чемерну, 1944. на Субјелу) преко ноћи су, терминологијом нових окупатора, постали – ”одметници”. Један део драгачевских младића нашао се, на овај или на онај начин, у редовима партизана, да би, одлукама нових власти, били послати у непотребне борбе против Немаца који су се свакако повлачили из Југославије. Само у мају 1945. године, без икакве потребе, погинуло их је око 70. Укупно око 180 младића из Драгачева изгубило је своје животе у западним деловима Југославије, борећи се, гладни и боси, у редовима Треће ударне партизанске дивизије. Целим путем од Гуче до Чајнича и Фоче, где су им се придружили насилно мобилисани Пожежани, посматрани су са нескривеном мржњом и подозрењем од стране командира и политичких комесара, махом муслимана из Санџака, који су их подругљиво називали ”шајкачарима”.

Пошто су Драгачевци отерани из свог краја, потребно је било довући глумце за представу ”ослобођења” у самом Драгачеву. Куглица лутрије пала је на несрећне младиће из Тимочке крајине и Подунавља. Није Крстац на истом месту могао да гледа репризу величанствене борбе Срба против Немаца из 1914. године. Три деценије раније српске војнике предводили су српски официри на челу са пуковником Иваном Павловићем, школовани и васпитавани на Војној академији. Сада, несрећне младиће у туђинској војсци, на немачке цеви у повлачењу слали су Урош Кукољ, радник из Босанске Крајине, и Милојица Пантелић, 23-годишњи скојевац из оближњих Дучаловића. Не треба напомињати да поменути двојац војну школу вероватно ни на слици није имао прилику да види, па зато и не треба да чуди то што је комунистичка 25. српска дивизија, и поред бројчане надмоћи, доживела страховите губитке у људству (званичан податак Уроша Кукоља, команданта дивизије, је преко 200 избачених из строја, у стварности тај број је далеко већи). У том тренутку приоритет је било формирање ”народно-ослободилачких одбора” у позадини.

Шта рећи тек, када знамо да ови догађаји из децембра 1944. године, представљају мање црн део наводног ”ослобођења”? Тек након свега овог уследила је тзв. ”друга фаза револуције”, обрачун са неистомишљеницима (ваљда у складу са демократским тековинама новог режима) и потенцијалним непријатељима комунизма.

Осврнућу се у овом тексту на још неколико људских судбина, које нам до краја огољавају и објашњавају ”слободу” коју слави Милованчевић са својим следбеницима, а коју су Драгачеву донели њихови идеолошки преци.

Бошко Божовић (19) и Стеван Божовић (21), обојица из села Лопаш, убијени су батинањем. Стеван Булић (19) из Лопаша, везан је за букву и послужио је као жива мета. Богдан Николић (24) из Лисица убијен је тако што је преко њега ваљано буре напуњено са преко 200 литара воде. Драгутин Протић (56), Солунац из Негришора, током боравка у ужичком затвору везан је бацан низ степенице, да би на крају био везан за телеграфски стуб крај пута и убијен. Бојан Радивојевић (34) из Лучана, убијен је незнано где, након што су му чупани коса, језик и зуби. Љубиша Масларевић, посилни капетана Драгољуба Недељковића, убијен је секиром у Вирову, од стране личких комуниста. Никит Милованчевић (из фамилије Спасоја Милованчевића који организује прославу), један од петорице браће Милованчевића који су били у четницима, умро је од последица мучења. Тело његовог брата Милојка, након што је убијен, није смело бити сахрањено, па се његов комшија снашао и опасао га глоговим трњем, како га не би развлачили пси луталице и дивље свиње. Сличну судбину доживео је и Видосав-Баџо Ристивојевић из Дљина, који је 21. јануара 1945. године убијен у дворишту куће Вула Радуловића (који се тада налазио у затвору, а Вулова жена је била присиљена да убицама спреми гозбу), па га је малолетни Милија Радуловић, целу јануарску ноћ поливао снегом и хладном водом, како би његово тело било заштићено леденим саркофагом. Раденко Мандић, послератни ”народни херој”, који је ратно херојство током четири године исказао скривањем по шупама, амбарима и таванима усмртио је предратног шефа кабинета министра правде, резервног поручника Ранка Протића, ударцима мотиком у главу. Група комуниста предвођена Радојицом Пантелићем није се либила ни да, након монтруозног мучења и јахања, живота лиши и Јелисеја Поповића, бившег игумана манастира Свете Тројице на Овчару. Напоменућу да није био редак случај да након поплава река Бјелица иза средње школе у Гучи избацује кости Срба који су ноћима стрељани на том месту, док је штектање митраљеза уносило страх у куће раштркане по околним брдима и самој варошици.

Када бих се бавио детаљно судбинама Александра Вујовића, Драгутина Јанковића, Милојка Божовића, Милојка Буквића, Милоја Вукашиновића, Богосава Дамбуловића, Милојка Маринковића, Страхиње Маркићевића, Станка Пајовића, Десимира Николића, поручника Миладина Милинковића, потпоручника Сретена Ковачевића, потпоручника Новице Цогољевића, Вула Радуловића и његовог сина Срећка Радуловића, Бошка Урошевића, Драгана Тодоровића, Миладина Божовића, Мита Ћебића и још стотина других Драгачеваца који су крај живота проналазили по шумама или по тамницама гучког и других затвора, овом тексту не би било краја. Као антипод свима њима, Драгачевом се деценијама после рата шепурио извесни Савле Милосављевић (и њему слични), са звањем ”првоборца” и једном од највећих пензија у целом срезу. Поменути је имао позамашан стаж у рату – две седмице у партизанима и две године у Вермахту. Не зна се број српских кућа и српских мајки које је завио у црно. Да ли је уопште потребно напомињати да су, као и широм целе земље, официре, домаћине и интелектуалце на положајима у друштву заменили двојкаши, калфе и партијаши, уз незаобилазну конфискацију (читај пљачку) приватне имовине?

Карактеристично за велики број убистава је то што су почињена на монструозан, може се рећи ритуалан начин, који и приличи секташком карактеру организације која се звала Комунистичка партија. Такође, сходно томе, излишно је апострофирати да су убице имале обичај да тела својих противника држе данима изложена по центрима вароши, с једне стране како би утеривали Србима страх у кости и што више унизили убијене, а са друге стране како би се они најгори, пљувањем и шутирањем истих тела, доказивали новим власницима живота и смрти и како би добили запослење и чин доживотног послушника у општини или неком јавном предузећу.

Ето, то су само неки од обриса ”слободе”. Те чувене ”слободе”, једне од најзлоупотребљаванијих речи у модерној српској историји.

Данас, осам деценија касније, представници локалног СУБНОР-а сматрају да су горе наведени догађаји вредни прославе и уметничког програма. Да жалост буде још већа, а комедија добије облике трагедије, комплетна манифестација биће плаћена новцем грађана. Неколико стотина живота српских младића данас и свих деценија уназад бивају злоупотребљавани од стране Спасоја Милованчевића и њему сличних да би над њиховим несрећним судбинама зарађивали своје бедне синекуре и с времена на време уграбили понеки бесплатан ручак. А тих неколико стотина најбољих српских синова платили су главом само зато што су били бољи. Бољи од Спасојевих идеолошких предака.

Логично би било, након свега, упитати Спасоја Милованчевића, његове следбеника и све остале који планирају да присуствују поменутој манифестацији кратко и јасно – да ли сте нормални?, али ипак сматрам да би сврсисходније било овај текст завршити цитатом Славка С. Маслара, писца локалне историје нашег краја: ”Ратници 1914. гинули су за крст и под крстом, а ови други, 1944. године, ако ништа друго, изгинули су као хришћани и крштени, те ни једне ни друге нико нема право да згура под атеистичку, незнабожачку, ликовно неуку и примитивну соцреалистичку скаламерију каква им је наметнута на Бјелошевцу, и да их тако лишава њиховог верског, националног и сваког другог идентитета, да их мртве однарођује и (зло)употребљава.” Као што би логично било и да, уместо ”соцреалистичке скаламерије”, сви ови српски младићи имају достојно спомен обележје, на коме ће, након реченице ”ЖРТВАМА КОМУНИЗМА”, писати шта се стварно са њима догодило и на који начин и под којим историјским околностима су изгубили своје младе животе.

Бог душу нек прости свим жртвама комунистичког терора.