Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Шта раде историчари Института за савремену историју?

19/06/2026

Четници Бањалучке бригаде. За Институт за савремену историју они нису били Дражини, већ ”дивљи четници”

Онима који пишу (нео)комунистичку историографију, својствена је нетрпељивост према критикама и другачијем мишљењу уопште.

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Једна мала полемика на форуму сајта погледи.рс пружила нам је прилику да видимо у каквом је стању званична савремена историографија у Србији.

Наиме, члан форума ‘’Погледа’’ објавио је једну критичку реченицу на рад др Радета Ристановића под насловом ‘’Europe’s Most Powerful Underground Armies’’ (‘’Најмоћније гериле у Европи’’).

Критичка реченица гласи: ‘’Четници редовно сарађивали са окупатором – то се износи у међународном раду од стране наших научника.’’

Сложио сам се с овим, додајући да је практично све обратно од онога што је овај историчар Института за савремену историју написао. А написао је следеће:

“Југославија је доживела жесток и дуготрајан сукоб између два главна покрета отпора. Након кратких консултација средином 1941. године, избила су отворена непријатељства између партизана (комуниста) и монархистичких снага (Равна Гора/четници). За монархистичко руководство, партизани су представљали већу дугорочну претњу од сила Осовине, чију су окупацију сматрали привременом. Овакав став довео је до редовне сарадње са силама Осовине…”
Др Раде Ристановић је снимио ову страницу са форума ‘’Погледа’’ и објавио је на свом Фејсбук налогу, уз следећи коментар:

‘’Од самог почетка своје историчарске каријере суочавам се са оспоравањима свог рада од стране идеолошки и политички мотивисаних истраживача, али и шире јавности. Такве реакције подједнако долазе и са левог и са десног спектра. За једне сам четнички ревиозиониста, а други ме доживљавају као неокомунисту. То не доживљавам као посебан терет, напротив, сматрам га важним показатељем да сам остао на исправном путу и да су моја истраживања далеко од апологетике која прија национално или револуционарно опредељеном човеку неспремном да се суочи са историјским чињеницама. Видим да сам и овога пута погодио право у средиште квазинаучног осињака. Прегаоцу Бог даје махове!!!’’

На ово је уследио низ коментара историчара са Института (др Срђан Цветковић, др Немања Девић) и других колега који заступају званичну историографију. Они су подржали ‘’борбу’’ др Ристановића против ‘’шарлатана’’ сконцентрисаних у ‘’средишту квазинаучног осињака’’, под којим подразумевају ‘’Погледе’’.

Било је и критичких коментара, које је др Ристановић проглашавао ‘’будалаштинама’’. На пример:

‘’Наравно да су сарађивали, о томе постоји безброј докумената најразличитије провинијенције. Смешно је стварно и на нивоу будалаштине тврдити да нису!!!’’

Војвода Урош Дреновић, командант Босанскокрајишког корпуса. Одликован Карађорђевом звездом – али, за историчаре Института за савремену историју, он је ”сарадник окупатора”

Када је реч о поменутом Ристановићевом раду, лако је погодити који ‘’покрет отпора’’ у окупираној Европи он сматра најјачим – југословенске партизане.

Можда би било добро почети управо овим питањем.

Партизана је почетком септембра 1943, уочи капитулације Италије, на целој територији окупиране Краљевине Југославије било око 25.000. Ово се види збрајањем цифара из зборника докумената њиховог Врховног штаба (том 2), а занимљиво је да је исту бројку навела и америчка обавештајна служба ОСС (извор: др Војислав Павловић, ‘’Од монархије до републике’’, страна 143).

Четника је, дакле, било много више, и држали су неупоредиво већу територију. Од линије Козара – Дрвар на западу, до бугарске границе на истоку, партизани су пре септембра 1943. имали само једну бригаду (Шеста источнобосанска, коју су звали и Шеста муслиманска), а четници око 350 бригада.

Рад др Ристановића помиње и Пољску војску у Отаџбини (на пољском: Армија Крајова). Штавише, изгледа да је његов рад и намењен управо Пољацима, па је добро подсетити се др Маријана Блажејчика. Као младића, њега су Немци ухватили у Пољској и довели на принудни рад у Борски рудник. Четници су систематски ослобађали борске логораше, па тако и неколико стотина Пољака, од којих ће ускоро основати Пољску бригаду. Блажејчик је срећно прошао кроз многе битке, а после рата је постао један од највећих научника у Пољској. Србију је посетио 2004. и тада нам је дао интервју, који смо објавили у ‘’Погледима’’ број 264. Поред осталог, рекао је и да је написао књигу о својим ратним доживљајима, на пољском и на српском. На жалост, не знамо да ли је ова књига објављена. Оно што је очигледно, то је да ни др Ристановић није дошао до те књиге, али ни до интервјуа др Блажејчика ‘’Погледима’’. Ево шта је овај пољски научник тада изјавио:

‘’Армија Крајова није била ни близу ни по снази ни по организацији и обиму и величини, као што су били одреди и бригаде и корпуси генерала Михаиловића – вође највећег покрета отпора у Европи. Ја сам својим очима видео у Берлину 1942. године МУЗЕЈ БАНДИТА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА, у којем су били смештени предмети које су Немци приликом офанзиве против четника заробили у Србији. Били су то делови униформи, ознака и оружје. У Музеју је био и огроман плакат-потерница, којим је нуђена награда ономе ко ухвати и доведе живог генерала Михаиловића.’’

‘’Покрет отпора’’ је био, и остао, уобичајени колоквијални израз. Али, када се користи термин ‘’два покрета отпора’’ (четници и партизани), без навођења правих назива ових формација, то је огрешење о историографију као науку.

А историчари Института не наводе праве називе. Читаоци њихових књига, а на жалост и ђаци и студенти, јер се Институт пита и за садржај уџбеника, неће сазнати за термине Четнички одреди Југословенске војске и Југословенска војска. Самим тим, ни за функцију пуковника, односно ђенерала, Драже Михаиловића: начелник штаба Четничких одреда Југословенске војске и начелник штаба Врховне команде Југословенске војске.

Сем овога, Дража је био и министар војске, морнарице и ваздухопловства у влади Краљевине Југославије.

Званична историографија у Србији и даље користи термине Равногорски покрет, Југословенска војска у Отаџбини, монархисти, и сл. Током рата, термин Равногорски покет користио се коликвијално, али, просто речено, није било печата са тим натписом. Коришћен је и термин ЈВуО, да би се направила разлика између ЈВ ван Отаџбине и ЈВ у заробљеништву. Али, сва три дела била су у саставу ЈВ и имала су само једну Врховну команду.

С друге стране, званична историографија користи назив Народноослободилачка војска Југославије – без наводника. То је погрешно уједно фактички, правно и правописно, јер партизани нису били ни војска, ни народна војска, ни ослободилачка војска. Ствар је иста као када бисмо без наводника писали: Ослободилачка војска Косова.

Зашто они ово раде?

Темељ историографије Другог светског рата поставио је Јосип Броз Тито у реферату на Петом Конгресу КПЈ, 1948. године у Београду. Историчари су могли само да разрађују ток рата описан у овом реферату, иначе би били кажњени.

Међутим, четири-пет деценија касније, комунистички режим је попустио и морао је да пређе на нову тактику. Ту тактику осмислио је доктор правних наука Бранко Петрановић. Његове књиге, написане још док је Тито био жив, и даље се на факултетима користе као уџбеници за историју Другог светског рата. Та чињеница је сама по себи довољна да се историчари Института, и други званични историчари, окарактеришу као (нео)комунисти. Исто као што бисмо (нео)нацизмом назвали коришћење уџбеника историје из доба Адолфа Хитлера

Видевши, дакле, да нестаје репресија која одржава дотадашњу причу, Петрановић је паралелу четници-усташе заменио паралелом четници-партизани. Тако је рођена кованица ‘’два покрета отпора’’, с тим што је партизанима дата предност по свим ставкама: бројност, борбеност, дисциплина, популарност у народу, итд.

Другачије речено, Титов реферат је само нашминкан за ново доба, а суштина је остала иста. У неколико главних тачака, реч је о следећем.

– Прво, то је тврдња да је у Априлском рату 1941. Краљевина Југославија капитулирала и престала да постоји, па самим тим није имала ни војску.

У стварности, још су др Смиља Аврамов и други правници доказали да није било капитулације. Краљевина је била окупирана (као што је и Краљевина Србија 1915. године била окупирана), али није престала да постоји све до 1945. године. И Краљевину, и њену војску, признавао је цели слободни свет, па чак и Совјетски Савез, који је послао свог амбасадора код Југословенске владе у Лондону (овај амбасадор, Александар Богомолов, акредитиве је предао краљу Петру Другом Карађорђевићу).

– Друго, пошто не постоје ни Краљевина ни њена војска, свако има право да оснује покрет отпора, па чак и једна илегална партија, попут комунистичке.

У стварности, и када су Западни савезници 1943. почели да наоружавају партизане, Америка, Британија, Француска, Совјетски Савез и друге слободне земље, и даље су као врховног команданта Југословенске војске сматрали само краља Петра Другог, а као признату оружану силу само Југословенску војску, са генералом Дражом Михаиловићем као начелником штаба Врховне команде.

Укратко, нема говора о коришћењу термина ‘’два покрета отпора’’ у формално-правном смислу.

– Треће, партизани су се борили за слободу, а четници за очување старог поретка (за који се подразумева да је био лош; као што се подразумева да је нови поредак био добар, односно ‘’напредан’’). Због овога је између партизана и четника дошло до ‘’отворених непријатељстава’’.

У стварности, цели концепт Југословенске војске, у духу српске традиције, био је заснован на борби за слободу. Борба је започета преко Дрине, ради заштите српског народа од геноцида. Пуковник Михаиловић је први фронт отворио у Источној Босни, јер је географски најближа. Током јула и августа 1941. године Источна Босна је већим делом била ослобођена. Уочивши да ће Немци послати појачање формацијама НДХ преко Дрине, Михаиловић крајем августа наређује нападе и на немачке гарнизоне на десној обали ове река (Лозница, Богатић, Бања Ковиљача).

Немци су на левој обали Дрине држали једну, а на десној три посадне дивизије – укупно четири на територији целе окупиране Краљвеине.

Михаиловић, наравно, није признавао новоуведену границу на Дрини, већ је цело подручје посматрао као један фронт. Иначе, пре рата није било административне границе на Дрини, већ се Дринска бановина протезала на обе обале.

Ово питање чини посебну ставку и у Титовом реферату и код Петрановића. Јер, комунисти су вратили западне границе Србије на Дрину, па су у складу с тим прилагођавали историографију. За сваку од новооснованих република писали су посебну историју, с тежњом да је свака република, и сваки народ у њој, дао приближно подједнаки допринос у њиховој борби. Зато званични српски историчари и данас пишу да четници западно од Дрине нису били под Дражином командом, сем формално, односно, како они тврде, нису припадали Равногорском покрету и ЈВуО, већ су били ‘’дивљи четници’’. (Наравно, када држе промоције у Републици Српској, ово избегавају да кажу.)

Крајем августа и почетком септембра 1941. четници су ослободили Лозницу, Богатић и Бању Ковиљачу и тиме су отклонили опасност по ослобођену територију у Босни. За четнике су главна претња биле хрватске и муслиманске усташе, а на другом месту окупатор. Да су тада партизане сматрали као главну и још дугорочну претњу – то је практично недоказиво. Тек 7. новембра 1943. генерал Михаиловић је послао распис свим командантима да су ‘’од сада’’ непријатељ број један комунисти, а непријатељ број два Осовина. Јер, тек тада је ситуација на терену постала таква: Западни савезници су почели масовно да наоружавају партизане и њихово бројно стање је нагло порасло због пребеглица из формација НДХ, а с друге стране постало је јасно да Осовина губи рат.

– Четврто, четници су већ у јесен 1941. одустали од борбе против Немаца због одмазди од 100 Срба за једног убијеног немачког војника, док су партизани наставили бескомпромисну борбу против окупатора, односно за ослобођење. Ова ставка рачва се у две гране. Према другој, на немачкој окупационој зони у Србији најмудрији је био генерал Милан Недић, који је ‘’спашавао народ’’. И ова ставка, код званичних историчара, има две гране: прво, Недић је спашавао народ у НДХ (мада још нису објаснили како, пошто његове формације нису одлазиле у НДХ), и друго, сузбијајући партизане и четнике спречавао је одмазде од стотину за једнога.

У стварности, Дража Михаиловић је једини систематски спашавао Србе у НДХ, од априла 1941. до априла 1945. Због Срба у НДХ је наредио и нападе на Немце на десној обали Дрине. То је било крајем августа 1941, када нису постојале одмазде од стотину за једнога. Ове одмазде први пут су примењене 13. октобра 1941, у долини реке Јадар. Недићева ‘’влада’’ постављена је управо 31. августа 1941. и док је говорила о антикомунизму заправо је прву акцију спровела против четника и Српске жандармерије, који су се тада спремали да реше комунистичко питање. Недић и Љотић су, дакле, осујетили план пуковника Михаиловића и пуковника Тришића, команданта Српске жандармерије, о уништењу комуниста.

Партизани нису могли да наставе ‘’бескомпромисну борбу’’ против окупатора, јер је нису ни започињали. Из зборника докумената њиховог Врховног штаба, том 2, књиге 1-10, за период пре доласка Црвене армије, види се да они нису имали ни план за напад на Немце. Увек се каже да се борба против Немаца ‘’за сада’’ одлаже, и увек се праве планови за напад на четнике.

Зато је ова реченица др Ристановића апсурдна: ‘’Партизани су, са своје стране, четнике сматрали препреком ослобођењу и револуцији”. Да нема речи ‘’ослобођење’’, не би била апсурдна, али, избацивање ове речи представљало би одступање од курса који је трасирао Тито, а прилагодио Петрановић.

Обратно, планове за нападе на Немце правили су четници. Они су извели највећу антиоосовинску операцију у окупираној Европи, током септембра и октобра 1943, ослободивши територије од Зворника до Подгорице, односно Груде, на југу, и од Чајетине до Соколца на западу. Због овога се званична историографија прави као да не постоји књига ‘’Срби против Вермахта – непозната немачка документа’’. Јер, у овој књизи су, на основу докумената из Бундес архива, која нису објављена другде, описане поменуте операције четника према Сарајеву и Јадранском мору.

– Песто, четници су сарађивали са Немцима и усташама, а партизани нису.

У стварности, једина документована сарадња са усташама била је партизанска. Према немачким документима, Францетићева Црна легија и Група батаљона 1. и 2. пролетерске бригаде Коче Поповића, борили су се ‘’раме уз раме’’ против четника мајора Дангића и капетана Рачића, априла 1942. године у Источној Босни. При томе су, такође према немачким документима, усташе месец дана редовно снабдевале муницијом партизане.

Када је реч о сарадњи са Немцима, као и са Италијанима, др Ристановић и његове колеге не уочавају разлику између илегалних и легалних четника. Ови први су ‘’шумски’’, а ови други су организовани у форми милиције, према међународном ратном праву, ради очувања реда и мира на окупираном подручју. Четници које видимо на сликама са Немцима и Италијанима су легализовани. Наравно, генерал Михаиловић је убацивао своје људе међу њих.

С друге стртане, код четника не постоји таква појава, као у случају партизана на једној, а Немаца и усташа на другој страни, попут оне која је трајала од 4. марта до 17. маја 1943. године. Делегати партизанског Врховног штаба тада су изјавили, и то је унето у немачки записник, да ће се заједно са Немцима и усташама борити против четника и Западних савензника, када се ови искрцају на Јадран (у искрцавање су тада сви веровали).

Још укратко о раду Ристановићевих колега др Цветковића и др Девића. Они су у међувремену допунили списак жртава комуниста у границама данашње Србије, на 104.000 убијених после 12. септембра 1944. У односу на претходни списак, број убијених Срба је смањен, а број мањина, нарочито Немаца, је драстично повећан, тако да мањине сада чине око 80 посто жртава.

Овде се поставља више питања:

– Разумљиво је смањивање броја српских жртава, јер је претходни списак био састављен нестручно (нису сви осуђени на смрт стрељани: неки су помиловани, неки су побегли). Али, пошто је списак Срба рађен нестручно, како знамо да је списак Немаца рађен стручно?

– Да ли, можда, немачка удружења која шаљу те спискове Институту, шаљу и неки новац?

– Да ли се иза овога крије план да сада Немачка тражи одштету од Србије за убијене и логорисане?

– Зашто Институт одбија да узме готове спискове српских жртава? Само на сајјту погледи.рс налази се око 1.500 имена која они не желе.

– Зашто на списак жртава не ставе готове спискове из западних области, са око 11.000 имена убијених Срба?

– Зашто као ограничење користе 12. септембар 1944, када се зна да су пре тог датума комунисти убили више хиљада Срба, чија имена су делом записана, а делом се могу лако пронаћи, а с друге стране када се зна да пре тог датума комунисти нису могли да убијају немачке цивиле?

– Зашто, када за то примају плате, не пописују српске жртве у фондовима који су најбоље очувани, а то су тзв. Фондови Управе народних добара, који се налазе у сваком окружном архиву?

Реакције историчара Института на критике – називајући их будалаштинама, па чак и удбашким нападима – су логичне, као што је логичан и њихов рад. Они пишу (нео)комунистичку историографију, па је из тога произашла и њихова, типично комунистичка, нетрпељивост према критикама и другачијем мишљењу уопште.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. јун 2026)