Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Четничка Мата Хари (2): Новац за Динарску дивизију

19/05/2026

Нада Станић Милуновић после рата, у емиграцији

Суму, за коју је Дража у депеши војводи Ђујићу написао да је ‘’врло велика’’, из Београда је успела да отпреми управо Нада Станић. Пошто су то били недићевски динари, које су Дражини илегалци запленили – реч је о камиону пуном новца – ту и тамо може се чути да је новац заправо послао Милан Недић

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Први део чланка, клик ОВДЕ

О тајном, и дакле суштинском делу рада Наде Станић, Давид Дамјановић пише:

‘’Захваљујући њезином одличном познавању њемачког језика, Нада је успоставила везу са неким утицајним њемачким командантима (опет у Книну) и преко њих успјела да отупи немачку оштрицу уперену према четницима. На тај начин она је ускратила њемачку подршку усташама, којима је долазак Њемаца у те крајеве уливао велику наду да ће њиховом помоћу моћи поново да се врате тамо одакле су били протјерани. На тај начин је Нада Станић најуспјешније и најбоље светила свог вољеног мужа Богдана и хиљаде невиних Срба, које су усташе од кућа одводиле и на звјерски начин убијале, или их живе бацале у јаме.’’

Из овог периода потиче и један документ који је послужио комунистичким историчарима да изнесу своје мишљење о Нади Станић. Реч је о писму мајора Василија Маровића мајору Славку Врањешевићу, команданту Западне Босне, од 17. фебруара 1944. године. Мајор Маровић се налазио на служби у Горњој Лици – најзападнијој области у којој су доминирале српске јединице. Реч је о Гацкој четничкој зони, недалеко од Словеније. Четничке јединице у овој области уништене су од стране партизана после капитулације Италије, септембра 1943. године, а њихов командант, мајор Славко Бјелајац, напустио је земљу. Део официра, са нешто људства, склонио се на југоисток, тј. на терен Динарске четничке дивизије. Војвода Ђујић је о томе известио генерала Михаиловића, предлажући да се официри из Гацке четничке зоне врате на терен и организују герилски рат против партизана.

Михаиловић је одговорио Ђујићу 21. октобра 1943, следећом депешом:

‘’Примио сам знању све Ваше извештаје 326-330. Слажем се са Вашим поступком у погледу шиљања Џаковића, Маровића и осталих ради реорганизовања четничке акције.

На целој области Бјелајчевој треба поново реорганизовати четничку акцију за борбу против Хрвата који су се сврстали у комунистичке редове. Употребите све да се поново врати дух и морал. Треба искористити баш моменат што је наш народ поново прогоњен од Хрвата.

Тиме су нам дали ново оружје у руке. У погледу притиска из Западне Босне наредићу потребно, али за то треба времена, али за четничку акцију није потребно време. Прогласите у Бјелајчевој области: Срби на окуп за самоодбрану, јер смо угрожени.’’

Међутим, мајор Маровић се није вратио у Гацку долину, већ се склонио у Команду Западне Босне, где је мајору Врањешевићу поднео веома неповољан извештај о Динарској четничкој дивизији. Поред осталог, он је писао:

‘’Војвода Ђујић у свом штабу као своје саветодавце има две жене. Тешко томе ко се њима замери. Оне су свемоћни господари. Једна од њих кад је дознала да сам официр рекла ми је: ‘Знате, код нас се официри слабо цене, сматрају се као фукара’. И заиста, војвода Ђујић официре не трпи…’’

Генерал Дража Михаиловић је ово сматрао клеветом упућеном од стране официра који је одбио да изврши наређење, па је тражио изговоре. Он је ценио официре и команданте који дају резултате, а то је у овом случају био војвода Ђујић. Убудуђе, Михаиловић више није мајору Маровићу поверавао борбене, већ само обавештајне задатке.

Тако је Маровић постао нека врста опозиције војводи Ђујићу, шаљући извештаје о његовом раду до краја рата. Одбацујући клевете које су ти извештаји по правилу садржали, генерал Михаиловић је долазио и до података које неки други обавештајци из западних крајева можда не би послали.

Иначе, ”две жене” се нису налазиле у штабу Динарске четничке дивизије, већ су се ту затицале повремено. С обзиром на Ђујићева схватања, нема говора да су биле господари, а није логично ни да су се тако изражавале о официрима, јер су штаб Динарске четничке дивизије заправо већином чинили официри. Само војводе Ђујић и његов помоћник Брана Богуновић били су народне вође, постављене на положаје на основу ратних заслуга. Изгледа да је Маровић чуо неку примедбу на рачун официра који су напустили Гацку четничку зону, па је то представио као општу критику. Такође, познат је низ депеше војводе Ђујића у којима он тражи официре од генерала Михаиловића, јер их у дивизији није било довољно.

Комунистички историчари су после рата пажљиво избегавали афирмативна четничка документа, бирајући она у којима се виде међусобице, критике и ма какве негативне оцене. Тако се у њиховим зборницима докумената нашло и поменуто писмо мајора Маровића од 17. фебруара 1944. године. У напомени уз то писмо, комунистички историчари су дописали:

‘’Једна од тих жена била је Нада Станић, поверљив Ђујићев обавештајац и курир за одржавање везе са Дражом Михаиловићем и немачком Командом Југоистока у Београду.’’

У време објављивања овог зборника, 1983. године, у историографији социјалистичке Југославије доминирао је став да су четници сарађивали са Немцима. Не само што то није било потребно доказивати, већ је евентуално оспоравање било строго кажњиво по закону (тзв. вербални деликт, непријатељска пропаганда, итд). Тако, ни уз ову реченицу комунисти не наводе доказе.

Од тада је објављено много и четничких и немачких докумената, на основу којих је јасно да није било никакве везе између војводе Ђујића и генерала Михаиловића са једне и немачке Команде Југоистока са друге стране, тј. ова реченица представља обичну клевету.

Следећи познати документ у коме се помиње Нада Станић је радиограм војводе Ђујића генералу Михаиловићу од 24. децембра 1944. године. У међувремену, под притиском надмоћнијих комунистичких јединица, наоружаних тенковима и тешком артиљеријом од стране Западних савезника, Динарска четничка дивизија се повукла са своје матичне територије у правцу северозапада, после пробоја блокаде у селу Пађене, 4. децембра. Војвода Ђујић је 24. децембра извештавао:

‘’Држимо и контролишемо територију између Бриња, Оточца, Плитвичких језера и Плашког. Партизани су нам пребацили за леђа две дивизије. Стојимо у контакту са њиховом 13, 35, 7. и 8. дивизијом. Друге њихове снаге из Босне и Далмације нападају Бихаћ, Госпић и Крупу. Ова се линија неће моћи дуго бранити. По њеном паду фронт ће се одједном помјерити на линију Сушак, Огулин, Карловац, Бања Лука.

Пре тога ми морамо да се повратимо даље, ако не желимо да будемо уништени. Овај крај могу да браним, али не могу да га одбраним. При оваквој ситуацији наше скупе жртве биле би узалудне. Зато сам решен да се одавде повлачим даље. Овде сам нашао 600 четника. Још ћу мобилисати и наоружати 400. Њих и народ којем прети опасност, повући ћу даље за Истру, држећи се што више обале преко Горског Котара. Ако наиђем на какве сметње на путу сем партизана отклањаћемо их, ако не буде могло друкчије, онда оружјем.

У Словенију не желим из више разлога. Са Јевђевићем немам везу јер он има неку бену телеграфисту који не може да ради. Тамо негдје налази се и мајор Капетановић и наш женски курир у Словенији који је из Београда отпутовао са новцем. Ако продрем у Истру и не заратим са тамошњим другим силама осим партизана надам се да ћу доћи у везу са њима.

Иначе успут и овамо сем партизана нагазили смо и по усташама и по њиховим селима која још нијесу осетила рат, док су наша попаљена и опустошена. Наши рањеници и неколико породица још и даље у Бихаћу и све мање изгледа да ће бити спасени. Ми за два дана крећемо. По овој депеши чекам Ваш одговор.’’

Мајор Миодраг Капетановић у ово доба је био шеф пропаганде и обавештајне службе Динарске четничке дивизије, док је ”женски курир” била Нада Станић, што ћемо касније видети из наставка преписке војводе Ђујића и генерала Михаиловића.

Динарска четничка дивизија је ипак продужила на северозапад, водећи са собом и Личкокордунашки корпус и групу избеглица из Гацке долине. Око 25. децембра колоне су стигле надомак Ријеке, где су се задржале до почетка јануара, ради отклањања опасности од епидемије пегавог тифуса, од које се страховало пошто су откривени појединачни случајеви ове болести. Почетком јануара 1945. године четници и избеглице прешли су у Истру, а затим су продужили у Словенију.

Преписку са војводом Ђујићем генерал Михаиловић је обновио пошто му је он око 20. фебруара 1945. послао један опширан извештај. Претходних седмица, са Ђујићеве радио станице у Врховну команду је стигло само неколико мање важних депеша. Овај опширан Ђујићев извештај, који се састојао од 20 депеша, није познат, али се његов садржај види из Михаиловићевог одговора, послатог 24. фебрура. У том одговору се поред осталог каже:

‘’Примио сам на знање Ваше садашње место и распоред. Настаните да се национална линија потпуно одржи, као и лојалност према савезницима. Ја сам по сестри Нади послао велику пошиљку. Да ли је успела да све донесе? Известите ме колико је укупно примила новца. Сума је била врло велика. Настаните да што више добијате људства код Вас из заробљеништва. То ће ме радовати…’’

”Сестра Нада” је Нада Станић, којој су Михаиловићеви људи минуле јесени предали новац за Динарску четничку дивизију.

Ту и тамо може се чути да је велику своту новца Динарској дивизији тада послао Милан Недић, за што нема доказа, док је Михаиловићев радиограм од 24. фебруара 1945. године доказ да су новац послали четници. Изгледа да је забуна настала због тога што су касног лета 1944. године четници запленили огромну своту новца од Недићеве владе, тако што су илегалци у Београду сачекали возило из трезора Народне банке. Новчанице су биле тзв. недићевски динари, што је лако могла бити асоцијација да их је Недић и послао.

С почетка 1945. године позната је још једна депеша мајора Василија Маровића, послата генералу Михаиловићу из Словеније, у којој се помиње Нада Станић. Маровић је 15. јануара 1945, заједно са колегом капетаном Илијом Јефтићем, поред осталог писао:

‘’Мајор Капетановић и Ђујићева саветодавка Станић недавно дошли из Немачке и донели собом већу суму новца. Сигурно је да су у немачкој обавештајној служби.’’

Заправо, то је био новац који су Дражини људи послали из Београда, а за који је Нада обезбедила транспорт преко Беча.

О Нади Станић, као и о Милки Радоњић, Давид Дамјановић закључује:

‘’За многе људе на Тромеђи Нада је била велика загонетка. Она је чинила подвиге какве други нијесу могли замислити, па се говорило да нико не може да учини оно што може Нада Станић. А, уистини, није била лака ствар провлачити се током рата кроз сталне опасности и при том успјевати осионог непријатеља претварати у трпељивог противника. За Динарску четничку дивизију и њене услове борбе такве особе су биле од огромног значаја, особито у вријеме кад су усташе и комунисти чинили све што им је било у моћи да потпуно униште четнике на Тромеђи. У таквом начину борбе, међу најистакнутије Српкиње на тромеђи Босне, Лике и Далмације спадале су и ове двије довитљиве и одважне жене.

Нада Станић је посла боравака у логорима у Италији и Немачкој неко време живела у Дуизбургу, где се 1949. године удала за надзорника Властимира Милуновића. Заједно са Властимировим сином Љубишом и Надиним сином Бранком, емигрирали су 1951. године у Америку, најпре у Акрон, у Охају, а потом у Милвоки, где су се трајно настанили. И овде, као некада у Госпићу, Нада је била ангажована у српској заједници.

Бранко Станић је живео у кући своје мајке и очуха до 1970. године, када се оженио. Рано је преминуо, око 1980, од срчаног ударка. За собом је оставио жену и две ћерке, које данас живе у Америци.

Нада је преминула 9. јуна 1975. у Милвокију, као Нада Милуновић.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. мај 2026)