Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Бој на Косову – српска победа

19/07/2026

Урош Предић, Косовка девојка (Википедија)

Временом, истраживачи откривају нове детаље, док је у Истанбулу основан ‘’Музеј турских победа’’, у коме нема паноа о Косовском боју

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

На овом месту више пута смо писали о Боју на Косову 1389. године, јер је Српска народна одбрана основана управо на Видовдан, један од најважнијих српских празника. Писали смо у српској победи, о правом косовском миту, који је створила и неговала Српска православна црква, као и о лажном косовском миту, који су језуити убацили у српско народно предање.

Када смо први пут, пре више од 35 година, у часопису ‘’Погледи’’ објавили чланак о српској победи 1389, сорошевски медији назвали су тај чланак ‘’глупошћу’’. Јер, ово тема није важна само за нас, већ је важна и за све који воде информативни рат против нас.

Временом, истраживачи са разних страна откривају нове детаље, док је у Истанбулу основан ‘’Музеј турских победа’’. Многи наши људи који су посетили тај музеј питали су зашто нема паноа о Косовском боју. Сви су добијали исти одговор од кустоса: Зато што је Косовски бој османска војска изгубила.

Следи сажета и допуњена прича о Боју на Косову.

Временски блиско бици је писмо краља Твртка Трогиру од 1. августа 1389. године, где се без трунке недоумице говори о српској победи. Једно крило српске војске водио је најбољи Твртков војсковођа, војвода Влатко Вуковић, који се до 1. августа вратио у Босну и свом краљу дао информације из прве руке. Као српски краљ – имао је титулу ”краљ Срба Босне и Приморја” – Твртко, природно, ову победу доживљава као своју. Тако, он је писао општини Трогир:

„(Против) непријатеља хришћанскога народа и праве вере, невернога Мурата, који је већ многе народе покорио и који је већ почео наше земље узнемиравати и мислио после навалити на ваше, пошто је дошао са своја два сина и са својим следбеницима Турцима, започео (сам) с њима битку 15. прошлога месеца јуна и, уз помоћ Божје руке, одржао (сам) мегдан са победом, савладао и на земљу оборио заробљене тако, да је мало ко од њих изнео живу главу, наравно, уз неки губитак мојих, али не многих”.

Краљ Твртко послао је једно писмо и у Фиренцу, али оно за сада није познато. Међутим, зна се одговор фирентинске општине краљу Твртку, у коме се делимично препричава његово писмо, а поред осталог и детаљ о погибији султана Мурата. Краљ Твртко је, наиме, писао Фирентинцима да је султан Мурат погинуо у једном јуришу српских коњаника.

Фирентинци најпре отписују да су они већ знали за хришћанску победу, “како из приспелих гласова, тако и из писама многих људи”. О погибији султана Мурата, они кажу: “Срећно и три пута и четири пута срећно дванаест заклете властеле, која је продревши кроз чете непријатеља и кроз ланцима уокруг везане камиле јуначки продрла до Муратовог шатора. Срећан нада све друге онај који је вођу такве силе мачем храбро убио ударивши га у грло и трбух”.

Следи француски извор: “У исто време када је настало писмо фирентинске општине, у Паризу је витез, хроничар и путописац Филип де Мезијер забележио да је Мурат ‘’убијен у борби као и његов син и најбољи део његове војске”, како је у интервјуу за ‘’Геополитику’’ цитирао проф. др Бошко И. Бојовић, професор Универзитета друштвених наука у Паризу и научни саветник Балканолошког института САНУ у Београду. Мезијер је своју књигу објавио крајем 1389. године. На основу ње, и других извора, у краљевском дворцу у Шенонсоу направљена је таписерија ‘’Косовска битка’’, димензија 5,5 х 3,5 метара. Таписерија је сачувана до наших дана.

Турски историчар из 15. века, Мехмед Нешри, српску артиљерију на Косову описује као „ватрене експлозије попут грома, хука земље, ехо у ваздуху и подизање тамног дима“. Нешријев опис Боја на Косову гласи:

„Стрелци верујућег (Мурата) испалише стреле са обеју страна. Многи Срби стајаше као да су планине гвожђа. Када киша стрела поста превише оштра за њих, почеше да се крећу, и изгледаше као да таласи Црног мора праве буку… Изненада неверници се обрушише на стрелце левог крила, нападајући их спреда и поделивши им редове, гурнуше их натраг. Неверници уништише и пешадију… која стајаше иза левог крила… На тај начин Срби гурнуше цело лево крило назад, и кад се збуњујуће вести о овој пропасти проширише међу Турцима, посташе врло депресивни… Бајазит, на десном крилу, беше гурнут ка планинама на његовој десној страни. Али виђаше да ће читава султанова војска бити изгубљена!”

Савременик догађаја, монах Сен Дениски, писао је:

„Краљева (Лазарева) се заповест тада послуша и хришћани ударе на први ред непријатељски, који је већ од оне прве борбе нешто изнурен био, па јуришајући јуначки се бораху; јуначким својим мишицама задаваху непријатељу ударце за ударцима, и то очевидно не без успеха, јер највећи део непријатеља био је недовољно оружјем покривен. У овој борби јунаштво краљево засјало је изнад свих других; јер иако је три пута видео да његова застава пада и да се три пута подиже, опет непрестрављен једнако храбраше своје да се јуначки боре за славу и Исуса Христа. Па помоћу овога (Христа) варвари буду побеђени и тако се над овим скрнавним племеном а преко хришћана извршила освета небесна.” (”Свети кнез Лазар и Косовски завет”, Светигора, Цетиње-Београд 2007, страна 120).

Познато је и писмо византијског писца Кидона прогнаном византијском цару Манојлу Другом Палеологу. Непосредно после битке, Кидон пише о српској победи и нада се да ће она бити искоришћена да се и Византија реши Турака. „И тако, твоја одсутност сада нама помрачује радост због победе над непријатељима”, пише Кидон цару Манојлу. А ово су Кидонове речи о султану Мурату: „Онај проклетник, веома осион према Богу и његовој баштини а истовремено и веома дрзак према свима, сада нестаде и погибе од оних о којима је мислио да ни вест о сили, која се против њих спремаше, неће издржати, већ да ће на сам глас у океан поскакати”.

Енигму о ”Милошу Обилићу” разрешио је 1992. године нишки историчар др Драгољуб Симоновић у књизи ”Никола Вратковић, косовски цар и бог”. Верзију о мучком убиству султана Мурата измислили су најранији турски извори. Такав начин писања био је у складу са тадашњим турским обичајима. Турци нису могли да признају да им је султан погинуо на бојишту од бољег витеза. За њих је султан најбољи, и може да погине само преваром, која, опет, може да уследи јер је он превише добродушан и широке руке. Зато је поверовао једном “каурину”, који је, као и сви други “каури”, зао и покварен, па је злоупотребио султанову доброту.

Према Симоновићу, у рукопису турског историчара из 15. века, Идриза Битлисија, који је објављен 1969. године у Сарајеву, у Зборнику Филозофског факултета, пише да је Мурата убио ”један од најбољих из оног опаког народа, у то вријеме познат као Милош Никола”.

Реч је о принцу Николи Вратковићу, рођеном брату кнегиње Милице. Њихов отац био је Вратко, а чукун деда Стефан Немања. Немања је оставио свом сину Вукану жупанију у Топлици, која је потом преношена с оца на сина. Никола је у Бој на Косову отишао из Иванове куле, чији остаци и данас постоје код Куршумлије.

Надимак Милош, наставља Симоновић, Никола је добио из милоште, као најмлађе и једино мушко дете кнеза Вратка. Име ”Милош Кобилић”, које је касније скраћено на ”Милош Обилић”, настало је из непознавања турског језика. Турци су, наиме, користили израз ”Билиш Куб-ила”, што значи ”онај који зна задати ударац”

Најстарије српске песме, њих 270, у области Косова записане су крајем 17. и почетком 18. века, вероватно по налогу принца Еугена Савојског. Понате су у историји као ”Ерлингенски рукопис”, јер су чуване у немачком универзитетском граду Ерлингену. Временом, Немци су за заборављени рукопис, писан ћирилицом, мислили да је нека стара варијанта готице. Тек почетком 20. века ове песме у Београду објављује Ерхард Геземан. Ни у једној песми не помиње се Милош Обилић, док се принц Никола Вратковић и кнегиња Милица помињу више пута. Према Симоновићевим истраживањима, Милош Обилић се не помиње ни у песмама које су у области Косова сакупљане после 1840. године. Помиње се само у песмама које је Вук Караџић записивао у другим крајевима (он није био на Косову и Метохији, нити ма где у јужној Србији).

Међутим, када су, недуго после Боја на Косову, Србију са севера напали Мађари, Срби су одлучили да против њих склопе савез управо са Турцима. У таквој ситуацији, није било пожељно истицати дело Николе Вратковића и његових витезова. Из данашњег угла лако је рећи да је већа опасност у ствари претила од Турака, али тада то није тако изгледало. Нарочито стога што су резултати нове српске политике брзо дошли до изражаја: Турци су послали део своје војске, која је, заједно са српском војском, протерала Мађаре. Настао је мир, и све је кренуло по старом. У односу на време пре Боја на Косову ситуација се променила утолико што је Србија династије Лазаревић, уместо мађарског, постала турски вазал.

Кнез Лазар је погинуо после битке, ‘’у шести или седми час’’, како је записао деспот Стефан на мраморном стубу на Косову. Према данашњем мерењу времена, то је између 12 и 13 часова. Али, не зна се под којим околностима. Вероватно је са мањом групом војника на бојишту тражио преживеле, што је са друге стране радио и Бајазит, али са већом групом војника. Иначе, и деспот Стефан је описао победу у Боју на Косову:

‘’Зато сложно и безбројно мноштво

заједно с добрим и великим господином,

храбре душе и најтврђи у вери,

као на лепи дворац и на опојни пир,

на непријатеља се устремише

и правог змаја згазише,

убише дивљу звер и противника великог

и незасити ад који прождире све,

кажем вам, Мурата и сина његова,

пород аспиде и гује,

штене василиска и лава,

а с њима других, не мало.’’

Изворни мит о Косову створила је и неговала Српска православна црква, понајпре кроз нашу стару књижевност. Најзначајнија улога у томе припада Данилу Бањском, или Млађем, који је био патријарх од 1390. до 1400. године. Он сам је кнезу Лазару посветио четири списа, док је укупно познато још десетак дела наших средњевековних писаца сличне садржине. На жалост, сва та дела су мање позната, јер су од доба Вука Караџића потцењена за рачун незаслужено прецењеног ”народног стваралаштва”. Поједине Караџићеве присталице ишле су тако далеко називајући нашу средњевековну књижевност “болесном”, док су, насупрот, ”народном стваралаштву” испеване оде обимније и од њега самог.

Значење и настанак изворног косовског мита показаћемо наводећи делове “Слова о кнезу Лазару” Данила Млађег, које је једна врста средњевековне драме.

У једном поглављу, кнез Лазар, призвавши своје “и велможе и војводе и војнике, велике и мале”, обавести их о “безбројној иноплеменој најезди”, и каза:

“Ви, о другови и браћо, велможи и благородни, војини, војводе, велики и мали, сами сведоци и посматрачи јесте, колика нам добра Бог у животу овом дарова, и ничега што је красно и слатко, на овоме свету, ни славе ни богатства, ни свега што је човеку потребно не лиши, но што више умножи, да ако нам што скрбно и болно буде, не будемо незахвални и благородни за ово Богу. Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко се Христа и за благочашће отачства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, и да поживимо вечно на небесима, дајемо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од онога који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка”.

На ове Лазареве речи, уследио је одговор:

“…Шта је много за те и за благочастије, и за отачаство нам умрети. Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овога отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловременим и обмањивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом.

Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, добра не бисмо се удостојили. Ако бисмо о сваком од пустошних погрешења помишљали, ништа од часних подвига не би се учинило. Ми с Исмаилићанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми с непријатељима борити се имамо”.

Уследио је бој, Лазар је погинуо и посветио се. Следећа слика је ридање кнегиње Милице, док грли мошти новомученика. Кнез Лазар јој одговара:

“Не више плачевна, не више жалосна због мене имај се. Но шта више радосно и благодарно, зашто са силним бој створих, и тога сруших, и смртном раном умучих, и некрепка показах…”

Народни певач и патријарх Данило као да пишу на сасвим различите теме. Код патријарховог кнеза Лазара нема предаје и самоубилачког расположења. Он своју војску позива и храбри за бој (“Не поштедимо тела наша у борењу”), а ако, и три пута ако, у том боју “тма смрти догоди се нама”, онда ћемо “да поживимо вечно на небесима”. Царство небеско се дакле задобија подвигом, а то је у овом случају борба за слободу и отачаство. Оно “или-или” између царства земаљског и царства небеског не постоји, ту нема супротности: или земаљски пораз, а небеска победа – или земаљска победа, а небески пораз, као што је то описано у народној песми ‘’Пропаст царства српскога’’. Пораз на земљи није услов вечне победе. Напротив, вечна победа долази као резултат земаљске победе, односно таквог живота на земљи који је у складу са хришћанским учењем: победа је када се не чини грех, не врши издаја, али и када се савлада страх и храбро изађе на бојно поље. Победа је и ако се на том бојном пољу погине, али не ради славе, па макар и вечне, него у одбрану Христове вере, “за благочастије, и за отачаство”. И сам кнез Лазар говори о својим земаљским победама, односно подвизима, када каже:

“…Са силним бој створих, и тога сруших и смртном раном умучих, и некрепка показах”.

Захваљујући подвизима на земљи – савладавању страха, изласку у бој, рушењу непријатеља и давању живота у борби за највише идеале, кнез Лазар је задобио “царство небеско”. У обраћању војсци он и директно каже како се заслужује небеско царство: “Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује светле венце примимо”. Када се подвигом заслужи царство небеско, постаје се “живописан пример” другима. И не понавља без разлога два пута Лазарева војска како се даје пример будућим нараштајима, тј. како се, у овом случају, постиже подвиг:

“Ми с Исмаилћанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми с непријатељима борити се имамо”.

Међутим, током наредних векова, како је то писао академик Радован Самарџић, надјачала је “усмена историја неуког пука”. И то чијег пука? Наиме, сва три ‘’златна доба усменог народног стваралаштва’’, закључно са Вуком Караџићем, била су под утицајем католика. Према академику Самарџићу, они су систематски убацивали лажне митове у српско народно предање, попут оног о издаји Вука Бранковића, или о ‘’проклетој Јерини’’.

После тог времена, са Иларионом Руварцем јавила се критичка историографија, али је његова борба против предања значајна пре свега као доказ о снази тог предања: на крају је изјавио да је на прве вести о Боју на Косову најбоље не освртати се. И као што је победило Руварца, предање је однело победу и над готово свим потоњим историчарима. Посебно је ојачало са Вуком Караџићем, када се читаво “народно стваралаштво” уздигло до нивоа недодирљивог култа и неспорног ауторитета.

(‘’Слобода’’, гласило СНО у Чикагу, 10. јун 2026)