12-09-2014, 10:05 AM
ИСТИНОЉУБЉЕ
![[Слика: 2yl8j7s.jpg]](http://i57.tinypic.com/2yl8j7s.jpg)
17-09-2014, 07:58 PM
30-09-2014, 05:37 PM
Двери-парадери омогућили саблазну Владину геј-параду – монах немонах Антоније, хапшени организатор репресијом онемогућене Православне Литије против геј-параде 2014.
Хапшени организатор репресијом онемогућене Православне Литије против геј параде – монах-немонах Антоније:
Из мог угла, коначно сагледавање окупаторских, скрнавних, геј-догађаја у Београду 2014. Поред домаћих и белосветских масона и педера овај „поносни“ сатанистички ритуал над поробљеним србским народом здружено су приредили: Влада, Скупштина и покрет Двери…
Двери-парадери омогућили
саблазну Владину геј-параду
Идемо редом…
После свега из прве руке виђеног јасно је да није народ игнорисао ову јавну геј-саблазан већ је тајна и јавна полиција лудачки-ревносно одрадила припрему „геј-параде“. Прво је полиција саветовала педере да за почетак, док не одомаће геј-параду, ова сада буде „пристојна“, без раскалашности, провокативних транспарената и скандирања – само шетња са заставама. Потом, када су видели да протест народа неће бити баш много велики, тада им је саветовано да промене прво пријављену плашљиву трасу (од Владе до парка Мањеж) у тријумфалну варијанту од Владе до Скупштине.
Пројекат геј-парада и свега осталог системског телевизијског моралног тровања целог човечанства потиче од антихристових јеврео-масона који би да завладају целим светом и поставе свог цара Антихриста – а све у циљу да се народ морално испрља и тиме изгуби основну људску част и храброст и буде подложнији за манипулацију и зависност од понуда владара. Да би Влада и полиција ове масонске банана-државе била сигурна у обезбеђивање ове сатанистичке приредбе коју су јој ментори глобалисти из света наручили – опет су активирани проверени методи и механизми. Нажалост, најпоузданији полицијски механизам за заустављање отпора народа и омогућавање геј-параде доказао се „патриотски покрет“ Двери. Ево, како…
Први сигнал разоткривања Двери: Као и предходних 5. година, увек прво пусте да наше удружење ИстиноЉубље закаже Православну Литију против параде а онда Двери увек закажу свој скуп сат касније на другом месту које ће најбоље одвући пажњу са наше Литије. Друго, наши Истинољубци поделе хиљаде летака-позива на литију на прослави медаља кошаркаша – бивају ухапшени и оптужени за изазивање немира са запрећеном казном од 1-7. година због тога што смо у летку позивали и да се на сам параде изађе у мирне протесте свуда по улицама Београда. Двери на свом сајту, пак, помену имена ухапшених, не помену ко су ти људи, већ поред њихових имена допишу своју поруку: „Неће бити параде“! Тако да сви помисле да су припадници Двери делили летке и били похапшени, али да Двери „ипак неодустају“ већ поручују да „неће бити параде“. А, на крају, не би организована једна парада тог 28. Септембра, већ две – једна педерска и, потом, једна који су предводили страшљиви и лицемерни борци против оне прве.
Даље, Двери се усуђују да на свом сајту објаве поруку да ће и после свог скупа у суботу увече остати целу ноћ на улицама све док држава не забрани „геј-параду“. Па, да смо ми из Истинољубља или било ко други ко је независтан од ове бандитске државе која овом народу на силу мења моралну свест коју је имао од памтивека, ми би одавно били на одслужењу вишегодишње судске пресуде. А Дверјанцима – нико ништа. Међутим, онда наредни догађаји који уследише откривају стварно стање ствари.
Наша истинољубива Православна Литија имала је кренути у суботу у 17. Од Патријаршије до „Народне“ Скупштине, па, Владе и поново повратак на плато испред Скупштине – баш око 19. часова када су Двери паралелно заказале свој скуп на Тргу Републике. Народ се окупља око 17. часова испред Патријаршије уз невероватан број „србске роботизоване полиције“ – док, рецимо, на скупу Двери готово да није ни било полиције.
Неизмерну благодарност дугујемо братском Фонду стратешке културе
Када се код Патријаршије скупило преко 7 стотина људи, док је полиција мноштво народа задржала у бочним улицама када је видела да ће број превазићи њихове процене, када су видели велелепне црквене барјаке и плакате (на једном је писало „Масони и гејеви Антихриста синови, који су нас окупирали“, и када сам се ја, монах-немонах Антоније преко слабог разгласа позвао полицију да пропусти блокирани народ који нам се јављао и молио за помоћ из бочних улица – е тек тада је полиција упала у народ, разгурала га у страну – док је Против терористичка јединица (у цивилу) ухватила и, не привела, већ однела мене, м-нм Антонија, и убацила у свој цивилни џип. Пошто сам ја био главни организатоr који је регуларно пријавио и уплатио држави све потребно за овај скуп – али нити сам добио икакво решење ни о дозволи ни о забрани скупа – јасно је да је скуп легалан и оствариво основно људско право на миран протест. Ни претходних година ни Секретаријат за саобрађај, нити полиција ПУ Старог Града није издавала дозволе за пријављени скуп али је скупове допуштала – тако да се овој репресији нико није надао. Пошто ме је судија касно ноћу отпустио из полиције у улици Стефана Деспота без казне – насиље и превара бивају јасни.
Народ је, после хапшења, остао певајући песме окружен кордонима полиције око Патријаршије око два сата. Потом је полиција, на чијим је рукама народ приметио чудне брачне бурме – али све на левој руци полицајаца (што, како приговорише верници, „они нису Православни, ко зна и одакле су овде послати“), дакле, предводници те полиције су народу лукаво саветовали: „Слободно можете ићи на скуп Двери на Тргу Републике јер је он легалан“. Народ је почео да се разилази ка Тргу Републике мислећи да ће Двери остати при својим речима да се неће разилазити док геј-парада не буде забрањена.
На Тргу Републике пар хиљада емотивно узбуђеног народа због овог аморалног насиља сопствене државе, две групе навијача, повремена скандирања… а полиције веома мало!? У једном тренутку навијачи се као по команди издвајају и негде ка Студентском Тргу започињу кратак окршај са полицијом и разилазе се кућама – тако да су сви помислили „вратиће се ваљда сутра“, али – „мало сутра“.
Влада не доноси одлуку, Двери крећу у некакву ноћну шетњу, зауставља их полиција код палате Албанија… Поноћ је прошла, у том и ја пристижем из притвора, и после 5. минута Бошко Обрадовић који неће ни да ме погледа – док се раније и поздрављао, узима мегафон распушта народ кућама уз некакво нејасно образложење и позива на своју „параду“ у 16. часова сутрадан уколико се геј-парада ипак одржи?! Већ спремљени плакати у боји се лепе по Црквама београдским у току ноћи и јутра са позивом на параду Двери у 16. часова од храма Светог Саве до Патријаршије… Ред саблазни – ред освећења, прво ђаво да заврши своје без ометања а потом „православни“ да освете – па у круг… масонски круг. То је слика модерног страшљивог духа уступања пред злом и допуштања све већег либерализма и међу својима и међу туђима, дух који се све више увлачи у међу вернике једине Цркве Христове. Понављам: Зло и скрнављење треба прво спречити, а не допуштати га, па онда „освећивати оскрнављено“.
Тако да је „игнорисање“ тријумфалне геј-саблазни (које су, чак, саветовали многи србски духовници ?!) одрађено максимално добро – јер је на дан параде у целом полицијом окупираном Београду био само један протестни скуп народа, и то, у Булевару Краља Александра испред Цркве Светог Марка (300-400 људи). Народ је био необавештен, пешацима није дозвољавано да се групишу ни по двоје троје а камоли нешто више – цео град и центар и периферија је био под кордонима и блокадом око 7-8.000. полицајаца ( како сам начуо док сам био у притвору – док је „судском одлуком простор Скупштине по блокадом јавног окупљања још од суботе у 20. часова“)… Православни верници који би ипак, Бога ради, и изашли на улицу– били су под контролом Двери а навијачи, опет, под контролом својих вођа који листом раде за полицију.
Тајне службе сатанистичког светског лидерства пустиле су пипке у све сегменте контроле само-организовања србског народа. АЛИ – кад се Власи досете – тешко ли се њима свима, јер, када Му се повратимо, тада ће Бог бити са нашим народом – а тада смо неизмерно јачи од свих сатаниних војски на квадрат.
Једини пријављени а забрањени скуп за овај викенд – била је наша Православна Литија са трасом Патријаршија – Влада – Скупштина. Зашто – зато што једино ми нисмо били под контролом. Због свега овога, ако идући пут будете желели да се искрено и одлучно мирно супротставите оваквим и сличним тровачким саблазнима – увек пред те догађаје погледајте на наш скромни сајт http://www.istinoljublje.co.nr како нас не би залуд расипали по пространим и бројном београдским улицама. А када прође одбрана – е онда можете ићи и са шетачима из Двери, ако Вам се то свиђа.
Ко игнорише ђавоља дела на јавном простору – ускочиће му у дневну собу! Некада су наши свети претци бранили отаџбину од немаца и турака, а сада одозго да гледају како им потомци постадоше духом исти и немци и турци уједно. Некада је војска и полиција србска ишла против окупатора на границе отаџбине а сада, због бедне и проклете државне плате, обезбеђује промоцију сличних окупатора а која је директно у циљу моралног уништавања сопственог народа. Зато, дужност свакога крштенога је молитва и добра дела, исповедање Светог Православља и срцем и делом, иначе једно без другога не може да постоји. Можда увек и неће бити у нашој моћи спречити слично јавно зло дело, али је у нашој моћи и обавези иступити насупрот и душом и телом, колико год можемо – против сваког саблазног злог дела које хули на народ мој и на Господа мога! Ако ли тако не чинимо, са вером у Бога, каква ли нам је вера и чије ли смо слуге, Бога или ђавола, трећега нема…
Срамотом Србије, уз ову тријумфалну геј саблазан, показали су се и сви страшљиво мудри србски духовници, па онда и неке лажно-патриотске организације, и ова продана масонска држава која их је све то синхронизовала у циљу тријумфа зла.
Господња је земља и све што је на Њој ! Зато, ако будемо искрено желели и борили се за Србију у Којој је Православни Христос једини све-ауторитет а чистота и смирење жеља све-народна – даће нам Господ по жељама срца свога јер са вером искамо и са стрпљењем уз борбу непрестану непоколебиво чекамо…
За ИстиноЉубље
монах-немонах Антоније
Хапшени организатор репресијом онемогућене Православне Литије против геј параде – монах-немонах Антоније:
Из мог угла, коначно сагледавање окупаторских, скрнавних, геј-догађаја у Београду 2014. Поред домаћих и белосветских масона и педера овај „поносни“ сатанистички ритуал над поробљеним србским народом здружено су приредили: Влада, Скупштина и покрет Двери…
Двери-парадери омогућили
саблазну Владину геј-параду
Идемо редом…
После свега из прве руке виђеног јасно је да није народ игнорисао ову јавну геј-саблазан већ је тајна и јавна полиција лудачки-ревносно одрадила припрему „геј-параде“. Прво је полиција саветовала педере да за почетак, док не одомаће геј-параду, ова сада буде „пристојна“, без раскалашности, провокативних транспарената и скандирања – само шетња са заставама. Потом, када су видели да протест народа неће бити баш много велики, тада им је саветовано да промене прво пријављену плашљиву трасу (од Владе до парка Мањеж) у тријумфалну варијанту од Владе до Скупштине.
Пројекат геј-парада и свега осталог системског телевизијског моралног тровања целог човечанства потиче од антихристових јеврео-масона који би да завладају целим светом и поставе свог цара Антихриста – а све у циљу да се народ морално испрља и тиме изгуби основну људску част и храброст и буде подложнији за манипулацију и зависност од понуда владара. Да би Влада и полиција ове масонске банана-државе била сигурна у обезбеђивање ове сатанистичке приредбе коју су јој ментори глобалисти из света наручили – опет су активирани проверени методи и механизми. Нажалост, најпоузданији полицијски механизам за заустављање отпора народа и омогућавање геј-параде доказао се „патриотски покрет“ Двери. Ево, како…
Први сигнал разоткривања Двери: Као и предходних 5. година, увек прво пусте да наше удружење ИстиноЉубље закаже Православну Литију против параде а онда Двери увек закажу свој скуп сат касније на другом месту које ће најбоље одвући пажњу са наше Литије. Друго, наши Истинољубци поделе хиљаде летака-позива на литију на прослави медаља кошаркаша – бивају ухапшени и оптужени за изазивање немира са запрећеном казном од 1-7. година због тога што смо у летку позивали и да се на сам параде изађе у мирне протесте свуда по улицама Београда. Двери на свом сајту, пак, помену имена ухапшених, не помену ко су ти људи, већ поред њихових имена допишу своју поруку: „Неће бити параде“! Тако да сви помисле да су припадници Двери делили летке и били похапшени, али да Двери „ипак неодустају“ већ поручују да „неће бити параде“. А, на крају, не би организована једна парада тог 28. Септембра, већ две – једна педерска и, потом, једна који су предводили страшљиви и лицемерни борци против оне прве.
Даље, Двери се усуђују да на свом сајту објаве поруку да ће и после свог скупа у суботу увече остати целу ноћ на улицама све док држава не забрани „геј-параду“. Па, да смо ми из Истинољубља или било ко други ко је независтан од ове бандитске државе која овом народу на силу мења моралну свест коју је имао од памтивека, ми би одавно били на одслужењу вишегодишње судске пресуде. А Дверјанцима – нико ништа. Међутим, онда наредни догађаји који уследише откривају стварно стање ствари.
Наша истинољубива Православна Литија имала је кренути у суботу у 17. Од Патријаршије до „Народне“ Скупштине, па, Владе и поново повратак на плато испред Скупштине – баш око 19. часова када су Двери паралелно заказале свој скуп на Тргу Републике. Народ се окупља око 17. часова испред Патријаршије уз невероватан број „србске роботизоване полиције“ – док, рецимо, на скупу Двери готово да није ни било полиције.
Неизмерну благодарност дугујемо братском Фонду стратешке културе
Када се код Патријаршије скупило преко 7 стотина људи, док је полиција мноштво народа задржала у бочним улицама када је видела да ће број превазићи њихове процене, када су видели велелепне црквене барјаке и плакате (на једном је писало „Масони и гејеви Антихриста синови, који су нас окупирали“, и када сам се ја, монах-немонах Антоније преко слабог разгласа позвао полицију да пропусти блокирани народ који нам се јављао и молио за помоћ из бочних улица – е тек тада је полиција упала у народ, разгурала га у страну – док је Против терористичка јединица (у цивилу) ухватила и, не привела, већ однела мене, м-нм Антонија, и убацила у свој цивилни џип. Пошто сам ја био главни организатоr који је регуларно пријавио и уплатио држави све потребно за овај скуп – али нити сам добио икакво решење ни о дозволи ни о забрани скупа – јасно је да је скуп легалан и оствариво основно људско право на миран протест. Ни претходних година ни Секретаријат за саобрађај, нити полиција ПУ Старог Града није издавала дозволе за пријављени скуп али је скупове допуштала – тако да се овој репресији нико није надао. Пошто ме је судија касно ноћу отпустио из полиције у улици Стефана Деспота без казне – насиље и превара бивају јасни.
Народ је, после хапшења, остао певајући песме окружен кордонима полиције око Патријаршије око два сата. Потом је полиција, на чијим је рукама народ приметио чудне брачне бурме – али све на левој руци полицајаца (што, како приговорише верници, „они нису Православни, ко зна и одакле су овде послати“), дакле, предводници те полиције су народу лукаво саветовали: „Слободно можете ићи на скуп Двери на Тргу Републике јер је он легалан“. Народ је почео да се разилази ка Тргу Републике мислећи да ће Двери остати при својим речима да се неће разилазити док геј-парада не буде забрањена.
На Тргу Републике пар хиљада емотивно узбуђеног народа због овог аморалног насиља сопствене државе, две групе навијача, повремена скандирања… а полиције веома мало!? У једном тренутку навијачи се као по команди издвајају и негде ка Студентском Тргу започињу кратак окршај са полицијом и разилазе се кућама – тако да су сви помислили „вратиће се ваљда сутра“, али – „мало сутра“.
Влада не доноси одлуку, Двери крећу у некакву ноћну шетњу, зауставља их полиција код палате Албанија… Поноћ је прошла, у том и ја пристижем из притвора, и после 5. минута Бошко Обрадовић који неће ни да ме погледа – док се раније и поздрављао, узима мегафон распушта народ кућама уз некакво нејасно образложење и позива на своју „параду“ у 16. часова сутрадан уколико се геј-парада ипак одржи?! Већ спремљени плакати у боји се лепе по Црквама београдским у току ноћи и јутра са позивом на параду Двери у 16. часова од храма Светог Саве до Патријаршије… Ред саблазни – ред освећења, прво ђаво да заврши своје без ометања а потом „православни“ да освете – па у круг… масонски круг. То је слика модерног страшљивог духа уступања пред злом и допуштања све већег либерализма и међу својима и међу туђима, дух који се све више увлачи у међу вернике једине Цркве Христове. Понављам: Зло и скрнављење треба прво спречити, а не допуштати га, па онда „освећивати оскрнављено“.
Тако да је „игнорисање“ тријумфалне геј-саблазни (које су, чак, саветовали многи србски духовници ?!) одрађено максимално добро – јер је на дан параде у целом полицијом окупираном Београду био само један протестни скуп народа, и то, у Булевару Краља Александра испред Цркве Светог Марка (300-400 људи). Народ је био необавештен, пешацима није дозвољавано да се групишу ни по двоје троје а камоли нешто више – цео град и центар и периферија је био под кордонима и блокадом око 7-8.000. полицајаца ( како сам начуо док сам био у притвору – док је „судском одлуком простор Скупштине по блокадом јавног окупљања још од суботе у 20. часова“)… Православни верници који би ипак, Бога ради, и изашли на улицу– били су под контролом Двери а навијачи, опет, под контролом својих вођа који листом раде за полицију.
Тајне службе сатанистичког светског лидерства пустиле су пипке у све сегменте контроле само-организовања србског народа. АЛИ – кад се Власи досете – тешко ли се њима свима, јер, када Му се повратимо, тада ће Бог бити са нашим народом – а тада смо неизмерно јачи од свих сатаниних војски на квадрат.
Једини пријављени а забрањени скуп за овај викенд – била је наша Православна Литија са трасом Патријаршија – Влада – Скупштина. Зашто – зато што једино ми нисмо били под контролом. Због свега овога, ако идући пут будете желели да се искрено и одлучно мирно супротставите оваквим и сличним тровачким саблазнима – увек пред те догађаје погледајте на наш скромни сајт http://www.istinoljublje.co.nr како нас не би залуд расипали по пространим и бројном београдским улицама. А када прође одбрана – е онда можете ићи и са шетачима из Двери, ако Вам се то свиђа.
Ко игнорише ђавоља дела на јавном простору – ускочиће му у дневну собу! Некада су наши свети претци бранили отаџбину од немаца и турака, а сада одозго да гледају како им потомци постадоше духом исти и немци и турци уједно. Некада је војска и полиција србска ишла против окупатора на границе отаџбине а сада, због бедне и проклете државне плате, обезбеђује промоцију сличних окупатора а која је директно у циљу моралног уништавања сопственог народа. Зато, дужност свакога крштенога је молитва и добра дела, исповедање Светог Православља и срцем и делом, иначе једно без другога не може да постоји. Можда увек и неће бити у нашој моћи спречити слично јавно зло дело, али је у нашој моћи и обавези иступити насупрот и душом и телом, колико год можемо – против сваког саблазног злог дела које хули на народ мој и на Господа мога! Ако ли тако не чинимо, са вером у Бога, каква ли нам је вера и чије ли смо слуге, Бога или ђавола, трећега нема…
Срамотом Србије, уз ову тријумфалну геј саблазан, показали су се и сви страшљиво мудри србски духовници, па онда и неке лажно-патриотске организације, и ова продана масонска држава која их је све то синхронизовала у циљу тријумфа зла.
Господња је земља и све што је на Њој ! Зато, ако будемо искрено желели и борили се за Србију у Којој је Православни Христос једини све-ауторитет а чистота и смирење жеља све-народна – даће нам Господ по жељама срца свога јер са вером искамо и са стрпљењем уз борбу непрестану непоколебиво чекамо…
За ИстиноЉубље
монах-немонах Антоније
17-10-2014, 10:03 AM
21-11-2014, 09:10 PM
Молитвено и величанствено као никад, препуна Црква народа, светоотачки опомињућа исповедна беседа свештеника, литија, петоро свечара пријављених за идућу годину без обзира на сатанско-државне претње над Светињом… Предивно у слављеничкој Грачаници.
Аранђеловдан у Грачаници…
…Као у стара, добра, богомољачка времена
…“Данас таквих непријатеља има много, који се боре против Бога, против Светитеља Божијих, против Светиња Божијих какав је и овај свети велелепни храм, који је посвећен Светом Архистратигу Михаилу, Вођи небеске војске који ће својим мачем посећи све оне који се буду борили против ове светиње, који буду хтели да потопе ову светињу, који буду хтели да науде овој светињи у било ком смислу“… прота Драгомир, старешина ваљевске саборне Цркве
Као у стара добра времена када је било живих примера и србских богомољаца, чувара народне побожности. Величанствено и достојанствено… Шест славских колача, око 150 верника, три свештеника и ђакон (плус јеромонах који није служио), Литургија и Литија око затиране Грачанице, светоотачка и исповедна беседа свештеника, небеско појање појаца из Срема, братска трпеза у конаку који, за ову годину, избеже рушење – све скупа, без иједног примера непристојности, галаме, пушења по порти… Верујемо да вековима овако лепо, честито, миломе Богу и Светим Архистратизима приступачно – није било…
Пуна Црква побожности, пуна срца и на Небу и у Грачаници… Вернима бодрећа у Христосу, а богоборцима који су насрнули на веру и Светињу нашу – опомињуће и претећа беседа оца Драгомира… Беседа исповедна, храбра, са конкретним порукама какву Грачаница није чула од почетка њених страдалних дана од пре више деценија.
Литија верних око чудотворног храма ограђеног блоковима и намењеног затрпавању блатом а потом и потапању водом – уз побожну тишину и славопој светих молитава… као и звоњаву звона…
На крају Литије, на улузним дверима, освећено је и преломљено шест принетих славских колача… А, чак, петоро свечара је узело славу у Грачаници за идућу годину браћа и сестре: Ђорђо из Ваљева, Милинко из Мионице, Снежана из Ваљева, богослов Бранко из села Ровни и Стаменко из Ваљева.
Братска трпеза, коју су углавном приредили свечари отац Мирослав и парохијанин Мићо Ђукановић, вероватно би прошла са уобичајеним жамором народа… Да Сам Господ не посла величанствене богомољце из Срема који су појањем Богу, овој нашој Грачаници и Свима Светима држали широм отворене очи одушевљених мештана који сву ову лепоту нигда видели нису… А наше одушевљење је имало и додатни узрок, да се све ово дешавало у конаку који је још летос плански напуштен и требао бити порушен багерима бране Ровни (те претње, нажалост, остају и у будуће). Гледаћемо да Вам видео снимак доставимо овде што пре, за који дан.
Браћу појце смо молили да нам поново дођу, не само за славу већ и друге веће празнике, посебно Преображење грачаничко… А када смо их испратили, сели смо да ручамо са пристиглим нашим страдалницима браћом Зораном, Милом и сестром Јасмином који су из Београда каснили јер су баш данас имали судско рочиште у коме их ова богоборна држава терети тежом кривичном одговорношћу што су делили летке са позивом на нашу Литију а против овогодишње „геј-параде“, летке које сам писао ја сам, монах-немонах Антоније… Суђење, које има једини циљ заплашити све будуће трудбенике на дељењу летака и припреми будућег отпора овој пошасти, данас је одложено због штрајка адвоката, а како је сама оптужница болесно смешна и неутемељена – нисмо били много поремећени у славској Аранђеловданској радости…
Потом су створени услови да се освети и наша дојучерашња шталица, која сада постаде будна стална Грачаничка стражарница…
Нека Свети Аранђели, Грачанице једини достојни бранитељи, сваку потребу за стражарењем нашим учине излишним и непотребним од сада – свагда и у векове векова. Амин. Амин. Амин.
ИстиноЉубље свима Вама!
Аранђеловдан у Грачаници…
…Као у стара, добра, богомољачка времена
…“Данас таквих непријатеља има много, који се боре против Бога, против Светитеља Божијих, против Светиња Божијих какав је и овај свети велелепни храм, који је посвећен Светом Архистратигу Михаилу, Вођи небеске војске који ће својим мачем посећи све оне који се буду борили против ове светиње, који буду хтели да потопе ову светињу, који буду хтели да науде овој светињи у било ком смислу“… прота Драгомир, старешина ваљевске саборне Цркве
Као у стара добра времена када је било живих примера и србских богомољаца, чувара народне побожности. Величанствено и достојанствено… Шест славских колача, око 150 верника, три свештеника и ђакон (плус јеромонах који није служио), Литургија и Литија око затиране Грачанице, светоотачка и исповедна беседа свештеника, небеско појање појаца из Срема, братска трпеза у конаку који, за ову годину, избеже рушење – све скупа, без иједног примера непристојности, галаме, пушења по порти… Верујемо да вековима овако лепо, честито, миломе Богу и Светим Архистратизима приступачно – није било…
Пуна Црква побожности, пуна срца и на Небу и у Грачаници… Вернима бодрећа у Христосу, а богоборцима који су насрнули на веру и Светињу нашу – опомињуће и претећа беседа оца Драгомира… Беседа исповедна, храбра, са конкретним порукама какву Грачаница није чула од почетка њених страдалних дана од пре више деценија.
Литија верних око чудотворног храма ограђеног блоковима и намењеног затрпавању блатом а потом и потапању водом – уз побожну тишину и славопој светих молитава… као и звоњаву звона…
На крају Литије, на улузним дверима, освећено је и преломљено шест принетих славских колача… А, чак, петоро свечара је узело славу у Грачаници за идућу годину браћа и сестре: Ђорђо из Ваљева, Милинко из Мионице, Снежана из Ваљева, богослов Бранко из села Ровни и Стаменко из Ваљева.
Братска трпеза, коју су углавном приредили свечари отац Мирослав и парохијанин Мићо Ђукановић, вероватно би прошла са уобичајеним жамором народа… Да Сам Господ не посла величанствене богомољце из Срема који су појањем Богу, овој нашој Грачаници и Свима Светима држали широм отворене очи одушевљених мештана који сву ову лепоту нигда видели нису… А наше одушевљење је имало и додатни узрок, да се све ово дешавало у конаку који је још летос плански напуштен и требао бити порушен багерима бране Ровни (те претње, нажалост, остају и у будуће). Гледаћемо да Вам видео снимак доставимо овде што пре, за који дан.
Браћу појце смо молили да нам поново дођу, не само за славу већ и друге веће празнике, посебно Преображење грачаничко… А када смо их испратили, сели смо да ручамо са пристиглим нашим страдалницима браћом Зораном, Милом и сестром Јасмином који су из Београда каснили јер су баш данас имали судско рочиште у коме их ова богоборна држава терети тежом кривичном одговорношћу што су делили летке са позивом на нашу Литију а против овогодишње „геј-параде“, летке које сам писао ја сам, монах-немонах Антоније… Суђење, које има једини циљ заплашити све будуће трудбенике на дељењу летака и припреми будућег отпора овој пошасти, данас је одложено због штрајка адвоката, а како је сама оптужница болесно смешна и неутемељена – нисмо били много поремећени у славској Аранђеловданској радости…
Потом су створени услови да се освети и наша дојучерашња шталица, која сада постаде будна стална Грачаничка стражарница…
Нека Свети Аранђели, Грачанице једини достојни бранитељи, сваку потребу за стражарењем нашим учине излишним и непотребним од сада – свагда и у векове векова. Амин. Амин. Амин.
ИстиноЉубље свима Вама!
26-11-2014, 10:36 AM
Пророчанства Светог Игњатија Брјанчанинова
Наше време наликује на последње. Со бљутави. Међу највишим црквеним пастирима сачувало се тек слабо, помрачено, нејасно, неправилно разумевање слова, разумевање које убија духовни живот у хришћанском друштву, које уништава хришћанство. Хришћанство је дело, а не слово. Тешко је и погледати коме су поверене, или коме су допале шака овце Христове, коме је поверено њихово руковођење и спашавање. Вукови, одевени у овчију кожу, откривају се и познају по делима и плодовима својим. Но то је: по допуштењу Божијем. Тада који буду у Јудеји, нека беже у горе (Мт24;16) – овим је речима, пре више од сто година, њему савремени духовни живот описао велики светилник руски, подвижник и писац, учитељ православно-хришћанског благочешћа: свети Игњатије Брјанчањинов.
Немамо ли ми, у наше време, много више права да поновимо ове његове страшне и упозоравајуће речи? Јер се у том погледу, у погледу потпуног духовног и моралног пропадања, које је изгледа дошло до крајњих граница, у последњих сто година заиста отишло још много даље, нарочито од времена катастрофалног слома наше отаxбине Русије. Жалосни “прогрес”, по богомудрим речима светитеља Игњатија, јасно сведочи о приближавању краја. И куда даље ићи, ако они, којима су поверене људске душе да би руководили њима на путу спасења, воде не ка спасењу, него ка вечној пропасти? За нас је значајно то, што свети Игњатије, који је од ране младости стремио истинском духовном и врлинском животу, па и сам представљао узор таквог живота, ово не пише без основа, пошто је, како знамо из његовог житија, све то лично преживео…
Ево на пример, како он говори о савременој епохи у закључку свога Отачника: Од призора који представља прошлост, окренимо се призору који нам пружа садашњост. Шта треба да кажемо о себи? Како да живимо, како да деламо? Одговор на ова питања пронаћи ћемо код древних монаха: они су предсказали нашу ситуацију (наш положај); унапред су указали на начин делања у таквим околностима. У последње време – рекао је један од њих – они који буду истински служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће, као данас, чинити међу њима знамења и чудеса. Поћи ће путем делања натопљеног смирењем, а у Царству небеском ће се показати већима од Отаца прослављених због знамења (4-ти одговор преподобног Нифонта). Какву користну поуку, какву утеху за нас крију те пророчке речи духоносног Оца, који је и сам чинио знамења и чудеса.
Необично је важан овај савет. Из њега јасно следи: онде где је много буке, саморекламе, тражења популарности, то јест где недостаје смирење, него се тежи слави људској, истицању у очима других због стварних или само умишљених, преувеличаних дела и заслуга, тамо нема истинске ревности према Богу. Чега има? Има: само дволичности – наводи свети Игњатије речи светог Тихона Задонског. Бој се те дволичности – поучава даље свети Игњатије – бој се најпре код самога себе, а затим и код других. Чувај се ње управо стога што је својствена овом времену и у стању је да порази сваког, при најмањем скретању у лакомислен начин живота. Прогањај своју дволичност, изгони је из себе; склањај се од светине која је њоме заражена, која је свесно или несвесно усмеравана дволичношћу, која служење свету прикрива служењем Богу, која тражење пролазних добара претпоставља тражењу вечних, која је порочни живот и душу потпуно предану страстима прикрила лажном светошћу. То је тек једна карактеристика нашег доба коју је разоткривао свети Игњатије, упозоравајући на њу као опитни зналац духовног живота.
Друга карактеристика на коју је он у својим делима не једном скретао пажњу јесте: нестајање благодатних учитеља истински врлинског духовног живљења и у вези са тим, што данас свако ко искрено жели спасење душе треба да зна: умножавање лажних учитеља, обманутих демонском прелешћу, који цео свет маме у такву обману. Нама је неопходна велика опрезност, опомиње више пута свети Игњатије, како не бисмо примили вука за пастира, нити лакомислено поклонили поверење ономе ко може да погуби нашу душу одводећи је лажним путем. По речима светог Игњатија, наше време је време крајњег оскудевања у духоносним учитељима, па је зато сада готово немогуће пронаћи Старца, попут Стараца-учитеља из раних векова хришћанства: много је сигурније руководити се Светим Писмом и делима светих Отаца. Свети Игњатије се при томе сећа колико је много он сам пропатио због готово сталних сусрета са духовним “руководитељима”, заслепљеним и обневиделим, и колико горких и тешких потреса је због тога морао да поднесе.
Трећа карактеристика савременог доба јесте: множење различитих саблазни, које човека одвлаче од искреног и нелицемерног служења Богу. Тешко свету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт18;7). Саблазни се појављују по допуштењу Божијем, као што је и морална беда која их прати (исто) по допуштењу Божијем. Са приближавањем краја света саблазни ће толико ојачати и умножити се, да ће ради безакоња охладнети љубав многих (Мт24;12), и Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк18;8)? Земља Израиљева – Црква, биће оборена мачем (то јест) – погубним насиљем саблазни – и пуста сасвим (Јез38;1). Живљење по Богу постаће веома тегобно. Постаће такво стога, што је ономе ко живи посред саблазни немогуће да одоли њиховом утицају. Попут леда који под дејством топлоте губи своју чврстину и претвара се у најмекшу воду, (тако) и срце, иако испуњено добром вољом, будући подвргнуто утицају саблазни, нарочито трајном, раслабљује се и мења.
О несрећног времена. О несрећног стања – кличе свети Игњатије посматрајући поразни призор саблазни. – О беде моралне, коју људи не примећују, иако је несравњиво већа од сваке извикане вештаствене беде. О беде, која у времену има почетак, али не и крај, него се наставља у вечност. О беде над бедама, схватљиве само истинским хришћанима и истинским монасима, а недокучиве онима које обузима и упропашћује.
Златне речи светитеља Игњатија. Па ми сада већ стојимо пред лицем свих тих најразличитијих, безбројних саблазни, које савременим људима отежавају живот по Богу. А имају ли они уопште представу о крајњој погубности тих саблазни? У свету, на наше очи, одвијају се догађаји који производе потресе у души, на пример крвава катастрофа која је задесила Русију, затим стварање безбожних и богоборачких држава, отворена борба са Богом и Црквом, јавно служење сатани; док многи, као слепци, ништа не примећују, чак се и срде кад им се на то укаже (и одговарају): О чему ви то говорите? Ничег нарочитог ту нема. Увек је тако било. И томе слично.– Духовна обневиделост већине наших савременика, – страшно је рећи: међу њима има не мало свештенослужитеља, – саблазни које се сваким даном све више множе и загорчавају живот по Богу, све су то, каже свети Игњатије, видљива знамења отпадништва, о коме пророкује свети апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима (2Сол2;3), а које је у наше време већ почело и брзо напредује.
Устројити живот по Богу – по речима светог Игњатија – веома је тешко због раширености и свеопштости отпадништва. Отпадници, који су се умножили, себе називају и представљају хришћанима, јер тако лакше могу да прогоне истинске хришћане; око истинских хришћана они плету безбројне интриге, на различите начине их спутавају у њиховој доброј намери да се спасу и угоде Богу – како је приметио свети Тихон Задонски. Против слугу Божијих они ће употребити и силу власти, и клевете, и препредене сплетке, и различите преваре и љута гоњења. У последње време ће прави монаси (а то се, коначно, односи на све истинске хришћане) са муком проналазити какво-било удаљено и непознато уточиште, да би тамо могли слободно служити Богу и избећи притиске отпадништва и отпадника који воде у служење сатани.
Како онај ко види то што се у свету сада дешава, све до већ отвореног служења сатани, може рећи да време још није наступило. Оно без сумње јесте наступило, ако је свети Игњатије о томе наступању већ писао пре више од сто година, показујући и његова очигледна обележја. Ево на пример, колико снажно и уверљиво он пише: Како време одмиче, тако је све теже. Хришћанство се, попут духа, на начин неприметан за гомиле обузете сујетом и служењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе, удаљује од људи, препуштајући их (свет) њиховом паду.
Овде је нарочито важно да се примети, да они људи који припадају “гомилама обузетим сујетом и служењем свету”, они, што су до те мере обузети сујетом, што су се потпуно предали овом свету који сав у злу лежи (1Јн5;19), по речима Апостола, они што су изгубили духовни вид и због тога све што се сада догађа у свету сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља помирити, они, дакле, отпадништво не виде, не примећују. Страшно их љути кад неко покуша да им отвори очи, јер то им ремети спокојан (грешан) живот и уживање у њему. А ево шта даље казује свети Игњатије: Испуњава се пророштво Светог Писма о томе да ће народи, који су из многобоштва примили хришћанство, одступити од њега. Отпадништво је у Светом Писму приказано врло јасно. Ово пророштво може да послужи као сведочанство колико је тачно и истинито све речено у Писму. Због тога код истинског, заиста верујућег хришћанина, не може бити никакве панике при сагледавању мрачне слике отпадништва, које (слике) се некако сасвим наивно и неразумно боје они, који пре свега не примећују отпадништво и ћуте о њему. Истинити хришћанин зна из речи самог Христа Спаситеља да све то треба да буде (Мк13;7), зато не треба да затвара очи, него је обавезан да се потпуно свесно односи према ономе што се дешава, да правилно процењује и уочава сваки догађај кроз који се отпадништво појављује, да би знао како да се руководи, да га бујица отпадништва и самог не би однела, што лако може да му се деси услед небриге или недостатка пажње.
Свети Игњатије нам даје упутство: Отпадништво је по Божијем допуштењу – не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Шта? Зар то значи да се са отпадништвом треба помирити и прикључити се? наравно да не. Ево шта нам је чинити: Удаљи се од њега и чувај се – то ти је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај. У наше време важно је упамтити и носити у уму и срцу ову драгоцену поуку великог руског светитеља. Ето зашто је злочинство ћутати о отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати без разлога. Ако ми и немамо снаге да својом немоћном руком зауставимо отпадништво, дужност хришћанске љубави нам налаже не само да се удаљимо и да се чувамо, него и наше ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се увек ваља сетити речи једног од највећих стубова наше свете Цркве – светог Григорија Богослова: ћутањем се издаје Бог. Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је дело спасења људских душа.
Окренимо се следећим мислима светог Игњатија, које нам отварају очи пред оним што се сада збива у свету: Отпадништво се од пре извесног времена шири брзо, слободно и отворено. Последице ће бити жалосне. Нека буде воља Божија.– Зар ми то не видимо? До скора је изгледала немогућа оваква потпуна бестидност у погледу духовног живота, коју сада видимо свуда унаоколо, овако јасно одрицање од Христа и одбацивање свих моралних принципа. Не само тајно, скривено, но и јавно, отворено гоњење оних који исповедају истинску веру Христову, постало је данас грозна стварност. Излишно је повлачити било какву паралелу између савремених гоњења вере Христове, у свим њиховим облицима, и оних из праскозорја хришћанства. Тада су хришћане прогонили многобошци, они који нису знали истинитог Бога и познали Христа, а сада разјарено и огорчено Христову веру прогоне они који врло добро знају Христа и Његово учење. Често су то свесни отпадници од вере, који су продали душу сатани за земаљска блага.
Страшно је читати даља пророчанства светог Игњатија, која се данас пред нама испуњавају: Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега. Но остатак је тај мален и биће све мањи и мањи. Може се рећи да се борба православне вере приближава коначном расплету. Само нарочита милост Божија могла би да заустави свепогубну епидемију, да је заустави за извесно време, зато што речи Писма морају бити испуњене. Судећи по духу времена и превирању у умовима, треба претпоставити да ће здање Цркве, које се клати одавно, брзо и страшно бити уздрмано. Нико то не може да заустави, нити да се одупре. Средства којима би се помогло позајмљују се од света, непријатељски расположеног према цркви; али она (та средства) пре могу да убрзају Њен пад него ли да га зауставе.
Ове речи као да су преписане из стварности нашег времена. Заиста, ми смо сада на неки начин сведоци тог брзог и тешког потреса Цркве. И стварно, мере чије би предузимање требало да помогне, позајмљују се не оданде одакле би ваљало – из области духовне, већ из Цркви непријатељског окружења – из области људских страсти, које не разлучују шта је Божије, а шта људско. На крају, такве мере одиста не само да неће зауставити пад Цркве, него ће га још пожурити. –Чујте, шта ви говорите – кажу неки – о каквом паду Цркве може бити речи, када имамо тако изричито обећање Христово: Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт16;18). Потпуно тачно, речи Христове су неоспорне. Но, некако се превиђа да се овде не помињу оквири Цркве коју врата пакла неће надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска, Србска, Бугарска, или наша Руска Загранична Црква, или још нека друга; речено је једноставно: Црква, то јест, да до краја света и другог доласка Христовог истинска Црква неће ишчезнути са лица земље, него ће постојати. Црква ће остати Црква, са свим обећањима која јој припадају и са пуноћом благодати, чак и ако у Њој остане само један епископ са малим бројем верујућих. Сви остали ће бити уздрмани и пашће, биће надвладани вратима пакла, без обзира на то што ће наставити да себе називају црквом.
Ето о чему говори свети Игњатије и ето шта треба имати у виду ради правилне оцене савремених збивања: Немамо од кога да очекујемо обновљење хришћанства – каже он даље – сасуди Духа Светога коначно су посвуда пресушили, чак и у манастирима, у тим скривницама благочешћа и благодати, а Тело Духа Божијега може да опстане и да се обнови само помоћу њему својствених средстава. Милосрдно дуготрпљење Божије одуговлачи и одлаже завршни расплет због малобројног остатка оних који се спашавају, док остали труле и гњиле досежући пуноћу пропадања. Они који се спашавају треба ово да разумеју, да користе време које им је на спасење подарено, јер њега је све мање и свакоме од нас ближи се тренутак престављења за вечност.
Ваља схватити и прихватити да је Црква у оваквом положају по вишњем допуштењу. Старац Исаија ми је говорио: Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре.– Овакве су поруке упућене непосредно нама, да не бисмо, видећи шта се збива, клонули и коначно пали духом. Најтеже је, ипак, како више пута примећује свети Игњатије, подносити духовну усамљеност. –Себе спашавај. Блажен си ако пронађеш макар једног сарадника у делу спасења; то је у наше време велик и редак дар Божији. Чувај се жеље да спасеш ближњега, да не би он тебе одвукао у погибељну пропаст, што се дешава врло често. Тешко ће за спасење бити време које је већ наступило. Спасавај се да би душу своју сачувао – речено је Духом Божијим остатку хришћана; – тај напор свети Игњатије нарочито истиче, желећи да нас посаветује да будемо нарочито храбри, да нарочито пазимо на себе.
ИстиноЉубље свима Вама!
Наше време наликује на последње. Со бљутави. Међу највишим црквеним пастирима сачувало се тек слабо, помрачено, нејасно, неправилно разумевање слова, разумевање које убија духовни живот у хришћанском друштву, које уништава хришћанство. Хришћанство је дело, а не слово. Тешко је и погледати коме су поверене, или коме су допале шака овце Христове, коме је поверено њихово руковођење и спашавање. Вукови, одевени у овчију кожу, откривају се и познају по делима и плодовима својим. Но то је: по допуштењу Божијем. Тада који буду у Јудеји, нека беже у горе (Мт24;16) – овим је речима, пре више од сто година, њему савремени духовни живот описао велики светилник руски, подвижник и писац, учитељ православно-хришћанског благочешћа: свети Игњатије Брјанчањинов.
Немамо ли ми, у наше време, много више права да поновимо ове његове страшне и упозоравајуће речи? Јер се у том погледу, у погледу потпуног духовног и моралног пропадања, које је изгледа дошло до крајњих граница, у последњих сто година заиста отишло још много даље, нарочито од времена катастрофалног слома наше отаxбине Русије. Жалосни “прогрес”, по богомудрим речима светитеља Игњатија, јасно сведочи о приближавању краја. И куда даље ићи, ако они, којима су поверене људске душе да би руководили њима на путу спасења, воде не ка спасењу, него ка вечној пропасти? За нас је значајно то, што свети Игњатије, који је од ране младости стремио истинском духовном и врлинском животу, па и сам представљао узор таквог живота, ово не пише без основа, пошто је, како знамо из његовог житија, све то лично преживео…
Ево на пример, како он говори о савременој епохи у закључку свога Отачника: Од призора који представља прошлост, окренимо се призору који нам пружа садашњост. Шта треба да кажемо о себи? Како да живимо, како да деламо? Одговор на ова питања пронаћи ћемо код древних монаха: они су предсказали нашу ситуацију (наш положај); унапред су указали на начин делања у таквим околностима. У последње време – рекао је један од њих – они који буду истински служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће, као данас, чинити међу њима знамења и чудеса. Поћи ће путем делања натопљеног смирењем, а у Царству небеском ће се показати већима од Отаца прослављених због знамења (4-ти одговор преподобног Нифонта). Какву користну поуку, какву утеху за нас крију те пророчке речи духоносног Оца, који је и сам чинио знамења и чудеса.
Необично је важан овај савет. Из њега јасно следи: онде где је много буке, саморекламе, тражења популарности, то јест где недостаје смирење, него се тежи слави људској, истицању у очима других због стварних или само умишљених, преувеличаних дела и заслуга, тамо нема истинске ревности према Богу. Чега има? Има: само дволичности – наводи свети Игњатије речи светог Тихона Задонског. Бој се те дволичности – поучава даље свети Игњатије – бој се најпре код самога себе, а затим и код других. Чувај се ње управо стога што је својствена овом времену и у стању је да порази сваког, при најмањем скретању у лакомислен начин живота. Прогањај своју дволичност, изгони је из себе; склањај се од светине која је њоме заражена, која је свесно или несвесно усмеравана дволичношћу, која служење свету прикрива служењем Богу, која тражење пролазних добара претпоставља тражењу вечних, која је порочни живот и душу потпуно предану страстима прикрила лажном светошћу. То је тек једна карактеристика нашег доба коју је разоткривао свети Игњатије, упозоравајући на њу као опитни зналац духовног живота.
Друга карактеристика на коју је он у својим делима не једном скретао пажњу јесте: нестајање благодатних учитеља истински врлинског духовног живљења и у вези са тим, што данас свако ко искрено жели спасење душе треба да зна: умножавање лажних учитеља, обманутих демонском прелешћу, који цео свет маме у такву обману. Нама је неопходна велика опрезност, опомиње више пута свети Игњатије, како не бисмо примили вука за пастира, нити лакомислено поклонили поверење ономе ко може да погуби нашу душу одводећи је лажним путем. По речима светог Игњатија, наше време је време крајњег оскудевања у духоносним учитељима, па је зато сада готово немогуће пронаћи Старца, попут Стараца-учитеља из раних векова хришћанства: много је сигурније руководити се Светим Писмом и делима светих Отаца. Свети Игњатије се при томе сећа колико је много он сам пропатио због готово сталних сусрета са духовним “руководитељима”, заслепљеним и обневиделим, и колико горких и тешких потреса је због тога морао да поднесе.
Трећа карактеристика савременог доба јесте: множење различитих саблазни, које човека одвлаче од искреног и нелицемерног служења Богу. Тешко свету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт18;7). Саблазни се појављују по допуштењу Божијем, као што је и морална беда која их прати (исто) по допуштењу Божијем. Са приближавањем краја света саблазни ће толико ојачати и умножити се, да ће ради безакоња охладнети љубав многих (Мт24;12), и Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк18;8)? Земља Израиљева – Црква, биће оборена мачем (то јест) – погубним насиљем саблазни – и пуста сасвим (Јез38;1). Живљење по Богу постаће веома тегобно. Постаће такво стога, што је ономе ко живи посред саблазни немогуће да одоли њиховом утицају. Попут леда који под дејством топлоте губи своју чврстину и претвара се у најмекшу воду, (тако) и срце, иако испуњено добром вољом, будући подвргнуто утицају саблазни, нарочито трајном, раслабљује се и мења.
О несрећног времена. О несрећног стања – кличе свети Игњатије посматрајући поразни призор саблазни. – О беде моралне, коју људи не примећују, иако је несравњиво већа од сваке извикане вештаствене беде. О беде, која у времену има почетак, али не и крај, него се наставља у вечност. О беде над бедама, схватљиве само истинским хришћанима и истинским монасима, а недокучиве онима које обузима и упропашћује.
Златне речи светитеља Игњатија. Па ми сада већ стојимо пред лицем свих тих најразличитијих, безбројних саблазни, које савременим људима отежавају живот по Богу. А имају ли они уопште представу о крајњој погубности тих саблазни? У свету, на наше очи, одвијају се догађаји који производе потресе у души, на пример крвава катастрофа која је задесила Русију, затим стварање безбожних и богоборачких држава, отворена борба са Богом и Црквом, јавно служење сатани; док многи, као слепци, ништа не примећују, чак се и срде кад им се на то укаже (и одговарају): О чему ви то говорите? Ничег нарочитог ту нема. Увек је тако било. И томе слично.– Духовна обневиделост већине наших савременика, – страшно је рећи: међу њима има не мало свештенослужитеља, – саблазни које се сваким даном све више множе и загорчавају живот по Богу, све су то, каже свети Игњатије, видљива знамења отпадништва, о коме пророкује свети апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима (2Сол2;3), а које је у наше време већ почело и брзо напредује.
Устројити живот по Богу – по речима светог Игњатија – веома је тешко због раширености и свеопштости отпадништва. Отпадници, који су се умножили, себе називају и представљају хришћанима, јер тако лакше могу да прогоне истинске хришћане; око истинских хришћана они плету безбројне интриге, на различите начине их спутавају у њиховој доброј намери да се спасу и угоде Богу – како је приметио свети Тихон Задонски. Против слугу Божијих они ће употребити и силу власти, и клевете, и препредене сплетке, и различите преваре и љута гоњења. У последње време ће прави монаси (а то се, коначно, односи на све истинске хришћане) са муком проналазити какво-било удаљено и непознато уточиште, да би тамо могли слободно служити Богу и избећи притиске отпадништва и отпадника који воде у служење сатани.
Како онај ко види то што се у свету сада дешава, све до већ отвореног служења сатани, може рећи да време још није наступило. Оно без сумње јесте наступило, ако је свети Игњатије о томе наступању већ писао пре више од сто година, показујући и његова очигледна обележја. Ево на пример, колико снажно и уверљиво он пише: Како време одмиче, тако је све теже. Хришћанство се, попут духа, на начин неприметан за гомиле обузете сујетом и служењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе, удаљује од људи, препуштајући их (свет) њиховом паду.
Овде је нарочито важно да се примети, да они људи који припадају “гомилама обузетим сујетом и служењем свету”, они, што су до те мере обузети сујетом, што су се потпуно предали овом свету који сав у злу лежи (1Јн5;19), по речима Апостола, они што су изгубили духовни вид и због тога све што се сада догађа у свету сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља помирити, они, дакле, отпадништво не виде, не примећују. Страшно их љути кад неко покуша да им отвори очи, јер то им ремети спокојан (грешан) живот и уживање у њему. А ево шта даље казује свети Игњатије: Испуњава се пророштво Светог Писма о томе да ће народи, који су из многобоштва примили хришћанство, одступити од њега. Отпадништво је у Светом Писму приказано врло јасно. Ово пророштво може да послужи као сведочанство колико је тачно и истинито све речено у Писму. Због тога код истинског, заиста верујућег хришћанина, не може бити никакве панике при сагледавању мрачне слике отпадништва, које (слике) се некако сасвим наивно и неразумно боје они, који пре свега не примећују отпадништво и ћуте о њему. Истинити хришћанин зна из речи самог Христа Спаситеља да све то треба да буде (Мк13;7), зато не треба да затвара очи, него је обавезан да се потпуно свесно односи према ономе што се дешава, да правилно процењује и уочава сваки догађај кроз који се отпадништво појављује, да би знао како да се руководи, да га бујица отпадништва и самог не би однела, што лако може да му се деси услед небриге или недостатка пажње.
Свети Игњатије нам даје упутство: Отпадништво је по Божијем допуштењу – не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Шта? Зар то значи да се са отпадништвом треба помирити и прикључити се? наравно да не. Ево шта нам је чинити: Удаљи се од њега и чувај се – то ти је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај. У наше време важно је упамтити и носити у уму и срцу ову драгоцену поуку великог руског светитеља. Ето зашто је злочинство ћутати о отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати без разлога. Ако ми и немамо снаге да својом немоћном руком зауставимо отпадништво, дужност хришћанске љубави нам налаже не само да се удаљимо и да се чувамо, него и наше ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се увек ваља сетити речи једног од највећих стубова наше свете Цркве – светог Григорија Богослова: ћутањем се издаје Бог. Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је дело спасења људских душа.
Окренимо се следећим мислима светог Игњатија, које нам отварају очи пред оним што се сада збива у свету: Отпадништво се од пре извесног времена шири брзо, слободно и отворено. Последице ће бити жалосне. Нека буде воља Божија.– Зар ми то не видимо? До скора је изгледала немогућа оваква потпуна бестидност у погледу духовног живота, коју сада видимо свуда унаоколо, овако јасно одрицање од Христа и одбацивање свих моралних принципа. Не само тајно, скривено, но и јавно, отворено гоњење оних који исповедају истинску веру Христову, постало је данас грозна стварност. Излишно је повлачити било какву паралелу између савремених гоњења вере Христове, у свим њиховим облицима, и оних из праскозорја хришћанства. Тада су хришћане прогонили многобошци, они који нису знали истинитог Бога и познали Христа, а сада разјарено и огорчено Христову веру прогоне они који врло добро знају Христа и Његово учење. Често су то свесни отпадници од вере, који су продали душу сатани за земаљска блага.
Страшно је читати даља пророчанства светог Игњатија, која се данас пред нама испуњавају: Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега. Но остатак је тај мален и биће све мањи и мањи. Може се рећи да се борба православне вере приближава коначном расплету. Само нарочита милост Божија могла би да заустави свепогубну епидемију, да је заустави за извесно време, зато што речи Писма морају бити испуњене. Судећи по духу времена и превирању у умовима, треба претпоставити да ће здање Цркве, које се клати одавно, брзо и страшно бити уздрмано. Нико то не може да заустави, нити да се одупре. Средства којима би се помогло позајмљују се од света, непријатељски расположеног према цркви; али она (та средства) пре могу да убрзају Њен пад него ли да га зауставе.
Ове речи као да су преписане из стварности нашег времена. Заиста, ми смо сада на неки начин сведоци тог брзог и тешког потреса Цркве. И стварно, мере чије би предузимање требало да помогне, позајмљују се не оданде одакле би ваљало – из области духовне, већ из Цркви непријатељског окружења – из области људских страсти, које не разлучују шта је Божије, а шта људско. На крају, такве мере одиста не само да неће зауставити пад Цркве, него ће га још пожурити. –Чујте, шта ви говорите – кажу неки – о каквом паду Цркве може бити речи, када имамо тако изричито обећање Христово: Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт16;18). Потпуно тачно, речи Христове су неоспорне. Но, некако се превиђа да се овде не помињу оквири Цркве коју врата пакла неће надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска, Србска, Бугарска, или наша Руска Загранична Црква, или још нека друга; речено је једноставно: Црква, то јест, да до краја света и другог доласка Христовог истинска Црква неће ишчезнути са лица земље, него ће постојати. Црква ће остати Црква, са свим обећањима која јој припадају и са пуноћом благодати, чак и ако у Њој остане само један епископ са малим бројем верујућих. Сви остали ће бити уздрмани и пашће, биће надвладани вратима пакла, без обзира на то што ће наставити да себе називају црквом.
Ето о чему говори свети Игњатије и ето шта треба имати у виду ради правилне оцене савремених збивања: Немамо од кога да очекујемо обновљење хришћанства – каже он даље – сасуди Духа Светога коначно су посвуда пресушили, чак и у манастирима, у тим скривницама благочешћа и благодати, а Тело Духа Божијега може да опстане и да се обнови само помоћу њему својствених средстава. Милосрдно дуготрпљење Божије одуговлачи и одлаже завршни расплет због малобројног остатка оних који се спашавају, док остали труле и гњиле досежући пуноћу пропадања. Они који се спашавају треба ово да разумеју, да користе време које им је на спасење подарено, јер њега је све мање и свакоме од нас ближи се тренутак престављења за вечност.
Ваља схватити и прихватити да је Црква у оваквом положају по вишњем допуштењу. Старац Исаија ми је говорио: Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре.– Овакве су поруке упућене непосредно нама, да не бисмо, видећи шта се збива, клонули и коначно пали духом. Најтеже је, ипак, како више пута примећује свети Игњатије, подносити духовну усамљеност. –Себе спашавај. Блажен си ако пронађеш макар једног сарадника у делу спасења; то је у наше време велик и редак дар Божији. Чувај се жеље да спасеш ближњега, да не би он тебе одвукао у погибељну пропаст, што се дешава врло често. Тешко ће за спасење бити време које је већ наступило. Спасавај се да би душу своју сачувао – речено је Духом Божијим остатку хришћана; – тај напор свети Игњатије нарочито истиче, желећи да нас посаветује да будемо нарочито храбри, да нарочито пазимо на себе.
ИстиноЉубље свима Вама!
31-12-2014, 10:01 AM
Са Светим Архангелима …
… проклето је ратовати !
Затрло се семе породици из парохије чији је предак за новац скинуо звоно Грачаничко и предао га Аустроугарима…
Пре свега – вршилац дужности директора Завода за заштиту споменика-Ваљево г. Немања Радојичић, човек који није учествовао у вишегодишњем скрнављењу и планском урушавању немањићке Грачанице ваљевске претходних година од стране исте установе већ се, напротив, показао као врли љубитељ ове Светиње којој припомаже колико год може по својој савести – нарочито од како је, од скора, постављен на ову функцију… што додатно показује и овај стручни чланак: Звоно Грачанице ваљевске излио Карађорђев кум.
Као увод у овај стручни чланак неопходно је знати и следеће:
Негде у време Првог светског рата један батаљон Аустроугара је допао до Грачанице, вероватно у празнични дан или је, пак, сазвала мноштво сељана на збор. Војсковођа Аустроугара, коме је требало грачаничко звоно ради претапања и изливања муниције, није сам хтео да га скине а како није смео ни нико од његових војника, онда су католички-традиционално понудили окупљеном народу да ће платити неколико дуката ономе им скине звоно… Од народа нико није хтео, али ђаво је, ипак, полакомио једног парохијанина из села Стубо, које се налази одмах на брду више олтара Грачаничког. Мештанин је био из куће Томића, које су, за разлику од других породица Томића овде звали „Чикићи“, а којих је тада у кући било преко тридесет у домаћинству. Данас им је огњиште загашено јер се и последња старица-удовица Ружица Томић упокојила пре пар година. Пошто су скинули звоно и отишли, Аустроугаре је потерала наша војска и они су звоно бацили у неки поток у дринском сливу. Када је бој окончан, у повратку наше војске са ратишта звоно су нашли баш мештани села Стуба и потом организовали празнични сабор и звоно свечано и победоносно поново поставили код своје Светиње Архангела Михаила… Грачанице ове, немањићког манастира недалеко од Ваљева.
Пажњу привлачи и чињеница, како наводи г. Немања, да су из банатске звоноливнице породице Бота – где је сам Карађорђе кумовао на венчању једнога од њих, многа звона србских Цркава су изливена код њих… али пошто су Аустроугари сва звона по Србији скидали и претапали у муницију – ретко је које сачувано… И онда аутор помиње само два позната сачувана звона: На Саборној Цркви у Београду, на манастиру Радовашници под Цером и, ево, сада и ово сазнање о овом манастирском звону Грачанице код Ваљева које смо сликали летос- а да нам никако није било јасно шта у запису на звону значи реч „Бота“.
…И оно што је занимљиво и изазива страх Божији код разумног верујућег човека је: Да су све три ове Светиње у којима су сачувана звона од Аустроугарског разбојништва и похаре посвећене Светим Арханђелима Михаилу, Гаврилу и осталим небесним силама…
ГРАЧАНИЧКО ЗВОНО ИЗЛИО
КАРАЂОРЂЕВ КУМ
Натпис на звону манастира Грачанице код Ваљева:
„ПРИ ВЛАДАЊУ КЊАЗА СЕРБСКОГ МИХАИЛА III ОБРЕНОВИЋА ЦРКВА ГРАЧАНИЧКА ХРАМА СВЕТОГ АРХИСТРАТИГА МИХАИЛА НАБАВИ И ПЛАТИ ОВО ЗВОНО ИЗЛИВЕНО У ВРШЦУ ЧРЕЗ БРАЋУ БОТА 1860.„
“ … Није познато којим путем је Бота дошао у Србију, можда је то било из Венеције где је имао најбоље услове за рад и поруџбине попут оне којом је Правитељствујушчи совјет народа сербског поручио од Боте звоно за саборну цркву Св.Архангела у Београду. Следеће звоно по коме се Јоанес Бота спомиње јесте звоно изливено 1812. године у Београду , за време Карађорђеве владавине, а било је намењено манастиру Радовашница под Цером. Храм у Радовашници посвећен је Св. Архангелима Михаилу и Гаврилу а поменуто звоно данас се налази у Музеју умјетности у Загребу као заоставштина проф.др. Виктора Хофилера археолога. Свој звоноливачки рад Бота је наставио и после Првог српског устанка прешавши у Вршац 1814 године. Оженио се Катом Петровић а сам Карађорђе Петровић је био кум на том венчању…
Како се Јоанес Бота, остарели и слабог вида први Карађорђев тополивац и кум упокојио између 1841. и 1846. године, звоноливницу у Вршцу наслеђују његова два сина Стефан (умро 1883.) и Ђорђе (умро 1898.) лијући звона за цркве широм Србије. Ово последње поменуто , грачаничко својим натписом сведочи о томе, али не само то. Звоно грачаничког храма Св Архистратига Михаила спада међу најстарија сачувана звона данас имајући у виду да је окупацијом Краљевине Србије у Првом светском рату аустроугарска војска поред злодела над цивилима учинила и својеврстан духовни геноцид. Од севера Србије па до југа скидали су звона са српских цркава и као ратни плен претапали у својим ливницама у топовске цеви и гранате које су тако враћене српској војсци и голоруком народу… „
Нема сумње да је ово још један доказ у прилог значају храма Св. Архангела Михаила, ваљевске Грачанице…
у сагледавању историјског и културног развоја на овом простору од друге половине 15. века до данас.
У време Првог српског устанка у овим крајевима радило је неколико звоноливаца. Међу њима, највише присутни и помињани у устаничкој Србији били су Јоанес Фогараси и Карађорђев кум Јоанес Бота, али ништа мање значајни били су Аврам Поповић, Италијан Томазо Тома Ричини и два руска ливца Григорије Пољаков и Козма Калињин. Без потпоре и поузданих историјских докумената сматра се да је Јоанес Фогараси био онај звоноливац који је излио први топ за Карађорђеве устанике у Карловцима 1808. Други поменути звоноливац Јоанес Бота је такође боравио 1808 године у Карловцима те се његово име можда више доводи у везу са првим Карађорђевим тополивцем. Ботин долазак у Карађорђеву Србију вероватно је везан за молбу устаника упућену 1806. године руској Влади у којој се тражи помоћ у оружју, као и за каснију молбу српских депутата Петра Новаковића Чардаклије, Аврама Лукића и Јеремије Гагића 24. марта 1807. године коју су саопштили у Букурешту команданту руске Дунавске војске Ивану Ивановичу Михељсону. У овој молби поменути траже да се у Србију упуте мајстори који знају лити топове. Није познато којим путем је Јоанес Бота дошао у Србију, можда је то било из Венеције где је имао најбоље услове за рад и поруџбине попут оне којом је Правитељствујушчи совјет народа сербског поручио од Боте звоно за саборну цркву Св.Архангела у Београду. Следеће звоно по коме се Јоанес Бота спомиње јесте звоно изливено 1812. године у Београду , за време Карађорђеве владавине, а било је намењено манастиру Радовашница под Цером. Храм у Радовашници посвећен је Св. Архангелима Михаилу и Гаврилу а поменуто звоно данас се налази у Музеју умјетности у Загребу као заоставштина проф.др. Виктора Хофилера археолога. Свој звоноливачки рад Бота је наставио и после Првог српског устанка прешавши у Вршац 1814 године. Оженио се Катом Петровић а сам Карађорђе Петровић је био кум на том венчању. Наступило је време у којем је било доста посла за овог старог звоноливца. У Ботиној радионици било је у сваком тренутку и врелих и хладних звона. Звоно храма Св. Архангела Михаила, ваљевске Грачанице изливено је 1860. године у Ботиној звоноливници у Вршцу. О томе постоји и натпис који гласи ПРИ ВЛАДАЊУ КЊАЗА СЕРБСКОГ МИХАИЛА III ОБРЕНОВИЋА ЦРКВА ГРАЧАНИЧКА ХРАМА СВЕТОГ АРХИСТРАТИГА МИХАИЛА НАБАВИ И ПЛАТИ ОВО ЗВОНО ИЗЛИВЕНО У ВРШЦУ ЧРЕЗ БРАЋУ БОТА 1860. Како се Јоанес Бота, остарели и слабог вида први Карађорђев тополивац и кум упокојио између 1841. и 1846. године, звоноливницу у Вршцу наслеђују његова два сина Стефан (умро 1883.) и Ђорђе (умро 1898.) лијући звона за цркве широм Србије. Ово последње поменуто , грачаничко својим натписом сведочи о томе, али не само то. Звоно грачаничког храма Св Архистратига Михаила спада међу најстарија сачувана звона данас имајући у виду да је окупацијом Краљевине Србије у Првом светском рату аустроугарска војска поред злодела над цивилима учинила и својеврстан духовни геноцид. Од севера Србије па до југа скидали су звона са српских цркава и као ратни плен претапали у својим ливницама у топовске цеви и гранате које су тако враћене српској војсци и голоруком народу. Грачаничко је међу ретким звонима које је преживело та бурна времена. То се не може рећи за звона манастира Пустиње и манастира Боговађе и још много других на простору Ваљева и околине која су са преко 1800 тона звоновине са српских цркава претопљена у ливници Гросмајер у Инсбруку у Аустрији 1914-1918.
Саставио Немања Радојичић академски вајар,в.д. директора
… проклето је ратовати !
Затрло се семе породици из парохије чији је предак за новац скинуо звоно Грачаничко и предао га Аустроугарима…
Пре свега – вршилац дужности директора Завода за заштиту споменика-Ваљево г. Немања Радојичић, човек који није учествовао у вишегодишњем скрнављењу и планском урушавању немањићке Грачанице ваљевске претходних година од стране исте установе већ се, напротив, показао као врли љубитељ ове Светиње којој припомаже колико год може по својој савести – нарочито од како је, од скора, постављен на ову функцију… што додатно показује и овај стручни чланак: Звоно Грачанице ваљевске излио Карађорђев кум.
Као увод у овај стручни чланак неопходно је знати и следеће:
Негде у време Првог светског рата један батаљон Аустроугара је допао до Грачанице, вероватно у празнични дан или је, пак, сазвала мноштво сељана на збор. Војсковођа Аустроугара, коме је требало грачаничко звоно ради претапања и изливања муниције, није сам хтео да га скине а како није смео ни нико од његових војника, онда су католички-традиционално понудили окупљеном народу да ће платити неколико дуката ономе им скине звоно… Од народа нико није хтео, али ђаво је, ипак, полакомио једног парохијанина из села Стубо, које се налази одмах на брду више олтара Грачаничког. Мештанин је био из куће Томића, које су, за разлику од других породица Томића овде звали „Чикићи“, а којих је тада у кући било преко тридесет у домаћинству. Данас им је огњиште загашено јер се и последња старица-удовица Ружица Томић упокојила пре пар година. Пошто су скинули звоно и отишли, Аустроугаре је потерала наша војска и они су звоно бацили у неки поток у дринском сливу. Када је бој окончан, у повратку наше војске са ратишта звоно су нашли баш мештани села Стуба и потом организовали празнични сабор и звоно свечано и победоносно поново поставили код своје Светиње Архангела Михаила… Грачанице ове, немањићког манастира недалеко од Ваљева.
Пажњу привлачи и чињеница, како наводи г. Немања, да су из банатске звоноливнице породице Бота – где је сам Карађорђе кумовао на венчању једнога од њих, многа звона србских Цркава су изливена код њих… али пошто су Аустроугари сва звона по Србији скидали и претапали у муницију – ретко је које сачувано… И онда аутор помиње само два позната сачувана звона: На Саборној Цркви у Београду, на манастиру Радовашници под Цером и, ево, сада и ово сазнање о овом манастирском звону Грачанице код Ваљева које смо сликали летос- а да нам никако није било јасно шта у запису на звону значи реч „Бота“.
…И оно што је занимљиво и изазива страх Божији код разумног верујућег човека је: Да су све три ове Светиње у којима су сачувана звона од Аустроугарског разбојништва и похаре посвећене Светим Арханђелима Михаилу, Гаврилу и осталим небесним силама…
ГРАЧАНИЧКО ЗВОНО ИЗЛИО
КАРАЂОРЂЕВ КУМ
Натпис на звону манастира Грачанице код Ваљева:
„ПРИ ВЛАДАЊУ КЊАЗА СЕРБСКОГ МИХАИЛА III ОБРЕНОВИЋА ЦРКВА ГРАЧАНИЧКА ХРАМА СВЕТОГ АРХИСТРАТИГА МИХАИЛА НАБАВИ И ПЛАТИ ОВО ЗВОНО ИЗЛИВЕНО У ВРШЦУ ЧРЕЗ БРАЋУ БОТА 1860.„
“ … Није познато којим путем је Бота дошао у Србију, можда је то било из Венеције где је имао најбоље услове за рад и поруџбине попут оне којом је Правитељствујушчи совјет народа сербског поручио од Боте звоно за саборну цркву Св.Архангела у Београду. Следеће звоно по коме се Јоанес Бота спомиње јесте звоно изливено 1812. године у Београду , за време Карађорђеве владавине, а било је намењено манастиру Радовашница под Цером. Храм у Радовашници посвећен је Св. Архангелима Михаилу и Гаврилу а поменуто звоно данас се налази у Музеју умјетности у Загребу као заоставштина проф.др. Виктора Хофилера археолога. Свој звоноливачки рад Бота је наставио и после Првог српског устанка прешавши у Вршац 1814 године. Оженио се Катом Петровић а сам Карађорђе Петровић је био кум на том венчању…
Како се Јоанес Бота, остарели и слабог вида први Карађорђев тополивац и кум упокојио између 1841. и 1846. године, звоноливницу у Вршцу наслеђују његова два сина Стефан (умро 1883.) и Ђорђе (умро 1898.) лијући звона за цркве широм Србије. Ово последње поменуто , грачаничко својим натписом сведочи о томе, али не само то. Звоно грачаничког храма Св Архистратига Михаила спада међу најстарија сачувана звона данас имајући у виду да је окупацијом Краљевине Србије у Првом светском рату аустроугарска војска поред злодела над цивилима учинила и својеврстан духовни геноцид. Од севера Србије па до југа скидали су звона са српских цркава и као ратни плен претапали у својим ливницама у топовске цеви и гранате које су тако враћене српској војсци и голоруком народу… „
Нема сумње да је ово још један доказ у прилог значају храма Св. Архангела Михаила, ваљевске Грачанице…
у сагледавању историјског и културног развоја на овом простору од друге половине 15. века до данас.
У време Првог српског устанка у овим крајевима радило је неколико звоноливаца. Међу њима, највише присутни и помињани у устаничкој Србији били су Јоанес Фогараси и Карађорђев кум Јоанес Бота, али ништа мање значајни били су Аврам Поповић, Италијан Томазо Тома Ричини и два руска ливца Григорије Пољаков и Козма Калињин. Без потпоре и поузданих историјских докумената сматра се да је Јоанес Фогараси био онај звоноливац који је излио први топ за Карађорђеве устанике у Карловцима 1808. Други поменути звоноливац Јоанес Бота је такође боравио 1808 године у Карловцима те се његово име можда више доводи у везу са првим Карађорђевим тополивцем. Ботин долазак у Карађорђеву Србију вероватно је везан за молбу устаника упућену 1806. године руској Влади у којој се тражи помоћ у оружју, као и за каснију молбу српских депутата Петра Новаковића Чардаклије, Аврама Лукића и Јеремије Гагића 24. марта 1807. године коју су саопштили у Букурешту команданту руске Дунавске војске Ивану Ивановичу Михељсону. У овој молби поменути траже да се у Србију упуте мајстори који знају лити топове. Није познато којим путем је Јоанес Бота дошао у Србију, можда је то било из Венеције где је имао најбоље услове за рад и поруџбине попут оне којом је Правитељствујушчи совјет народа сербског поручио од Боте звоно за саборну цркву Св.Архангела у Београду. Следеће звоно по коме се Јоанес Бота спомиње јесте звоно изливено 1812. године у Београду , за време Карађорђеве владавине, а било је намењено манастиру Радовашница под Цером. Храм у Радовашници посвећен је Св. Архангелима Михаилу и Гаврилу а поменуто звоно данас се налази у Музеју умјетности у Загребу као заоставштина проф.др. Виктора Хофилера археолога. Свој звоноливачки рад Бота је наставио и после Првог српског устанка прешавши у Вршац 1814 године. Оженио се Катом Петровић а сам Карађорђе Петровић је био кум на том венчању. Наступило је време у којем је било доста посла за овог старог звоноливца. У Ботиној радионици било је у сваком тренутку и врелих и хладних звона. Звоно храма Св. Архангела Михаила, ваљевске Грачанице изливено је 1860. године у Ботиној звоноливници у Вршцу. О томе постоји и натпис који гласи ПРИ ВЛАДАЊУ КЊАЗА СЕРБСКОГ МИХАИЛА III ОБРЕНОВИЋА ЦРКВА ГРАЧАНИЧКА ХРАМА СВЕТОГ АРХИСТРАТИГА МИХАИЛА НАБАВИ И ПЛАТИ ОВО ЗВОНО ИЗЛИВЕНО У ВРШЦУ ЧРЕЗ БРАЋУ БОТА 1860. Како се Јоанес Бота, остарели и слабог вида први Карађорђев тополивац и кум упокојио између 1841. и 1846. године, звоноливницу у Вршцу наслеђују његова два сина Стефан (умро 1883.) и Ђорђе (умро 1898.) лијући звона за цркве широм Србије. Ово последње поменуто , грачаничко својим натписом сведочи о томе, али не само то. Звоно грачаничког храма Св Архистратига Михаила спада међу најстарија сачувана звона данас имајући у виду да је окупацијом Краљевине Србије у Првом светском рату аустроугарска војска поред злодела над цивилима учинила и својеврстан духовни геноцид. Од севера Србије па до југа скидали су звона са српских цркава и као ратни плен претапали у својим ливницама у топовске цеви и гранате које су тако враћене српској војсци и голоруком народу. Грачаничко је међу ретким звонима које је преживело та бурна времена. То се не може рећи за звона манастира Пустиње и манастира Боговађе и још много других на простору Ваљева и околине која су са преко 1800 тона звоновине са српских цркава претопљена у ливници Гросмајер у Инсбруку у Аустрији 1914-1918.
Саставио Немања Радојичић академски вајар,в.д. директора
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
17-01-2015, 12:14 PM
Организована државна мафија судским казнама хоће што пре да осигура мирни завршетак проклетог пројекта бране Ровни овог пролећа и лета… Коначна пресуда Грачаничким стражарима – 23.000 дин. због „узнемиравања грађана“ (у порти Цркве) због наводних речи „продали сте Грачаницу“ упућених представницима власти од којих су неки ту држали и политички говор. Очигледно је да тајне службе ове масонске државе хоће да онемогуће било какав отпор уништавању немањићке Грачанице и изворских вода Ваљева – тј. остварење њиховог проклетог пројекта званог „Брана Ровни“. Јесте да ово није неки велики судски процес, али гледајући га као само један од многих процеса против Грачаничких стражара – морамо бар обележити поиненце лажне сведоке- јер ко лаже у малом лагаће сутра и у великом… све због пусте државне плате и улизичког „напредовања“ у служби. Траги комедија од системске злобе и себичних амбиција..
Кажњени за „угрожавање“ јавног реда и мира речима:
„Продали сте Грачаницу“ ? ! ?
Државна, политичко-полицијско-тужилачко-судска власт је решила да материјалним казнама застраши и онемогући било какав отпор уништавању Светиње Грачанице и изворских вода у брани Ровни идуће године – зато су сада одједном покренули све судске процесе који су били на спавању предходне две године и чекали погодан тренутак.
Лажна сведочења полицајаца: Лажољубиви полицајци Цвијић Милан, Миловановић Предраг и Обућина Марко, инструисани својим начелником полиције Ваљева Сашом Марковићем и овдашњим јавним тужиоцем Ненадом Маринковићем који су органској спрези са локалном СПС мафијом на власти – лажно су сведочили да смо нас тројица, монах-немонах Антоније, и браћа Јордан Миловановић и Милан Давидовић, у порти Цркве пре две године а на дан градске славе Пресвете Тројице-Духова наводно учинили следеће: У току говора помоћника градоначелника Радојице Рстића унели велики плакат-слику Грачанице са натписом „Не скрнавите и не рушите нам Светињу“, да смо тим плакатом гурали говорника, покушавали да му отмемо микрофон, и успут, наводно викали „свештеници-комунисти продали сте Грачаницу“.
Истина о догађају: Оно што се стварно догодило је да смо ми тога јутра присуствовали Светој Литургији, потом предвођени свештеницима са народом ишли улицама у Славској Литији, затим присуствовали богослужењу пред дрветом записом у порти Цркве Покрова Пресвете Богородице… А онда када је градоначелник, СПС-политичар Станко Терзић почео да држи политички довор говор (а не помоћник Радојица Рстић како помињу лажљиви полицајци ), градоначелник, који је један од значајних учесника у безобзирном наметању пројекта бране Ровни и уништавања чудотворне Грачанице и посредног загађивања свих изворских вода Ваљева – ми смо преко ограде из кола принели иза леђа њему велику слику Грачанице без било каквих речи или гурања. Старији свештеници су гледали са смешком и одобравањем, али је млади свештеник Бранко Чолић кидисао на нас и одгурао и предао нас полицији покушавајући да нам отме слику Грачанице. Онда нам је полиција наредила да идемо у ћошак порте где су нам се придружиле и неке друге сестре које су држале натписе у одбрану Грачанице. Затим смо нас тројица изашли на улицу и попели се, без икаквих речи или добацивања свештеницима све време – јер ми нисмо уопште дошли да грдимо свештенике већ политичаре који руше једне Светиње а рекламирају помоћ Цркви у неким другим пословима. Када смо попели велику слику на ограду полиција нас је дрско свукла и онда је кренула гњаважа са овим улизицама својих униформисаних шефова.
Судија Јована Шаковић Дамњановић, жена која нам је одавно почела суђење у Лајковцу, а онда добивши унапређење у Ваљево –аутоматски нас осудила кривим, злоупотребила је свој положај „у име народа“ из само њој знаних разлога. Доказано је да нити је Радојица Рстић држао говор а камоли ко коме отимао микрофон- па је оптужница за „дрско и безобзирно понашање“ замењена са оптужбом за „свађу и вику“… Затим смо се ми жалили и тражили смо да нађу бар једног свештеника да потврди тврђења полицајаца-да им се неко обратио са речима „сви сте ви комунисти –продали сте Грачаницу“ сведочећи да ништа нисмо никоме викали јер је на плакатима све јасно писало. А то што је Антоније усмено рекао полицајцима који су га легитимисали да су сви продали Грачаницу… иза тога стојимо.
Међутим, иако је судија Јована Ш.Д. олако утврдила да смо викали „свештеници-комунисти продали сте Грачаницу“, другостепени суд, прецизније Прекршајни апелациони суд у саставу од судија: Зорана Пашалића, Славице Бркић и Марије Вуковић Станковић доноси одлуку да смо криви, али сада изостављајући оно „свештеници-комунисти“ јер немају ни једног увређеног свештеника за сведока… Дакле, Пашалић (као у време турских паша) и екипа пресуђују да смо, цитирам: … „Прихватањем од стране првостепеног суда сведочења полицијски службеника Цвијић Милана, Миловановић Предрага и Обућине Марка (овај трећи је лажни сведок и у другим поступцима против м-нм Антонија) који су изјавили да су се окривљени критичном приликом попели на ограду црквене порте (подзида висока 50.цм.)са транспарентима те да окривљени Миловановић Јордан код себе није имао личну карту (али није ни привођен јер нас све добро знају из порте манастира Грачанице коју су годинама скрнавили), као и да су полицајци Миловановић и Обућина навели да су се окривљени обраћали свештеницима са речима „продали сте Грачаницу и сви сте ви комунисти“, прекршај из чл.12 ст.1 Закона о јавном реду и миру који је окривљенима првобитно стављен на терет правилно је преквалификован од стране првостепеног суда у прекршај из чл.6 ст.3 Закона о јавном реду и миру са обзиром да је на несумњив начин утврђено да су окривљени вређањем других лица речима „продали сте Грачаницу“ угрозили спокојство грађана и на тај начин реметили јавни ред и мир.“ …
Значи на крају испаде да ни свештеницима нисмо се обратили са речима „продали сте Грачаницу и сви сте ви комунисти“ него је то речено у ваздух и пореметило је мир грађана. Ахааа, сад нам је јасном значи „грађани“ у порти Цркве који су дошли да прославе славу града и успут одслушају политички говор градоначелника су се нашли веома увређени ремећењем програма манифестације речима „сви сте ви комунисти – продали сте Грачаницу“… а то што од увређених грађана нема ни трага ни гласа у папирима корумпираног судства, па то је само текстуална грешка.
И на крају, хвала им на сажаљењу, кажу ето могли сте да будете кажњени и са по 60 хиљада а ми вам одредили скупа 23. хиљаде. Милина једна. То је суд, то је полиција, то су политичари… Зато ће ђутуре, ако икад ова држава православна постане сви који су учествовали у срамној власти данашње Србије- морати у пољопривреду, може – органску производњу – јер, како кажу Светитељи ко ради напада га један демон а ко не ради нападају га многи.
Сви знате у каквом смо материјалном положају нас пар који смо остали код Светиње Грачанице, све ћемо покушати да се извучемо са што мањим казнама (напомињем, да све казне и животне трошкове Грачаничких стражара плаћа м-нм Антоније и то једино вашим прилозима јер су сва браћа која највише воле Грачаницу савршено сиромашни да немамо ни за лекове, нарочито за једног брата који је на стражама код Грачанице тешко оболео)… А како, плус, следе нова рафална суђења м-нм Антонију крајем јануара и почетком фебруара са много већим цифрама тужилаштва, време је да питам оно што се увек овде крајње устручавам, за вашу помоћ у овом искушењу. Нека буде воља Божија… иако ни у притвору није лоше, али код Грачанице је свакако боље…
монах- немонах Антоније
Кажњени за „угрожавање“ јавног реда и мира речима:
„Продали сте Грачаницу“ ? ! ?
Државна, политичко-полицијско-тужилачко-судска власт је решила да материјалним казнама застраши и онемогући било какав отпор уништавању Светиње Грачанице и изворских вода у брани Ровни идуће године – зато су сада одједном покренули све судске процесе који су били на спавању предходне две године и чекали погодан тренутак.
Лажна сведочења полицајаца: Лажољубиви полицајци Цвијић Милан, Миловановић Предраг и Обућина Марко, инструисани својим начелником полиције Ваљева Сашом Марковићем и овдашњим јавним тужиоцем Ненадом Маринковићем који су органској спрези са локалном СПС мафијом на власти – лажно су сведочили да смо нас тројица, монах-немонах Антоније, и браћа Јордан Миловановић и Милан Давидовић, у порти Цркве пре две године а на дан градске славе Пресвете Тројице-Духова наводно учинили следеће: У току говора помоћника градоначелника Радојице Рстића унели велики плакат-слику Грачанице са натписом „Не скрнавите и не рушите нам Светињу“, да смо тим плакатом гурали говорника, покушавали да му отмемо микрофон, и успут, наводно викали „свештеници-комунисти продали сте Грачаницу“.
Истина о догађају: Оно што се стварно догодило је да смо ми тога јутра присуствовали Светој Литургији, потом предвођени свештеницима са народом ишли улицама у Славској Литији, затим присуствовали богослужењу пред дрветом записом у порти Цркве Покрова Пресвете Богородице… А онда када је градоначелник, СПС-политичар Станко Терзић почео да држи политички довор говор (а не помоћник Радојица Рстић како помињу лажљиви полицајци ), градоначелник, који је један од значајних учесника у безобзирном наметању пројекта бране Ровни и уништавања чудотворне Грачанице и посредног загађивања свих изворских вода Ваљева – ми смо преко ограде из кола принели иза леђа њему велику слику Грачанице без било каквих речи или гурања. Старији свештеници су гледали са смешком и одобравањем, али је млади свештеник Бранко Чолић кидисао на нас и одгурао и предао нас полицији покушавајући да нам отме слику Грачанице. Онда нам је полиција наредила да идемо у ћошак порте где су нам се придружиле и неке друге сестре које су држале натписе у одбрану Грачанице. Затим смо нас тројица изашли на улицу и попели се, без икаквих речи или добацивања свештеницима све време – јер ми нисмо уопште дошли да грдимо свештенике већ политичаре који руше једне Светиње а рекламирају помоћ Цркви у неким другим пословима. Када смо попели велику слику на ограду полиција нас је дрско свукла и онда је кренула гњаважа са овим улизицама својих униформисаних шефова.
Судија Јована Шаковић Дамњановић, жена која нам је одавно почела суђење у Лајковцу, а онда добивши унапређење у Ваљево –аутоматски нас осудила кривим, злоупотребила је свој положај „у име народа“ из само њој знаних разлога. Доказано је да нити је Радојица Рстић држао говор а камоли ко коме отимао микрофон- па је оптужница за „дрско и безобзирно понашање“ замењена са оптужбом за „свађу и вику“… Затим смо се ми жалили и тражили смо да нађу бар једног свештеника да потврди тврђења полицајаца-да им се неко обратио са речима „сви сте ви комунисти –продали сте Грачаницу“ сведочећи да ништа нисмо никоме викали јер је на плакатима све јасно писало. А то што је Антоније усмено рекао полицајцима који су га легитимисали да су сви продали Грачаницу… иза тога стојимо.
Међутим, иако је судија Јована Ш.Д. олако утврдила да смо викали „свештеници-комунисти продали сте Грачаницу“, другостепени суд, прецизније Прекршајни апелациони суд у саставу од судија: Зорана Пашалића, Славице Бркић и Марије Вуковић Станковић доноси одлуку да смо криви, али сада изостављајући оно „свештеници-комунисти“ јер немају ни једног увређеног свештеника за сведока… Дакле, Пашалић (као у време турских паша) и екипа пресуђују да смо, цитирам: … „Прихватањем од стране првостепеног суда сведочења полицијски службеника Цвијић Милана, Миловановић Предрага и Обућине Марка (овај трећи је лажни сведок и у другим поступцима против м-нм Антонија) који су изјавили да су се окривљени критичном приликом попели на ограду црквене порте (подзида висока 50.цм.)са транспарентима те да окривљени Миловановић Јордан код себе није имао личну карту (али није ни привођен јер нас све добро знају из порте манастира Грачанице коју су годинама скрнавили), као и да су полицајци Миловановић и Обућина навели да су се окривљени обраћали свештеницима са речима „продали сте Грачаницу и сви сте ви комунисти“, прекршај из чл.12 ст.1 Закона о јавном реду и миру који је окривљенима првобитно стављен на терет правилно је преквалификован од стране првостепеног суда у прекршај из чл.6 ст.3 Закона о јавном реду и миру са обзиром да је на несумњив начин утврђено да су окривљени вређањем других лица речима „продали сте Грачаницу“ угрозили спокојство грађана и на тај начин реметили јавни ред и мир.“ …
Значи на крају испаде да ни свештеницима нисмо се обратили са речима „продали сте Грачаницу и сви сте ви комунисти“ него је то речено у ваздух и пореметило је мир грађана. Ахааа, сад нам је јасном значи „грађани“ у порти Цркве који су дошли да прославе славу града и успут одслушају политички говор градоначелника су се нашли веома увређени ремећењем програма манифестације речима „сви сте ви комунисти – продали сте Грачаницу“… а то што од увређених грађана нема ни трага ни гласа у папирима корумпираног судства, па то је само текстуална грешка.
И на крају, хвала им на сажаљењу, кажу ето могли сте да будете кажњени и са по 60 хиљада а ми вам одредили скупа 23. хиљаде. Милина једна. То је суд, то је полиција, то су политичари… Зато ће ђутуре, ако икад ова држава православна постане сви који су учествовали у срамној власти данашње Србије- морати у пољопривреду, може – органску производњу – јер, како кажу Светитељи ко ради напада га један демон а ко не ради нападају га многи.
Сви знате у каквом смо материјалном положају нас пар који смо остали код Светиње Грачанице, све ћемо покушати да се извучемо са што мањим казнама (напомињем, да све казне и животне трошкове Грачаничких стражара плаћа м-нм Антоније и то једино вашим прилозима јер су сва браћа која највише воле Грачаницу савршено сиромашни да немамо ни за лекове, нарочито за једног брата који је на стражама код Грачанице тешко оболео)… А како, плус, следе нова рафална суђења м-нм Антонију крајем јануара и почетком фебруара са много већим цифрама тужилаштва, време је да питам оно што се увек овде крајње устручавам, за вашу помоћ у овом искушењу. Нека буде воља Божија… иако ни у притвору није лоше, али код Грачанице је свакако боље…
монах- немонах Антоније
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
15-02-2015, 10:56 AM
Св. Николај о Грачан.
…Деда Недељко, поштена, побожна вредна старина, коју су сви познаници у неусиљеној и природној синовској послушности којом к себи невидљиво привлачи праведник Божији, упокојио се у Господу негде око 2005 г.
Пошто нас је здушно подржавао у борби за Грачаницу, те и сам учествовао у одбрани Светиње када су је радници Завода намерили оскрнавити у име ЈП Колубаре, деда Неђа, како су га сви знани од милоште називали, као по правилу, још од тренутака првог упознавања, се ревносно трудио да лично своје величанствено сведочанство у одбрану Грачанице исприча небројено пута свакоме придошлици који се иоле интересовао за то. Сведочанство деда Неђе је прича о истинитом догађају који је његов отац лично доживео уз Светог Владику Николаја на прагу ове Грачаничке Светиње.
Прича, следи по сећању слушаоца деда Неђе, отприлике овако…
У древна времена времена Грачаница је био велики Свети манастир, али како је у неко доба под Турцима опустео и порушен(о чемућемо у категорији Чуда детаљније описати), следеће векове наставио је постојање као древна парохијска Црква, за чију су величину Светости и Древности малобројни знали, и то углавном мештани ближих места који су гравитирали Њој као својој парохијској Цркви.
У то добаКраљевине Југославије Свети Владика Николај приносио је Богу зидање његове Цркве задужбине у родном му Лелићу, који је само пар села удаљен од кањона реке Сушице, на чијем се искрају налази Грачаница. Док су најбољи мајстори из Македоније Лелићки велелепни храм приводили крају, реши се Свети Владика Николај, да ли неким послом, да ли неким прозорљивим надахнућем вођен, које је била као јавна тајна знана многима, да посети манастир Пустињу.
У пешачку пратњу Светом Владици пријаве се три, мила му богомољца, од којих је један управо деда Неђин отац који је и најбоље знао путељке и пречице којима би се из Лелића могло у најкраћем стићи у познати, из Лелића, подалеки Свети манастир Пустињу.
Идући тако стазама и богазама наиђоше право на Грачаничку Цркву, која пријатно изненади Владику Николаја, јер га сапутници нису нарочито обавестили о лепоти и посебној светости овог древног Храма, и сами је сматрајући као и сваку другу богомољу Божију у другим селима и варошима.
Скупа уђоше да се помоле, њих тројица осташе уу певнице а Свети Владика у Олтар. Знајући из искуства колико дуго трају Владичине молитве, богомољци после својих молитава изађоше испред Цркве и седоше на оближњу клупу да причекају Владику.
Чекајући Владику заподенуше разне побожне разговоре, међу којима нарочито надахњујући беше тај да се реше да просе благослов од Светог Владике Николаја, да им благослови подвиг похођења Свете Горе Атона у Грчкој пешице. Радоваху се тој сложној Богоугодној мисли, али ипак у послушности и малом стрепњом ишчекиваху да ли ће им то Свети Владика благословити. И… чекаху, и чекаху и причаху и причаху, али Владике нема па нема, нити се пак шта из Цркве чује кад се начуље, нити се види у Олтар кад се надвире. Када их је тек после неколико часова радосни мир почео полако напуштати а неизвесност помало бринути, баш када су се спремали да што комкретно учине, појави се Свети Владика у посебном трепету како унатрашке излази из Цркве са рукама високо подигнутим ка Небу. Они у страху од тако огњеног призора поскочише и стајаху још неко време не дишући док је Владика немо са уздигнутим рукама стајао на прагу Светиње.
Пошто се Владика унеколико поврати из молитвеног стања, они га благо и у самом од себе појачавајућем се страху замолише да их благослови на труд поклоничког пешачења ка Светињама Свете Горе. Владика их саслуша, па ће им са нарочитим тоном из дубине душе, са великим страхом Божијим рећи: браћо моја, не морате ићи чак на Свету Гору, јер, гле, ево вам Свете Горе овде! – руком указујући на Грачанички Свети Храм. Још им Владика рече да ће ова Светиња у будућности претрпети велико искушење, али то говораше кратко и јасно, у посебном страху побожности да га се нико не усуди било шта детаљније о томе приупитати.
И тако у радости и трепету нарочите благодати наставише ка Пустињи у мислима и срцу Грачаници леђа после таквог сведочанства с Више ни натрен не окрећући нити заборавом нити лакомисленошћу. А свети Владика чим стиже натраг у Лелић, одмах посла мајсторе македонце да Грачаници на украс одмах дозидају исту онаку византијску куполу(била је до тада без куполе) као што је сачинише на Лелићкој Цркви.
Украси Свети Владика оно што ми тражећи оправдање свога саможивља тежимо скрнавити. Украси Свети Владика да нам покаже осветли пут праотаца. Украси Свети Владика да би нам се опростили многи греси многих нам покољења који Јој науђаваху. Украси Свети Владика да би се у њој вечношћу китиле душе наше. Украси Свети Владика да без Ње ругобе вечне не би постали. Украси Свети Владика јер знаде да је вечна и непроменљива Воља Божија да Она буде ту на Његовом Месту, да буде пуна људи Његових, да буде свима лађа спасења, или, авај, људи Вољу Његову савршено протерати са Земље.
Нека и пострадамо само тако што да не дочекамо, али да пострадамо свуда бранећи Вољу Љубави Његове а не по казни самовоље греха наших личних и свенародних. Амин.
…Деда Недељко, поштена, побожна вредна старина, коју су сви познаници у неусиљеној и природној синовској послушности којом к себи невидљиво привлачи праведник Божији, упокојио се у Господу негде око 2005 г.
Пошто нас је здушно подржавао у борби за Грачаницу, те и сам учествовао у одбрани Светиње када су је радници Завода намерили оскрнавити у име ЈП Колубаре, деда Неђа, како су га сви знани од милоште називали, као по правилу, још од тренутака првог упознавања, се ревносно трудио да лично своје величанствено сведочанство у одбрану Грачанице исприча небројено пута свакоме придошлици који се иоле интересовао за то. Сведочанство деда Неђе је прича о истинитом догађају који је његов отац лично доживео уз Светог Владику Николаја на прагу ове Грачаничке Светиње.
Прича, следи по сећању слушаоца деда Неђе, отприлике овако…
У древна времена времена Грачаница је био велики Свети манастир, али како је у неко доба под Турцима опустео и порушен(о чемућемо у категорији Чуда детаљније описати), следеће векове наставио је постојање као древна парохијска Црква, за чију су величину Светости и Древности малобројни знали, и то углавном мештани ближих места који су гравитирали Њој као својој парохијској Цркви.
У то добаКраљевине Југославије Свети Владика Николај приносио је Богу зидање његове Цркве задужбине у родном му Лелићу, који је само пар села удаљен од кањона реке Сушице, на чијем се искрају налази Грачаница. Док су најбољи мајстори из Македоније Лелићки велелепни храм приводили крају, реши се Свети Владика Николај, да ли неким послом, да ли неким прозорљивим надахнућем вођен, које је била као јавна тајна знана многима, да посети манастир Пустињу.
У пешачку пратњу Светом Владици пријаве се три, мила му богомољца, од којих је један управо деда Неђин отац који је и најбоље знао путељке и пречице којима би се из Лелића могло у најкраћем стићи у познати, из Лелића, подалеки Свети манастир Пустињу.
Идући тако стазама и богазама наиђоше право на Грачаничку Цркву, која пријатно изненади Владику Николаја, јер га сапутници нису нарочито обавестили о лепоти и посебној светости овог древног Храма, и сами је сматрајући као и сваку другу богомољу Божију у другим селима и варошима.
Скупа уђоше да се помоле, њих тројица осташе уу певнице а Свети Владика у Олтар. Знајући из искуства колико дуго трају Владичине молитве, богомољци после својих молитава изађоше испред Цркве и седоше на оближњу клупу да причекају Владику.
Чекајући Владику заподенуше разне побожне разговоре, међу којима нарочито надахњујући беше тај да се реше да просе благослов од Светог Владике Николаја, да им благослови подвиг похођења Свете Горе Атона у Грчкој пешице. Радоваху се тој сложној Богоугодној мисли, али ипак у послушности и малом стрепњом ишчекиваху да ли ће им то Свети Владика благословити. И… чекаху, и чекаху и причаху и причаху, али Владике нема па нема, нити се пак шта из Цркве чује кад се начуље, нити се види у Олтар кад се надвире. Када их је тек после неколико часова радосни мир почео полако напуштати а неизвесност помало бринути, баш када су се спремали да што комкретно учине, појави се Свети Владика у посебном трепету како унатрашке излази из Цркве са рукама високо подигнутим ка Небу. Они у страху од тако огњеног призора поскочише и стајаху још неко време не дишући док је Владика немо са уздигнутим рукама стајао на прагу Светиње.
Пошто се Владика унеколико поврати из молитвеног стања, они га благо и у самом од себе појачавајућем се страху замолише да их благослови на труд поклоничког пешачења ка Светињама Свете Горе. Владика их саслуша, па ће им са нарочитим тоном из дубине душе, са великим страхом Божијим рећи: браћо моја, не морате ићи чак на Свету Гору, јер, гле, ево вам Свете Горе овде! – руком указујући на Грачанички Свети Храм. Још им Владика рече да ће ова Светиња у будућности претрпети велико искушење, али то говораше кратко и јасно, у посебном страху побожности да га се нико не усуди било шта детаљније о томе приупитати.
И тако у радости и трепету нарочите благодати наставише ка Пустињи у мислима и срцу Грачаници леђа после таквог сведочанства с Више ни натрен не окрећући нити заборавом нити лакомисленошћу. А свети Владика чим стиже натраг у Лелић, одмах посла мајсторе македонце да Грачаници на украс одмах дозидају исту онаку византијску куполу(била је до тада без куполе) као што је сачинише на Лелићкој Цркви.
Украси Свети Владика оно што ми тражећи оправдање свога саможивља тежимо скрнавити. Украси Свети Владика да нам покаже осветли пут праотаца. Украси Свети Владика да би нам се опростили многи греси многих нам покољења који Јој науђаваху. Украси Свети Владика да би се у њој вечношћу китиле душе наше. Украси Свети Владика да без Ње ругобе вечне не би постали. Украси Свети Владика јер знаде да је вечна и непроменљива Воља Божија да Она буде ту на Његовом Месту, да буде пуна људи Његових, да буде свима лађа спасења, или, авај, људи Вољу Његову савршено протерати са Земље.
Нека и пострадамо само тако што да не дочекамо, али да пострадамо свуда бранећи Вољу Љубави Његове а не по казни самовоље греха наших личних и свенародних. Амин.
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 2 Гост(а)