03-06-2014, 01:32 AM
СОВЈЕТСКА ПОЛИТИКА НА БАЛКАНУ
Меморандум Ентони Идна Ратном Кабинету
CAB 66/51/4 WP(44)304
07 June 1944
У последњих неколико месеци постао сам узнемирен развојем догађаја који показују намере Совјетске Владе да остваре доминантан утицај на Балкану. Сходно томе, тражио сам од Форин Офиса да прикупе доказе које поседују о овим Совјетским намерама и начинима којима то желе да постигну. Такође сам тражио њихово мишљење да ли би њиховој политици требало да прилагодимо нашу политику и наше војне планове за каснију фазу рата, и ако је то случај, на који начин (да је прилагодимо)
2. Форин Офис је припремио своје виђење по овом предмету и тај материјал ја сам послао на разматрање колегама у ратном кабинету.
3. У проучавању овог предмета, морамо се дистанцирати од претпоставке да је, на Балкану, неизбежан сукоб интереса двеју сила, који ће довести, пре или касније до отвореног конфликта. Уколико покажемо Совјетима да сматрамо да је сукоб интереса две Силе неизбежан, Руси – који овде имају све адуте – могли би да приступе проблему са истом претпоставком. Не би требало да оклевамо да јасно кажемо да имамо специјалне интересе у Источном Медитерану, а тиме и у Турској и Грчкој, и свакако другде на Балкану; али у јачању нашег утицаја морамо бити веома пажљиви како бисмо избегли утисак директне провокације.
АНЕКС
1. У разматрању Совјетске политике на Балкану у почетку се мора разграничити шта се подразумева под „комунизацијом Балкана “ а шта под термином „ширење совјетског утицаја “ у тим земљама. Врло је неизвесно да ли актуелни догађаји представљају промишљену „комуизацију“ Балкана. Тачно је да су вође покрета отпора у Југославији, Грчкој и Албанији комунисти и да ккористе свој утицај да шире идеолошке теорије у областима под њиховом контролом, али то није исто што и систематски покушај неке цетралне организације да „комунизира“ цело полуострво. Такође се ни Совјети не могу оптужити да отворено организују ширење комунизма на Балкан. Ширење Руског утицаја је, пак, потпуно друга ствар и то је ствар која нас сада много више забрињава. Руси, уопштено говорећи, желе доминантну позицију у југоисточној Европи и у том смислу користе комунистички вођене покрете у овим земљама, али као средство да дођу до тог циља, а не нужно као циљ само по себи. Совјетска влада подржава ове елементе не толико због идеолошких разлога, већ више због тога што су на те групе остварили најјачи утицај и због тога што се они енергично одупиру Осовини.
2. Ако некога треба кривити за то што су комунисти у Југославији и Грчкој сада најмоћнији елементи, то смо онда ми сами. Совјети су само седели и гледали како други обављају посао за њих. Тек када смо почели да „кочимо“ ове покрете (настављајући да признајемо Краља Петра и Михаиловића и заузимајући чвршћи став према ЕАМ у Грчкој), они су отворено показали за шта су заинтересовани.
3. Треба се подсетити да када се о партизанима и ЕЛАС први пут говорило Форин Офис је често указивао на супротност између краткорочних и дугорочних циљева. Било је јасно да ће подршка партизанима имати највеће војне ефекте док је изгледало да је ЕАМ најперспективнији покрет у Грчкој. Међутим, наглашено је да ће подршка тим елементима неминовно довести до тешке ситуације са којом смо сада суочени. У Југославији смо барем остварили неке војне ефекте, док од ЕАМ нисмо заузврат добили ништа осим муке и проблема.
4. Наша политика за будућност југоистока је садржана у предлогу да се формира конфедерација балканских држава, али Руси су били изричито против, сматрајући да би се на тај начин формирала cordon sanitaire против њих.
5. Руски историјски интерес на Балкану се одувек манифестовало у одлучном спречавању да било која велика сила доминира овим подручјем јер би то представљало претњу за њихове стратешке интересе. На пример, у другој половини 19. Века , када је Отоманска Империја била на издисају, Русија и Аустро-Угарска империја су од савезништва прешле у отворено ривалство због контроле на Балкану. Конкретније, њихова идеја из 1878 о стварању „велике Бугарске“ преко које би Русија изашла на Егеј, водило је удруживању Велике Британије и Аустроугарске како би се онемогућило ширење њеног утицаја на Југо-источну Европу. Даље, анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске и балкански ратови 1912-1913 су такође били потези Русије и Централних Сила због Балкана. И сада, Совјетска влада наставља Руску традиционалну политику, па је сасвим природан потез да она поново тежи да оствари доминирајући утицај на Балкану – и нема сумње да они покушавају да то остваре на исти начин – формирањем Влада које ће бити њима подређене. Оно што је сада другачије је то да смо у 19 веку имали Аустро –Угарску као савезника да се супротставимо тим мерама, док сада немамо никога на кога можемо рачунати да ће нас подржати.
6. Следи, колико се до сада може проценити, листа жеља и намера Совјета према различитим балканским државама:
У Румунији, након што су припојили жељене територије, потребна им је пријатељска Влада преко које ће остварити значајан утицај. Пошто тамо нема укорењеног комунизма и анти-руско осећање је доминантно,али ако Румуни одбију услове предаје то би могло резултовати тежим условима и морали би створити Владу подређену Совјетима.
У Југославији, Тито, захваљујући сопственим напорима и нашој помоћи,ће вероватно бити владајућа сила, без обзира да ли ће то доћи – или не- као последица рата против Србије. Велика је вероватноћа д а Црвена Армија дође у контакт са Партизанима што ће дефинитивно учврстити његов положај.
...
12. Независно од онога што је урађено у случају Грчке, да ли постоје неке опште мере које можемо предузети да би се спречило ширење совјетског утицаја на Балкану? У наставку следе алтернативе које су нам располагању да се прилагодимо проблему увек имајући у виду да не смемо у овом приказу претеривати у степену у коме су наши интереси угрожени и не би смо смели да прерано прибегнемо мерама које могу убрзати отворени конфликт са Совјетима:
А) Отказати нашу подршку комунистичким и повезати се са умеренијим елементима – Предлог да откажемо подршку Титу сада или у догледној будућности не долази у обзир. У Албанији би могли да откажемо подршку комунистима, али опет, они чине једини покрет отпора који прави сметње Немцима....
Б) Дати пуну подршку свим „комунистичким“ елементима да би смо их усмерили у нашем правцу и удаљили од Руса – Ово би значило повлачење наше подршке југословенском и грчком краљу и њиховим владама. То би можда било могуће, иако веома тешко, у случају Југославије, а катастрофално у случају Грчке. Предност у подршци Титу је та што ћемо гурати вероватног победника и учинити мањом потребу да се окреће Русима за помоћ и подршку. Недостаци су очигледни. Такође, у садашњем тренутку није могуће дати искључиву подршку ЕАМ, када је Премијер (Черчил) направио договор да се њени представници прикључе Влади а ЕЛАС да се прикључи Националној Армији.
В) Понудити Совјетској Влади идеју налажења заједничке формуле да се не би приступало површно балканској политици – такав „самоодричући акт“ би био јако тежак за нас с обзиром да смо врло активно учествовали у југословенској и грчкој унутрашњој политици, због тога нисмо вољни да од тога одустанемо.Такође, без сумње желимо да задржимо могућност да у Бугарској имамо свој глас када за то дође време. Што се тиче нагодбе коју се надамо да ћемо остварити са Совјетима где бисмо Румунију препустили Совјетском вођству, док би она нама препустила вођство у Грчкој – то би се спроводило само у ратним условима. Мало је вероватно да било ко од нас би желео да се тај договор настави након Мировног споразума или да се прошири на друге балканске земље, а имајући у виду обострани интерес у обликовању будуће политике на Балкану као целине.
Г) – 1- Да усредсредимо наш утицај на Балкану учвршћивањем наших позиција у Грчкој и Турској и подстакнемо и искористимо Грчко-Турско пријатељство као најважнији фактор у Југоисточној Европи и Источном Медитерану, и
- 2- Да, док избегавамо да отворено изазивамо Русе по питању Југославије, Албаније, Румуније и Бугарске, искористити за нас сваку повољну прилику која нам се укаже да ширимо британски утицај – Ово последње може од случаја до случаја значити комбинацију А и Б предлога у зависности од околности које буду владале у датим земљама.
13. Од предложеног, чини се да је опција Г једина погодна у садашњим околностима и онима који ће превладати након рата. Г-2- захтева опрезно вођење, нарочито од стране Управе за Политичко Ратовање како би се избегао конфликт са Совјетима, и он неће остварити тренутне ефекте. Међутим, ова политика би дугорочно требало да буде ефектна утолико више што у свим овим земљама има доста елемената који су преплашени од руске доминације и који ће нестрпљиво чекати реафирмацију од Велике Британије. Ово се свакако односи вероватно и на Тита лично. Г-1- политика отвара много захтевније задатке и директнији политички карактер.
....
Ово је комплетан документ (осим 3 пасуса који се тичу Турске, Грчке и Бугарске). Многима је вероватно познат један део - ставка 2 Анекса је цитирана у књизи Дејвида Мартина, Мрежа Дезинформација.
Ентони Идн је, иначе, био главни заговорник политике јачег ослона на Совјете у оквиру савезничке коалиције, док је Черчил јачи ослон тражио у САД. Стога су Иднови извештаји и меморандуми у вези са Совјетима увек били претерано оптимистични и далеко од реалности.
Меморандум Ентони Идна Ратном Кабинету
CAB 66/51/4 WP(44)304
07 June 1944
У последњих неколико месеци постао сам узнемирен развојем догађаја који показују намере Совјетске Владе да остваре доминантан утицај на Балкану. Сходно томе, тражио сам од Форин Офиса да прикупе доказе које поседују о овим Совјетским намерама и начинима којима то желе да постигну. Такође сам тражио њихово мишљење да ли би њиховој политици требало да прилагодимо нашу политику и наше војне планове за каснију фазу рата, и ако је то случај, на који начин (да је прилагодимо)
2. Форин Офис је припремио своје виђење по овом предмету и тај материјал ја сам послао на разматрање колегама у ратном кабинету.
3. У проучавању овог предмета, морамо се дистанцирати од претпоставке да је, на Балкану, неизбежан сукоб интереса двеју сила, који ће довести, пре или касније до отвореног конфликта. Уколико покажемо Совјетима да сматрамо да је сукоб интереса две Силе неизбежан, Руси – који овде имају све адуте – могли би да приступе проблему са истом претпоставком. Не би требало да оклевамо да јасно кажемо да имамо специјалне интересе у Источном Медитерану, а тиме и у Турској и Грчкој, и свакако другде на Балкану; али у јачању нашег утицаја морамо бити веома пажљиви како бисмо избегли утисак директне провокације.
АНЕКС
1. У разматрању Совјетске политике на Балкану у почетку се мора разграничити шта се подразумева под „комунизацијом Балкана “ а шта под термином „ширење совјетског утицаја “ у тим земљама. Врло је неизвесно да ли актуелни догађаји представљају промишљену „комуизацију“ Балкана. Тачно је да су вође покрета отпора у Југославији, Грчкој и Албанији комунисти и да ккористе свој утицај да шире идеолошке теорије у областима под њиховом контролом, али то није исто што и систематски покушај неке цетралне организације да „комунизира“ цело полуострво. Такође се ни Совјети не могу оптужити да отворено организују ширење комунизма на Балкан. Ширење Руског утицаја је, пак, потпуно друга ствар и то је ствар која нас сада много више забрињава. Руси, уопштено говорећи, желе доминантну позицију у југоисточној Европи и у том смислу користе комунистички вођене покрете у овим земљама, али као средство да дођу до тог циља, а не нужно као циљ само по себи. Совјетска влада подржава ове елементе не толико због идеолошких разлога, већ више због тога што су на те групе остварили најјачи утицај и због тога што се они енергично одупиру Осовини.
2. Ако некога треба кривити за то што су комунисти у Југославији и Грчкој сада најмоћнији елементи, то смо онда ми сами. Совјети су само седели и гледали како други обављају посао за њих. Тек када смо почели да „кочимо“ ове покрете (настављајући да признајемо Краља Петра и Михаиловића и заузимајући чвршћи став према ЕАМ у Грчкој), они су отворено показали за шта су заинтересовани.
3. Треба се подсетити да када се о партизанима и ЕЛАС први пут говорило Форин Офис је често указивао на супротност између краткорочних и дугорочних циљева. Било је јасно да ће подршка партизанима имати највеће војне ефекте док је изгледало да је ЕАМ најперспективнији покрет у Грчкој. Међутим, наглашено је да ће подршка тим елементима неминовно довести до тешке ситуације са којом смо сада суочени. У Југославији смо барем остварили неке војне ефекте, док од ЕАМ нисмо заузврат добили ништа осим муке и проблема.
4. Наша политика за будућност југоистока је садржана у предлогу да се формира конфедерација балканских држава, али Руси су били изричито против, сматрајући да би се на тај начин формирала cordon sanitaire против њих.
5. Руски историјски интерес на Балкану се одувек манифестовало у одлучном спречавању да било која велика сила доминира овим подручјем јер би то представљало претњу за њихове стратешке интересе. На пример, у другој половини 19. Века , када је Отоманска Империја била на издисају, Русија и Аустро-Угарска империја су од савезништва прешле у отворено ривалство због контроле на Балкану. Конкретније, њихова идеја из 1878 о стварању „велике Бугарске“ преко које би Русија изашла на Егеј, водило је удруживању Велике Британије и Аустроугарске како би се онемогућило ширење њеног утицаја на Југо-источну Европу. Даље, анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске и балкански ратови 1912-1913 су такође били потези Русије и Централних Сила због Балкана. И сада, Совјетска влада наставља Руску традиционалну политику, па је сасвим природан потез да она поново тежи да оствари доминирајући утицај на Балкану – и нема сумње да они покушавају да то остваре на исти начин – формирањем Влада које ће бити њима подређене. Оно што је сада другачије је то да смо у 19 веку имали Аустро –Угарску као савезника да се супротставимо тим мерама, док сада немамо никога на кога можемо рачунати да ће нас подржати.
6. Следи, колико се до сада може проценити, листа жеља и намера Совјета према различитим балканским државама:
У Румунији, након што су припојили жељене територије, потребна им је пријатељска Влада преко које ће остварити значајан утицај. Пошто тамо нема укорењеног комунизма и анти-руско осећање је доминантно,али ако Румуни одбију услове предаје то би могло резултовати тежим условима и морали би створити Владу подређену Совјетима.
У Југославији, Тито, захваљујући сопственим напорима и нашој помоћи,ће вероватно бити владајућа сила, без обзира да ли ће то доћи – или не- као последица рата против Србије. Велика је вероватноћа д а Црвена Армија дође у контакт са Партизанима што ће дефинитивно учврстити његов положај.
...
12. Независно од онога што је урађено у случају Грчке, да ли постоје неке опште мере које можемо предузети да би се спречило ширење совјетског утицаја на Балкану? У наставку следе алтернативе које су нам располагању да се прилагодимо проблему увек имајући у виду да не смемо у овом приказу претеривати у степену у коме су наши интереси угрожени и не би смо смели да прерано прибегнемо мерама које могу убрзати отворени конфликт са Совјетима:
А) Отказати нашу подршку комунистичким и повезати се са умеренијим елементима – Предлог да откажемо подршку Титу сада или у догледној будућности не долази у обзир. У Албанији би могли да откажемо подршку комунистима, али опет, они чине једини покрет отпора који прави сметње Немцима....
Б) Дати пуну подршку свим „комунистичким“ елементима да би смо их усмерили у нашем правцу и удаљили од Руса – Ово би значило повлачење наше подршке југословенском и грчком краљу и њиховим владама. То би можда било могуће, иако веома тешко, у случају Југославије, а катастрофално у случају Грчке. Предност у подршци Титу је та што ћемо гурати вероватног победника и учинити мањом потребу да се окреће Русима за помоћ и подршку. Недостаци су очигледни. Такође, у садашњем тренутку није могуће дати искључиву подршку ЕАМ, када је Премијер (Черчил) направио договор да се њени представници прикључе Влади а ЕЛАС да се прикључи Националној Армији.
В) Понудити Совјетској Влади идеју налажења заједничке формуле да се не би приступало површно балканској политици – такав „самоодричући акт“ би био јако тежак за нас с обзиром да смо врло активно учествовали у југословенској и грчкој унутрашњој политици, због тога нисмо вољни да од тога одустанемо.Такође, без сумње желимо да задржимо могућност да у Бугарској имамо свој глас када за то дође време. Што се тиче нагодбе коју се надамо да ћемо остварити са Совјетима где бисмо Румунију препустили Совјетском вођству, док би она нама препустила вођство у Грчкој – то би се спроводило само у ратним условима. Мало је вероватно да било ко од нас би желео да се тај договор настави након Мировног споразума или да се прошири на друге балканске земље, а имајући у виду обострани интерес у обликовању будуће политике на Балкану као целине.
Г) – 1- Да усредсредимо наш утицај на Балкану учвршћивањем наших позиција у Грчкој и Турској и подстакнемо и искористимо Грчко-Турско пријатељство као најважнији фактор у Југоисточној Европи и Источном Медитерану, и
- 2- Да, док избегавамо да отворено изазивамо Русе по питању Југославије, Албаније, Румуније и Бугарске, искористити за нас сваку повољну прилику која нам се укаже да ширимо британски утицај – Ово последње може од случаја до случаја значити комбинацију А и Б предлога у зависности од околности које буду владале у датим земљама.
13. Од предложеног, чини се да је опција Г једина погодна у садашњим околностима и онима који ће превладати након рата. Г-2- захтева опрезно вођење, нарочито од стране Управе за Политичко Ратовање како би се избегао конфликт са Совјетима, и он неће остварити тренутне ефекте. Међутим, ова политика би дугорочно требало да буде ефектна утолико више што у свим овим земљама има доста елемената који су преплашени од руске доминације и који ће нестрпљиво чекати реафирмацију од Велике Британије. Ово се свакако односи вероватно и на Тита лично. Г-1- политика отвара много захтевније задатке и директнији политички карактер.
....
Ово је комплетан документ (осим 3 пасуса који се тичу Турске, Грчке и Бугарске). Многима је вероватно познат један део - ставка 2 Анекса је цитирана у књизи Дејвида Мартина, Мрежа Дезинформација.
Ентони Идн је, иначе, био главни заговорник политике јачег ослона на Совјете у оквиру савезничке коалиције, док је Черчил јачи ослон тражио у САД. Стога су Иднови извештаји и меморандуми у вези са Совјетима увек били претерано оптимистични и далеко од реалности.
