[смедерево]

[смедерево]

Изјава-саслушање окривљених монаха-клирика
Део окривљених монаха-клирика поднео епархијској комисији за саслушање своју саборну и једнодушну изјаву у писаној форми

Део избеглог монаштва Епархије рашко-призренске (свештенослужитељи, тј. свештеномонаси и свештенођакони, свеукупно њих 17 на броју) позван је, актом привременог Администратора Епархије рашко-призренске, Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија да, на основу чл. 218 Устава СПЦ и ст. 3. чл. 67. Правила и поступка за црквене судове СПЦ, да 6. и 7. септембра 2010 предстану саслушању у црквено-судском поступку, који је против њих поведен због њихових наводних канонских преступа.


Сви свештенослужитељи, осим бившег настојатеља манастира Светих Архангела код Призрена, јеромонаха Бенедикта, појавили су се 6. септембра у 10.00 часова у просторијама ЕУО, намерени да заједнички приступе саслушању о јединој конкретној кривици која им се, актом Митрополита Амфилохија ставља на терет, тј. “самовољног иступања из манастира и приватног настањивања“, јер су заједнички, и из истог разлога, своје манастире и напустили, избегавши из Епархије рашко-призренске.

На основу чл. 65 и чл. 67 Правила и поступка за црквене судове Српске православне цркве, позвани свештенослужитељи припремили су своју заједничку писану изјаву-саслушање. По доласку у просторије ЕУО у манастиру Грачаница дочекала их је трочлана комисија у саставу: Јереј Сава Шмигић, секретар ЕРП, протојереј-ставрофор Милија Арсовић, архијерејски намесник косовско-митровачки и протосинђел Јован Јеленков, настојатељ манастира Црна Река.

Председник комисије за саслушање, јереј Сава Шмигић саопштио је присутним свештенослужитељима да су позвани да одговоре на питања која су, по њиховом мишљењу, од важности за даље вођење поступка. На питања, одштампана на претходно припремљеним формуларима требало је, индивидуално, одговорити у писаној форми, читким рукописом, за време које је комисија одредила, након тога гласно прочитати и потписати. Строго је забрањено међусобно комуницириати, као и одговарати и писати нешто што не садрже постављена питања. Присутни монаси нису могли да се отргну осећају да читав поступак почиње да личи на једну надреалистичну мешавину удбашко-ислеђивачког понашања и испитног студентског рока.

Будући да је у позиву на саслушање била наведена само једна кривица, “самовољно иступање из манастира и приватно настањивање“, присутна братија је на ту оптужбу и одговорила, саборно и једнодушно, у писаној форми, а у складу са чл. 65 и чл. 67 Правила и поступка за црквене судове Српске православне цркве, јер послани акт Митрополита-Администратора није садржавао позив ни за какву другу конкретну кривицу.

Иако наведена изјава-саслушање није никаква оптужница, како жели да је представи информативна служба ЕРП на свом сајту, него једно сагледавање читаве ситуације и предлога за једно хришћанско разрешење, очигледно је да ће и она да послужи за даљи притисак над избеглим монаштвом и њихово црквено-судско гоњење, јер поменута изјава ЕРП инфо-службе ни као могућност не помиње окончање црквено-судског поступка (што је једна од могућности наведених у Правилима за црквене судове СПЦ) што значи да је пресуда већ донесена.

Да би српска јавност имала јаснији увид у наведену изјаву-саслушање окривљеног монаштва, доносимо је у прилогу.



ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ,
МИТРОПОЛИТУ АМФИЛОХИЈУ,
АДМИНИСТРАТОРУ ЕПАРХИЈЕ РАШКОПРИЗРЕНСКЕ

Ваше Високопреосвештенство благословите!

С обзиром да сте нам протеклих дана уручили позиве за саслушање на црквеном суду Епархије рашко-призренске, одазивамо се том позиву саборно и заједнички, исто онако како смо наше манастире и напустили (подсећамо-пре тога од Вас просећи канонски отпуст). У складу Правилима и поступцима за црквене судове Српске православне цркве, чл. 65 и чл. 67, наше саслушање Вам достављамо у писаном виду.

У позиву који сте нам упутили експлицитно је наведена управо само та кривица односно нашег самовољног (условно речено) иступања из манастира и приватног настањивања. Будући да остале кривице нису уопште наведене, већ се паушално помињу остале кривице, што Вам не замерамо, јер знамо да осталих кривица и нема, а и да наведена није наша кривица, те уколико их било ко у будуће и буде навео, сматраћемо их плодом нечије осветољубиве маште, несвојствене духовним и црквеним лицима, еванђелски неутврђене, које самим тим, као непостојеће, не потребују наш одговор, правдање, нити било какву одбрану. Сложићете се да је бесмислено саслушавати и испитивати некога о умишљеним и непостојећим кривицама, јер би свако сведочење о њима било фиктивно, самим тим и лажно, баш као и саме неутемељене оптужбе.

Из аспекта црквено-правног устројства наше Цркве, уколико тај поредак разматрамо у духу оне вечне еванђелске правде, остала је само једна једина оптужба коју сте и навели у позиву упућеном нама, а то је наше напуштање манастира без Вашег допуштења, које смо пре тога, благовремено и искрено од Вас молили.

Из ова два наведена разлога, а то је јединствена оптужба и кривица којом све нас теретите, као и чињеница да је наше напуштање било јединствено, у смислу разлога и начина, ми Вам наш одговор достављамо у писаном облику као јединствено и усаглашено сведочење и одбрану свих нас поводом наше „кривице“, због које намеравате да нас црквено-судски процесуирате.

Најпре, по ко зна који пут изражавамо дубоко жаљење што сте одлучили да настали проблем решавате црквено-судским путем и сматрамо да је то пораз сваке хришћанске љубави, о којој је наш народ у Вашим беседама навелико и нашироко слушао, годинама и деценијама. Зашто смо баш ми, монаси ЕРП верни Христу, Коме смо рукама нашег старца душе своје положили у најсветијем монашком и ангелском чину и образу, изузети од те хришћанске љубави, која се у Вашим беседама на тему љубави изливала често и на људе ван Цркве и спасења у њој, попут Ваших речи на ручку после хиротоније владике Јована Пурића у Подгорици 2004.год, упућене присутном хоџи, коме рекосте да су и они (муслимани) „под капом Аврамовом“, алудирајући притом да смо и са њима у некаквој братској љубави и свези, или током међуверске конференције у Пећи 2006. године када сте Албанце муслимане назвали „вечном сабраћом“?

Годинама након тога у тој Вашој свези љубави не нађе се место само за нас неколико десетина монаха и монахиња из ЕРП. Жао нам је што сте уопште и направили проблем не дајући нам канонске отпусте, па га још и црквено-судски претресате и „решавате“. Уколико следимо начела духовног светила наше Цркве, светог Јустина Ћелијског, подсетићемо се његових речи које кажу: „Света Србија ради чега живи? – Да служи Господу Христу, да служи једноме истинитом Богу… да служи вечној Христовој правди, да одбаци све људске лажне такозване правде. Да служи Христовој истини, јединој вечној истини, јединој непролазној истини, јединој бесмртној истини, а да одбаци и одрекне маскиране истинице, маскиране лажи.“

Ево, ове речи предлажемо нама и Вама, као темељ за суђење било коме о било чему, сваком суду у свима световима, јер у свима њима је Христос и Његова правда увек непогрешиво мерило свих наших правдица и правица. Следећи овај непогрешиви канон неба и земље и свега што је у њима, ми Вас питамо, да ли је у хаосу и муци насталој у ЕРП од 13. фебруара о.г. заиста могуће „терати мак на конац“ и допустити себи такав луксуз као што је канонско-правна, законско-књижевничка ситничавост по питању давања или недавања канонског отпуста, и подизања оптужби на црквеном или било ком суду због одласка без њих?

Јер „као што је устројство и неизмењива лепота под влашћу поретка, тако је беспоредак и хаос узроковао у ваздуху буре, на земљи потресе, на мору бродоломе, у градовима и кућама расколе, у телима болести, у душама грехе“ (свети Григорије Богослов). Зато се упитајте, Ваше Високопреосвештенство, да ли можда истеривањем ове и овакве „правде“ у ЕРП не истерујете из те Епархије и из наше Цркве и ону вечну Божију правду, оваплоћену у Христу Богочовеку?

Неће ли можда та правда бити иста она јудејско-првосвештеничка и пилатовска, купљена за тридесет сребреника, која је распела Сина Божијег на крсту? Нека Вам одговори на ова питања буду основа за суђење нама, у противном Ваш суд нама, биће Ваша осуда и пресуда себи, пред Богом и пред народом! Нама је после свих ових дешавања и свих Ваших „доброжелатељних“ писама немогуће поћи на Ваш суд, а не поновити речи светог Златоуста: „Коме да идем? Непријатељима мојим или судијама?… сада су противници моји судије мени, и они хоће не да се суде са мном него да ми суде.“ Не би ли те речи могао да понови и наш отац, владика Артемије, кога посласте у прогонство и лишисте епископске катедре без кривице (сећамо се још речи изречене пре неколико месеци о добром, радном, вредном, честитом… владики Артемију), без канонске осуде, по оптужници толико лажној (оно што прочитасмо у жутим новинама Прес) колико је, по речима псалмописца, исток далеко од запада.

Не поредећи нас и нашу недостојност, па чак ни владику Артемија, са тим великим светилом Цркве, светим Златоустом, а ипак користећи се његовим голготским искуством, у неколико сличном нашем, а засигурно сличним ономе који проходи наш Старац, ми само следимо савет светог Григорија Богослова, који вели : ” Учити друге – велика је ствар, али учити се од других – безопасно је дело.“

А да ли, трагајући о смислу и пореклу овог црквено-судског поступка, којим нам се прети, да не поновимо и речи истог светог Григорија, који вели : „Немогуће је потпуно схватити крај, ако се претходно не истражи узрок.“ Наиме, у Вашем позиву на судско саслушање који сте нам упутили, навели сте да смо својим одласком прекршили 21. канон Светог Седмог Васељенског Сабора, а тај канон у целости гласи: „Монах или монахиња не треба да остављају свој манастир и прелазе у други. Ако се то догоди, потребно је указати му гостопримство, али не треба га примати без дозволе игумана.“ С обзиром да је ова канонска одредба кратка, јасна и недвосмислена, уколико је применимо на наш случај, видећемо да је кривица за коју нас оптужујете и стављате је на нашу савест у самој ствари непостојећа, с обзиром на специфичне околности у којима смо ми напустили своје манастире. Пре свега канон се односи на монахе и монахиње који су напустили манастир без дозволе настојатеља, тј. старешине. У нашем случају братства четири манастира ЕРП су напустила обитељи заједно са својим старешинама, а то су : Црна Река, Свети Архангели, Богородица Браинска и Девине Воде. Јасно је из овога да су монаси имали благослов свог старешине да напусте манастир будући да су и сами настојатељи учинили исто. Ту се подразумева и настојатељ манастира Сочаница, јеромонах Евтимије, јер је бесмислено доказивати да има сопствени благослов за напуштање манастира.

Поред наведених појашњења додајемо да су јеромонаси Максим (Сопоћани) и Агапит (Бањска), као и монаси Пајсије (Сопоћани) и Леонтије (Бањска) избачени из својих манастира од стране тадашњих и тренутних настојатеља, мимо званичне (незваничних је било од еп. Теодосија) дозволе, акта или благослова надлежног администратора Епархије. Овде видимо на делу да је у ЕРП усред овог смућења које и даље траје, након неправедног, неканонског смењивања владике Артемије, бесмислено и немогуће истеривати некакав канонски поредак и спроводити некакав јуридички, нецрквени пуританизам, или схоластичку каузалност, јер очигледно је да ствари нису „црно-беле“ и да је усред насталог беспоретка немогуће очекивати апсолутно и акривијско придржавање, а још мање примењивање канона. Канони су, наиме, писани за нормалне и редовне услове и прилике који треба да владају у Цркви.

Још ћемо напоменути да ми нисмо примљени ни у један манастир, тако да ни једном старешини нисмо правили проблеме и сметње. Таквог гостопримства, које, иако се помиње у овом канону (да монаси, макар привремено, не би били присиљени да се потуцају и настањују приватно), ми смо лишени, будући да упорно одбијате да нам дате канонски отпуст у хајци коју сте повели на нас, уз подршку Ваших синодских једномишљеника, а у форми претњи и застрашивања осталих архијереја, особито оних који су евентуално имали жељу да нам укажу гостопримство до окончања ове агоније, за коју сте Ви лично одговорни, Вашим упорствовањем у не давању канонских отпуста нама и обележивању нас као секташа.

Уколико нас сматрате секташима у смислу нашег непристајања(!) на Вашу екуменистички подупрту реторику, којом сте пред нама оправдавали долазак римског папе и свега што такав релативистички и слободоумни приступ животу наше Цркве носи, ми ћемо ту етикету од Вас „даривану“ са радошћу носити. Ипак, у том светлу гледано, какво поверење у Вас и Вашу правду од нас очекујете, осим оне горепоменуте, Светог Златоуста?

Свакако овде не пренебрегавамо члан 208. устава СПЦ о уређењу манастира, по коме је врховни старешина свих манастира надлежни архијереј, а настојатељ је практично његов заменик. Из тог разлога сте Ви били благовремено обавештени о нашој намери, будући да смо регуларним путем тражили канонски отпуст. Ипак, у преводу Свештених Канона Цркве еп. Атанасија Јефтића наилазимо и на фусноту у којој се појашњава овај канон. У том појашњењу наводи се потреба пријема и гостопримства монаха који су напустили свој и дошли у други манастир, како не би у противном били принуђени да попут нас бораве у свету.

Наш боравак по светским насеобинама, а не манастирима, последица је горепоменуте хајке коју против нас водите, медијски и канонски, а део те хајке је и сам овај црквено-судски процес у који нас увлачите. Позивајући се на Правила аскетска светог Василија Великог, аутор поменутог појашњења још каже да овај канон не важи, тј. монах може и без допуштења настојатеља да напусти манастир уколико се „духовно у њему штети“. Истини за вољу, уколико Вам је до ње стало, признаћете да је тешко наћи неку духовну корист у манастирима где је уместо предходног мира и поверења које је владало у односу на надлежну црквену, епархијску администрацију, од фебруара 2010. завладао неспокој, разочарење и немир, који се пренео и на унутрашњи манастирски живот.

Тај немир је посебно био изражен у манастирима где је по питању неканонских промена у епархијској управи ЕРП било подељених мишљења, ту је долазило и до физичких обрачуна иницираних од стране појединих Ваших „бранитеља“ и „заступника“ из редова монаха који су остали у ЕРП, да под Вашим руководством чувају манастире. Уколико Вам се тиме још увек нису похвалили, ево ми Вас о таквој „усрдности“ и „јунаштву“ поменутих обавештавамо и поручујемо Вам да се у таквим околностима и боравку у њима духовна корист не назире ни у траговима.

Као решење целокупне смутње коју покушавате да разрешите, по нама на погрешан, црквено-судски начин, ми Вам опет и опет предлажемо најједноставније решење, а то је:

1. Да повратите поредак и стање у Епархији рашкопризренској, који су владали до 13. Фебруара 2010. године, или

2. да нам доделите канонске отпусте за ма коју епархију наше Светосавске Цркве, уколико Вам Ваша увереност и утврђеност у ставу да смо ми секташи то дозвољава.

Уколико у њој устрајете ми можемо само поновити речи, такође прогоњеног, светог Григорија, који је рекао: „себе предајемо на суд непријатељима, да бисте ви и даље били и остали посрамљени и побеђени, када вас наша болест (шта је туђије од овога?) убеди у наше здравље“.

Сматрамо да је та Ваша мисао о нашем „секташењу“ извор нашег међусобног неразумевања и да ће она остати камен спотицања у ма ком и ма каквом Вашем покушају да настали проблем решите, особито Вам ту неће помоћи црквено-судско, полицијско-бирократско потезање канона и правила, јер шта је то што је рађено по канонима и правилима у ЕРП од 13. фебруара до данас, и зашто поштовање канона и правила очекујете само од нас, а не и од иницијатора смутње у ЕРП, за коју сте и сами највећим делом одговорни, а у чијем деловању се могло видети фрапантно кршење и канона и устава СПЦ?

Сматрамо да такво постављање ствари по питању нашег одласка, од ког само Ви правите проблем, па га још преносите на црквено-судски терен, и то упорним одбијањем канонских отпуста, неће као исход имати никакву правду и правичност у свом разрешењу, уколико разрешења уопште буде било. Ипак тешко да ће било каквог, особито не црквоградитељског, људског, понајмање еванђелског решења уопште и бити, ако се буде оно тражило по канонима и уставним параграфима, толико погаженим и пониженим у ЕРП у протеклих неколико месеци.

Зато од Вас очекујемо, ако заиста мислите оно „ласно ћемо ако јесмо људи “, како умете и сами да кажете „комшијама“ Шиптарима и уколико „будемо људи“ како је говорио блаженопочивши и непоновљиви Патријарх Павле, да нам дате канонске отпусте, како би после ове вишемесечне агоније, која се, не нашом кривицом, продужава на општу саблазан нашег народа, коначно пронашли мир у неком манастиру, макар он био и у предграђу ма које епархије у којој се поштује предањски богослужбени и сваки други поредак, уколико већ сматрате да ћемо у Србији, како рекосте, не једном „отварати нова секташка жаришта“.

Овим ћете прекратити и сваки, увек мучни судски поступак, као идаље компликовање, већ сложене ситуације у ЕРП, за коју сте тренутно одговорни, како би у миру и јединству сви наставили своје служење у јединоспасавајућој Православној Цркви Божијој. Да је ово једини пут до решења нарушеног мира и покиданих свеза хришћанске љубави, како у ЕРП, тако и сваког од нас појединачно, доносимо Вам и речи горепоменутог светог Григорија, који о љубави вели: „Она наличи растињу које, ако насилно погазимо, а потом удовољимо њиховој слободи(!), поново се разбокори и врати у пређашње, непогажено, стање. Тиме растиње показује својство по коме га насилно можемо поломити и погазити, али га не можемо исправити.“

Ето, у Светим Оцима, благогласним трубама Духа Светога, вазда налазимо на путоказе и указања: који су то путеви живота, а који су путеви смрти; који су то путеви мира, а који путеви раздора, на Вама је одговорност избора, а наш избор је од почетка прогона нашег Старца, а тиме и нас самих јасан, јер се надамо да сте: “ закључили да ћемо ми у свему бити сагласни, мада вас је у то, бар мислим, уверило и ово што видите – и правдољубиви отац и благопокорни син заједно седе и угађају један другоме подстичући у вама ту искру побожности и једнодушности, каква је она по себи; нека вас у то убеди и ова реч.“(свети Григорије Богослов).

Остајући свагда верна чеда Светосавске нам мајке Цркве, просимо ваш Архијерејски благослов и целивамо Архијерејску десницу.

[Шумадинац]

Све се зна ко где како шта...

Ем Марко са Милојем и Миодрагом направише секту

Ем продаја земље косовским Албанцима и мућење са њима.

Шта'ш!

[смедерево]

[Шумадинац]

Ко су ти људи? Која је то црква?

[смедерево]

Веома забрињавајућа посета патријарха Загребу !!!
Патријарх сматра нормалним заједничке молитве, једино му сметају Срби верници, које пежоративно назива „зилотима“

Патријархов интервју за Хрватску радио-телевизију

Недавна посета Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода Загребу била је препуна порука. Због немогућности да у једном краћем тексту буду приказане све, осврнућемо се само на неке од њих. Највиши представници Српске Цркве (заправо већ фамозни Тријумвират тзв. Јустиноваца) неодступно воде СПЦ „широким путем“ екуменизма, папизма, међурелигијског и међуконфесионалног општења, уствари једног религијског синкретизма, који значи релативизацију и мешање свих религија и религијских идеја. Посета Патријарха српског Иринеја и чланова Светог Синода Загребу, и њихови сусрети на Каптолу са највишим папистичким прелатима у Хрватској, били су само још једна екуменистичка фиеста. Нема сумње, међутим, да је и ова посета била у служби припреме терена за долазак Папе у Србију.


Интересантно је приметити да се у пратњи Патријарха и овај пут налазио неизбежни Епископ бачки Иринеј Буловић. Његово присуство било је веома запажено и приликом посете Патријарха Иринеја Бечу и фондацији Про Ориенте, септембра 2010, као и приликом паљења свећа у јеврејској Синагоги децембра 2010, такође и у многим другим приликама. Епископу Бачком није ово прва посета Загребу. У Загребу, код своје браће паписта, носилац кардиналског прстена, г-н Буловић често је и радо виђен гост. Приликом таквих посета са особитим расположењем позира испод слике надбискупа геноцида Алојзија Степинца. Једна од таквих прилика може се видети на слици у прилогу.

Овога пута г-н Буловић повео је и највишу делегацију Српске Цркве на ноге папистичким прелатима у Загребу. Повео је сада г-н Буловић на поклоњење Загребу надбискупа геноцида Алојзија Степинца највише представнике Српске Цркве. И опет је уследило неизбежно фотографисање испод слике Степинца. Као нека врста овере њиховог присуства, гаранције договореног, прожимања великодостојника Српскце Цркве присуством Степинчевог духа и идеологије. Да ли случајношћу треба сматрати чињеницу да су српски Епископи посађени баш испод ногу Алојзија Степинца (видети фотографију)? Свакако све пре, само не случајношћу. Нису ли се још једном, и на овај начин, папски прелати из Хрватске наругали Србима и Српској Цркви?

Хрватски медији посветили су велику пажњу посети великодостојника Српске Цркве. Хрватска радио-телевизија емитовала је емисију посвећену овој посети (видети у наставку видео-снимак), у оквиру које је емитован интервју Патријарха Иринеја (10:50-24:48). Можда је утолико интересантније погледати овај интервју, јер је дат за хрватску јавност, и свакако без перспективе да буде пренет у српским медијима. У њему се види како се Патријарх српски опходио у разговору са представницима папске јереси, имајући, претпоставља се, на уму жртве у Јасеновцу као и по другим стратиштима у Хрватској током Другог светског рата, такође и геноцид над Србима настављен током 90-их година прошлог века, уз то и непрекидни ток покатоличавања Срба и њиховог насилног или перфидног превођења у папизам, на територији данашње државе Хрватске. Вреди погледати овај значајни интервју Патријарха и да се види колико су му одговори садржајни, храбри, надахнути.

Већ на самом почетку интервјуа, одговарајући на питање о утисцима након сусрета са Председником и Премијером Хрватске као и кардиналом Бозанићем, Патријарх је самоуверено изјавио да се ради о људима који су „дорасли времену и проблемима нашег времена“! Из Патријархових изјава и наступа сасвим је јасно да он Римокатоличку верску заједницу сматра – Црквом! То је, међутим, нова наука и страна учењу Православне Католичанске Цркве. Црква је већ вековима без сумње и дилеме чврсто на ставу да је Папизам – јерес. То је изражено много пута до сада на Саборима Православне Цркве, кроз саборске Одлуке, Посланице, Исповедања вере, у списима светих Отаца током протеклих десет векова. У крилу Цркве током 20-ог века, међутим, појавила се нова наука, нова јерес – Екуменизам, који хоће не само Паписте, него и Протестанте за Цркву, а такође и друге религије као легитимне путеве ка спасењу. Патријарх српски Иринеј је, по сопственом признању и сведочењу, присталица те нове јереси, чије нове догмате без зазора јавно исповеда. Заједно са Патријархом Иринејем носиоци те нове јереси у Српској Цркви и проповедници нових јеретичких догмата су већ познати Екуменистички Тријумвират, који се радо у јавности прикрива и маскира називом – „Јустиновци“.

Једини проблем Српске Цркве у Хрватској, сагласно Патријарху Иринеју, је – реституција! Сви они који нису спремни да поверују оваквој изјави, могу се томе уверити на видео снимку. Међутим, Патријарх Иринеј није хтео ни у том случају да се покаже као оштар и строг критичар, зато је настојао да и ту своју критичку (или „критичку“) изјаву ублажи, додајући да је то „проблем и у Србији“. Тако да заправо Срби и Српска Црква не уживају у Хрватској ништа лошији третман и статус од онога у Србији! Али, ни то није било довољно Патријарху Иринеју, ипак се изгледа много залетео са критикама и пребацивањима Хрватској, па је пожурио да дода, и даље правдајући Хрватску државу по том питању, да реституцију – „није ни лако спровести“! О покатоличавању Срба у Хрватској, перфидном и отвореном, о губљењу идентитета, о губљењу верника – већ деценијама заправо у Хрватској (да не говоримо овде о Другом светском рату, за шта рачуни још нису положени, јер је Хрватска из Другог светског рата изашла у победничком табору) – преласком из Православља у Папизам, од Патријарха се није могла чути ни реч. Ни тада, нити наравно у некој другој прилици.

Ми смо представници Цркве, и Православни и Римокатолици, продужује Патријарх. Том изјавом, међутим, тврдњом да је јерес – Црква и да су папистички јеретици – Црква, Патријарх Иринеј себе јасно и недвосмислено поставља изван Цркве. Јер, „шта има заједничко праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има верни с неверником?“, по учењу Цркве (2. Кор. 6, 14-15). Оваквим изјавама, заправо том науком, Патријарх Иринеј додатно отупљује већ довољно наркотизовану свест верних о својој Вери, о Цркви, о јереси…

И даље наставља врли Патријарх Српски: „Црква има много могућности да са своје стране допринесе миру и благостању света у коме живимо“! Али то није посланство Цркве! То није њена мисија у свету! То заправо није еванђелска наука, она због које се Христос оваплотио, и распет био на Крсту, Васкрсао и Вазнео се затим на небеса да би људску природу поставио са десне стране Бога и Оца! То јесте папистичка идеологија, страна Еванђељу, и чињеница је како је Православна свест у српског верника већ одавно промењена – да је у великој мери под утицајем папистичке, такође и протестантске, науке – али ипак је сувише када се такве речи слушају из уста Српског Патријарха! Те речи би свакако приличиле припаднику неке Службе (Тајне или Јавне), али никако не Епископу, наследнику светих Апостола, уз то и предстојатељу Помесне Цркве! Слично би се могло рећи и за изјаву – „Религија има велику моћ, велику могућност“. Тако не говори Православни Патријарх! Али и то је само показатељ у коликој мери је посветовњачење захватило поједине великодостојнике Српске Цркве. Они су се, оваквим и сличним изјавама и поступцима то недвосмилено показују, скоро у потпуности отуђили од Христове науке. Они више нису проповедници Христа! Пре би се могло рећи да су проповедници Новог Светског Поретка, и слуге његових носилаца.

На питање о односима Српске Цркве и Муслимана у Србији, Патријарх Иринеј храбро одговара: „Сем једног дела муслимана, где имамо мало проблема, иначе са већим делом, поготово са представницима Муслимана у Србији, у Београду, одржавамо врло коректне односе“! Са представницима Муслимана у Србији, вели Патријарх, одржавају „врло коректне односе“! Али, како са представницима Муслимана у Србији може имати „врло коректне односе“, када ти њему врли Муслимани на Косову и Метохији већ годинама (па и деценијама) врше не само физички него и духовни и културни геноцид над свим што је српско! Како може имати „врло коректне односе“ са Муслиманима у Србији, када ти исти Муслимани, и њихови врли представници, већ годинама раде на одвајању дела територије Србије, тј. Косова и Метохије, прогласивши га чак и независном државом! Или, што је изгледа вероватније – за Патријарха Српског Косово и Метохија нису више Србија, већ самостална и независна држава!

На питање пак да ли су односи Српске Цркве и Ватикана захлађени поводом шпекулација о (не)доласку Папе у Србију 2013, Патријарх Српски је то негирао, изјављујући да су ти односи „коректни и добри“. „Ми немамо проблема са Ватиканом, наставља Патријарх, мало у Православном свету постоји проблем са Русима, због Унијатства… који се мало рефлексује и на остале Православне Цркве“! Православни, дакле, немају проблема са Ватиканом, али Ватикан има проблема са Русима „због унијатства“; јер Руси ето још увек неће да прихвате и признају Унијате! Када би се нашло решење и за тај проблем са Русима, каже Патријарх, то би још више допринело „приближавању и бољим односима“.

Папа још није позван у Ниш 2013, али Патријарх уверава хрватску јавност да „смо управо донели одлуку да позовемо највише представнике других Цркава… у које рачунамо и Ватикан“.

Врло је занимљив био одговор Патријарха на питање – како би одговорио на предлог да заједно са кардиналом Бозанићем служи једну Литургију у Јасеновцу, па затим у Вуковару. Налазећи се у ситуацији да мора да одрекне могућност служења заједничке Литургије са кардиналом, што му је очигледно било више него непријатно, Патријарх просто умилним гласом, сервилно, помало и шеретски, изјављује да „ту имамо мало и канонске препреке“! Настављујући – при чему му је просто криво што постоје те неке „канонске препреке“, јер би он очигледно врло потрчао у сусрет папистима – додаје да „ми по неким одлукама и досадашњој пракси не можемо служити“, због чега му је види се врло нелагодно – „можемо бити присутни, каже, као што смо и врло често присутни на мисама… али не би могли при садашњем стању односа…“.

У реду, али да буде заједничка молитва, био је упоран водитељ?

„Ја лично не бих имао ништа против тога“, био је недвосмислен Патријарх, „али ми имамо зилота, који би то и те како искористили, што би се онда негативно одразило у народу…“.

За Патријарха Српског, дакле, Предање и учење Цркве, тако јасно изражено и кроз Одлуке и Каноне Васељенских Сабора – о забрани одржавања заједничких молитви са инославнима, са јеретицима – не значи више ништа! Он још једину препреку томе (што наравно не значи да га то омета у практивању заједничких молитава) види у постојању Православних верника који се томе противе; и које подругљиво назива „зилотима“! Да није постојања тих верника, вероватно би он и њему слични врло брзо стигли и до заједничке Чаше са папистима.

Ко би од те заједничке молитве пак имао користи? Да ли Јасеновачки мученици, и сви други сурово усмрћени Срби од стране хрватских усташа – међу којима је не мали број био и папскога клира – или пак сам Папа, који је бестијално прогласио Алојзија Степинца за свеца, ругајући се тако не само српским жртвама него читавом Православљу, питање је којим би се Патријарх морао позабавити.

На крају Патријарх Иринеј није пропустио да дода своју молитву за испуњење Еванђељских речи „да сви једно буду“, не знајући да је за постизање јединства са Христом, па самим тим и са Телом Христовим, Црквом, основна препрека то што Паписти проповедају лажнога, искривљеног Христа, а не Богочовека Христа, који је својим очовечењем исцелио људску природу и обоживши је отворио јој врата за бескрајна усавршавања, поставивши је „са десне стране Бога и Оца на престолу на небесима“. Управо то јој негирају Паписти, чега су затим по природи ствари и непричасни.

[смедерево]

Годину Дана Касније…. Бриљантно Заташкана Трагедија На Црквеном Имању У Јоханесбургу

ГОДИНУ ДАНА КАСНИЈЕ….
БРИЉАНТНО ЗАТАШКАНА ТРАГЕДИЈА
НА ЦРКВЕНОМ ИМАЊУ У ЈОХАНЕСБУРГУ

Синдром гласног ћутања
Настадао на црквеном имању у Јоханесбургу…
Речи: скандал, афера, трагедија, безакоње, заташкавање недела….последњих година су одомаћене када је у питању понашање српског патријарха, поступци Синода и Сабора и делатност Београдске патријаршије. Навешћу само два карактеристична примера која су кап у мору и врх леденог брега: неколико породица дечака који су били ученици богословије, пријавили су полицији у Врању срамна педофилска дела епископа Пахомија. Отворен је случај, рочишта у Суду су заказивана и отказивана, пролонгирана годинама… све док није пробијен законски рок. Судски епилог: случај застарео.
Црквени Суд се није ни огласио. Могло би се рећи – гласно је ћутао. Прегласно. Синод и Сабор ћуте. Рачунају – народ је кратког памћења. Убрзо ће се све предати забораву… Не питају се шта је са унесрећеним младићима и њиховим породицама, а да не помињемо да размишљају о некаквој сатисфакцији за њих, тражењу опроштаја, надокнади за претрпљен ужас и бол, примереном и праведном кажњавању епископа према апостолским правилима и црквеним Канонима… Пахомије је и даље на истом положају у истом граду и епархији. Наравно, кооперативан према црквеним властима и веома активан у служби….
У манастиру Папраћа у Републици Српској, под неразјашњеним околностима живот је изгубио ученик богословије. О овом случају који је од самог почетка био прикриван, људи који су по разним дужностима посећивали или боравили у том манастиру, такође су сведочили у полицији, писано је и црквеним властима Б. патријаршије, а један од тамошњих монаха је у књизи написао своју исповест о том догађају и описао околности које су довеле до трагедије. У центру пажње те исповести је епископ Василије Качавенда са чијим срамним понашањем је упозната и шира јавност после објављивања видео снимака и осталих докумената у медијима, везаних за његову склоност неморалном животу (како се касније испоставило, Пахомије је био аматер за Качавенду)…. После великог медијског притиска Василије је пензионисан. Није кажњен нити рашчињен. Црквени Суд га није позвао ни на одговорност. И даље је епископ – у пензији. Носи епископско достојанство и чин, редовно служи службу…. Говори се о томе да ће бити неког судског поступка (световни Суд).

Црквени Суд поново веома гласно ћути. Прегласно….
Врана врани очи не вади


СПЦ ћути…
Када би се набрајало све о издаји вере, корупцији, непотизму, симонији, профитерству, борби кланова, сервилном извршавању налога политичких моћника и безбедносних служби…у Б. патријаршији – била би неопходна опширна студија. Ова бучна ћутања патријарха, Синода, Црквеног Суда и Сабора о свим горућим проблемима и саблазнима нису ништа друго него активно учешће у неделима и заташкавање трагедија. Гурање великих проблема и прљавштине под тепих, саучествовање… Има ли патријарх Иринеј право тако да поступа? Наравно да нема. Ко му је одобрио да тако решава проблеме у Цркви? Наравно – нико (ни српски народ, ни верници, ни део часног монаштва и свештенства), осим сарадника: Синода, Сабора, секретара, послушних попова – разноразних саучесника…
Биће да је за овакву врсту делања, давно изречена народна мудрост да врана врани очи не вади. Јасно је да ће због свега тога бити још горе и теже у будућности. Накупиће се прљавштине под тепихом. Требаће веома моћно дезинфекционо средство да све очисти ефикасно. Сви ти отрови и прљавштина су се скупљали у нашој светој Цркви годинама. Некада је комунистички тоталитарни режим ревносно радио на тровању и прљању свете Цркве. Данас је то на првом месту свејерес екуменизма, новотарство и пошаст материјализма међу њима (патријарх, Синод, Сабор, секретари, намесници….) – издаја вере, нације и клањање златном телету.

Корак даље....
Озлоглашени свештеник…
Спирала свих ових саблазни досеже где год наш народ живи и постоје устројене епархије и парохије СПЦ. Где нема јаког духовног имуног система – домино ефекат доноси полако али сигурно и трагедије и афере, безакоња, саблазни и заташкавања уместо лечења и чишћења. Сведоци овога су и Срби који живе у Африци. На други дан Божића, прошле године, на црквеном имању СПЦ у Јоханесбургу, у једном од црквених станова, у локви крви је пронађено беживотно тело младог Србина Ненада Цвејића који није стигао још ни да заснује своју породицу. Смрт је наступила пуцњем из ватреног оружја. Јоханесбуршки поп Исајло и попадија Наташа, који живе у стану који дели само један зид од стана у коме је пронађено Цвејићево беживотно тело, изјавили су да ништа нису чули и да не знају о чему се ту ради. Полиција је извршила увиђај. Од тада је прошло више од годину дана. Породица погинулог младића није добила никакав полицијски извештај али оно што до данас изазива негодовање и огорчење српске заједнице је нечувено понашање и скандалозна реакција попа Исајла кога је патријарх Иринеј прљавим играма и сплеткама инсталирао на тој парохији пре три године.
Представник Б. патријаршије у Јоханесбургу “свештеник” Исајло Марковић је у овом случају чак отишао корак даље од гласног ћутања (својственог његовим претпостављенима), прикривања и заташкавања као у случајевима Пахомија, Качавенде и многим другим…. Не само да није било никаквог обраћања јавности поводом трагедије, обавештења парохијанима који долазе у цркву у Јоханесбургу, циркуларног писма у коме би се народ обавестио о детаљима несвакидашњег немилог догађаја…већ је уз подршку и благослов надлежних из Београда, овај трагичан догађај држан у потпуној тајности, да би само пет дана после трагичне и насилне смрти, на истом месту (на црквеном имању у Јоханесбургу), док се болом скрхана породица још увек припремала да организује сахрану, Исајло Марковић одржао велику прославу (забаву) – дочек Нове године по јулијанском календару, уз прегласну музику, разуздану игру, песму и неограничене количине алкохолног пића.

Продаја резервација (улазница) за забаву у данима трагедије

Патријаршијски поп Исајло и црквени одбор су примали резервације и продавали карте (улазнице) на сам дан трагедије као и следећа два дана (некако им се омакло па су ту вест објавили на позивници за забаву, која је приложена уз овај текст)!!? У сећањима из Другог светског рата, сведоци су писали о сатанистичким пировима када комунисти или усташе изврше покољ у неком српском селу и онда заиграју коло око својих жртава на истом том месту… Прошло је годину дана од трагедије у јоханесбуршкој црквеној порти. Та несвакидашња насилна смрт је и даље потпуно прекривена велом тајне. Отац настрадалог младића сигурно није позвао Исајла на годишњицу (забранио му је и на сахрану да дође оптуживши га да је директно одговоран за насилну и прерану смрт његовог сина). Породица је још увек без полицијског извештаја, у неверици и жалости. Патријарх Иринеј и Црквени Суд гласно ћуте.

Забава (пир Иродијадин) ове године без ознаке – тајно
Пре неколико недеља на црквеном имању у Јоханесбургу организована је још једна разуздана забава за дочек Нове 2017. године под диригентском палицом Иринејевог Исајла који је и даље старешина српског храма у Јоханесбургу…. Овога пута је све прошло без додатног напора, тајних инструкција, грозничавих договора и бојазни да се неће открити или нешто прочути. Резервације су заказиване далеко опуштеније него претходне године. Овогодишња забава (пир Иродијадин) није морала да протекне у тајности…. Иначе, у садашњој Б. патријаршији ошамућеној екуменистичком јересју, издајом и клањањем златним идолима, функционише следећи принцип: што више афера и скандала – то је бољи напредак у “служби”, тако да не сумњам да ће, када време за то дође, Исајла и попадију Наташу после јужноафричких безакоња чекати нека од бољих (маснијих) парохија у Београду….

Фрагменти црног мозаика

Међутим, наметнуло се много питања без одговора. Нема ништа тајно што неће бити јавно и ништа сакривено што се неће дознати. Српска заједница у Јужној Африци је тек касније, индиректним путевима, сазнавала фрагменте детаља везаних за насилну смрт која се догодила тамо где је последње место на коме се може замислити да се тако нешто догоди – на црквеном имању СПЦ. Ови делићи црног мозаика изазивали су још веће огорчење међу људима. Покојни Ненад је био спортиста и снажан човек и свештеник га је примио да борави у црквеном стану како би га штитио и обезбеђивао (дакле поп Исајло је овим званично зачео нови тренд да људи у мантијама ангажују своје телохранитеље, а недуго затим смо видели и патријарха Иринеја кога чува кордон полиције испред зграде патријаршије од верника који мирно протестују због потапања средњевековног манастира Ваљевска Грачаница). Преко Ненадових пријатеља, до јавности је дошло и љубавно писмо које је попадија Наташа писала покојном Ненаду (такође се прилаже уз овај текст). Говори се незванично и о томе да је у овом црном клану у Јоханесбургу било неких међусобних размирица, дугова, илегалне трговине…

По плодовима њиховим, познаћете их….
Заташкан случај Качавенде…
Све у свему, ту нема ничега духовног, православног, Божијег, благословеног – све је супротно. Епилог, добро разрађен и познат у Иринејевим круговима – гласно ћутање и заташкавање. Поп Исајло је и даље старешина српског православног храма у Јоханесбургу. Активан у свему осим у ономе због чега је постао свештеник. Годину дана после – једва да се ко и сећа младића који је пронађен у локви крви и са метком у глави на црквеном имању у Јоханесбургу… Наравно да се не помиње ни минули рад Иринејеве перјанице Исајла у претходне три године у Африци: самоубиство два рођена брата у размаку од само неколико месеци непосредно пошто је Исајло једног од њих крстио, а други кумовао пријатељу на крштењу, изгубљен судски спор због мобинга над радником Африканцем на црквеном имању (и неисплаћених плата – Исајло се није појављивао на рочиштима, а у току процеса претучени су и оштећени радник и његов адвокат. Ни до данас није исплатио пресуђену одштету), затим нелегалног коришћења и злоупотребе црквеног имања у пословне сврхе (градске власти Јоханесбурга су му послале финално упозорење пред тужбу – такође документовано уз овај текст), противзаконито шпијунирање туђе електронске поште (координација попа, попадије и председника црквеног одбора)….
Затим, незаконито трошење донација МСП (Управе за дијаспору) – лажно приказивање рачуна и пробијање законског рока за коришћење наменских финансијских средстава, уношење раздора и неслоге у српску заједницу, туче, претњe и застрашивања на црквеном имању…. На првом месту Исајлов минули рад обилује гажењем црквених канона и Устава СПЦ, просипање светог причешћа по поду, причешћивање народа и деце без заштитног убруса и без икакве припреме која је неопходна за ту свету тајну, увођење у олтар жена и некрштених, крштавања без икакве духовне припреме па и оне елементарне, исмевање свете вере и ругање светом Православљу и српској духовној традицији кроз благосиљања крсних слава које се славе у току поста, а на којима домаћини служе мрсну храну, затим на претходној парохији у Аргентини (где се веома кратко задржао) приликом организовања нечувеног бекства без благослова и сагласности епископа који га је рукоположио и поставио за свештеника у Аргентини – опљачкао црквени инвентар (сведок је други српски свештеник из Аргентине). Ни овај ни многи други случајеви до данас нису истражени… Опет и опет, ћути се прегласно и бриљантно се заташкава. Екуменисте и новотарце не интересује докле ће верни српски народ то трпети и шта се може догодити када њихова духовна прљавштина више не буде могла да стане под тепих…

“Судбина” или добро осмишљена операција?

Као и све друго у нашој Држави, друштву, Цркви, ове духовне аномалије и страшне последице које из њих проистичу не “падају с неба” и нису “судбина”. То су производи (плодови) делања појединаца и интересних група које имају личну корист и сатисфакцију да баш тако буде. Где год је напредак, слога, успех – неопходно је то зауставити и срушити. Конкретно у Јоханесбургу, велика логистичка подршка Иринеју и Исајлу на послу разбијања Црквене општине били су бивши амбасадор Горан Вујичић (са педигреом породице која деценијама ради за Службу – сада директор за Африку и Блиски Исток у МСП), затим управа Скуд-а Африка (коју је створио Вујичић са јединим циљем да опструише мисију Цркве), јоханесбуршки бизнисмени: Нићифор Аничић (председник некаквог “Удружења српских домаћина”), Драган Давидовић (финансијер политичке партије у Србији и Скуд-а Африка), Јово Бардак – власник приватне компаније у Јоханесбургу и још неколицина локалних тајкуна….
Затим нецрквени активисти допунске школе са учитељицом Виолетом (супругом председника Ц.О. који је хаковао туђу приватну електронску пошту за Исајлове потребе), садашња постава Амбасаде Србије у ЈАР (која тренутно професионално помаже на послу заташкавања свих Исајлових афера) и други финансијери, помагачи (породице које су се почетком 90-тих судиле са Црквеном општином у Јоханесбургу желећи власништво над црквеним имањем и њихови сателити Шакоте, Михићи и остали) и саучесници у разбијању црквене заједнице, растурању парохије, урушавању система духовних вредности и криминалном инсталирању Исајла у Јужној Африци (не треба занемарити чињеницу да је беспрекорна медијска подршка овој мафијашкој операцији стигла од извесног Миодрага Новаковића – ФБ Репортер и његове мреже сарадника у Јужној Африци и Србији, па новинарке РТС-а – Програма за дијаспору – извесне Јелене Ђорђевић и још неколико инфо-служби и медијских кућа).


Ови људи и сви они који и дан данас одлазе у ту парохију и на било који начин помажу таквом “свештенику” – постају саучесници у безакоњима, на својој савести носе крв погинулог младића и многобројна безакоња која се бриљантно заташкавају у Ц.О. у Јоханесбургу, а доносе озбиљне духовне и сваке друге последице, које наш народ сврстава под заједничку именицу – проклетство… Лично искуство о преживљеним интригама, конструкцијама, клеветама, подметањима и маестрално изведеној прљавој операцији (са лажним Актима патријарха Иринеја, одлично одиграном драмском улогом тројанског коња Исајла и дипломатским интервенцијама и искусно исплетеном удбашком мрежом службеника Горана Вујичића) не могу посведочити у овом тексту јер је такво застрашујуће искуство достојно сценарија из бруталних мафијашких филмова. Допустили смо да нам животе кроје издајници који продају веру за вечеру и да нам Државом и Црквом управљају и владају они који су народни талог и најлошији екстрат нашег друштва, они најгори, похлепни, себични, безосећајни, сурови, бездушни, поткупљиви бескичмењаци….

“Бог ће помоћи ако буде имао коме”


И патријарх Иринеј ћути…
Да ли се треба препуштати очају и губити наду? Апсолутно не. Треба се опредељивати за добро, истину и правду, чувати душу и образ и бити одлучан и истрајан на том путу. Сведочити оно што пред Богом не ваља па чак и ако је српски патријарх у питању (нарочито ако је неко такав у питању). Народ нека гледа кога ће изнедрити да води Државу. Наш народ има највише искуства у Европи. Преживели смо последњих 25 година што други народи не преживе вековима. Превођени жедни преко воде, пуно пута насамарени, преварени, издани. Најподесније је завршити овај својеврсни апел на савести људске, речима нашег великог духовника: “Бог ће помоћи ако буде имао коме”. Ово сведочанство о заташкавању злодела у СПЦ је мој скромни допринос нашем покајању и поправљању којим можемо заслужити благослов, помоћ и милост Божију.

Архимандрит Пантелејмон (Јовановић)
Јоханесбург – Јужна Африка

И патријарх Иринеј ћути…

[смедерево]

Кривична тужба против Атанасија Јевтића
Архимандрит Симеон поднео Суду у Београду Кривичну Тужбу против Атанасија (Зорана) Јевтића

Тужбе такође поднете против дневних новина Блиц и новинарке Жељке Јевтић, као и против дневних новина Данас.
Првом основном Суду у Београду данас је поднета Кривична тужба против окривљеног Атанасија Јевтића за извршено кривично дело клевете и извршено кривично дело увреде, према Кривичном законику РС.

Треба напоменути да окривљени Атанасије Јевтић већ годинама неуморно води клеветничку кампању против Епископа Артемија и архимандрита Симеона, која је кулминирала последњим догађајима од фебруара 2010. Сви покушаји Епископа Артемија да се у црквеним процесима санкционишу небројене клевете и увреде Атанасија (Зорана) Јевтића нису уродили плодом.


Такође је пред Вишим судом у Београду поднета тужба против дневних новина Блиц и новинарке Жељке Јевтић, као и против дневних новина Данас.

Још пре него што је надлежном суду поднет захтев за спровођење истраге против архимандрита Симеона, он је у низу текстова објављених у дневним новинама БЛИЦ током фебруара и марта 2010. године, „оглашен кривим“, за бројна кривична дела која му се чак захтевом за спровођење истраге и не стaвљају на терет, све то уз најгрубље кршење права о претпоставци невиности загарантованог Уставом, Законом о кривичном поступку, као и Законом о јавном информисању Републике Србије.

Поред тога у наведеном периоду објављен је и низ клевата и увреда на рачун архимандрита Симеона. Аутор свих наведених текстова је новинар Жељка Јевтић.

Наведени текстови недвосмислено прејудицирају исход кривичног поступка и то још пре него што је он и започет, а поготову правоснажно окончан, а све противно Закону о јавном информисању РС. Наведени текстови, њихови наслови, објављени чак и на насловним странама, садрже низ неистина које су срачунате искључиво на вређање и омаловажавање тужиоца.
Инфо Епархије

[Шумадинац]

Кривична тужба против Атанасија Јевтића
Архимандрит Симеон поднео Суду у Београду Кривичну Тужбу против Атанасија (Зорана) Јевтића

Тужбе такође поднете против дневних новина Блиц и новинарке Жељке Јевтић, као и против дневних новина Данас.
Првом основном Суду у Београду данас је поднета Кривична тужба против окривљеног Атанасија Јевтића за извршено кривично дело клевете и извршено кривично дело увреде, према Кривичном законику РС.

Треба напоменути да окривљени Атанасије Јевтић већ годинама неуморно води клеветничку кампању против Епископа Артемија и архимандрита Симеона, која је кулминирала последњим догађајима од фебруара 2010. Сви покушаји Епископа Артемија да се у црквеним процесима санкционишу небројене клевете и увреде Атанасија (Зорана) Јевтића нису уродили плодом.


Такође је пред Вишим судом у Београду поднета тужба против дневних новина Блиц и новинарке Жељке Јевтић, као и против дневних новина Данас.

Још пре него што је надлежном суду поднет захтев за спровођење истраге против архимандрита Симеона, он је у низу текстова објављених у дневним новинама БЛИЦ током фебруара и марта 2010. године, „оглашен кривим“, за бројна кривична дела која му се чак захтевом за спровођење истраге и не стaвљају на терет, све то уз најгрубље кршење права о претпоставци невиности загарантованог Уставом, Законом о кривичном поступку, као и Законом о јавном информисању Републике Србије.

Поред тога у наведеном периоду објављен је и низ клевата и увреда на рачун архимандрита Симеона. Аутор свих наведених текстова је новинар Жељка Јевтић.

Наведени текстови недвосмислено прејудицирају исход кривичног поступка и то још пре него што је он и започет, а поготову правоснажно окончан, а све противно Закону о јавном информисању РС. Наведени текстови, њихови наслови, објављени чак и на насловним странама, садрже низ неистина које су срачунате искључиво на вређање и омаловажавање тужиоца.
Инфо Епархије

[смедерево]

А. Јевтић непожељан у Грчкој

Суноврат који су доживели тзв. Јустиновци у Грчкој Цркви, након акције започете 2010. у Епархији рашко-призренској, више је него очигледан. Ретки су они, може се слободно рећи, који на њих и даље гледају са симпатијама. Нескривено и јавно безакоње, које су учинили и чине, уз њихов несумњиви филопапизам и екуменистичко опредељење, учинили су своје. Открили су, заправо, своје право лице, које су до недавно прилично вешто скривали, и показали да су оно биле само маске.


Све то изазвало је не мало изненађење у Грчкој Цркви, али је до сада већ, од првобитног утиска и недоумице, прерасло у уверење и – разочарење. Као и у свест о нечасном коришћењу имена светога Јустина (Поповића) у циљу сопствене промоције и афирмације. Иза добре фирме, крије се – шта?

Будући веома свесни тога стања, и дотични се нерадо појављују у Грчкој. Један бастион био је, међутим, недодирљив, као непоколебљиво њихов и наклоњен њима. Ради се, наравно, о Светој Гори. Већ познати, пре свега велики, манастири, били су неодступно наклоњени њима. И то нису оклевали да покажу. Тамо су увек налазили прибежиште и примани са добродошлицом. Нарочито А. Јевтић, који је више пута ишао у „инвазије“ на Свету Гору, како би тамо износио своју слику свега и убеђивао их шта је исправно.

И тај бастион почео је, међутим, да се урушава. И тамо нема више увек добродошлице. И тамо се наилази на непријатан пријем. И тамо безакоње које су учинили, и чине, њихов непримерени филопапизам – наспрам геноцида над Србима у Другом светском рату који је благосиљао Ватикан – њихов неумерени екуменизам, наилази на отпор. Вапије за адекватним одговором. И одговор, по свему судећи, неће каснити. Показатељ тога је и искуство А. Јевтића током недавне посете Светој Гори, и својим „омиљеним“ манастирима.

Овога пута нису му прећутали сва безакоња која чини, и уз то их оправдава, кривотворећи истину. Нису му оћутали. Његова реакција била је добро позната. Али без ефекта. Осим што је потврдила његову слабост и његову немоћ. Његов очај и његов страх.

Суноврат и стрмоглав који нема краја. Осим на дну провалије.

Уредништво

---

[смедерево]

Патријарх српски Иринеј: ловац на жене и новац!!!

Поштовани господине Пешићу,

Веома нам је жао што сте у најбољој намери да несебично помогнете Српској православној цркви и српском народу практично руинирали своје здравље. Као што сте се и сами лично могли уверити, сем Његове светости патријарха Павла и неколико честитих епископа које на прсте можемо избројати…

Пример нишког владике Иринеја то најбоље илуструје, мада и други нису “бољи” од њега. Зато се, нажалост, Српска православна црква полако али сигурно распада у свету а у народу одумире.

Ви, господине Пешићу, имали сте несрећу да на једном племенитом и узвишеном послу сарађујете са особом која је сва огрезла у неморалу, прљавштини, нечасним пословима и која у народу, како међу верницима тако и у редовима свештеника Нишке епархије, а и шире, нема, ама баш нема, никаквог ауторитета.

А ево зашто.

1. Годинама се већ преноси с колена на колено, из уста у уста, из града у град, из дана у дан, ноторна чињеница да владика Иринеј има ванбрачну жену по имену Иванка, рођена сестра калуђерице Недеље у манастиру Јовање код Чачка, да је Иванка сВолим Иванку и своју децу. Бар нисам настран.а мајком владике Иринеја, док је ова била жива, редовно посећивала владику Иринеја у нишком епархијском двору где је и одседала. Сада су те посете ређе, али Иванка одседа у хотелу. Имају двоје ванбрачне деце, сина и кћер, о којима се владика Иринеј као ванбрачни отац свесрдно брине. Издржава их богато, узимајући паре са својих књижица или из црног фонда епархијског. У томе има доста помагача. Зато се у епархијској каси не зна ни приближно финансијско стање, а оно што се “води” фиктивно је.

Да би сакрио од јавности постојање сина замолио је монаха Саву у манастиру Суково да овај призна Иринејевог сина за свога, што је Сава морао да учини. Када је Иринејев син завршио богословију, владика Иринеј је буквално најурио монаха Саву из Сукова. У школовању сина свесрдно му је помагао ректор Призренске богословије Тимотијевић, који зато Иринеја има у рукама, и вршља по Нишкој епархији како хоће.

2. По казивању протојереја и ставрофора пок. Петра Гагулића у чију веродостојност казивања нико не сумња, владика Иринеј је одржавао интимне везе са игуманијом Јустином у манастиру Сићево, настављајући тако традицију још из родног краја. Десило се случајно да је Петар Гагулић у својству архијерејског заменика, при једној изненадној посети сићевачком манастиру затекао владику Иринеја и монахињу Јустину на “гомили” у кревету. Изненађен призором и крајње узнемирен оним што је видео, протојереј је од узбуђења пао на железничкој станици у Сићеву и при пењању у воз поломио ногу.

3. По наређењу владике Иринеја монах Лукијан је лично возио владику колима, више пута, у Пролом Бању и сачекивао у колима у Ул. пуковачки пут бр. 183, код Росе, док је владика изливао свој мушки “благослов” над калуђерицом која је издржавала бању.

Један монах изгледа да је нешто зуцнуо па га је владика Иринеј више од годину дана држао под епитимијом, мада по црквеном уставу владика може да изрекне казну епитимије највише до 50 дана.

4. У мају месецу 1991. године, враћајући се са Архијерејског сабора у Пећи, на уласку у Прокупље, владика Иринеј је “покосио” групу пешака на путу, а у Ниш долази сав избезумљен.

Сутрадан владика одлази у Прокупље са девизама и успева да “ствар” среди. У СУП-у нису покретали поступак јер је владика све повређене девизама богато обештетио. Један од “покошених” који је најтеже повређен јер је контузован, дуго се лечио у прокупачкој болници. Владика му је, да се не би сазнало, поред издашне помоћи у новцу, чак купио нова кола. Јавност о томе ништа није сазнала сем неких “злих језика” који тврде да је владика тог дана возио две своје пријатељице, Словенку и њену колегиницу, па је до несреће дошло тако што је владика уместо мењача ухватио “нешто” друго.

5. Владика Иринеј је тобож монах, али му то не смета да има више штедних књижица, динарских и девизних, у земљи и иностранству. Одакле му толики новац, питаћете.

Према добро обавештенима из Епархије нишке ево само неколико конкретних извора:

1. извор. Када су мошти св. Лазара биле у Нишу а народ одајући им достојну пажњу и пошту, 12 дана и толико ноћи, даривао их новцем, владика Иринеј је увек одмах по сакупљању новца преко “својих” људи мењао динаре у девизе, али без икакве евиденције и полагања рачуна било коме. Нико од заинтересованих до данас није смео да постави питање где су те девизе и колико је пара сакупљено, а било је и превише у оно доба.

2. извор. Кад је владика Иринеј боравио у Америци замењујући преминулог америчког епископа, према казивању очевидаца – тамошњих свештеника и наших исељеника, владика Иринеј је очерупао доларе из тамошње епархије и самог покојног епископа. Чак је узео и много златних предмета дариваних од стране Срба бизнисмена.

Парови3. извор. Наш човек у САД, док је владика Иринеј тамо био на замени, из верских побуда дао је владици као најсигурнијој личности 36.000 долара да овај подели манастирима Нишке епархије. Рачунао овај наш “срећник” да има 18 манастира и сваком од њих по 2.000 долара, што ће довољно бити за спас његове душе и да му се име у свим манастирима угравира на плочама дародаваца.

Кад се после једне године наш дародавац изненада повратио у земљу и распитао за новац, утврдио је да долари нису распоређени према завештању. Тада настаје велико зло. Владика пориче да је доларе примио, дародавац нема никакве потврде, па ни сведоке, а гола “тврдња пред СУП-ом и судом не производи правно дејство”, дародавцу ништа друго није остало него да се обрати новинару.

По савести својој новинар објективно приказује ствар и објављује чланак у новинама. Тек што су новине почеле да се продају, владика Иринеј сазнаје и преко својих људи откупљује највећи део тиража новина. Мислио, јадан владика, да ће сналажљивошћу надмудрити јавност. Али преварио се. Истина, мали број примерака је продат али довољан да кружи по рукама и граду као доказ и чак сведок о прљавим, нечасним, да не кажемо хохштаплерским работама једног црквеног великодостојника.

4. извор. Док је владика Иринеј последњи пут био у пратњи патријарха Павла по Канади и САД добио је 23.000 долара од тамошњих богатих Срба за помоћ српским манастирима. Нажалост и ове паре су завршиле на његовим штедним књижицама у иностранству.

5. извор. Калуђер у пиротској околини, у скоро напуштеном манастиру склоном паду, имао је две краве и таворио је своје последње дане живота. Уместо да помогне остарелом човеку, уз то монаху, уместо да га збрине и помогне му, владика Иринеј му одузима обе краве-хранитељице и продаје их. Разуме се, за владику је најважније да “збрине” краве, а новац стави на своје штедне књижице. По причању сељака, монах је умро у највећој беди.

6. извор. Стални је прилив девиза од богатих људи из ширег региона Ниша и разних установа, дародаваца. Пошто се оне обично предају на руке владици без сведока и потврда, природно је што заврше на владичиним штедним књижицама.

7. извор. Средином прошле године умро је калуђер Василије у манастиру Ајдуковац код Куршумлије. После сахране владика је покупио заоставштину покојника: ловачке пушке, пиштољ, две моторне тестере, ставио их у своја кола и одвезао на сигурно место. Док су свештеници преносили заоставштину у владичина кола, по причању мештана села, владика Иринеј је претражио све фијоке по орманима и у једној нашао и узео 40.000 марака, што је изазвало незадовољство код тамошњих људи, који ће због тога протестовати код надлежних грађанских и црквених власти. О таквој бескрупулозној и грамзивој помахниталости владике колају, нажалост, и друге приче.

Овом “моралном” и девизном имиџу владике Иринеја додајемо и следеће неспорне чињенице.

6. У времену највећег егзодуса Срба из Српске Крајине у 1995. години владика Иринеј “купује” нова кола за 48.000 марака (иако има добра и исправна кола) не рачунајући износ царине и превоза. Чак му и Епархијски управни одбор даје сагласност за набавку и то у времену када се за избеглице сакупљају све и свашта, а замислите “великодушног” фарисеја Иринеја како бесплатно дели старе ствари унесрећенима а за себе купује нова луксузна кола марке “вентром”.

Хиландарски конак је стао са изградњом јер нема пара – каже владика Иринеј. Исто тако нема пара да се саграде сала и друге административне просторије за којима вапи Саборна црква у Нишу. Али зато има пара да се владика луксузира новим колима.

На рачуну за нова кола стоји “Бискупу нишком Г…” али се не зна ни ко их је наручио ни ко их је платио, ни ко их је испоручио…

Претпоставка је упућених да је то мито које је владика Иринеј примио за куповину оних фамозних радиоактивних плоча за храм св. Саве на Врачару, о чему је писао НИН. Дакле, по свој прилици на видику је тешко кривично дело које би требало пријавити државним и црквеним органима ради гоњења.

7. Средином 1993. године у Нишку епархију стиже шлепер са пакетима хране на име братске помоћи Грчке цркве српском народу. Подела је извршена наводно сва. Међутим, годину дана касније, 1994, по наређењу владике Иринеја избачено је у контејнере око 1.000 кг хране која се укварила у грчким пакетима чуваним у неадекватним подрумским просторијама епархијског двора. Зашто ови пакети са храном нису одмах подељени, за кога су чувани, коме су тајно дељени, због чега је допуштено да се ова насушна храна уквари и баци, једини одговор зна само владика Иринеј. Народ је удисао смрад из контејнера, проклињао свештенике и владику, што је велика наша брука за коју Грци, на нашу срећу, нису сазнали.

Још једном се догодило у Епархији нишкој да се укваре животне намирнице и баце на ђубриште. Било је то пре седам година, када су намирнице (кромпир, лук, пасуљ и др.) добровољно сакупљене за ученике Призренске богословије. Владика Иринеј по своме обичају “има времена”, није дао благослов да се на време транспортују намирнице, а ове “не знајући” да чекају завршише такође у контејнерима.

8. Владика Иринеј је тобож монах а јури за богатством, луксузом и раскоши. Скоро у сваком већем манастиру он има савремен, на најлуксузнији начин опремљен апартман. Чак и председник Републике би му позавидео на богатој и луксузној опремљености кабинета у епархијском нишком двору. Није никакво оправдање да то чине дародавци, јер да владика Иринеј има мало више у себи људског, хришћанског и монашког, он би средства дародаваца, у договору са њима, усмерио тамо где су преко потребна: сала са преко 500 седишта тако потребна Саборној цркви, крстионица, библиотека чак отворена и за народ, свештеничке канцеларије и др.

9. Молбе, жалбе, петиције, приговоре грађана, писмене или усмене, непосредно или путем штампе, владика Иринеј не уважава. Жале се људи, конкретно и појединачно на свештенике, да сваки свештеник има своју таксу и наплаћује услуге како му се прохте. Неки свештеници иду толико далеко да имају две тарифе: једну за вернике а другу за оне који нису “на списку”. Ови други плаћају, разуме се, двоструко више. Владика не реагује. Свештеник у селу Ч. да би наплатио освештење водице у једној сиромашној породици, јури по дворишту и хвата најбољу кокош, или у селу М. најбољу ћурку, или свештеник градске цркве у Нишу као фантом јури по гробљу да наплати опело. На све те бруке и срамоте владика Иринеј не реагује.

Грађани Беле Паланке и писаном доставом а и преко штампе траже, наводећи оправдане разлоге да владика Иринеј смени свештеника, али владика по свом обичају ништа не предузима.

Новинар НИН-а тражи да владика Иринеј објасни позадину куповине радиоактивних плоча за храм св. Саве а овај то одбија, сигурно из страха да ће се открити како је “купио” своја нова кола марке “вентром”.

Дакле, пред проблемима владика Иринеј се понаша као ној који забије главу у песак и држи је све док бура не прође.

10. Отуда по црквама Нишке епархије влада самовоља свештеника, а посебно се манифестује и отворена непослушност према владици јер га многи појединци имају у рукама. На пример:

Премести владика свештеника из села Т. у Заплање због неморалног понашања свештеникове жене, али свештеник каже не и припрети да ће владици бацити бомбу пред ноге и владика мора да одустане од своје одлуке (далеко би нас одвело да ове случајеве наводимо).

У Саборној цркви у Нишу главну реч има најмлађи свештеник Бранко Цинцаревић, зет ректора Тимотијевића. То је онај свештеник који је као богослов обешчастио ректорову кћер па је венчање обављено у шестом месецу трудноће! (ваља само упоредити податке из венчанице Бранкове и крштенице првог Бранковог детета). Каква некултура, безобразлук, неваспитање, сировост, грубост, простаклук младог човека! Али у сенци свог великог таста Тимотијевића он жари и пали у Епархији нишкој као секретар Управног одбора Епархије. Владика Иринеј је немоћан да обузда његову самовољу, безобразлуке, дрскост, јер дугује захвалност његовом тасту Тимотијевићу што је помогао у школовању Иринејевог сина.

Да зло буде веће породица Цинцаревић је запосела највећи део функција у Саборној цркви. Драган Цинцаревић, старији брат Бранков, такође је ту свештеник. Владици ништа не смета што се овај и по трећи пут, иако свештеник, оженио. Отац Бранков води стари хор, а Бранкова жена млађи хор, а у хору – 12 Цинцаревића.

Да клан Цинцаревића буде комплетан, по молби Тимотијевића, владика Иринеј без икаквих скрупула премешта из Пожаревца у Ниш и другог зета Тимотијевића и тако је комплетиран непотизам. За старије свештенике Ниш је недостижан, а за младог Тимотијевићевог зета, који нема никакве потребе за овим градом, животно је опредељење захваљујући тасту који има владику у шакама…

Дакле, веће је зло сада у Цркви него у једнопартијском систему: тоталитаризам, свађе, непоштовање вредности, користољубље, освете, нетрпељивост, монополизација и комерцијализација цркве, подмићивање, корупција, силеџијство, сладак живот, безгранично богаћење, бескрупулозно понашање, а све то у име Бога у кога они не верују, а још мање га се боје.

Ускоро ће се догодити нешто незапамћено – свештеници ће штрајковати! Спремају се да иду и у Београд јер владика Иринеј хоће да се одужи своме доброчинитељу Тимотијевићу на тај начин што, када Тимотијевић оде у пензију, да му владика понуди место архијерејског заменика и уступи једну парохију у центру Ниша, а свештеника који ту парохију држи послаће на село. Уосталом, то му је већ и предочио. Каква бескрупулозност!

11. У одсуству културног и достојанственог понашања, неуротично држање и реаговање владике Иринеја врло често се манифестује не само према свештеницима већ и према другим грађанима. Не трпи школованије, образованије, културније, часније и поштеније људе, зато је своје дружење свео само на једног кломфера. Све ово јасно показује колико је владика Иринеј незрео, недорастао и неподобан за чин црквеног великодостојника.

Колико владици Иринеју недостају основне људске вредности – част, углед, понос и достојанство – види се и из следећих примера; ничим изазван владика избацује из својих кола свештеника са којим је пошао на службени пут… Пред масом народа на једној прослави апсолутно без икаквих разлога удара ђакона повећом китом босиљка што изазива велико негодовање код присутног народа… Или, пак, приликом освећења цркве, безначајним поводом баца освећену воду на свештено лице… итд.

Поменимо још и речи владике Стефана који је владици Иринеју на Сабору у Пећи дословно рекао: “Ја теби, Иринеју, не бих ни дрљачу дао да њоме управљаш а камоли епархију”. Ово није речено без разлога. Људи из Нишке епархије и грађани Ниша који добро познају владику Иринеја односно имали су част да га упознају у правој боји, вредности и величини, веле да владици Иринеју не би ни једну гуску дали, јер би је изгубио. Штета што све ово Свети синод не зна, па му повери послове које он само забрља а никако да реши.

Иначе, владика Иринеј је у Епархији нишкој познат под именом “црвени владика” због шуровања и колаборирања са комунистима, с једне стране, а с друге, јер је и сам био члан КПЈ док је радио у експорт-импорт предузећу у Београду. Разуме се, пошто је био калуђер, да би радио у овом предузећу морао је да се рашчини, али то му ништа није сметало, као и сваком бескрупулозном човеку, да се, кад му се указала прилика, поново врати у калуђере да би био и владика. Зато је овакав проблем какав јесте. О свему овоме најбоље зна г. Олбин који му је извесно време био протектор.

Господине Пешићу,

Ево само делимичних разлога због којих владика нишки нема баш никаквог ауторитета међу нама свештеницима и осталим грађанима.

Захваљујући оваквом раду и понашању владике Иринеја, људи, грађани, па и они који су примерни верници, отуђују се од цркве, богослужења су све мање посећена, вера опада у народу, секте се размножавају (једна секта је на сто метара од владичиног дома), а Нишка епархија под диригентском палицом владике Иринеја умире тихо и усправно.

Пошто сте на основу свега напред изложеног могли макар приближно да створите јасан мозаик о личности владике Иринеја, ми бисмо Вас, господине Пешићу, најљубазније замолили, уз све дужно поштовање и дубоку захвалност за све оно што сте до сада учинили за народ Св. Саве и Српску православну цркву, да се окренете од ћоравог посла са владиком Иринејем и да се посветите првенствено своме здрављу, личном и породичном животу. Само духовно и телесно здрави Ви ћете бити од неизрециве користи нашем народу и Цркви. Од срца Вам топло и искрено желимо дуг живот, оздрављење, срећу и успех у даљем прегалништву и неимарском раду.

[смедерево]

[смедерево]

[смедерево]