[Николај]

Ок, то ми делује логично - са гледишта Немаца. Али, онда је ова реченица коју сам навео у контрадикцији са концепцијом "уговора" и начелном одредбом. Због чега би Немци у одредбу о капитулацији уносили овакву реченицу и давали аргументе противничкој страни?

Чл 2 који си навео, колико видим, се односи на заробљенике и практично на покушај бекства из заробљеничког логора, што се обично кажњава смрћу.

Цео "уговор" је у контрадикцији са концепцијом уговора, јер уговори не производе дејство ако су настали под утицајем силе и принуде. Ако ћемо да посматрамо стриктно правно.

И у чл. 14 пише: "Ко буде учествовао у борби против сила Осовине, са њим ће се поступити као са франктирерима." Овај члан нема везе са заробљеницима и бекством из логора.

Тако да Немци сигурно нису остављали могућност другој страни да изигра уговор (и њих).

[Вукашин Петковић]

Мене занима какве су сличности и разлике између овог акта од 17. априла 1941. и оног потписаног између Француске и Немачке у чувеном вагону јуна 1940. може ли се поставити аналогија?

[ватхра]

Николај,
по теби практично свака капитулација и већина мировних уговора нису уговори, јер су настали под принудом. Ко би иначе потписао капитулацију да није стављен у безизлазну ситуацију?

[Милослав Самарџић]

То није био споразум између Немачке и КЈ, тј. то је правно ништаван текст, јер су Немци натерали ратне заробљенике да потписују, а заробљеник нема правну способност.
ВК јесте издала наредбу да се пређе на герилу, али не Дражи, већ војводама Бирчанину, Станковићу и Пећанцу.
Деловање Драже и других официра је у складу са ратним законима КЈ: у току је агресија и војска ради свој посао. Начин ратовања (герила или не) у том смислу није битан. Дражин статус је исти као и статус наше војске на Блиском истоку рецимо (неки од њих су и дошли код Драже, а статус им се притом свакако није мењао).

Овај део за заробљеницима је донекле, иако тачан, ипак проблематичан.

Влада је одабрала Калафатовића, а овај даље Јанковића и Цинцар-Марковића. Проблем је свакако у потезу Калафатовића, који није имао за право да доведе на позицију преговарача било кога, јер га нико није ни овластио да то учини. Питање је да ли је Калафатовић и могао да делује другачије када је буквално остабљем на милост и немилост надмоћном непријатељу.

С друге стране, ако се оставимо права и будемо мало реални, треба рећи да је то било време хаоса и да се ту буквално није знало ко пије, а ко плаћа.

Из свог тог хаоса, изродиле су се неке личности које нису имале велику важност пре Другог светског рата (изузев Недића) и то су уствари она историјска времена која рађају нове историјске личности не водећи рачуна о праву и законима. Историја је пуна таквих примера, а свака борба против окупатора је дужност и обавеза, без обзира на договоре и папире.

Зна се сатница догађаја на Палама: Калафатовић је најпре заробљен, па је рекао да има овлашћење за преговоре о примирју. Да је са оружјем и белом заставом отишао код Немца, могао би да преговара о примирју (не и о капитулацији). Овако, није могао да преговара ни о чему, тј. све је правно ништавно.

[Милослав Самарџић]

Николај,
по теби практично свака капитулација и већина мировних уговора нису уговори, јер су настали под принудом. Ко би иначе потписао капитулацију да није стављен у безизлазну ситуацију?

Откуд такав закључак?
Да су се докопали краља Петра Другог и владе, или краља Петра Првог и владе 1915/16. године - вероватно би капитулације биле потписане.

[Николај]

Николај,
по теби практично свака капитулација и већина мировних уговора нису уговори, јер су настали под принудом. Ко би иначе потписао капитулацију да није стављен у безизлазну ситуацију?

Па капитулације и нису уговори, тачније то су само по форми у којој се закључују, а суштински то су једнострани акти.

"Капитулација се закључује у писаном облику. Посматрана са формалног становишта, капитулација представља уговор, тј. сагласност воље ратујућих страна; али у ствари, она увек носи обележје војничке супериорности једне стране. Воља слабијег партнера само је последица датих околности. Отуда, посматрана у целини, капитулација изражава једнострану вољу победничке државе." С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, ЈП "Службени гласник", Београд 2007, стр. 657

[Захумље]

Ти овсте ниси могао имати капитулизације зашто Нацистичка Немачка је имала специфичну војна команда или боље речено војна диктатуре само за Србију!

Тако без обзира што је званична Војска се предала.....а ја сам саде од мисљење...да Главни Штаб неби никад ушла у отвореног рата.....са светском силом....било бих татичко само убиства....поготово кад је преосталих делове Краљевине Југославије слободно отворила капије да Нацистичка Немачка улази.....

Тако сам саде од мисљење.....да је герилски рат.....је увек био наш начин ратовање од Косовско Поље!

Оних ко прићају супротно.....или неће имати војску.....или ће бити толико ослабљена.....или овсте не бригају за главе своје војника!

---

Тако осећам прва фаза је била да се смањи људска и матријална штета....

Питање је колико број војне старешине Војске Краљевине су отишли у логорима?

Док смо овде стали.....између 1918-939 против гога је Немачка и тим западне државе примпремала да ратује....против кога је била вежбе.....којих супарник су очекивалих?

[Chicot]

Питање је колико број војне старешине Војске Краљевине су отишли у логорима?

Е,да... Наишао сам на податак да је укупно око 210.000 официра и војника завршило по логорима, око 90% Срба и остатак махом Словенаца.
Бројка која се често наводи - 6.298 официра и 337.864 војника - се односи на припаднике југословенске војске од којих је добар део пуштен. Иначе, немци су заробљене разврстали у 18 група:
-Срби, Хрвати, Словенци, фолксдојчери, Мађари, Цигани, Бугари, Јевреји, Цинцари, Црногорци, Арбанаси, Санџаклије, Далматинци, православни Хрвати, Италијани, Муслимани и Буњевци.
Уз давање одређене изјаве, све су се категорије могле вратити кућама - дакле, заробљенички логор, осим Србијанаца, Јевреја и једно време, Словенаца.