[Ђорђе Ивковић]

", док би се ми остали вероватно могли категорисати као обични "љубитељи фудбала". "

Ма вазда аубитељи љубичице беле. што нисте читали шта сам написао, нема везе.

Баш сам нешто се преписива са једним другаром. исти проблем свуда...

ДРУГАР:
По мом узорку, већина Срба је вечерас навијала за Немце.
пре 4 ч.

ЈА:
Не би нас могао нико преумити да већ нисмо сами себе припремили за преумљење. Што је велика већина навијала за Немце, већ је брука. Али тај занос исказан приликом навијања је трагичан. Кад питаш неког да ли су икада Немци навијали за нас (а имали су прилике - у кошарци на пример...) он те гледа блесаво. Кад поставиш следеће питање...А што бих онда ја навијао за њих, кад су нам већ толико зла нанели?...одговор је још блесвији... "То је само спорт..."... Онда би га морао поново враћати на прво питање, да одговори зашто, "када је то само спорт", Немци никада за нас нису навијали за нас, али једноставно не вреди. И не само Немци... Ево како у тенису СВИ навијају ПРОТИВ Ђоковића (јер немогуће је да сви играчи против којих игра у свим местима где се игра, ето имају више навијача). Није му помогло много бар за сада по том питању ни што се појугословечио - што је учинио највероватиније по савету неке ПР агенције.

[Милослав Самарџић]

Док трају борбе фудбалских титана



У току су завршне утакмице Светског првенства у фудбалу у Бразилу.

Уз помоћ моћних напредних технологија репортер нас у „реалном времену“ обавештава да је већ трећи пут Аргентинац Ди Марија истрчао своју деоницу у акцији брзином од скоро 32 километара на час. Да бисте разумели, ни Усаин Болт, у копачкама и на трави, везан за реаговање на промену ситуације коју интелектом мора да схвати и антиципира њен развој, а не реакцијом на глупи пуцањ ћорком из пиштоља, не би могао да постигне толику брзину. Није ово „најстрашније“ што се проблематике брзине у фудбалу тиче. Неки фудбалери могу у идеалним условима да развију брзину преко 35 км на сат [1]. Реалност је да у Србији данас нема атлетичара-спринтера који на тартану у шпринтерицама може приближно ономе што могу најбољи фудбалери света у копачкама по трави.

Да би се одбранило ригидно схватање фудбала у нас, покушаће се са демагошким одговором „да је лопта бржа од сваког фудбалера“. Ерго, може се и успорено, „технички“, „ситно-калуђерски“, „на виц и зез“ (којима свако поштовање), треба ћушкати лопту тамо-вамо, па ћемо бити „европски Бразилци“, каквих ни у Бразилу више нема, како смо се уверили. Тешко је објаснити нашим споромислећим верницима китњасте импотентне игре да је лопта једнако реактивна на ћушкање, па рецимо (и) оних који су тако ружно издоминирали над јужноамеричким Србима једне јулске вечери 2014-те.

Једнако се броји и мери сваки покрет и потез фудбалера. Све то гутају и мељу компјутери. Као резултат добићемо нове врсте тренинга и тактике игре. Изнад свега, још један корак напретка у најболнијем сегменту фудбала – селекцији будућих асова. Но то ће већ остати строго чуване тајне, на нивоу шифре за атомско наоружање.

Констатоваће се и код нас уз извесни временски заостатак „да су тренинзи статични, док се утакмице играју у брзом ритму“. Констатацију сам ставио под наводнике зато што потиче из брошуре „Подучавање фудбала“ издате у Бечу 1919. године. Каснимо, дакле, мање од сто година.

У вези са Светским фудбалским првенством у Бразилу лансирана је од наших стручно-новинарских експерата страсно ослоњених о шанк, да је овај пут дошло до сукоба „страсти и система“ у фудбалу и да је победила страст, јер се тако чинило у једном моменту. Што се поменутих тиче, страст свакако побеђује, али што се фудбала тиче, то је гусларски еп изгубљен у времену. Зар неко уистину мисли да Немцима или Белгијанцима недостаје страсти (истина, неке друге врсте), или да код Чилеанаца или Мексиканаца нема организације и система рада?

Нема ничег новог под капом фудбалском од када је уругвајски жандар вратио лопту у терен 1930 године и тако запечатио судбину једне мале групе фудбалских заљубљеника из Србије, али је том шеретском финтом отворио врата нечега што је истовремено и најлепше у спорту – а светско фудбалско првенство то свакако јесте – али и онога најгорег што људска похлепа може да учини.

Данас је ФИФА „непрофитна организација“ која с тога не плаћа порез, али има обрт 5,5 милијарди долара; чији су врховни функционери бонусно награђени 200.000 долара годишње зато што су функционери непрофитне организације и којима се скромно надокнађује губитак током непрофитног стручног ангажовања у Бразилу са свега 700 долара дневно. Нико нема тако богату лепезу скандала везаних за корупцију, непотизам, варање, намештања и снобовско рентијерство, каквим располажу најмоћније фудбалске асоцијације УЕФА и ФИФА. [2,3]

Фудбал је еволуирао у игру коју играју богати, а гледају богати.

За остале постоје телевизори и рекламе Кока-Коле, у којима сва деца света мање-више имају исте шансе.

За дуготрајне врхунске резултате у спорту, а нарочито овако конституисаном фудбалу или по филозофији све више сокеру, озбиљно организован спортски унутар-државни систем је апсолутни услов, condicio sine qua non, што би се рекло. У обавезној беспрекорној организацији, кључан је темељ који се зове „базични фудбал“, што код нас нема некаквог значења* (* што ћемо објаснити у другом делу написа), или „GRASSROOTS“ [4], што нам тек без везе звучи, мада је иста ствар у питању. Да покушамо ту фамозну „grassroots“ философију поткрепити подацима да је у Немачкој по том основу регистровано 6,308,946 фудбалера сврстаних у 26,837 клубова (што даје резултат од 235 активних играча по клубу), и то није све већ постоји и школски фудбал, рекреативни (хоби) фудбал итд. Ако искључимо дојенчад и трииксел сениоре, ми немамо толико бројно укупно становништво, колико Немци имају фудбалера. Све то прати стручна и организациона структура. Прођите Немачком и видећете да ни игралишта не недостаје.

Наше дубоке и неопростиве заблуде су што мислимо да мање и сиромашније земље не прате предочени тренд, те да ми не можемо тако ради скупоће програма. Није, заправо кад се ради како треба најекономичније је и скоро бесплатно.

Но, није заблуда да и најорганизованији развојни системи нису довољна гаранција успеха. Неко тако надмоћан као што су Немци, сигурно ће са гордошћу пропагирати свој рад, ред и дисциплину, организацију, те необично изражену интелигенцију оличену у високим челима, правим носевима и плавој коси. Али, ради коначног успеха неће се либити да учине много више него што пише у „grassroots-филозофији“, што ће рећи да ће прибећи „допунској селекцији“ талената из народа друге класе, али који, ето, брзо трче и вешто баратају с лоптом за поштену накнаду. Тако, селекциона база Немачке покрива заправо биолошки простор већи од онога који је мачем освојио Александар Велики. И не треба се много чудити овоме. Хитлерове ЅЅ дивизије биле у једнако као и репрезентација лепога Лева, утегнутог у уске панталоне, попуњене из других народа, а у славу великог Рајха. И ти, туђи људи, заиста су гинули са усхићењем и оданошћу за тај велики Рајх, па што нови не би са страшћу играли фудбал?

Међутим, ни то није довољно да се коначно успостави доминација планетом. Насупрот стереотипа о немачкој педантности и некоруптивности, у реалном животу имамо имплантирану Менгелеову филозофију и протекционизам.

Ако постоји нека лажна сумња да су 1954.освојили свој први светски куп допинговани метамфетамином (первитином), за даље ни тог смоквиног листа нема. И наш др Михајло Андрејевић је подносио пријаве против немачких репрезентативаца због допинга. Безуспешно, наравно. Све о допингу је написао Харалд Шумахер, немачки голман, (отворио душу), у књизи „Почетни ударац” у којој је описао и како су Немци освојили титулу првака света 1986. године у Мексику. Доктор им је, укупно, убризгао седам хиљада инјекција. Шумахер после тога дуго није могао да контролише мокрење, патио је од несанице, није могао да има сексуалне односе…Због искрености прошао је шикану немачког јавног мњења. Опште је познато да је допинг био немачки државни пројекат. Али то је ствар о којој добро васпитани патриота не би смео да гласно говори.

Остаће у аналима забележена сцена када велики Кројф на полувремену финалне утакмице на СП „Минхен `74“ прилази разбијених и крвавих цеваница судији Тејлору, класичној енглеској „пуњеној птици“, да протествује против начина суђења. Кројф је свестан да је већ унапред одлучено да тадашња Западна Немачка – из разлога денацификације хладног рата – мора да победи, али не одустаје од жестоких приговора и херојски добија жути картон. З. Немачка је победила падавичарењем Хелценбајна у шеснаестерцу.

Остаће такође у аналима договорени резултат Немачке и Аустрије (1:0) у Шпанији 1982. Лондонски „Гардијан” назвао даном кад је „свет плакао због Алжира”, а ФИФА због те намештаљке увела правило да у последњем колу по групама сви играју истовремено. Еберхард Стањек, коментатор немачке државне телевизије АРД, рекао је током преноса: „Ово што се догађа на терену нема везе са фудбалом, ово је страшно” а затим је заћутао и до краја утакмице није прозборио ни реч. Шпанска штампа је утакмицу назвала „Ел аншлус“.[5]

У Италији 1990 годинефинале су одиграли Немци и Аргентинци. Или само Немци, или ни једни ни други. Аргентина је до финала дошла са пола тима. Због картона у финалу нису играли Батиста, Олартикоечеа, Каниђа и Ђусти, а у финалу су искључени Монсон и Дезоти. Одлучио је Андреас Бреме, из једанаестерца у 85. минуту. Пао је Фелер.

За Немачку је досуђено највише једанаестераца, њиховим противницима је додељено највише картона.

Сви досад освојени немачки светски купови су били незаслужени и уз обилату помоћпријатеља из ФИФЕ.

У међувремену Холандија је добила свога Рудолфа Нурејева (ненадмашног балетанера) у лику и делу Аријена Робена, тако да је, након Јужне Африке где су се доказали као светски касапи, са протестантског лица Холандеза коначно спала излизана и лажна кринка честитости.

Сваке године појаве се вести о масовним лажирањима утакмица на уређеном Западу. Ради примера цитираћемо једну аферу:

„Полиција у Немачкој, Великој Британији, Швајцарској и Аустрији ухапсила је 17 особа због сумње да су учестовали у лажирању скоро 200 фудбалских утакмца у девет европских држава, саопштила је данас полиција у Бохуму.
Међу утакмицама за које се верује да су биле намештене су и три одигране у Лиги шампиона, као и 12 у новоформираној Лиги Европе….“ [6]

Запад може лако да поднесе афере тако грандиозних размера јер су богати и заправо они јесу ФИФА и УЕФА.Тако су присвојили и право да мале и покварене уче честитости, уместо да ти евроцентрични или егоцентрични расисти сами дођу под старатељство.

Али, та „бела снага“ неодољиво привлачи. Према речима резигнираних сведока, Скадарлија се орила ономад од навијања покондирених српских тикава за Немачку а против погубљених Бразилаца, недостојних својих претходника.

Без обзира на праву слику стварности, наше покондирене тикве са све више страсти и искри у очима булазне о неком максвеберовском* (* Макс Вебер, омиљени Вучићев социолог, измислио „протестантску етику“) протестантском поштењу горепоменутих мајстора лажирања и допинговања, те снисходљивошћу колонијалних слугу уздишу за таквим господарима.

Не знам како ће фудбал преживети Бразилску срамоту. Знам да ће преживети, али не знам како. Задуго, можда никада више, нећемо гледати јединствено бразилско мајсторство.

Овај пут Немци ће можда беспрекорно заслужено освојити Светски куп. „Они су жртвовали све људске карактеристике да постану стројеви од меса и да се подреде колективном строју као његови делови.Фанатични до тоталног самопорицања само да би уздигли Немачку.“ – написа један коментатор. Немам шта за додати. И, истина је, „Они су једна болесно амбициозна предаторска нација…Не би били живи а да читав свет не постане њихово колонијално царство у којем би људе терали као у логорима.“ Нема код њих господског подношења победе и радости хомо-луденса. Код њих има рике предатора над пленом.

Испред још стоје испречени Аргентинци. Као Спартанци код Термопила.

У финалу Светског првенства у фудбалу у Бразилу 2014., неће се играти фудбал, водиће се неравноправна битка до истребљења.



Навијаћу за Аргентину.



[1] http://www.fudbaluzivo.rs/najbrzi-igraci...ifa-i.html

[2] Фифа увек добија

http://pescanik.net/2014/06/fifa-uvek-dobija/

[3] Укините светско првенство

http://pescanik.net/2014/06/ukinite-svetsko-prvenstvo/

[4] http://www.fss.rs/index.php?id=2082

[5] Матеус је играо намештену утакмицу на светском првенству

http://www.politika.rs/rubrike/Sport/spo...vu.sr.html

[6] http://www.vesti-online.com/Sport/Fudbal...-tri-utakm

(Српски културни клуб)

Нимбус, свака част, одличан текст!

[Громовник]

", док би се ми остали вероватно могли категорисати као обични "љубитељи фудбала". "

Ма вазда аубитељи љубичице беле. што нисте читали шта сам написао, нема везе.

Баш сам нешто се преписива са једним другаром. исти проблем свуда...

ДРУГАР:
По мом узорку, већина Срба је вечерас навијала за Немце.
пре 4 ч.

ЈА:
Не би нас могао нико преумити да већ нисмо сами себе припремили за преумљење. Што је велика већина навијала за Немце, већ је брука. Али тај занос исказан приликом навијања је трагичан. Кад питаш неког да ли су икада Немци навијали за нас (а имали су прилике - у кошарци на пример...) он те гледа блесаво. Кад поставиш следеће питање...А што бих онда ја навијао за њих, кад су нам већ толико зла нанели?...одговор је још блесвији... "То је само спорт..."... Онда би га морао поново враћати на прво питање, да одговори зашто, "када је то само спорт", Немци никада за нас нису навијали за нас, али једноставно не вреди. И не само Немци... Ево како у тенису СВИ навијају ПРОТИВ Ђоковића (јер немогуће је да сви играчи против којих игра у свим местима где се игра, ето имају више навијача). Није му помогло много бар за сада по том питању ни што се појугословечио - што је учинио највероватиније по савету неке ПР агенције.

Значи по теби човек не сме/не може/нема право да гледа фудбал уживајући у самој игри и квалитету фудбала, већ аутоматски мора да навија за неког.

Е јеси генијалац

[Милослав Самарџић]

У пракси јесте тако, углавном се навија за неког унапред. И на песми евровизије је тако, нпр.

[Громовник]

Не разумем, навија се, ко навија и шта навија?

Ја упорно о фудбалу, Нимбус упорно о навијању. Притом отворено навија за државу која је после рата пружила уточиште Павелићу и многобројним усташама, истовремено набеђујући саговорнике како тобоже навијају за други тим, само зато што очигледно играју бољи и учинковитији фудбал.

Смешно, крајње

[Бранке]

Не разумем, навија се, ко навија и шта навија?

Ја упорно о фудбалу, Нимбус упорно о навијању. Притом отворено навија за државу која је после рата пружила уточиште Павелићу и многобројним усташама, истовремено набеђујући саговорнике како тобоже навијају за други тим, само зато што очигледно играју бољи и учинковитији фудбал.

Смешно, крајње

Ајд на страну фудбал,али шта ћемо са силним Србима што возе(и плачу ако не возе) голфове,мечке,аудије . . . И то је немачко,ајд да их запалимо . . .

А што се тиче навијања,ја нисам чуо да је неко синоћ бацао петарде и палио бакље што су швабе победиле . . . Људи гледали утакмицу,уживали(сад ђене,ђене) у фудбалу,било симпатија за једне или за друге али то се сигурно не зове навијање у смислу те речи . . .

[Громовник]

Не разумем, навија се, ко навија и шта навија?

Ја упорно о фудбалу, Нимбус упорно о навијању. Притом отворено навија за државу која је после рата пружила уточиште Павелићу и многобројним усташама, истовремено набеђујући саговорнике како тобоже навијају за други тим, само зато што очигледно играју бољи и учинковитији фудбал.

Смешно, крајње

Ајд на страну фудбал,али шта ћемо са силним Србима што возе(и плачу ако не возе) голфове,мечке,аудије . . . И то је немачко,ајд да их запалимо . . .

Тако је Бранке, па шта ћемо са оним десетинама хиљада, ако не и стотинама хиљада Срба који су 1945. након ослобођења остали у Немачкој да раде, да је подижу и обнављају, и онима који су у ту исту Немачку отишли после рата из Југославије у исте сврхе?

Јесу ли то све нацисти, или ми се чини?

[Ђорђе Ивковић]

Хвала г. Милосаве.

Ај ви остали "реални", одговорите на банално питање кад су Немци навијали за нас, кад смо нпр играли против Америке?
Да ли су икада навијали за нас када смо вештином игре и понашањем то заслуживали?

Али, овде је ствар гора.
Нашу памет упорно кљукају некаквом "протестанском честитошћу" и пратећом "радном етиком".
Ја, ако сте читали, а нисте, у опште не спорим постојање свеобухватног и квалитетног система рада. Али, наведох и средства којима се снажно поштапају, КАО НИКО ДРУГИ, да би дошли до циља.
И, уместо да аргументима побијате то што је суштина и кључно умојим тезама, ви се упорно бавите мојом политичком некоректношћу, а ја вама упорно указујем да ваша политичка коректност не може да побије чињенице.

[Громовник]

Опет ти о навијању. Ја у клин, ти у плочу. И како човек да води било какву конструктивну дискусију с тобом?

Како да навијам за нас, кад се нисмо ни пласирали на СП? Ко нам је крив, опет Хрвати?

Ја прво не успевам да побијем по теби - чињеницу, а у реалности - претпоставку, да ја уопште за некога навијам, јер си ти задрт и константно лепиш етикете саговорницима. Шта онда има даље ту да се побија, пиши брате до миле воље...

[Ђорђе Ивковић]

Ево, други део текста, или друга страна медаље. Ако је наслов првог дела оригинално био "Чекајући зенгу", дуги део у наслову има "Чекајући Адвоката".
Сад би` ве, објективни навијачи, замолијо да ме оптужите да неоправдано мешам политику у српски спорт и у ствари мрзим Србе...

http://www.srpskikulturniklub.com/cekajuci-advokata

[Милослав Самарџић]

Браво!
Јел ти пише за неки ''угледан'' медиј?

[Ђорђе Ивковић]

Да, без наводника за "Погледе" и још неке...
Ови с репутацију, етаблирани, мејнстрим... па само би им ја фалио па да их скину са јасли...

[Милослав Самарџић]