[Громовник]

Ја ти кажем да 490. на Балкану није било Угара.

[смедерево]

ОК поштујем,али опет ти кажем мапа је скинута са сајта нац.библиотеке француске и пренета овде у изворном облику..Колико сам ја разумео представља период развитка Србске државе од 490-1371 год.

[Громовник]

Тешко да се границе нису мењале 1000 година

[смедерево]

Може бити,али јел има доказа да је било неких драстичних промена?

[Громовник]

Докази говоре да није било једне, већ више Српских држава на овим просторима. А драстичних промена је итекако било, у једном тренутку су Бугари држали више од половине Српске територије. Да не говорим о константном отимању са Византијом око територија.

[смедерево]

И данашњи уџбеници пишу да је Немања освојио Косово од Албанаца....

[Громовник]

Не говорим о уџбеницима, већ о примарним историјским изворима.

[Vlad Alekš]

Nisam ginekolog, ali mogu da pogledam.
Neozbiljna je svaka istorijska karta koja se odnosi na toliki vremenski period. Skoro hiljadu godina. Pogledajmo samo koliko je puta Srbija menjala granice u poslednjih stotinak godina. Imala je granice od 1878, pa onda pripajanje Maćedonije, Kosmeta i Raške, pa kraljevina Jugoslavija, pa Nedićeva Srbija, pa SFRJ, pa SCG, pa sada Srbija bez Kosmeta...

[Шумадинац]

1689. није било Српског царства.

Убиј ти мене ако ти уопште имаш појма шта постављаш на овој теми

Питао сам те који период мапа представља, а не да ми копи-пејстујеш оно што си већ копирао ко зна одакле...

Поздрав Громовниче! Порука ти је за медаљу.

[смедерево]

Људи вратиа се Шиме!

---

Nisam ginekolog, ali mogu da pogledam.
Neozbiljna je svaka istorijska karta koja se odnosi na toliki vremenski period. Skoro hiljadu godina. Pogledajmo samo koliko je puta Srbija menjala granice u poslednjih stotinak godina. Imala je granice od 1878, pa onda pripajanje Maćedonije, Kosmeta i Raške, pa kraljevina Jugoslavija, pa Nedićeva Srbija, pa SFRJ, pa SCG, pa sada Srbija bez Kosmeta...

Србија без Космета...неће да може!

[смедерево]

Крст са оцилима/огњилима се налази на скуптури са леве стране јужне капије коју је направио немачки архитекта и скулптор Бастиан Крамер између 1530. и 1535. године на улазу у Резиденцшлос у Старом граду испред најпознатијег градског трга, тзв. Шлосплаца.
Дрежďани (нем. Dresden), данас немачки град на Лаби основали су припадници сербског племена „Њижића“.
Град се налази у некадашњој Лужици (нем. Lausitz) и до германске/немачке окупације (после ратова од 929. до 932. године против сербских племена „Њижића“ и „Гломача“) настањивали су га искључиво Серби, а као резултат војног похода који је против сербских племена повео Хенрик I - Птичар (876- 936) краљ Немачке (владао: 919- 936) и војвода Саксоније (владао: 912-936), постепено се у град насељавају и германски/немачки колонисти.

[Милослав Самарџић]

Крст са оцилима/огњилима се налази на скуптури са леве стране јужне капије коју је направио немачки архитекта и скулптор Бастиан Крамер између 1530. и 1535. године на улазу у Резиденцшлос у Старом граду испред најпознатијег градског трга, тзв. Шлосплаца.
Дрежďани (нем. Dresden), данас немачки град на Лаби основали су припадници сербског племена „Њижића“.
Град се налази у некадашњој Лужици (нем. Lausitz) и до германске/немачке окупације (после ратова од 929. до 932. године против сербских племена „Њижића“ и „Гломача“) настањивали су га искључиво Серби, а као резултат војног похода који је против сербских племена повео Хенрик I - Птичар (876- 936) краљ Немачке (владао: 919- 936) и војвода Саксоније (владао: 912-936), постепено се у град насељавају и германски/немачки колонисти.

Свака част за слике и податке!

[смедерево]

Сербски (манастирско-школски) буквар из 1597. године
Док су се крајем 18. и почетком 19. века учили писмености из туђих књига, Серби нису знали за најстарији данас познати сербски буквар инока[1] Саве[2], по ком се могло учити читање и писање.
За њега је знао чак и Вук Стефановић Караџић (1787-1864).
Непроцењиви документ представља дело, које оиказује организовани облик писмености у Сербији.
Овај буквар сигурно није и први сербски буквар, али је најстарији који је до данас угледао светлост дана, а настао је далеко пре Вукове реформе сербског језика и писма, коју је форсирао (директно), финансирао и контролисао аустријски двор[3] у Бечу[4].
Овај сербски буквар инока Саве јеромонаха из манастира Дечани, штампан је 20. маја 1597. године на два непагинована и ненумерисана листа (на осмини), код млетачког штампара Ђулијана Антонија Рампацетоа[5] у Венецији[6], остао је потпуно непознат све до 1893. године.
Да прича о овом буквару буде још тужнија он је настао у доба када је мало која европска земља располагала сопственим училима, писменима или азбучницима, а посебност свакако представља и методика овог писанија, пре свега зато што је први пут у Европи примењен фонетски принцип читања.
Савин буквар је био осмишљен тако да је на првој страни била штампана азбука, следе самогласници, потом слогови, па имена свих слова.
За њега се сасвим случајно сазнало.
Руски[7] конзул у Скадру[8], Иван Крилов[9] (18??-19??) је 1893. године Окици Глушчевићу[10] (1858-1898), сербском новинару и преводиоцу, показао, а потом му и послао препис првог издања.
Глушчевић је препис предао лингвисти Љубомиру-Љуби Стојановићу[11] (1860-1930).
О овом буквару Стојановић је написао онолико колико је сазнао из преписа, који је и објавио.
Током 1903. године, Љуба Стојановић је приређујући „Каталог Народне библиотеке Србије“ унео буквар инока Саве међу дела сербске писмености.
Милорад Димитријевић (18??-19??), инжењер из Београда, који је оженио Санчу Крилов (1896-1974), млађу ћерку конзула Ивана Крилова[12], добио је (на поклон) од свог таста 1905. године управо то оригинално прво издање Савиног буквара.
Димитријевић је касније послао овај буквар Српској краљевској академији у Београд.
Друго издање Савиног буквара штампано је 25. маја 1597. године у Дубровнику[13] на четири непагинована листа (на шеснаестини).
Током свог пропутовању кроз Дубровник 1921. године, овде већ помињани инжењер Димитријевић, купио је у граду под Срђем и оригинални примерак другог издања.
На крају су оба оригинална издања буквара инока Саве била поклоњена Народној библиотеци Србије.
Ђорђе Сп.[14] Радојичић[15] (1905-1970) обавестио је научни свет у божићном броју београдског листа „Правда“, да је Народна библиотека набавила буквар инока Саве.
Оно прво издање (на само два листа) изгорело је 6. априла 1941. године у бомбардовању Београда и Народне библиотеке (и од њега је остао само препис), а друго (на четири листа) пуком срећом је сачувано.
Појашњење о садржини буквара:
Букварски део књижице инока Саве за учење читања слаже се умногоме са хрватским глагољичким букваром из 1527. године.
Много више се разликује азбука инока Саве од азбуке у руском буквару (мали грчко-славенски буквар), Ивана Фјодорова[16] (око 1525- 1583) из 1574. године (штампао га је у Острогу 1578. године).
После слогова у буквару инока Саве су имена слова азбуке, којих нема у глагољичком буквару, а у буквару Ивана Фјодорова из 1574. године.
Она су у одељку Азбука.
И у овом тексту има разлика.
У буквару инока Саве после назива слова следе текстови за читање.
Они су несумњиво узети из руског буквара Ивана Фјодорова.
У руском буквару на почетку је реченица које нема код инока Саве:
»За молитв святых отец наших, Господи Исусе Христе сине Божии помилуй нас. «
Али је зато преузео следећи стих:
»Слава тебе Боже наш, слава тебе. […]«
Не само текст, него и слова којих нема у азбуци буквара инока Саве сведоче да је текст преузет из руског буквара.
Таква су слова: оу, ы и ъ.
Битне разлике између буквара инока Саве, хрватског глагољичког буквара из 1527. и руског буквара из 1574. године.
У томе су што је инок Сава после азбуке дао самогласнике, вокале: а, е, и, ω, оу, али не и 8 (у).
Инок Сава је на крају буквара дао и грчке бројеве ћириличким словима.
Ваља рећи да у глагољичком буквару нема никаквих бројева, ни славенских, глагољицом нити арабљанских.
Грчки бројеви дати су у руском буквару испред одељака (лекције).
Инок Сава је знао и за хрватски глагољички буквар из 1527. и руски буквар из 1574. године, или онај између 1578. и 1580. године.
Ни један ни други нису му били довољни, па их је допуњавао.
Није преузимао русизме из буквара Фјодорова.
За све текстове имао је сербскославенске изворе.
Судећи по букварима, инок Сава је био од образованијих Серба, дабогме ако је он њихов аутор.
Инок Сава јасно је разликовао рускославенски од сербског и водио је рачуна да уџбеник буде онолико сербски колико је руски био за своје ученике.
Филолозима је инок Сава омогућио да упореде оновремени рускославенски и сербскославенски текст у штампаним књигама и још у уџбеницима.
Ђорђе Сп.[17] Радојичић[18] (1905-1970) обавестио је научни свет у божићном броју београдске Правде да је Народна библиотека набавила буквар инока Саве.
Милорад Ј. Ванлић[19] (1889-1968) је истакао да Савин буквар припада стилу буквара који су били у употреби у тадашњој Европи, и да се слаже са абецедарима европског Запада.
Нагласио је потом да се јасно види да се правац овог буквара држао тада савременог метода.
Буквар инока Саве није био оригинално дело и није се разликовао од оновремених буквара.
Ванлић је на крају рекао и ово:
»Да овај буквар има својих мана, и то крупних, ако га меримо педагошком садашњицом, јасно је, али се овај буквар мора ценити само тако ако га упоредимо са тадашњим букварима […] што би било једино логично и оправдано. «
За оно време тај буквар је вио свакако веома напредан, колико и они који су му били извор.
Народна библиотека Србије и Народна и Универзитетска библиотека у Сарајеву набавиле су пре 1952. године друго издање буквара инока Саве Дечанца.
Оба примерка идантична су примерку Крилова.
Напомена:
Михаило Блечић је 1991. године у склопу репринт примерка буквара Народне библиотеке Србије исти пропратио предговором, који садржи недопустиве нетачности и произвољности.
*
Референце :
[1] Рус. Инъ (један).
[2] Његова породица је припадала сербском племену Паштровића, као и породица монаха Стефана, са којим је написао овај буквар.
[3] Лат. Imperium Austriacum, или нем. Kaiserthum Oesterreich (Kaiserthum Österreich / Kaisertum Österreich).
[4] Нем. Wien.
[5] Ит. Giovanni Antonio Rampazetto.
[6] Лат. Respublica Veneta (697-1797), млет. Serenìsima Repùblica Vèneta, или ит. Serenissima Repubblica di Venezia.
[7] Рус. Россійская Имперія (1721-1917), или Российская империя (савремена руска ортографија).
[8] Алб. Shkodër.
[9] Рус. Ива́н Андре́евич Крыло́в.
[10] Сербски новинар и књижевни преводилац, родом из Херцеговине, пријатељевао је са књижевником Милованом Ђ. Глишићем (1847-1908), са којим је заједно преводои са руског језика „Рат и мир“ од Лава Николајевича Толстоја (1828-1910).
[11] Сербски лингвиста и редовни члан Српске краљевске академије (скр. СКА).
[12] Виђени Сербин из Скадра, Алекса Ђуров Поповић-Булатовић (1819-1904), био је једно време и руски конзул у овој старој сербској престоници, а имао је од потомства сина Јеремију-Ђона (1850-1932) и две ћерке: Васу (1863-1938) и Софију (1874-1936). Старија ћерка се удала за руског конзула Ивана Крилова, са којим је имала само две ћерке. Старија ћерка, Китка Крилов (1864-1936) удала се за Лазара Мијушковића (1867-1936), конзула у Скадру (период: 1893-1902) сербске Књажевине Црне Горе (1852-1910), те потом и министра финансија владе Књажевине Црне Горе (период: 1903-1905).
[13] Лат. Ragusium (или Ragusa).
[14] Спасе.
[15] Сербски историчар и историчар књижевности.
[16] Рус. Ива́н Фёдоров.
[17] Спасе.
[18] Сербски историчар и историчар књижевности.
[19] Сербски писац и педагог.

[Бранке]

Назив мапе :
Мапа Краљевине Сербије(490-1345)

У ком делу карте се налази ово?