[Шумадинац]

Ајд још неку глупост, па да се слатко насмејемо!

[Прст_у_ока_латиници]

Da Vinčijev kod u Srbiji
Boris Subašić | 23. avgust 2017. 11:16 | Komentara: 7
Srpska riznica: Duboka šuma kraj Parcanskog visa u Šumadiji krije misteriozni ranohrišćanski hram. * Tajanstvene zlatne pločice bacaju novo svetlo na najvažnije istorijske događaje

SRODNE VESTI
Pas unosi radost u život

OTKRIĆA ostataka ranohrišćanskih hramova i velikih grobnica koje su služile kao svetilišta, do kojih sve češće dolaze arheolozi u Srbiji, prikazuju novu i nepoznatu sliku naših krajeva u najvećoj duhovnoj revoluciji čovečanstva. Krstobrazna memorija i tajanstvene zlatne pločice judeo-hrišćanske sekte iskopane prošle godine u Viminacijumu, ranohrišćanska grobnica sa unikatnim freskama otkrivena prošlog meseca u Sirmijumu, samo su poslednji u dugom nizu značajnih miljokaza na glavnom putu širenja hrišćanstva s Bliskog istoka.

Oni otkrivaju da se u doba pozne antike mlada religija još nedefinisana striktnim kanonima širila preko mnogoljudnih, bogatih i razvijenih istočnih provincija Rimskog carstva ka centralnoj i zapadnoj Evropi, gde su ekonomija i civilizacija posustajali.

- Balkansko poluostrvo je od apostolskih vremena bilo misionarski prostor jer je hrišćanstvo religija gradova. Propovedalo se u gradskim sredinama, gde je živelo najviše ljudi, zato su sveti apostoli iz Male Azije došli prvo na gusto naseljeni jugoistok Evrope - objašnjava protojerej-stavrofor prof dr Radomir Popović, stručnjak za rano hrišćanstvo. - Preko Balkanskog poluostrva koje izlazi na Sredozemno more, vodili su najvažniji putevi iz srednje Evrope u Aziju, Bliski istok i Severnu Afriku. Apostoli i njihovi učenici propovedali su u metropolama na tim putevima.

Arheolozi otkrivaju da se prvi hrišćanski hramovi nisu nalazili samo u velikim gradovima na Balkanu, kakvi su bili Nais i Viminacijum, već i u danas iščezlim metropolama. Jedna od njih je nedavno otkriven u gustim šumama sela Guberevac, pod Parcanskim visom, između Barajeva i Sopota. Arheolozi Narodnog muzeja u Beogradu su u divljoj prirodi pronašli veliku grobnicu nedaleko od ostataka crkve s mozaikom, koja je deo ogromne slagalice širenja hrišćanstva u Evropu. Naime, ukras je identičan onima kojima su prvi hrišćani ukrašavali hramove u najvećim gradovima toga doba: Sirmijumu (jedna od četiri prestonice rimskog Carstva) i u Akvileji na severu Italije, trgovačkom megalopolisu iz koga je hrišćanstvo zapljusnulo Zapad. U Srbiji se tada nalazila rudarska prestonica carstva, odakle je dolazilo najviše srebra i olova, otkrili su za "Novosti" arheolozi Narodnog muzeja u Beogradu i odveli našeg reportera da vidi ostatke masivnih zidina usred šume pod Parcanskim visom, danas obrasle gustim žbunjem i puzavicama. Mozaici u hramu su najverovatnije mesto na kojem su propovedali apostolski učenici, mada je to teško zamisliti.


- Ako bi se vratili vremeplovom u doba procvata carskih rudnika na ovim prostorima, ne bi zatekli nijedno drvo. Današnja Šumadija tada je bio golet zavijena u gusti dim topionica, gde se dobijalo olovo i srebro. Iznad se dizao veliki grad, s velikom kasarnom i centrom rudničke adminstracije. U podnožju su bila naselja sa desetinama hiljada rudara, zanatlija, trgovaca. Cela Mačva i Posavina su proizvodile hranu samo za ovaj carski rudarski distrikt. Takvo mesto je bilo idealno za širenje hrišćanstva - objašnjava arheolog dr Adam Crnobrnja, muzejski savetnik Narodnog muzeja u Beogradu.


U šumi na vrhu Gradište on nam je pokazao ostatke velike crkve u kojoj su otkriveni mozaici identični onima u italijanskoj Akvileji.


- U pitanju je zgrada koja je imala javnu funkciju pre nego što su je hrišćani kupili i pretvorili u crkvu. To je bio uobičajen proces, većina bazilika su prethodno bile pokrivene tržnice koje su potom preuređene u hramove. Ovaj prostor tek treba da se istraži, taj posao će trajati dugo s obzirom na značaj rudničkog distrikta i broj ljudi koji je ovde radio i živeo - kaže dr Crnobrnja.


VIMINACIJUM - RAZLIČITA VERA, A LjUDI SLOŽNI

Neverovatna otkrića širom Srbije otkrivaju potpuno novu sliku razvoja i širenja ranog hrišćanstva, kao i običaje vernika. U Viminacijumu je dokazano da su hrišćani i mnogobošci u početku mirno živeli i sahranjivali se jedni kraj drugih, da uopšte nije bilo animoziteta među njima! Prošlogodišnje otkriće podzemne memorije otkriva da su u to doba ovakve grobnice bile i hramovi, kojima je svetost davao ugledni pokojnik. Hram se nalazio potpuno pod zemljom i silazak je simbolizovao ulazak u zagrobni svet, što podseća na paganske običaje, ali nalazi arheologa nesumnjivo ukazuju da su tu sahranjeni hrišćani.

http://www.novosti.rs/vesti/lifestyle.30...d-u-Srbiji

---

ДА ВИНЧИЈЕВ КОД У НАШОЈ ЗЕМЉИ: Најновија отркића пишу нову историју Србије
14:40 23.08.2017. Нема коментара
Дели на Вајберу
Српска ризница: Дубока шума крај Парцанског виса у Шумадији крије мистериозни ранохришћански храм. * Тајанствене златне плочице бацају ново светло на најважније историјске догађаје.

Открића остатака ранохришћанских храмова и великих гробница које су служиле као светилишта, до којих све чешће долазе археолози у Србији, приказују нову и непознату слику наших крајева у највећој духовној револуцији човечанства. Крстобразна меморија и тајанствене златне плочице јудео-хришћанске секте ископане прошле године у Виминацијуму, ранохришћанска гробница са уникатним фрескама откривена прошлог месеца у Сирмијуму, само су последњи у дугом низу значајних миљоказа на главном путу ширења хришћанства с Блиског истока.



Они откривају да се у доба позне антике млада религија још недефинисана стриктним канонима ширила преко многољудних, богатих и развијених источних провинција Римског царства ка централној и западној Европи, где су економија и цивилизација посустајали.

– Балканско полуострво је од апостолских времена било мисионарски простор јер је хришћанство религија градова. Проповедало се у градским срединама, где је живело највише људи, зато су свети апостоли из Мале Азије дошли прво на густо насељени југоисток Европе – објашњава протојереј-ставрофор проф др Радомир Поповић, стручњак за рано хришћанство. – Преко Балканског полуострва које излази на Средоземно море, водили су најважнији путеви из средње Европе у Азију, Блиски исток и Северну Африку. Апостоли и њихови ученици проповедали су у метрополама на тим путевима.

Археолози откривају да се први хришћански храмови нису налазили само у великим градовима на Балкану, какви су били Наис и Виминацијум, већ и у данас ишчезлим метрополама. Једна од њих је недавно откривен у густим шумама села Губеревац, под Парцанским висом, између Барајева и Сопота. Археолози Народног музеја у Београду су у дивљој природи пронашли велику гробницу недалеко од остатака цркве с мозаиком, која је део огромне слагалице ширења хришћанства у Европу.



Наиме, украс је идентичан онима којима су први хришћани украшавали храмове у највећим градовима тога доба: Сирмијуму (једна од четири престонице римског Царства) и у Аквилеји на северу Италије, трговачком мегалополису из кога је хришћанство запљуснуло Запад. У Србији се тада налазила рударска престоница царства, одакле је долазило највише сребра и олова, открили су за „Новости“ археолози Народног музеја у Београду и одвели нашег репортера да види остатке масивних зидина усред шуме под Парцанским висом, данас обрасле густим жбуњем и пузавицама. Мозаици у храму су највероватније место на којем су проповедали апостолски ученици, мада је то тешко замислити.

– Ако би се вратили времепловом у доба процвата царских рудника на овим просторима, не би затекли ниједно дрво. Данашња Шумадија тада је био голет завијена у густи дим топионица, где се добијало олово и сребро. Изнад се дизао велики град, с великом касарном и центром рудничке админстрације. У подножју су била насеља са десетинама хиљада рудара, занатлија, трговаца. Цела Мачва и Посавина су производиле храну само за овај царски рударски дистрикт. Такво место је било идеално за ширење хришћанства – објашњава археолог др Адам Црнобрња, музејски саветник Народног музеја у Београду.

У шуми на врху Градиште он нам је показао остатке велике цркве у којој су откривени мозаици идентични онима у италијанској Аквилеји.

– У питању је зграда која је имала јавну функцију пре него што су је хришћани купили и претворили у цркву. То је био уобичајен процес, већина базилика су претходно биле покривене тржнице које су потом преуређене у храмове. Овај простор тек треба да се истражи, тај посао ће трајати дуго с обзиром на значај рудничког дистрикта и број људи који је овде радио и живео – каже др Црнобрња.



ВИМИНАЦИЈУМ – РАЗЛИЧИТА ВЕРА, А ЉУДИ СЛОЖНИ

Невероватна открића широм Србије откривају потпуно нову слику развоја и ширења раног хришћанства, као и обичаје верника. У Виминацијуму је доказано да су хришћани и многобошци у почетку мирно живели и сахрањивали се једни крај других, да уопште није било анимозитета међу њима! Прошлогодишње откриће подземне меморије открива да су у то доба овакве гробнице биле и храмови, којима је светост давао угледни покојник. Храм се налазио потпуно под земљом и силазак је симболизовао улазак у загробни свет, што подсећа на паганске обичаје, али налази археолога несумњиво указују да су ту сахрањени хришћани.
http://srbin.info/2017/08/23/da-vincijev...ju-srbije/

[Прст_у_ока_латиници]

Грчки медији (цитирају македонске): Скопски Словени – потомци Александра Великог – тврди шпански Универзитет
у Вести, Регион 29. августа 2017. 2 Коментара

Атина/Скопље – Македонски медији јуче пишу: „Македонци су потомци Александра Великог – потврдио национални универзитетски центар у Мадриду!“ [1].
Али Грци одмах додају: „Ова би се публикација могла прихватити тачном, ако би ишла реч о грчким Македонцима, што би било и нормално, међутим, пошто се та вест односи на Скопљанске (не кажу чак ни Македонце или македонске) Словене који су у ствари дошли из… Сибира (шта да кажемо) [2]?
Читамо даље грчке примедбе: „Скопски Словени настављају свој тријумфални поход. Иако су (на ове просторе) дошли (тек) у шестом – седмом веку“.
Грци даље нештедимице износе своје виђење историје, које се не односи само на македонске Словене, већ уопште на заједницу Јужних Словена на овим просторима, нараво, понајпре се то односи на Србе, по систему, „ћерку кара, снаји приговара“, па у том стилу настављају: Балкански становници, међутим, ипак су – потомци древних Македонаца, јер се „смрзнути Македонци“ вратили из Сиберије у напред поменутим вековима, о чему чак и њихови научници говоре, као што је академик Томе Бошевски, помињан у нашем ранијем извјештају [3].
Даље Грци: „И поново исти победоносни чланак у (македонским) новинама „Вечер“, осам година касније (!) када смо писали о скопљанским (у смислу македнонским) Словенима“.
„Зар их заиста није стид да се тако олако одричу праве историје својих предака?
„Павле Раковски, на другој НФО конференцији, у свом говору, нагласио:
„Македонски Словени долазе и насељавају се у Македонији у 6 – 7 веку, како о томе говори совјетски професор историје Николај Державин и били подељени у три племена: Драговићи, Сагудати и Ринхини који населише области око Солуна, док се словенско племе Струмјани стационирало на источној обали реке Струмице и на полуострву Халкидики.
(Целокупан текст погледати овде) [4].
Данас су новине (македонске) „Вечер“ поновиле словенску пропаганду, следећим речима – упозоравамо, шокирајућу (по Грке)!:
„Еминентни национални универзитетски центар за биотехнолошке информације у Мадриду у Шпанији (на срећу не чилеански… убацују досетку Грци) током испитивања и ДНК упоређивања гена медитеранских народа, потврдио, да су Словени у Скопљу (који себе називају Македонци – примедба Грка) припадају старој медитеранској групи народа, којој припадају и Иберијци, Баски, Северо Африканци, Италијани, Јевреји, Либанци, Јермени, Иранци (Персијанци). Овим је дефинитивно потврђено да Македонци (односно Словени у Скопљу, како и даље тврде Грци) немају никакве везе са Грцима, који не припадају старој медитеранској групи народа (овде Грци додају: ми ћемо са своје стране напоменути, да су Грци стигли са Сиријуса, како кажу измишљотине).
Осим тога, пише словенска (односно македонска) публикација, утврђено је да су Грци припадници Суб-Сахарске групе народа и слични су Етиопљанима за које је утврђено да имају заједнички генетски алел ДРБ1. Пре неколико година, истакнути швајцарски институт И-ГЕНЕА урадио је исто испитивање, а резултати су готово идентични“.
И грчки лист овако закључује чланак: „Хајде да баш погледамо у очи нашем министру иностраних послова, шта ће на ово рећи, када сутра буде посетио Скопље“.
А са своје стране закључујемо: све што је у овом тексту изречено у вези Македонаца, односи се и на Србе (наравно, као и на остале Јужне Словене у региону).
ИЗВОР: barkod.mk, vecer.mk, kokkinoslawfirm.com
—
1./. http://vecer.mk/makedonija/makedoncite-s...-centar-vo
2./. http://kokkinoslawfirm.com/2017/08/οι-σλ...πόγονοι-τ/
3./. https://elladasimera.blogspot.gr/2009/06...i.html?m=0
4./. https://isxys.blogspot.com/2016/02/blog-post_17.html
Славиша Лекић, свештеник

Да верујем у свету бих онда се видело реч Македонија или нешто слично њему.......али их нема!

[Прст_у_ока_латиници]

КОНСТАНТИН БОДИН – српски цар, 274. год пре цара Душана
14:20 02.09.2017. 0
Дели на Вајберу
Време у којем Срби играју значајнију улогу на историјској позорници најчешће се рачуна од година владавине Стефана Немање. Шта се дешавало пре овог периода? Ко су били српски владари и које су титуле носили? Постоје ли о њима писани подаци?

Историја средњовековне Србије за већину почиње Стефаном Немањом. О српским владарима и великашима који су ранијим вековима постављали темеље српској држави веома мало се зна ван уског круга историчара. Јавност је често окупирана данас популарним и потпуно ненаучним теоријама о Србима као „народу најстаријем“. Трагајући за наводном античком прошлошћу Срба, заборављамо на документоване личности из наше историје које су неоправдано запостављене. Мало ко је чуо за Јована Владимира, првог српског свеца, или Михајла, краља Дукље и првог српског краља. Међу заборављеним јунацима српске средњовековне историје је и његов син, Константин Бодин.



Један од најчешће навођених и тумачених писаца историје народа је Константин Порфирогенит, византијски цар из династије Македонаца, који је живео у десетом веку. Порфирогенит је написао важно дело, „Спис о народима“ или „О управљању царством“, у којем се, између осталих, помињу и Срби. Описујући догађаје који су предходили његовом рођењу, аутор са незадовољством истиче да:

Константин Бодин
„Тамошња племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конвљани и Дукљани и Пагани, одвојивши се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме. Ова племена, како кажу, немају архонте (тј. кнезове), већ само старце жупане, на исти начин као и остале Склавиније.“

Овај пасус Порфирогенитовог дела важан је за разумевање титула које су српски владари уживали у десетом веку. Привилегију старца или жупана носио је и Стефан Немања. То наводи на закључак да се све до краља Стефана Првовенчаног, владар Срба називао старцем или жупаном.

Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век
Међутим, новооткривени печат из истамбулског археолошког музеја сведочи да је Константин Бодин, српски владар из друге половине XI века, носио краљевску титулу. Бодин је био син првог српског краља – Михајла, па се намеће мишљење да је титулу задобио правом наследства. Међутим, овакве привилегије је могао да одреди само византијски цар и оне нису део наследне традиције. Како је онда овај српски владар постао краљ?

Грб Војислављевића
Михајло Војислављевић је крунисан 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Средиште српске државе тада је било нешто јужније од простора на коме се касније уздигао Стефан Немања и његови наследници, у области Дукље или Зете. О његовом сину, Константину Бодину многи уважени хроничари XI и XII века су писали са посебним уважавањем. Ана Комнина, ћерка једног од највећих византијских царева Алексија I, уврстила је Бодина у своје хронике. Пишући о акцијама противника свога оца, Константина Мономахата, она каже да је он:

„Бодина и Михајла, егзархе Далмата, учинио је својим пријатељима, помоћу писама и поклонима придобио њихову наклоност, отварајући тако себи многа врата.“

Црква Светог Мартина у Шумету, Локрум – Бодинов поклон Дубровнику
Бодинов утицај и углед у царству можемо читати између наведених редова. Један од највећих царевих противника потрудио да задобије пријатељство српских владара.

Хроничари са царског двора извештавају и о великој побуни против царске власти која је избила на простору данашње Македоније. На њено чело је стао Константин Бодин.

„Прве године његовог царства народ Срба, крену да потпуно освоји Бугарску. . . Истакнутији људи бугарске замоле Михајла, који је био владар, да им помогне и с њима се удружи и да им свога сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослободе превласти и окрутности Ромеја. Он им се радо одазове и сабравши 300 својих људи предаде их своме сину Константину, званом и Бодину и пошаље их у Бугарску. . . И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја.“

Након велике победе, Бодин је проглашен у Призрену за цара, под именом Петар III, у покушају да се обнови Самуилова држава која је срушена пола века раније. У почетку је имао успеха. Његова војска је освојила Скопље и Ниш. Међутим, показало се да побуњеници немају довољно снаге да се дуготрајно супростављају византијском цару. У бици код Пауна на Косову Бодин је поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а потом у Антиохију. Међутим, успео је да се ослободи и врати у своју престоницу Скадар. Политику је ипак променио и византијском цару више није, макар јавно, одрицао послушност.

Највећи непријатељ Византије у том периоду су били Нормани, предвођени неустрашивим Робертом Гвискардом. Алексије I Комнин је уврстио Бодинов одред у своју војску. Гласине о приступању Бодинових трупа, истих оних који су потукли Византинце у Бугарској, значиле су подизање морала византијској војсци и веће шансе у даљем ратовању. Као награду за верност и помоћ српске војске Константин Бодин је проглашен за краља.

Овај податак нам потврђују и каснији догађаји. Почетком XIII века жупан Стефан Немањић и његов брат Сава траже краљевску круну од римског папе Хонорија III. Папа је прихватио њихов захтев па је средњиНемањин син постао Првовенчани краљ. У свом захтеву, Сава и Стефан Немањић истичу да им право на круну припада још од „првог отачаства краљевства“, која се зове „велико краљевство од прва“. Немањини синови, дакле, указују да је Србија већ била краљевина, те да је титула коју траже припадала њиховом претходнику – Константину Бодину.

Печат српског владара из друге половине једанаестог века представља праву малу револуцију у откривању историје преднемањићких Срба. Оскудни писани подаци и непостојање споменика културе који би сведочили о поменутом периоду у великој мери су успоравали пут историјске науке. То, међутим, не значи да археолошка испитивања у будућности неће довести до нових сазнања која би могла да прошире интересовање за српску историју и у овом правцу. Историја нашег народа пре Стефана Немање мора и може бити проучавана и публикована озбиљније него данас.

Подела Бодинове државе; фото: Википедија
Колико је чврста граница између родоначелника династије Немањићаи његових предака показује чињеница да се чак и данас не може поуздано говорити о оцу Стефана Немање, из уџбеника свима познатог Завиде.

Родослови Немањића започињу Немањом или ређе његовим оцем. Сви иза ове замишљене црте као да не постоје. Питање које понекад многима прође кроз главу налази се у наслову овог текста, и гласи „Постоји ли историја Срба пре Немањића?“ Примери као што је Константин Бодин дају одговор и показују континуирани правац напредовања српских владара. Титула коју је понео Бодин поново је припала Стефану Првовенчаном. Касније су исту титулу уживали краљеви Владислав,Урош, Драгутин, Милутин и други. На послетку, краљ Душан се 1346. године крунисао за цара. На путу од варварског племена Срба, како нас је Порфирогенит описао, па до царства које је закуцало на врата Цариграда, заслуге имају и данас помало митске личности као што је Константин Бодин. Заборављен и велики!

http://srbin.info/2017/09/02/konstantin-...ra-dusana/

[Шумадинац]

[Прст_у_ока_латиници]

СТАРИ ЕГИПЋАНИ СУ ПРИЗНАЛИ: Само један народ је старији од нас и долази са Балкана
17:03 02.12.2017. Нема коментара
Дели на Вајберу
Стари Египћани су пре владе фараона Псаметиха веровали да су они најстарији народ на свету. Међутим, Псаметих је одлучио да дозна да ли је то тачно.

Како пише Херодот у својој историји, од тренутка када је Псаметих утврдио да постоји један други народ који је старији од њих, Египћани су признали примат том другом народу, а себе сматрали другим најстаријим на свету.

Foto: Wikipedia
Псаметих најпре никако није успевао да утврди ко је најстарији народ. Херодот наводи да се фараон најпре распитивао, али тај начин није дао резултата. Славном историчару су Хефестови свештеници из Мемфиса испричали шта је фараон онда смислио и како је поступио.

Друга верзија

По другој верзији, Псаметих је дао ову децу женама којима је одсекао језике, да их оне негују. Херодот сматра ову верзију невероватном причом коју је чуо од својих сународника Хелена.



Псаметих је узео два новорођенчета од неких простих родитеља и дао их пастиру да их однегује. Наредио је да нико у присуству деце не сме да изговори ниједну реч, већ да деца леже у једној усамљеној кући и да им доводе козе да их подоје млеком, па да их опет оставе саме.

Фараон је тражио да сачекају коју ће реч деца прво изговорити након првог муцања. Прошло је две године и једног дана пастир уђе ка деци, а оба детета истрче пред њега са раширеним рукама и повичу „бекос“.

Први пут пастир на то није обраћао пажњу, али долазећи деци, он је сваки пут поново слушао исту реч. Он то јави господару и по његовом наређењу доведе децу пред њега. Када је и сам Псаметих чуо исту реч од деце, почео је да се распитује који народ има ту реч.

И коначно је сазнао да такву реч имају Фрижани и да она код њих значи „хлеб“. И зато су Египћани признали да су једино Фрижани старији народ од њих, пише Херодот.

Foto: illyria.proboards.com
Фригија на Балкану

Остаје питање ко су били Фрижани. Зна се да су Фрижани или Фригијци били народ са југа Балкана, односно некадашњег Хелмског полуострва, где су се према Херодоту називали Бригима. У другом миленијуму пре нове ере прешли су у Малу Азију и у средишту данашње Анадолије основали покрајину и државу Фригију.

Аутентична Фригија, она на Хелму (Балкану), према мапама је обухватала значајне делове данашње јужне Србије и Косова и Метохије. Односно, приближно са подручја које називамо – Старом Србијом.

Фригија у Анадолији

Foto: eupedia.com
Потом су се ширили у правцу данашњег Солуна, а онда прешли у Малу Азију.

Занимљива је аналогија речи фригијске речи „бекос“ – „хлеб“ и српске речи „пекар“ или „пекара“, односно енглеске „бакер“ или „бакерy“. У разним језицима честа је инверзија слова „Б“ и „П“, јер се ради о усненим сугласницима, те би „бекос“, било исто што и „пекос“. На српском „пекара“ или на енглеском „бакерy“ је место где се пеку хлеб и друга пецива слична хлебу, а „пекар“ или „бакер“ је онај који пече хлеб и остала пецива.

Јасна је повезаност ових језика са фригијским језиком, али за прецизније закључке потребно је знати више речи из фригијског језика, који је, како кажу историчари, изумро у 7. веку.

Ипак, не би требало да буде изненађење ако су Фрижани оставили дубок печат на друге народе, односно ако су од њих потекли други народи. Посебно, ако се зна да је овај „народ најстарији“ потекао управо са територија на којима ми данас живимо.

Извор: srbijadanas.com
Ознаке: народ са Балкана, Срари Египћани, српска историја

[Ултрадесничар]

[Прст_у_ока_латиници]

http://srbin.info/2017/12/18/varazdinski...-hrvatske/

[Прст_у_ока_латиници]

https://cogniarchae.wordpress.com/2017/1...-pannonia/

[смедерево]

http://kossev.info/strana/arhiva/gazivod...riju/14383

[Прст_у_ока_латиници]

OVO JE POSLEDNJA PRESTONICA NEMANJIĆA: Ovaj grad je bio naš, ali su ga Albanci spalili i danas je njihov

Naime, već u ranom srednjem veku na tom mestu postojala su naselja Gornje i Donje Nerodimlje u kom su stolovali Nemanjići počevši od kralja Milutina.

Samo pet kilometara zapadno od Uroševca, na obroncima Šar planine, na najvišoj koti u kanjonu Nerodimke, sve doskora nalazili su se ostaci srpskog srednjovekovnog grada Nerodimlja – nekadašnjeg sedišta istoimene župe i prestonica Nemanjića

Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!

Naime, već u ranom srednjem veku na tom mestu postojala su naselja Gornje i Donje Nerodimlje u kom su stolovali Nemanjići počevši od kralja Milutina.

Na brdu koje ih razdvaja u drugoj polovini XIII veka sagrađen je veliki dobro utvrđeni grad, a nešto kasnije i dvorac u kome je dugo vremena stolovao kralj Milutin, koji je u Nerodimlju 1321. godine i umro.

Grad se pominje i kao Porodim ili Porodimlje. U njemu je jedno vreme boravio kralj Stefan Dečanski. Istoričari takođe beleže da je u dvoru u Nerodimlju 1371. godine okončao život i car Uroš, poslednji veliki Nemanjić, koji se na čelu srpske države nalazio od 1355. godine.

Baš u Nerodimlju se 1331. godine dogodio žestok sukob između Stefana Dečanskog i njegovog sina Dušana, koji je od tada postao kralj, a 1346. proglašen za cara tada velike i moćne Srbije.

Crkva Uspenja Bogorodičinog u NerodimljuFOTO: WIKIPEDIA
Porodični sukob, kako su utvrdili istoričari, završio se neslavno za oca Stefana, koji je bekstvom u obližnji utvrđeni grad Petrič pokušao da se izbavi nevolje, ali ga je tu Dušan sa svojom pratnjom sustigao, a onda je uz jako obezbeđenje sproveden u Zvečan, na istoimenom brdu kod Kosovske Mitrovice, gde je zatočen.

Od XIV do XV veka na prostorima tadašnje prestonice Nemanjića, podignuto je nekoliko crkava i manastira. Tako su u Gornjem Nerodimlju sagrađeni manastir i crkva Svetih Arhanđela, manastir posvećen Svetom Urošu, a u Donjem Nerodimlju crkva Svetog Stefana i crkve Svetog Nikole i Svete Bogorodice.

U porti manastira Svetih Arhanđela sve doskora vegetirao je stoletni bor, koji je, po narodnom predanju ljudi ovog kraja, zasadio svojom rukom car Dušan 1336. Bor je posečen, ali srpski inat jači je od svakog neprijateljskog zla. Nasred hrama nikla su neka nova stabla borova i nastavila da se izvijaju put neba.

Neobuzdana šiptarska vojska sravnila je sa zemljom sve što je podsećalo na srpsku srednjovekovnu državu i Nemanjiće.

Nisu ih uništili ni zub vremena, ni veliki ratovi. Ostaci kraljevskih zdanja i zidine srednjovekovnog utvrđenog grada uništeni su u vreme poslednjih velikih sukoba na Kosovu i Metohiji.

U junu, devedeset devete, u pogromu potpuno je zatrto 300 srpskih domaćinstava. Oko 2.000 ljudi prognano je tada sa korena bora cara Dušana. Ovde više nema srpske slave. Sveće. Nema grobova ni hramova. Nikog. Samo Albanci.

Do temelja je razoren manastir Svetog cara Uroša iz XIV veka, koji je bio poznat po tome što je u njemu boravio i umro car Uroš, koji je decembra 1371. godine tu i sahranjen. Po narodnom predanju, manastirsku crkvu Uspenija presvete Bogorodice podigla je nad sinovljevim grobom carica Jelena, majka Uroševa.

Tokom XVI i XVII veka srpske crkve i manastiri na Kosovu i Metohiji često su bili na udaru pljačkaša i vandala svake vrste, jer se u manastirskim riznicama čuvalo kulturno blago koje su stvarali naraštaji Srba tokom mnogih decenija.

U Nerodimlju je donedavno o srpskom trajanju svedočila i mermerna ploča na prvoj osnovnoj školi na Kosovu i Metohiji. Škola je podignuta davne 1863. godine. Ploče i zapisa na školi više nema. U nju je useljena jedna albanska porodica sa sitnom decom. I danas to smatraju njihovim.

http://www.espreso.rs/vesti/drustvo/2229...-je-njihov

[Прст_у_ока_латиници]

http://www.academia.edu/35385620/IRISH_A...OMMON_BASE

---

https://www.eupedia.com/forum/archive/in...26549.html

---

https://www.eupedia.com/forum/archive/in...26549.html

[Прст_у_ока_латиници]

Орекло Срба - Докази Који Руше Званичну Историју
https://www.youtube.com/watch?v=nOglgs02Pko

[Прст_у_ока_латиници]

Др Небојша Драшковић: Потврда ДНА института из Тексаса да припадам народима који већ 23.000 година живе на Балкану, првим људима у Европи
18. фебруара 2018. Србија Оставите коментар

Др Небојша Драшковић је свој цертификат из хјустонског ДНА института, иначе најбољег у свету, добио потврду да припада групи народа који већ 23.000 година живе на Балкану, првим људима у Европи…

Његову објаву преносимо у целости:

Од најбољег ДНА института из Хјустона из Тексаса добио сам потврду да моји гени припадају првим људима у Европи који живе на Балкану већ 23 000 година.

Одакле онда право онима који су дошли из Азије и Африке прије 5 000 – 6 000 година да мене и моје сроднике примају у ЕУ или пријете да нас неће примити, иако су они преко 90% садашњих становника Европе зато што су од свог доласка вршили геноциде над мојим генима све до данас.

Ми И2а смо доминантни само још у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској јер наши гени стари 23 000 година у Европи не познају скоројевићке творевине нације и религије.

https://www.srbijadanas.net/dr-nebojsa-d...-u-evropi/