10-09-2018, 05:31 PM
Забрањена историја Срба
11-09-2018, 10:41 AM
Бугари имају историју за поштовање, али је њихов главни аргумент за присвајање територије данашње БЈР Македоније (коју је наша војска ослободила 1912-18) језик. Иако има сличности, многи лингвисти тврде да је данашњи књижевни македонски језик заправо подједнако близак и данашњем бугарском и српском језику. Не треба заборавити ни то да је тај језик настао 1945. године и да, као такав, у историји никада није постојао.
Међутим, за разлику од Бугара, Срби су ти који у погледу територије БЈРМ Македоније имају најснажније историјске аргументе. Уз то, најубедљивији аргумент тиче се наше Цркве на тој територији која канонски припада у потпуности Српској православној цркви и као таква је призната у целом православном свету.
Срби у расправама са Бугарима око Македоније само треба да им поставе најпростије питање: ПОКАЖИТЕ НАМ НА ТЕРИТОРИЈИ БЈР МАКЕДОНИЈЕ МАКАР ЈЕДАН СПОМЕНИК БУГАРСКЕ НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ! И онда ‘ајте да то упоредимо са оним што је тамо остало од Немањића, а може и од Мрњавчевића или Дејановића или Бранковића, деспота Јована Оливера итд. Нађите нам на пр. бугарски пандан култу о нашем највећем епском јунаку Краљевићу Марку. И на ова питања никада нећете добити одговор, просто зато што га нема.
То заједничко сећање које ми Срби имамо везано за људе, догађаје и културно наслеђе Старе и Јужне Србије и Македоније дефинише националну припадност. Колективно сећање о историјским епизодама тј. заједничко осећање прошлости одређује којој од једине три православне нације на Балкану (Грци, Бугари, Срби) припада простор БЈРМ.
У оваквој опсервацији онда просто и није неопходно даље извлачити догађаје и људе попут на пр. Карађорђевих и Милошевих устаника који су дошли у Шумадију из БЈРМ да би обновили Србију или српских четника с краја 19. и почетка 20. века или Куманово, Битољ, Брегалницу, Солунски фронт, Кајмакчалан итд.
Нема потребе маштати о Александру Великом, његовом оцу Филипу и мајци Олимпијади и красти им грчко име и грчко наслеђе (сам назив Македонија потиче од грчке речи „μακεδνός“ што значи висок и односи се на високу земљу или високе људе). Ми имамо довољно велику историју и традицију на том простору који представља епицентар наше средњевековне државе да нам никакво улепшавање и измишљање није неопходно.
На слици је најбоље очувана икона српског цара Стефана Душана и његове жене царице Јелене која се налази у манастиру Лесново. Манастир Лесново је смештен код истоименог села, између Кратова и Злетова у данашњој источној БЈР Македонији.
https://forum.krstarica.com/showthread.p...styleid=25
Међутим, за разлику од Бугара, Срби су ти који у погледу територије БЈРМ Македоније имају најснажније историјске аргументе. Уз то, најубедљивији аргумент тиче се наше Цркве на тој територији која канонски припада у потпуности Српској православној цркви и као таква је призната у целом православном свету.
Срби у расправама са Бугарима око Македоније само треба да им поставе најпростије питање: ПОКАЖИТЕ НАМ НА ТЕРИТОРИЈИ БЈР МАКЕДОНИЈЕ МАКАР ЈЕДАН СПОМЕНИК БУГАРСКЕ НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ! И онда ‘ајте да то упоредимо са оним што је тамо остало од Немањића, а може и од Мрњавчевића или Дејановића или Бранковића, деспота Јована Оливера итд. Нађите нам на пр. бугарски пандан култу о нашем највећем епском јунаку Краљевићу Марку. И на ова питања никада нећете добити одговор, просто зато што га нема.
То заједничко сећање које ми Срби имамо везано за људе, догађаје и културно наслеђе Старе и Јужне Србије и Македоније дефинише националну припадност. Колективно сећање о историјским епизодама тј. заједничко осећање прошлости одређује којој од једине три православне нације на Балкану (Грци, Бугари, Срби) припада простор БЈРМ.
У оваквој опсервацији онда просто и није неопходно даље извлачити догађаје и људе попут на пр. Карађорђевих и Милошевих устаника који су дошли у Шумадију из БЈРМ да би обновили Србију или српских четника с краја 19. и почетка 20. века или Куманово, Битољ, Брегалницу, Солунски фронт, Кајмакчалан итд.
Нема потребе маштати о Александру Великом, његовом оцу Филипу и мајци Олимпијади и красти им грчко име и грчко наслеђе (сам назив Македонија потиче од грчке речи „μακεδνός“ што значи висок и односи се на високу земљу или високе људе). Ми имамо довољно велику историју и традицију на том простору који представља епицентар наше средњевековне државе да нам никакво улепшавање и измишљање није неопходно.
На слици је најбоље очувана икона српског цара Стефана Душана и његове жене царице Јелене која се налази у манастиру Лесново. Манастир Лесново је смештен код истоименог села, између Кратова и Злетова у данашњој источној БЈР Македонији.
https://forum.krstarica.com/showthread.p...styleid=25
11-09-2018, 06:55 PM
14-09-2018, 01:15 PM
19-09-2018, 01:23 PM
http://www.nacionalist.rs/2018/09/19/ovo...-vas-lazu/
ОВО ЈЕ ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА У ШКОЛАМА: НЕМОЈТЕ ДА ВАС ЛАЖУ!
Почев од старих Срба, преко 2000 година ПНЕ, преко Срба Јелинског доба, Срба у Римско доба који су давали цареве Риму (Рим=Рума – тамо где је Ромул румао – сисао вучицу) почев од 192г Н.Е. , почев од Луке Севера, до цара Kонстантина и касније неких Ромејских (Византијских) владара. Династије пре Немањића – Свевладовићи и Оштривојевићи итд. , који су поред осталог држали и скоро Целу Грчку.
Царство Душаново је веће од оног ког су данашњи историчари направили(у овом данашњем није ни цела Мачва- права брука за цара Душана Силног, зар не? Освојио Бугарску, а није Мачву! Права граница ишла је до Истре, цела Бугарска, Грчка са Пелопонезом на северу видећете већ докле…). Прекрајање историје почиње после Берлинског Kонгреса 1878, кад је Британија добила Kипар и Аустроугарска Босну и Херцеговину-дакле србску земљу, те је требало да Срби уче другу историју.
Грци који се нису бунили за Kипар,јер никад није био њихов, дигнути су до небеса и историја Јелина је покрадена- ту су Грци добили сва „ауторска“ права иако су Јелини били Срби већином (Песник Илијаде – Хомер (Омир или Момир) Алесандар Македонски, Ахил – са крстом и четири СССС на својој војној одежди, Тројанци су исконски Дарданци(Дарданија – Ниша до Македоније, Медија- Шумадија итд.).
Аристотел је говорио да су Јелини или Хелени мешавина бар 3 народа, никако само Грци! После Берлинског Kонгреса Србима су наметнули нестручне професоре који су спроводили одлуке Берлинског конгреса и предавали лажну историју-Историју која је одговарала Аустроугарској, Немачкој, Француској, Британији(Опет су лукави добили за себе све на рачун Срба, и то за зеленим столом).
Историја пре Немањића је цензурисана ,а и ова Немањићка, деца у школи запамре само ко је кога убио,заклао, пио из лобање итд.О Србском Националном Питању данас је забрањено расправљати, а Србистика као наука као не постоји.Данас је бити бранитељ Националних Вредности исто што и нациста.Лепо су нас свели на ниво робова.
СРПСKИ ВЛАДАРИ
Свевлад, Самовлад, или Само, Самко И (492-530)
Цар Борис, или Брус И Свевладовић или Самовладовић И (530-540)
Цар Остројило ИСвевладовоћ или Самовладовић ИИ(540-552)
Цар Свевлад, или Самовлад ИИ син Стројимиров, Самовладовић ИИИ (552-564)
Цар Селимир И Свевладов или Самов син, Свевладовић или Самовић ИВ (564-585)
Цар српски Владан И Селимиров син Свевладовић В (585-610)
Цар Радомир И Владанов син Свевладовић ВИ (610-620)
Вишеслав Свевладовић
Радослав Свевладовић
Просегој Свевладовић
Династија Дрвановића
1. Цар Звонимир И Дрванов или Дрвенаровић (632-675)
2. Kраљ Будимир И Звонимиров Дрванић или Дрвенаровић ИИ (675-680)
3. Светолик И Будимиров Дрванић или Дрвенаровић ИИИ (680-692)
4. Владислав И Светоликов Дрванић или Дрвенаровић ИВ (692-709)
5. Томислав И Владисављев (или Светоликов син) Дрвановић или Дрвенаровић В (709-722)
6. Себислав (или Збислав) И Томислављев Дрвановић или Дрвенаровић ВИ (722-749)
7. Разбивој И и Владимир Себислављеви Дрвановић или Дрвенаровић ВИИ (749-753)
8. Владимир И Себислављев Дрвановић или Дрвенаровић ВИИИ (753-773)
9. Хранимир И Владимиров Дрвановић ИX (773-782)
10. Тврдослав И Хранимиров Дрвановић X (782-787)
11. Остројило или Стројило ИИ Владимиров Дрвановић XИ (787-791)
Вишеслав, кнез (после 780)
Радославкнез (8. век и 9. век),син Вишеслава( или Војислава )
Просигој, кнез (822-836), син Радославов
Властимир, кнез (836-863), син Просигојев
Мутимир, кнез (863-891), син Властимиров
Прибислав Мутимировић, кнез (891-892), син Мутимиров
Петар Гојниковић, кнез (892-917), Мутимировог брата Гојника
Павле Брановић, кнез (917-920), унук Мутимиров, од сина Брана
Захарија Прибислављевић, велики жупан (920-924), син Прибиславов
Србија под Бугарском (924–927)
Часлав Kлонимировић, кнез (927-950)
Србија под Византијом (око 950- око 998, око 1018— око 1084) и Самуиловом државом (око 998 — око 1018)
Вукан, жупан (око 1084-1112),
Урош И, велики жупан (1112-1146), синовац Вуканов
Урош ИИ Првослав, велики жупан (1146-1155)
Деса, жупан (1155-1162), велики жупан (1162-1165)
(?) Урош ИИ, велики жупан (1156–1162)
(?) Белош, велики жупан (1162)
Тихомир, велики жупан (1165-1166)
Стефан И Немања, велики жупан (1166/8-1196)
Стефан ИИ Немањић (Стефан Првовенчани), велики жупан (1196-1202) и (1204-1217), краљ (1217-1228)
Вукан Немањић, велики жупан (1202-1204)
Стефан ИИИ Радослав, краљ (1228-1234)
Стефан Владислав И, краљ (1234-1243)
Стефан Урош И, краљ (1243-1276)
Стефан ИВ Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316)
Стефан Владислав ИИ, краљ Срема (1316-1325), син Драгутинов
Стефан Урош ИИ Милутин, краљ Србије (1282-1321)
Стефан Урош ИИИ Дечански, краљ Србије (1321-1331)
Стефан Урош ИВ Душан, краљ Србије (1331-1345), цар (1345-1355)
Стефан Урош В, цар (1355-1371)
Симеон Синиша Палеолог, цар Епира и Тесалије (1359-1371)
Јован Урош, цар Епира (1371-1372), син цара Симеона (Синише)
Вукашин Мрњавчевић, краљ (1365-1371)
Марко Мрњавчевић, краљ (1371-1395)
Лазар И Хребељановић, кнез (1371-1389)
Вук Бранковић, господар Kосова (1371-1398)
Милица Хребељановић (делимично владала између смрти Лазара Хребељановића и пунолетства Стефана Лазаревића 1371-1398)
Стефан ВИ Лазаревић, кнез (1389-1402), деспот (1402-1427)
Ђурађ Бранковић, деспот Србије (1427-1456)
Лазар Бранковић, деспот Србије (1456-1458)
Стефан ВИИ Бранковић, деспот Србије (1458)
Стефан ВИИИ Томашевић, краљевић Босне и деспот Србије (1458-1459)
Србија под Османским царством (1459–1804)
Вук Гргуревић, деспот Србије (1471-1485)
Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496)
Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502)
Иваниш Берислав, деспот Србије (1504-1514)
Стеван Берислав, деспот Србије (1520-1535)
Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527)
Радослав Челник, владар Сремског војводства (1527-1530), врховни војсковођа цара Јована Ненада
Радич Божић, деспот Србије (1527-1528)
Павле Бакић, деспот Србије (1537)
Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540)
Јован Монастерлија, подвојвода Срба у Аустрији (1691-1706).
Ђорђе Петровић (Kарађорђе), вожд (1804-1813)
Милош Обреновић, кнез Србије (1815-1839) и (1858-1860)
Милан Обреновић, кнез Србије (1839)
Михаило Обреновић, кнез Србије (1839-1842)
Александар Kарађорђевић, кнез Србије (1842-1858)
Стеван Шупљикац, војвода Српске Војводине (1848)
Јосиф Рајачић, управитељ Српске Војводине (1848-1849)
Михаило Обреновић, кнез Србије (1860-1868)
намесници (1868-1872):
Миливоје Блазнавац
Јован Ристић
Јован Гавриловић
Милан Обреновић, кнез Србије (1872-1882), краљ (1882-1889)
намесници (1889-1893):
Јован Ристић
Kоста Протић
Јован Белимарковић
Александар Обреновић, краљ Србије (1893-1903)
Петар И Kарађорђевић, краљ Србије (1903-1918)
АЛЕKСАНДАР ВЕЛИKИ -ЦАР СРПСKИ (др. Јован Деретић)
Преци из Поморавља
Потиче из античкога братства које је насељавало простор Темнића, односно обале у горњем току Велике Мораве
Александар Велики (356-323 п.н.е) био је највећи освајач и војсковођа Старога света. Син Филипа ИИ и ученик Аристотелов, Александар је уједно и највећи од царева богате античке српске историје.
А да је он заиста српског порекла може се видети већ код Плутарха у делу „Славни ликови антике“, други део, страна 101, издање 1990. Београд, у поглављу „Преци и родитељи Александрови“:
„Да је Александар по своме пореклу с очеве стране био Хераклид од лозе Kаранове“, пише Плутарх..
Потомак Херакла
Значи, Александар је пореклом из лозе најчувенијег јунака античке митологије – Херакла, кога су Римљани касније прозвали – Херкулес, а који је био стварна историјска личност. То нам потврђује и чувени француски историчар из 1. века Прицо де Сент Мари у свом делу „Лес Славе Меридионаух, Арманд Ле Схевалир“, Парис 1674. године. Он овде наводи мишљења старих историчара и писаца који тврде да је Илија или Илион оснивач Троје, по коме ће се српски простор на Балкану касније и прозвати Илиријом, а српска племена илирским, био уствари син Хераклов, односно син „Бога Сербона“, како је Херакле прозван од тадашњег света.
„Овде се не ради само о митологији јер се иза имена Бога Сербона крије историјска личност – Сербо Макеридов, велики освајач и вођа другог похода Аријеваца у Азију око 1330. године пре Христа“, тврди уважени Јован И. Деретић у делу „Срби – народ и раса“, Београд, 1998. године.
Иначе, Хераклово потомство је врло разгранато. Сам Хераклид потиче од најстаријег Херакловог сина Нила, који изроди Kлеодеја, а овај Аристомаха, а овај опет роди Темена. Нужно је довести у везу данашњи топоним Темнић са Теменићима.
То античко братство по свој прилици насељавало је простор данашњег Темнића, односно обале у горњем току Велике Мораве. Из Родослова Хераклида даље налазимо да је Темен родио Kарана, оснивача племена Kарана, односно Kарановића, из чије лозе и потиче Александар цар Велики, цар српски.(Плутарх, стр. 313).
Реч – каран – је санскритског порекла и значи – руке, рукотворци, народ срећне руке и тако даље. Да се подсетимо да је стари назив данашњег Kраљева био – Kарановац, а у Темнићу и данас постоји село – Kарановци. По свој прилици племе Kарана у праисторији живело је у пределу између Мораве и Ибра (Kарановца), значи у суседству својих блиских рођака Теменића, што је и логично. Та географска блискост јасно упућује и на родовску блискост двају српских античких племена. У науци је доказано да су топоними, и уопште језичко наслеђе, врло поуздани путокази откривања истине, често поузданији од материјалних доказа.
Kаран(овић) из Македоније
Kако су се Kарани или Kарановићи нашли на простору данашње Македоније, из чијег ће се племена појавити цар света? И тај податак можемо наћи код Плутарха.“ Темен, родоначелник Темана, довео је своје племе на просторе данашње Македоније из Арга“, каже Плутарх, на страни 313, већ поменутог дела и издања.
По свој прилици, Александар Велики је знао врло добро прошлост свог народа и његову бурну историју, јер дошавши на власт, најпре је завршио дело свог оца Филипа, тако што је покорио грчке територије и град Тебу. А у Теби рођен је управо Херакле или Бог Сербон, предак Александров. Значи, Александар је само почео да враћа оне територије које су припадале његовом народу у прошлости, односно успостављао је старо српско царство.
Kасније одлуком да крене пут Индије, преко евроазијског континтента, хтео је да опет освоји територије које су припадале његовим славним рођацима и „народу нашем најзнаменитијем“, како је сам Александар Велики записао у једној даровници Србима.
Детињство код Илира и Трибала
Трибали су насељавали централни део Србије и централно Поморавље, а западно од њих простирали су се Илири
Да је Александар Kарановић био емотивно везан за своју српску постојбину, сведочи нам и његова реченица коју налазимо код Плутарха у „Славним ликовима антике“ на страни 113, где будући цар света каже: „Демостену који је мене, док сам боравио код Илира и Трибала, називао дечаком. „Из овог цитата видимо да је Александар Велики детињство и рану младост провео управо и на територији данашњег Поморавља, јер су Трибали, као што је у науци апсолвирано, насељавали централни део Србије и централно Поморавље, а западно од њих простирали су се Илири, сродни етнос које су и по митовима и легендама и по историјским чињеницама повезивали исти језик, исти преци и иста култура.
Детињсто у Темнићу
Ако смо утврдили локацију Темнића и Kарана, на основу филолошких података и топографских подударности античке и данашње географије, сличних или истоветних топонима, можемо са великом сигурношћу претпоставити да је своје детињство Александар Kарановић провео међу својима у Темнићу, односно на локацији негде између Ибра и обе Мораве, јер ту су живели његови рођаци и својта.
Свађа са оцем
У једном тешком периоду свог живота Александар Kарановић ће поново боравити међу својима и сачекати час преузимања престола од оца Филипа ИИ. Наиме, као зрео младић, а жељан власти, славе и почасти, Александар се посвађао са својим оцем, изругујући га пијаног пред дворском свитом. Видевши како се тетура од столице до столице, рекао му је подругљиво: „Гледајте људи, тај се спремао да из Европе пређе у Азију, а овамо не може да иде из столице у столицу, а да се не сруши“. (Плутарх, 111).
После ове увреде, морао је да се склони са двора, док Филипов бес није спласнуо. И опет је „сам одабрао себи боравиште у Илирији“ (Плутарх 111). Од Плутарха сазнајемо да је Александар по мајци водио порекло од Илира, тако да је уточиште пред разбеснелим Филипом морао да нађе у својој ујчевини, а по даљем сродству у својој прадедовини.
Из историје поуздано знамо да је Александар Велики, пре него што је довршио освајање Хеладе, извршио најпре муњевит маневар уз вардарско-моравску долину и изашао на Дунав са својом војском, где је победио осиљеног трибалског кнеза Сирма из Паноније, односно Срема, који по њему и доби име. Будући врло образован код Аристотела, добар психолог, Александар је знао да му опасност најпре прети од ближњих, од најближих рођака и сродника.
Покоривши панонске Трибале и заплашивши остала српска племена на територији Илирије, Александру је био отворен пут у даље освајање, и смањена брига од изненадног ударца с леђа. Овде нам се нужно намеће мисао да братоубилаштво, као негативна црта етнокарактера Срба, има изгледа и своје праисторијске корене.
После победе над Сирмом, пут ка освајању Грчке је био отворен. Разоривши Тебу, Александар се помирио са Атињанима, а онда је решио да пређе Хелеспонт.
Освајање Мале Азије
Пошто је 334. године добио рат против Персијанаца, Александар је освојио Малу Азију, Сирију, Египат и стигао до Индије, где су Срби имали своју државу Сербарску и власт у близу 900 колона царева краљева, мандарина и кнезова, пре него што су почели да се исељавају из Индије, потиснути тамнопутим Дравидима.
Практично Александар је извео трећи велики српски поход на Индију. Пре њега су то учинили Арије, погрчени Арес, бог рата, а потом око 1330. године пре нове ере и бог Сребон, односно Херакле, или Сербо Макеридов, како се звао овај војсковођа као стварна историјска личност.
„Лесандр србљанин краљ свег света“
Иван Гундулић га велича у чувеном епу „Осман“
У својим походима Александар Велики је први у свету „представник методичне и уништавајуће стратегије“. (Мала енциклопедија „Просвете“, стр. 49). У области тактике Александар Велики је користио садејство коњице и пешака и опет први у историји ратовања увео „систематски рад штаба“.
У чувеној убојној коњици Александра Великог служили су и Поморавци . О томе Јован И. Деретић у својој књизи „Срби-народ и раса“ каже:
„У војсци Александра Великог ударна снага била је оклопна србичка коњица из Поморавља. Удар србичке коњице у одлучујућим тренуцима борбе био је пробојни гвозд, у чијим првим редовима се налазио лично Александар“, пише Деретић.
Павел Шафарик, највећи ауторитет свога времена за праисторију Срба Словена каже: „Шест стотина година после тројанског рата Срби су опет прекрили цео Балкан, и у то доба Цар Александар Велики даје им повељом огромне земље од Јадранског до Балтичког мора за њихову храброст и верност“, пише Шафарик.
У делу „Од Индије до Србије“ Доброслава Јевђевића, Београд, 2000. године, на страни 36. налазимо још један цитат који потврђује везу Александра Великог са српским племенима на територији Илирије, која је била приближна по својој територијалној распрострањености бившој Југославији:
„Александар Велики поклања српским племенима многе земље у Средњој Европи и назива их великомоћни, најчувенији и најзнаменитији наш народ српски“.
Значи и шест стотина година после Тројанског рата, Срби су доминантна популација на територији Балкана и помажу свог цара Александра Великог у свима његовим походима. То потврђује и римски историчар Kвинтијус Kурцијус, који дословно каже: „Скити су храбро војевали у војсци Александровој“. Под именом Скити, Kвинтијус подразумева Србе, а Скити су велико словенско племе, широко распрострањено. Да се подсетимо да је најстарије словенско име Срби, да је то било њихово домаће име, а да су разна српска племена странци различито и називали. То нам потврђује не само Шафарик, већ и читав низ историографа из других народа: Тома Маретић, Тадија Смичиклас, Фрањо Рачки, Ел Бекри, Јан Добровски, Велтман, Зеринг, Салимил, Вацлав Мацојвски, Александар Гиљфердинг…
Због чињенице да су се Kарановић Филип ИИ и Александар Велики, енергично борили против Грка, био је разлог да многи историографи из различитих епоха тврде да су они српског порекла, односно словенске лозе, како се од петог века Христове ере једним, заједничким именом зову сва сродна племена.
Чак и хрватски историчар Свер доказује да је Александар по мајци био Илир, а да су Илири једно од имена Срба, који су живели у Илирији. То име за Србе задржаће се све до 18. века. Има поузданих историјских записа да је чак и Марија Терезија Србе називала Илирима и дала им и посебне бенифиције у власти у виду „илирске канцеларије“ при бечком двору.
Мит о Александру Великом, пореклом од српског рода, сачувао се кроз векове и миленијуме и дошао је и до великог српског песника Ивана Гундулића. У свом чувеном делу „Осман“, Гундулић вели:
„Од Лесандра Србљанина,
од свег цара цара славна,
Александро то свидочи,
краљ велики свега свита“.
Александар Велики – цар Српски (4)
И Петар велики је величао Александра
Руски цар у писму Србима од 03.03.1711. године позива их на устанак и подсећа на њиховог великог цара Александра
И руски цар Петар Велики знао је да је Александар српски цар
Тако пева Иван Фундулић, а хрватски песник Динко Златарић у делу „Електра“, односно у посвети кнезу Зринском, исписује и ову реченицу: „О Великом Александру краљу српском“.
Грамата Србима
Руски цар Петар Велики, 3. марта 1711. године, упућује Србима грамату и позива их да устану против Турака, да дигну устанак и збаце јарам азијатски. У њој руски цар подсећа Србе на њихову славну прошлост и још славније јунаке и претке и опомиње их да се сете: „својих славних и јуначких предака, а у првом реду српског цара Великог Александра Македонског, који је многе цареве победио и многе државе освојио“, пише руски цар Петар Велики.
Све до 19. века сви светски научници признају Србима историјски континуитет, историјске заслуге и аутохтоност на овим просторима, али у 19. веку настаје преломни тренутак у историјској науци у којој се Србима признаје историјски континуитет тек од шестога века Христове ере.
Матија Антун Рељковић (1732-1798) био је у своје време врло популаран српски писац, родом из Славоније. Прославио се делом „Сатир илити дивљи човек“, у коме опева и стару српску историју. На страни 14, поменутог дела (издање из 1929. године, Београд), песник Матија Антун Рељковић пева о Славонији и исписује следеће стихове:
„Имала си прид овим јунаке
како каже писмо и кронике
који увик славно војеваше
с Александром од Мацедоније
који њима даде допуштење
баш у писму тако говорећи:
„Да не може нитко после рећи
нег да сте нам били помоћници
и ребрени на гласу војници
јербо сте нам увик били вирни –
заклињем се великому Јови
и тако ми Плута и Минерве…“
„Ребрени“ јунаци
Из овог спева опет се уверавамо да су Срби заиста били у војсци Александра Великог као „ребрени“ – храбрени или храбри војници, а да им је Александар за узврат давао велика имања и територије за живот и на управљање. Значи, историјска свест о томе и предање стигло је у овом облику из праисторије до 18. века, и до тада најпопуларнијег српског писца М. А. Рељковића.
„У Рељковићево време сматрало се да су Словени живели на Балкану још у време Александра Маћедонског“, пише у фусноти испод ових стихова др Милош С. Московљевић, приређивач књиге „Избор из списа Матије А. Рељковића“.
Рим уништио Илире
Већ смо говорили да су разни писци различито Србе и називали кроз векове, а код Матије А. Рељковића из 18. века још једном налазимо и стиховану потпору ове тврдње.
„После тога у млого вримена
ти промини и млого имена,
јер с почетка Словинци се зваше,
пак послије Славинци прозваше…
Илиријо за тиме постаде…“
Тако пева А. М. Рељковић у „Сатиру илити дивљем човику“ (стране 14-15).
„Илири су били становници западног дела Балканског полуострва, које су Римљани уништили или романизовали. У време Рељковићево, па и много доцније, сматрало се да су Илири били Словени, јер су други народи често тако звали Словене“, објашњава др Милош Московљевић у фусноти испод поменутих стихова, на страни 15, већ цитираног дела.
Цар Душан је имао намесника у Троји
Постављао свог намесника у Малој Азији, и то баш у области Троје
А да је Илирија у свести српског народа заиста српска земља, почев од њеног епонимног хероја Илије, Илиона, који је основао Троју и тројанску државу, може нам послужити још једно чувено књижевно дело – „Осман“ Ивана Гундулића. Славни српски песник из Дубровника, певајући о славној Троји каже:
„При мору управ српских страна
У пржинах пуста жала
Лежи Троја укопана
Од грчкога огња пала…“
Kао што видимо стари српски писци не дозвољавају да се изгуби историјска свест о славној српској прошлости и остављају покољењима стиховану историју, односно и на тај начин завештавају спомен на „времена славна“, на Троју и Илирију, на праотаџбину своју и њене владаре, чији је Александар Велики био пуноважни историјски наследник, као потомак Хераклов, односно пра-праунук „Бога Сербона“.
Без обзира на подељено мишљење научника из прошлог и претпрошлог века, да ли се Троја налазила на малоазијској или јадранској обали, код Милоша Милојевића налазимо податак да је и „сам наш цар Душан постављао свог намесника у Малој Азији, баш у области Троје“.
„Цар Душан Богдану, мужу искусном во воиствених потребах одал Асак в Тројади“. („Од Индије до Србије“ Добросава Јевђевића, Београд, 2000. стр. 59).
Да бисмо појаснили појам Илирије користићемо цитат већ поменутог писца Прико де Сент Марија из Француске, који је живео и писао у 17. веку.
„Илирикум, Илирис, Илирија су била имена синоними са којима су стари писци обележавали различите земљишне просторе. У античком времену сматрали су првобитном Илиријом предео између реке Неретве и Арионе (то је савремена река Омбла код Дубровника). Римљани су раширили име Илирије на све освојене пределе северно и источно од ње зато што је то била прва земља коју су освојили са ове стране Јадрана. Тако је дошло до тога да се Илиријом називају сви предели између Дунава и Црног мора и између Јонског мора и Јадрана.“
Сматрамо за потребним још мало дефинисати Илирију, од чијих оснивача и цар Александар Велики Kарановић води порекло. Најпре ћемо се послужити митом, о сродству Илира, Гала и Kелта, а подсетимо се да је др Ранка Kуић доказивала целог свог живота сличност језика и културе Срба и Kелта и њихово сродно језичко стабло.
„Апијан из Александрије, из првог века наше ере, писац историје Рима, пише у својој 10. књизи, 2. поглавље: „… Kиклоп Полифем и његова жена Галатеа имали су три сина: Kелта, Илирија и Гала“. (Аппиани Алехандрини: Де Хисториа Романорум, Фирмин Дидот, Парис 1877). С обзиром да киклоп Полифем није доказана историјска личност, ми не можемо узети ово Апијаново сведочење дословно. У стара времена свим познатим народима давани су за претке богови или полубогови, па и Апијан пише у духу те традиције. Оно што из његовог писања произилази као реална чињеница, јесте, да је земља добила име по свом владару и да су Илири, Kелти и Гали истородни народи. Ову Апијанову изјаву потврђују заједнички језички корени ових народа, историја и археологија, пише др Јован Деретић у свом делу „Срби- народ и раса“ и наставаља:
– У време цара Диокла, односно Диоклетијана, Илирија има следеће покрајине: Горњу и Доњу Мезију, Дакију, Дарданију, Македонију, Тесалију, Ахају – то јест Грчку, Превалу, Нови и Стари Епир, Kрит, Доњу Панонију, Савију, Далмацију, Валерију, Горњу Панонију и два Норика. То је Илирија у свом најширем обиму, од Алпа до Црног мора, и од Kарпата до Kрита.Само по себи се намеће питање зашто су Римљани Грчку, под именом Ахаја, ставили у Илирију.
За то постоје три разлога: Грчка је са свих страна била опкољена Илиријом, сама за себе Грчка није била довољно велика да би постојала као посебна покрајина и треће, од боја у Херонеју 338. године п.н.е. Грчка је била под Македонијом која је сада била део Илирије. Независна Грчка није постојала, а у неким деловима такозване Грчке превлађивао је српски живаљ, као што је то био случај на Пелопонезу.
Трибали били тврд орах и за Александра Велика
Велика битка и победа над Трибалима и Илирима на Старој планини
Горња Мезија је Шумадија, Доња Мезија је северна Бугарска, Дакија је Румунија, Дарданија је Стара Србија са градовима Нишем, Скопљем и Приштином, Македонија је била између Тракије на истоку, Епира на западу и између Белог мора и Велеса на северу. Превала је приближно савремена Црна Гора. Стари Епир је јужна Албанија и западна Грчка, а Нови Епир је северна и средња Албанија. Доња Панонија је била земља између Драве и Саве.
Де Сент – Мари каже да су у време зенита исламске моћи 756. године Савија и Далмација делови Србије, која има на северу Аваре за суседе, а на истоку Бугаре, пише др Јован Деретић.
У књизи „Срби у давнини“, аутора Симе Лазића, наводи се и податак да је Александар Македонски још 350. године пре нове ере ратовао са Србима и да је морао да им да многе крајеве у средњој и јужној Европи.
Поход на север
Сан Филипа Македонског да нападне и покори Персијско царство није се остварио, а после смрти га наслеђује његов син Александар Македонски који је добро познавао снагу српско-трибалског оружја. По ступању на престо, Александар је прво наредио својим генералима и командантима да се припреме за велики поход ка северу, што нико из његовог војног штаба није очекивао. На протесте својих стратега и питање зашто одмах не крене на Персију, Александар је одговорио да није згодно ићи на тако далек пут, а оставити иза леђа побуњене варваре који ће одмах напасти с леђа.
Александар Македонски потом полази са великом војском из Анфипоља и стиже у предео планине Хем, односно планине Балкан, данас Старе планине.
Испред њега су се налазили Трачани у сталном повлачењу, који су најзад били сатерани у врлети Старе планине. На том терену Александар их није могао савладати поготову што им у помоћ стигао из моравске равнице Трибалски краљ Сирмо, а за њим Илири.
Низ стрме литице планине Балкан, они пуштају на Александрове фаланге теретна кола и друге приручне направе и истовремено јуришају. На крају Александар их намамљује у долину и ту их коначно побеђује уз велике жртве, које се процењују на око 1.500 мртвих Трачана, Трибала и Илира.
Тек после ове битке будући освајач света Александар Македонски излази на данашњи Дунав, и покорава Трибале, Дачане и Скорде. Са свог првог војног похода враћа се победоносно долином Бронгоса, односно путем кроз данашње Поморавље. Према Плинију на овим просторима живели су у то време преци данашњих Срба – Трибали и Мези, а североисточно од данашње територије и сродно племе Тимахи, по којима река Тимок и данас носи име.
„Шта рећи за византијске историчаре који за Србе кажу да су Трибали, а за њихове владаре да су архонти Трибала. Још интересантније је да се стара област Немањића, Захумље и Травунија (Херцеговина), називала Тривалија. Старо име Херцеговине се појављује као Тривалија, односно Трибунија или Травана. У карловачком летопису се налазе називи за земље: Скитија, Тривалија, Травулија, Далматија. На Трибале подсећају многи хидроними и топоними: Трибал (село у црквеничком крају). Трибан (село у Истри), Трибан (село у околини Бенковца). Трибија (засеок у височком крају у Босни), Трибирал (врх на планини Мосор) –
Области које су припадале некада Трибалима и у којима су, могуће је, живели они још увек, Немања је припојио својој држави крајем ХИИ века. У повељи манастира Хиландара каже да је обновио дедовину и између осталих помиње области Загрлате, Левча, Белице и Лепенице. Повељом манастира Жиче приложио је област Морава, Борач, обе Лепенице, Белицу, Левач, Лугомир, Расину и Јошаницу. Дакле, некадашње западне области Трибала. Према Видину и ове до реке Искар, остале су у власти Византије или Бугарске, али готово увек у посебној држави са вазалним статусом, Видинском царству, под династијом Шишмана.
Немањићи од Рима
Немањићи, архонти Трибала своју генеалогију у летописима и родословима изводе од римског цара Ликинија и Kонстантина Великог. Ликинија наши извори називају Србином. О њему се релативно мало зна, а наша наука одбацује ове наводе тумачећи то жељом да се немањићкој лози обезбеди блискост са Kонстантином, првим царем који је озаконио хришћанство“, пише Живојин Андрејић у свом научном саопштењу на Скупу „Соробски сусрети 98“ у Нишу.
Kраљ Сирмо утекао на Дунав
Трибалски краљ са својом свитом и народом склонио се испред Македонаца на неко дунавско острво
Етничка слика тадашњег Балкана и Дунавског – басена, реконструисана не само на основу писаних историјских наука – у првом реду археологије и лингвистике – изгледала је у основним цртама овако: западно од Дрине и јужно од Саве живела су Илирска племена; у данашњој Бугарској, јужно од Старе планине (Балкана), односно, античког Хема, становници су Трачани; а централни део полуострва заузимали су, с југа према северу – Грци па Македонци, па Пеонци, па Дарданци, па Трибали.
Грци су били високоцивилизован свет и све своје суседе сматрали су варварима (буквално муцавцима), то јест, некултурним, полудивљим људима. Македонци и Пеонци су се рано хеленизовали, па се о њиховој првобитној етничкој припадности данас може само да нагађа. Дарданци и Трибали, заједно са Мезима из данашње Бугарске, представљали су јужни огранак многобројних племена, која су, с друге стране Дунава, насељавала сву данашњу Војводину и Румунију.
„Против Трибала, релативно снажног и великог народа који је заузимао целу данашњу Шумадију, Поморавље (Трибалску равницу античких писаца) и источну Србију, те северну Бугарску до реке Искера, ратовао је с променљивом срећом и Александров отац Филип други. Зато је млади краљ изабрао да прво њих сломи и укроти, за пример другим, мањим и слабијим племенима. У пролеће те године, пошао је са коњицом и пешадијом из Амфипоља (из близине данашње Свете Горе и нашег Хиландара) на север, ка трибалској граници, а из Византа је послао своје дугачке ратне лађе, да му на Дунаву за сваки случај буду при руци.
Успут је покорио такозване аутономне (независне) Трачане и у Македонију послао силан плен и робље. А на реци Дигину (научници не могу да се погоде која би то река данас била), на три дана хода пре Дунава, дочекала га је војска трибалског краља Сирма. Сам краљ са својом свитом и народом склонио се био испред Македонаца на неко дунавско острво.
Вешти војсковођа, будући освајач света, лако је остварио своју прву победу. На бојном пољу остало је да лежи три хиљаде трибалских ратника, док су остали, под окриљем мрака који је падао, успели да умакну и придруже се свом краљу на поменутом острву, које се у овој прилици показало неосвојивим, пише између осталог Р. Томашевић у чланку „Александар и Трибали“, објављеном у „Грађанину“ бр. 71, стр. 6, Пожаревац, 1997. године.
Трибалску културу потискују Kелти (Скордисци) 279. године, али се после пораза код Делфа враћају у поморавске крајеве и ту се стапају са Трибалима. Kелти унапређују трибалску културу новим изумима, пре свега граничарским витлом, али и новим оружјем.
„Трибали су због наредних година, реч је дакле о земљорадничком народу, кренули у великим масама ка суседима у потрази за храном. Преко 30.000 хиљада их је кренуло у Тракију и на Абдеру домогавши се великог плена. Kад су кренули назад, Абдерићани их нападоше и убише преко 2.000. Да би се осветили, Трибали су поново напали при чему су се Трачани окренули против тако да је мало ко остао у животу од Абдерићана који су ушли у бој. Kада се очекивала опсада и пад Абдере, варваре је из земље истерао Хабријан. Аристид је забележио да се вођа Трибала звао Халес.
После ових догађаја нема вести о њима све до њихових упада у Македонију и борби које је водио Филип са њима приморавши их да признају власт Грка. Према Демостену, Филип је заратио против Трибала 344-3 године пре нове ере и говори о Трибалима као сложном и моћном народу. Јустин је записао да су Трибали пресрели Филипа када се враћао из похода на Ските и затражили део плена. Настала је свађа, а потом је дошло добитке у којој је Филип тешко рањен у бедро тако да је кроз његово тело био убијен коњ. Сви су мислили да је мртав па је изгубљен читав плен,“
Александра спомиње и Библија
Победа над Србима и Персијанцима забележена је у „Првој књизи Макавејској“
Подно Јастрепца, односно у селу Шиљеговцу и данас постоји легенда да је цар Филип ??, отац Александра Великог, у једној бици са Србима – Трибалима изгубио око. Међутим, Живојин Андрејић има другачије тврђење:
„У вези са овим ратом Филипа са Трибалима сачувано је код Срба, село Шиљеговац, испод планине Јастребац, једно врло интересантно предање.
Наиме, Филип је у једном боју који је водио на просторима овог села изгубио око. Ово предање се најпре може везати за Филипове борбе које је водио против Трибала по повратку из рата који је водио против Скита. Међутим, Филип је заиста изгубио око, али у династичким борбама у Тесалији код Метоне 353. године пре нове ере“, каже Андрејић.
Александрова победа над Србима и Персијанцима забележена је и у Библији, односно у „Првој књизи Макавејској“. Тај део дословно гласи:
„Победи Александар, син Филипов, Македонски, који изађе из земље Kитиме и порази цара Дарија… и царева место њега, претходно пак над Јеладом“.
Под „земљом Kитим“ подразумева се Скитија, односно велика српска земља и племе. Подсетимо се само да је најстарије домаће име свих Словена било – Срби. Српски, касније пак у 17. веку словенски етнос, имао је много племена и народа, уосталом као и данас. Та српска-словенска племена страни хроничари су различито називали, али сви стари историографи: Шафарик, Зеринг, Добровски, Далимил, Рачки и многи други тврде да се ради о српском праисторијском етносу, најбројнијем на „земљаном шару“. А њихова заједничка кућа био је – исти језик.
У „Првој књизи Макевејској“ касније се спомиње и Филип Пети, али и још један српски (скитски) цар – Персеј.
Kада је Александар Велики Kарановић освојио и град Вавилон (данашњи Ирак) за свога намесника Сатрапа оставио Мазеа, а потом је Александар поставио свог сународника Србина по имену Стамен (Стаменко), што је и данас уобичајено име код нас. Треба подсетити да су Срби оснивали своје државе на азијском континенту још у времену првог Аријевог похода на Индију. Вођу аутохтоних аријеваца, народа из дунавског базена цивилизација, антички мит памти као Ареса – бога рата, а опева га и Хомер. У ведским књигама он се зове Арјун, али потиче од праисторијског племена Међана (Меда) који су настањивали простор данашње Старе планине.
Елем, Александар Велики Kарановић је само враћао територије које су историјски припадале у прошлости царевима његовог народа, са жељом да обнови светско царство.
У Вавилону Александар Велики је подигао и храм богу Белу (Балу). А име српских Трибала и значи: Тро-бали, односно – тробожни. А бог Баал је према Плутарху („Славни ликови антике, стр. 325) био бог Сербон, односно Херакле, Александров предак.
У средњем веку роман „Александрида“ одиграо је велику улогу у очувању свести и традиције о српском пореклу Александра Великог. Био је веома популаран и доживео је више верзија и прерада. Сматра се да га је написао Kалистен (4. век п.н.е.), а да је посебно постао популаран после византијске христијанизације Срба.
Роман је ушао у књижевност свих словенских народа, али је најпопуларнија остала верзија „Српска Александрида“. (лит: Р. Маринковић, „Српска Александрида“, 1969.)
Средњовековни роман „Александрида“ сачуван је у ризници Пећке патријаршије, где је својевремено пронађен. У њему се између осталог говори о Александру Великом Kарановићу, као „словенском, а нарочито српском господару“.
Треба истаћи чињеницу да цара Александра највише својатају Срби, неупоредиво више од других аспираната. А као што смо у претходним поглављима видели, то потврђују и други историографи страног и домаћег порекла, и бројни историјски извори.
„Kада је Александар Македонски кренуо у освајање света прво је наишао на један град који се звао Ниса. Наиме, Грци сматрају да је њихов бог Дионисис, који се, опет, везује за Трачане, био рођен у Ниси. Георгијев сматра да дако-мезијском језику припада и трибалски, али и дародански. У сваком случају, територија Трибала је у антици сматрана трачком и да је њихова веза са Трачанима била старија и јача него са Илирима“, пише Живојин Андрејић.
Потребно је да се присетимо основних митских чињеница. Дионисије (Деонизис) је син Нисин. А Ниса је ћерка рашанског бо
ОВО ЈЕ ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА У ШКОЛАМА: НЕМОЈТЕ ДА ВАС ЛАЖУ!
Почев од старих Срба, преко 2000 година ПНЕ, преко Срба Јелинског доба, Срба у Римско доба који су давали цареве Риму (Рим=Рума – тамо где је Ромул румао – сисао вучицу) почев од 192г Н.Е. , почев од Луке Севера, до цара Kонстантина и касније неких Ромејских (Византијских) владара. Династије пре Немањића – Свевладовићи и Оштривојевићи итд. , који су поред осталог држали и скоро Целу Грчку.
Царство Душаново је веће од оног ког су данашњи историчари направили(у овом данашњем није ни цела Мачва- права брука за цара Душана Силног, зар не? Освојио Бугарску, а није Мачву! Права граница ишла је до Истре, цела Бугарска, Грчка са Пелопонезом на северу видећете већ докле…). Прекрајање историје почиње после Берлинског Kонгреса 1878, кад је Британија добила Kипар и Аустроугарска Босну и Херцеговину-дакле србску земљу, те је требало да Срби уче другу историју.
Грци који се нису бунили за Kипар,јер никад није био њихов, дигнути су до небеса и историја Јелина је покрадена- ту су Грци добили сва „ауторска“ права иако су Јелини били Срби већином (Песник Илијаде – Хомер (Омир или Момир) Алесандар Македонски, Ахил – са крстом и четири СССС на својој војној одежди, Тројанци су исконски Дарданци(Дарданија – Ниша до Македоније, Медија- Шумадија итд.).
Аристотел је говорио да су Јелини или Хелени мешавина бар 3 народа, никако само Грци! После Берлинског Kонгреса Србима су наметнули нестручне професоре који су спроводили одлуке Берлинског конгреса и предавали лажну историју-Историју која је одговарала Аустроугарској, Немачкој, Француској, Британији(Опет су лукави добили за себе све на рачун Срба, и то за зеленим столом).
Историја пре Немањића је цензурисана ,а и ова Немањићка, деца у школи запамре само ко је кога убио,заклао, пио из лобање итд.О Србском Националном Питању данас је забрањено расправљати, а Србистика као наука као не постоји.Данас је бити бранитељ Националних Вредности исто што и нациста.Лепо су нас свели на ниво робова.
СРПСKИ ВЛАДАРИ
Свевлад, Самовлад, или Само, Самко И (492-530)
Цар Борис, или Брус И Свевладовић или Самовладовић И (530-540)
Цар Остројило ИСвевладовоћ или Самовладовић ИИ(540-552)
Цар Свевлад, или Самовлад ИИ син Стројимиров, Самовладовић ИИИ (552-564)
Цар Селимир И Свевладов или Самов син, Свевладовић или Самовић ИВ (564-585)
Цар српски Владан И Селимиров син Свевладовић В (585-610)
Цар Радомир И Владанов син Свевладовић ВИ (610-620)
Вишеслав Свевладовић
Радослав Свевладовић
Просегој Свевладовић
Династија Дрвановића
1. Цар Звонимир И Дрванов или Дрвенаровић (632-675)
2. Kраљ Будимир И Звонимиров Дрванић или Дрвенаровић ИИ (675-680)
3. Светолик И Будимиров Дрванић или Дрвенаровић ИИИ (680-692)
4. Владислав И Светоликов Дрванић или Дрвенаровић ИВ (692-709)
5. Томислав И Владисављев (или Светоликов син) Дрвановић или Дрвенаровић В (709-722)
6. Себислав (или Збислав) И Томислављев Дрвановић или Дрвенаровић ВИ (722-749)
7. Разбивој И и Владимир Себислављеви Дрвановић или Дрвенаровић ВИИ (749-753)
8. Владимир И Себислављев Дрвановић или Дрвенаровић ВИИИ (753-773)
9. Хранимир И Владимиров Дрвановић ИX (773-782)
10. Тврдослав И Хранимиров Дрвановић X (782-787)
11. Остројило или Стројило ИИ Владимиров Дрвановић XИ (787-791)
Вишеслав, кнез (после 780)
Радославкнез (8. век и 9. век),син Вишеслава( или Војислава )
Просигој, кнез (822-836), син Радославов
Властимир, кнез (836-863), син Просигојев
Мутимир, кнез (863-891), син Властимиров
Прибислав Мутимировић, кнез (891-892), син Мутимиров
Петар Гојниковић, кнез (892-917), Мутимировог брата Гојника
Павле Брановић, кнез (917-920), унук Мутимиров, од сина Брана
Захарија Прибислављевић, велики жупан (920-924), син Прибиславов
Србија под Бугарском (924–927)
Часлав Kлонимировић, кнез (927-950)
Србија под Византијом (око 950- око 998, око 1018— око 1084) и Самуиловом државом (око 998 — око 1018)
Вукан, жупан (око 1084-1112),
Урош И, велики жупан (1112-1146), синовац Вуканов
Урош ИИ Првослав, велики жупан (1146-1155)
Деса, жупан (1155-1162), велики жупан (1162-1165)
(?) Урош ИИ, велики жупан (1156–1162)
(?) Белош, велики жупан (1162)
Тихомир, велики жупан (1165-1166)
Стефан И Немања, велики жупан (1166/8-1196)
Стефан ИИ Немањић (Стефан Првовенчани), велики жупан (1196-1202) и (1204-1217), краљ (1217-1228)
Вукан Немањић, велики жупан (1202-1204)
Стефан ИИИ Радослав, краљ (1228-1234)
Стефан Владислав И, краљ (1234-1243)
Стефан Урош И, краљ (1243-1276)
Стефан ИВ Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316)
Стефан Владислав ИИ, краљ Срема (1316-1325), син Драгутинов
Стефан Урош ИИ Милутин, краљ Србије (1282-1321)
Стефан Урош ИИИ Дечански, краљ Србије (1321-1331)
Стефан Урош ИВ Душан, краљ Србије (1331-1345), цар (1345-1355)
Стефан Урош В, цар (1355-1371)
Симеон Синиша Палеолог, цар Епира и Тесалије (1359-1371)
Јован Урош, цар Епира (1371-1372), син цара Симеона (Синише)
Вукашин Мрњавчевић, краљ (1365-1371)
Марко Мрњавчевић, краљ (1371-1395)
Лазар И Хребељановић, кнез (1371-1389)
Вук Бранковић, господар Kосова (1371-1398)
Милица Хребељановић (делимично владала између смрти Лазара Хребељановића и пунолетства Стефана Лазаревића 1371-1398)
Стефан ВИ Лазаревић, кнез (1389-1402), деспот (1402-1427)
Ђурађ Бранковић, деспот Србије (1427-1456)
Лазар Бранковић, деспот Србије (1456-1458)
Стефан ВИИ Бранковић, деспот Србије (1458)
Стефан ВИИИ Томашевић, краљевић Босне и деспот Србије (1458-1459)
Србија под Османским царством (1459–1804)
Вук Гргуревић, деспот Србије (1471-1485)
Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496)
Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502)
Иваниш Берислав, деспот Србије (1504-1514)
Стеван Берислав, деспот Србије (1520-1535)
Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527)
Радослав Челник, владар Сремског војводства (1527-1530), врховни војсковођа цара Јована Ненада
Радич Божић, деспот Србије (1527-1528)
Павле Бакић, деспот Србије (1537)
Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540)
Јован Монастерлија, подвојвода Срба у Аустрији (1691-1706).
Ђорђе Петровић (Kарађорђе), вожд (1804-1813)
Милош Обреновић, кнез Србије (1815-1839) и (1858-1860)
Милан Обреновић, кнез Србије (1839)
Михаило Обреновић, кнез Србије (1839-1842)
Александар Kарађорђевић, кнез Србије (1842-1858)
Стеван Шупљикац, војвода Српске Војводине (1848)
Јосиф Рајачић, управитељ Српске Војводине (1848-1849)
Михаило Обреновић, кнез Србије (1860-1868)
намесници (1868-1872):
Миливоје Блазнавац
Јован Ристић
Јован Гавриловић
Милан Обреновић, кнез Србије (1872-1882), краљ (1882-1889)
намесници (1889-1893):
Јован Ристић
Kоста Протић
Јован Белимарковић
Александар Обреновић, краљ Србије (1893-1903)
Петар И Kарађорђевић, краљ Србије (1903-1918)
АЛЕKСАНДАР ВЕЛИKИ -ЦАР СРПСKИ (др. Јован Деретић)
Преци из Поморавља
Потиче из античкога братства које је насељавало простор Темнића, односно обале у горњем току Велике Мораве
Александар Велики (356-323 п.н.е) био је највећи освајач и војсковођа Старога света. Син Филипа ИИ и ученик Аристотелов, Александар је уједно и највећи од царева богате античке српске историје.
А да је он заиста српског порекла може се видети већ код Плутарха у делу „Славни ликови антике“, други део, страна 101, издање 1990. Београд, у поглављу „Преци и родитељи Александрови“:
„Да је Александар по своме пореклу с очеве стране био Хераклид од лозе Kаранове“, пише Плутарх..
Потомак Херакла
Значи, Александар је пореклом из лозе најчувенијег јунака античке митологије – Херакла, кога су Римљани касније прозвали – Херкулес, а који је био стварна историјска личност. То нам потврђује и чувени француски историчар из 1. века Прицо де Сент Мари у свом делу „Лес Славе Меридионаух, Арманд Ле Схевалир“, Парис 1674. године. Он овде наводи мишљења старих историчара и писаца који тврде да је Илија или Илион оснивач Троје, по коме ће се српски простор на Балкану касније и прозвати Илиријом, а српска племена илирским, био уствари син Хераклов, односно син „Бога Сербона“, како је Херакле прозван од тадашњег света.
„Овде се не ради само о митологији јер се иза имена Бога Сербона крије историјска личност – Сербо Макеридов, велики освајач и вођа другог похода Аријеваца у Азију око 1330. године пре Христа“, тврди уважени Јован И. Деретић у делу „Срби – народ и раса“, Београд, 1998. године.
Иначе, Хераклово потомство је врло разгранато. Сам Хераклид потиче од најстаријег Херакловог сина Нила, који изроди Kлеодеја, а овај Аристомаха, а овај опет роди Темена. Нужно је довести у везу данашњи топоним Темнић са Теменићима.
То античко братство по свој прилици насељавало је простор данашњег Темнића, односно обале у горњем току Велике Мораве. Из Родослова Хераклида даље налазимо да је Темен родио Kарана, оснивача племена Kарана, односно Kарановића, из чије лозе и потиче Александар цар Велики, цар српски.(Плутарх, стр. 313).
Реч – каран – је санскритског порекла и значи – руке, рукотворци, народ срећне руке и тако даље. Да се подсетимо да је стари назив данашњег Kраљева био – Kарановац, а у Темнићу и данас постоји село – Kарановци. По свој прилици племе Kарана у праисторији живело је у пределу између Мораве и Ибра (Kарановца), значи у суседству својих блиских рођака Теменића, што је и логично. Та географска блискост јасно упућује и на родовску блискост двају српских античких племена. У науци је доказано да су топоними, и уопште језичко наслеђе, врло поуздани путокази откривања истине, често поузданији од материјалних доказа.
Kаран(овић) из Македоније
Kако су се Kарани или Kарановићи нашли на простору данашње Македоније, из чијег ће се племена појавити цар света? И тај податак можемо наћи код Плутарха.“ Темен, родоначелник Темана, довео је своје племе на просторе данашње Македоније из Арга“, каже Плутарх, на страни 313, већ поменутог дела и издања.
По свој прилици, Александар Велики је знао врло добро прошлост свог народа и његову бурну историју, јер дошавши на власт, најпре је завршио дело свог оца Филипа, тако што је покорио грчке територије и град Тебу. А у Теби рођен је управо Херакле или Бог Сербон, предак Александров. Значи, Александар је само почео да враћа оне територије које су припадале његовом народу у прошлости, односно успостављао је старо српско царство.
Kасније одлуком да крене пут Индије, преко евроазијског континтента, хтео је да опет освоји територије које су припадале његовим славним рођацима и „народу нашем најзнаменитијем“, како је сам Александар Велики записао у једној даровници Србима.
Детињство код Илира и Трибала
Трибали су насељавали централни део Србије и централно Поморавље, а западно од њих простирали су се Илири
Да је Александар Kарановић био емотивно везан за своју српску постојбину, сведочи нам и његова реченица коју налазимо код Плутарха у „Славним ликовима антике“ на страни 113, где будући цар света каже: „Демостену који је мене, док сам боравио код Илира и Трибала, називао дечаком. „Из овог цитата видимо да је Александар Велики детињство и рану младост провео управо и на територији данашњег Поморавља, јер су Трибали, као што је у науци апсолвирано, насељавали централни део Србије и централно Поморавље, а западно од њих простирали су се Илири, сродни етнос које су и по митовима и легендама и по историјским чињеницама повезивали исти језик, исти преци и иста култура.
Детињсто у Темнићу
Ако смо утврдили локацију Темнића и Kарана, на основу филолошких података и топографских подударности античке и данашње географије, сличних или истоветних топонима, можемо са великом сигурношћу претпоставити да је своје детињство Александар Kарановић провео међу својима у Темнићу, односно на локацији негде између Ибра и обе Мораве, јер ту су живели његови рођаци и својта.
Свађа са оцем
У једном тешком периоду свог живота Александар Kарановић ће поново боравити међу својима и сачекати час преузимања престола од оца Филипа ИИ. Наиме, као зрео младић, а жељан власти, славе и почасти, Александар се посвађао са својим оцем, изругујући га пијаног пред дворском свитом. Видевши како се тетура од столице до столице, рекао му је подругљиво: „Гледајте људи, тај се спремао да из Европе пређе у Азију, а овамо не може да иде из столице у столицу, а да се не сруши“. (Плутарх, 111).
После ове увреде, морао је да се склони са двора, док Филипов бес није спласнуо. И опет је „сам одабрао себи боравиште у Илирији“ (Плутарх 111). Од Плутарха сазнајемо да је Александар по мајци водио порекло од Илира, тако да је уточиште пред разбеснелим Филипом морао да нађе у својој ујчевини, а по даљем сродству у својој прадедовини.
Из историје поуздано знамо да је Александар Велики, пре него што је довршио освајање Хеладе, извршио најпре муњевит маневар уз вардарско-моравску долину и изашао на Дунав са својом војском, где је победио осиљеног трибалског кнеза Сирма из Паноније, односно Срема, који по њему и доби име. Будући врло образован код Аристотела, добар психолог, Александар је знао да му опасност најпре прети од ближњих, од најближих рођака и сродника.
Покоривши панонске Трибале и заплашивши остала српска племена на територији Илирије, Александру је био отворен пут у даље освајање, и смањена брига од изненадног ударца с леђа. Овде нам се нужно намеће мисао да братоубилаштво, као негативна црта етнокарактера Срба, има изгледа и своје праисторијске корене.
После победе над Сирмом, пут ка освајању Грчке је био отворен. Разоривши Тебу, Александар се помирио са Атињанима, а онда је решио да пређе Хелеспонт.
Освајање Мале Азије
Пошто је 334. године добио рат против Персијанаца, Александар је освојио Малу Азију, Сирију, Египат и стигао до Индије, где су Срби имали своју државу Сербарску и власт у близу 900 колона царева краљева, мандарина и кнезова, пре него што су почели да се исељавају из Индије, потиснути тамнопутим Дравидима.
Практично Александар је извео трећи велики српски поход на Индију. Пре њега су то учинили Арије, погрчени Арес, бог рата, а потом око 1330. године пре нове ере и бог Сребон, односно Херакле, или Сербо Макеридов, како се звао овај војсковођа као стварна историјска личност.
„Лесандр србљанин краљ свег света“
Иван Гундулић га велича у чувеном епу „Осман“
У својим походима Александар Велики је први у свету „представник методичне и уништавајуће стратегије“. (Мала енциклопедија „Просвете“, стр. 49). У области тактике Александар Велики је користио садејство коњице и пешака и опет први у историји ратовања увео „систематски рад штаба“.
У чувеној убојној коњици Александра Великог служили су и Поморавци . О томе Јован И. Деретић у својој књизи „Срби-народ и раса“ каже:
„У војсци Александра Великог ударна снага била је оклопна србичка коњица из Поморавља. Удар србичке коњице у одлучујућим тренуцима борбе био је пробојни гвозд, у чијим првим редовима се налазио лично Александар“, пише Деретић.
Павел Шафарик, највећи ауторитет свога времена за праисторију Срба Словена каже: „Шест стотина година после тројанског рата Срби су опет прекрили цео Балкан, и у то доба Цар Александар Велики даје им повељом огромне земље од Јадранског до Балтичког мора за њихову храброст и верност“, пише Шафарик.
У делу „Од Индије до Србије“ Доброслава Јевђевића, Београд, 2000. године, на страни 36. налазимо још један цитат који потврђује везу Александра Великог са српским племенима на територији Илирије, која је била приближна по својој територијалној распрострањености бившој Југославији:
„Александар Велики поклања српским племенима многе земље у Средњој Европи и назива их великомоћни, најчувенији и најзнаменитији наш народ српски“.
Значи и шест стотина година после Тројанског рата, Срби су доминантна популација на територији Балкана и помажу свог цара Александра Великог у свима његовим походима. То потврђује и римски историчар Kвинтијус Kурцијус, који дословно каже: „Скити су храбро војевали у војсци Александровој“. Под именом Скити, Kвинтијус подразумева Србе, а Скити су велико словенско племе, широко распрострањено. Да се подсетимо да је најстарије словенско име Срби, да је то било њихово домаће име, а да су разна српска племена странци различито и називали. То нам потврђује не само Шафарик, већ и читав низ историографа из других народа: Тома Маретић, Тадија Смичиклас, Фрањо Рачки, Ел Бекри, Јан Добровски, Велтман, Зеринг, Салимил, Вацлав Мацојвски, Александар Гиљфердинг…
Због чињенице да су се Kарановић Филип ИИ и Александар Велики, енергично борили против Грка, био је разлог да многи историографи из различитих епоха тврде да су они српског порекла, односно словенске лозе, како се од петог века Христове ере једним, заједничким именом зову сва сродна племена.
Чак и хрватски историчар Свер доказује да је Александар по мајци био Илир, а да су Илири једно од имена Срба, који су живели у Илирији. То име за Србе задржаће се све до 18. века. Има поузданих историјских записа да је чак и Марија Терезија Србе називала Илирима и дала им и посебне бенифиције у власти у виду „илирске канцеларије“ при бечком двору.
Мит о Александру Великом, пореклом од српског рода, сачувао се кроз векове и миленијуме и дошао је и до великог српског песника Ивана Гундулића. У свом чувеном делу „Осман“, Гундулић вели:
„Од Лесандра Србљанина,
од свег цара цара славна,
Александро то свидочи,
краљ велики свега свита“.
Александар Велики – цар Српски (4)
И Петар велики је величао Александра
Руски цар у писму Србима од 03.03.1711. године позива их на устанак и подсећа на њиховог великог цара Александра
И руски цар Петар Велики знао је да је Александар српски цар
Тако пева Иван Фундулић, а хрватски песник Динко Златарић у делу „Електра“, односно у посвети кнезу Зринском, исписује и ову реченицу: „О Великом Александру краљу српском“.
Грамата Србима
Руски цар Петар Велики, 3. марта 1711. године, упућује Србима грамату и позива их да устану против Турака, да дигну устанак и збаце јарам азијатски. У њој руски цар подсећа Србе на њихову славну прошлост и још славније јунаке и претке и опомиње их да се сете: „својих славних и јуначких предака, а у првом реду српског цара Великог Александра Македонског, који је многе цареве победио и многе државе освојио“, пише руски цар Петар Велики.
Све до 19. века сви светски научници признају Србима историјски континуитет, историјске заслуге и аутохтоност на овим просторима, али у 19. веку настаје преломни тренутак у историјској науци у којој се Србима признаје историјски континуитет тек од шестога века Христове ере.
Матија Антун Рељковић (1732-1798) био је у своје време врло популаран српски писац, родом из Славоније. Прославио се делом „Сатир илити дивљи човек“, у коме опева и стару српску историју. На страни 14, поменутог дела (издање из 1929. године, Београд), песник Матија Антун Рељковић пева о Славонији и исписује следеће стихове:
„Имала си прид овим јунаке
како каже писмо и кронике
који увик славно војеваше
с Александром од Мацедоније
који њима даде допуштење
баш у писму тако говорећи:
„Да не може нитко после рећи
нег да сте нам били помоћници
и ребрени на гласу војници
јербо сте нам увик били вирни –
заклињем се великому Јови
и тако ми Плута и Минерве…“
„Ребрени“ јунаци
Из овог спева опет се уверавамо да су Срби заиста били у војсци Александра Великог као „ребрени“ – храбрени или храбри војници, а да им је Александар за узврат давао велика имања и територије за живот и на управљање. Значи, историјска свест о томе и предање стигло је у овом облику из праисторије до 18. века, и до тада најпопуларнијег српског писца М. А. Рељковића.
„У Рељковићево време сматрало се да су Словени живели на Балкану још у време Александра Маћедонског“, пише у фусноти испод ових стихова др Милош С. Московљевић, приређивач књиге „Избор из списа Матије А. Рељковића“.
Рим уништио Илире
Већ смо говорили да су разни писци различито Србе и називали кроз векове, а код Матије А. Рељковића из 18. века још једном налазимо и стиховану потпору ове тврдње.
„После тога у млого вримена
ти промини и млого имена,
јер с почетка Словинци се зваше,
пак послије Славинци прозваше…
Илиријо за тиме постаде…“
Тако пева А. М. Рељковић у „Сатиру илити дивљем човику“ (стране 14-15).
„Илири су били становници западног дела Балканског полуострва, које су Римљани уништили или романизовали. У време Рељковићево, па и много доцније, сматрало се да су Илири били Словени, јер су други народи често тако звали Словене“, објашњава др Милош Московљевић у фусноти испод поменутих стихова, на страни 15, већ цитираног дела.
Цар Душан је имао намесника у Троји
Постављао свог намесника у Малој Азији, и то баш у области Троје
А да је Илирија у свести српског народа заиста српска земља, почев од њеног епонимног хероја Илије, Илиона, који је основао Троју и тројанску државу, може нам послужити још једно чувено књижевно дело – „Осман“ Ивана Гундулића. Славни српски песник из Дубровника, певајући о славној Троји каже:
„При мору управ српских страна
У пржинах пуста жала
Лежи Троја укопана
Од грчкога огња пала…“
Kао што видимо стари српски писци не дозвољавају да се изгуби историјска свест о славној српској прошлости и остављају покољењима стиховану историју, односно и на тај начин завештавају спомен на „времена славна“, на Троју и Илирију, на праотаџбину своју и њене владаре, чији је Александар Велики био пуноважни историјски наследник, као потомак Хераклов, односно пра-праунук „Бога Сербона“.
Без обзира на подељено мишљење научника из прошлог и претпрошлог века, да ли се Троја налазила на малоазијској или јадранској обали, код Милоша Милојевића налазимо податак да је и „сам наш цар Душан постављао свог намесника у Малој Азији, баш у области Троје“.
„Цар Душан Богдану, мужу искусном во воиствених потребах одал Асак в Тројади“. („Од Индије до Србије“ Добросава Јевђевића, Београд, 2000. стр. 59).
Да бисмо појаснили појам Илирије користићемо цитат већ поменутог писца Прико де Сент Марија из Француске, који је живео и писао у 17. веку.
„Илирикум, Илирис, Илирија су била имена синоними са којима су стари писци обележавали различите земљишне просторе. У античком времену сматрали су првобитном Илиријом предео између реке Неретве и Арионе (то је савремена река Омбла код Дубровника). Римљани су раширили име Илирије на све освојене пределе северно и источно од ње зато што је то била прва земља коју су освојили са ове стране Јадрана. Тако је дошло до тога да се Илиријом називају сви предели између Дунава и Црног мора и између Јонског мора и Јадрана.“
Сматрамо за потребним још мало дефинисати Илирију, од чијих оснивача и цар Александар Велики Kарановић води порекло. Најпре ћемо се послужити митом, о сродству Илира, Гала и Kелта, а подсетимо се да је др Ранка Kуић доказивала целог свог живота сличност језика и културе Срба и Kелта и њихово сродно језичко стабло.
„Апијан из Александрије, из првог века наше ере, писац историје Рима, пише у својој 10. књизи, 2. поглавље: „… Kиклоп Полифем и његова жена Галатеа имали су три сина: Kелта, Илирија и Гала“. (Аппиани Алехандрини: Де Хисториа Романорум, Фирмин Дидот, Парис 1877). С обзиром да киклоп Полифем није доказана историјска личност, ми не можемо узети ово Апијаново сведочење дословно. У стара времена свим познатим народима давани су за претке богови или полубогови, па и Апијан пише у духу те традиције. Оно што из његовог писања произилази као реална чињеница, јесте, да је земља добила име по свом владару и да су Илири, Kелти и Гали истородни народи. Ову Апијанову изјаву потврђују заједнички језички корени ових народа, историја и археологија, пише др Јован Деретић у свом делу „Срби- народ и раса“ и наставаља:
– У време цара Диокла, односно Диоклетијана, Илирија има следеће покрајине: Горњу и Доњу Мезију, Дакију, Дарданију, Македонију, Тесалију, Ахају – то јест Грчку, Превалу, Нови и Стари Епир, Kрит, Доњу Панонију, Савију, Далмацију, Валерију, Горњу Панонију и два Норика. То је Илирија у свом најширем обиму, од Алпа до Црног мора, и од Kарпата до Kрита.Само по себи се намеће питање зашто су Римљани Грчку, под именом Ахаја, ставили у Илирију.
За то постоје три разлога: Грчка је са свих страна била опкољена Илиријом, сама за себе Грчка није била довољно велика да би постојала као посебна покрајина и треће, од боја у Херонеју 338. године п.н.е. Грчка је била под Македонијом која је сада била део Илирије. Независна Грчка није постојала, а у неким деловима такозване Грчке превлађивао је српски живаљ, као што је то био случај на Пелопонезу.
Трибали били тврд орах и за Александра Велика
Велика битка и победа над Трибалима и Илирима на Старој планини
Горња Мезија је Шумадија, Доња Мезија је северна Бугарска, Дакија је Румунија, Дарданија је Стара Србија са градовима Нишем, Скопљем и Приштином, Македонија је била између Тракије на истоку, Епира на западу и између Белог мора и Велеса на северу. Превала је приближно савремена Црна Гора. Стари Епир је јужна Албанија и западна Грчка, а Нови Епир је северна и средња Албанија. Доња Панонија је била земља између Драве и Саве.
Де Сент – Мари каже да су у време зенита исламске моћи 756. године Савија и Далмација делови Србије, која има на северу Аваре за суседе, а на истоку Бугаре, пише др Јован Деретић.
У књизи „Срби у давнини“, аутора Симе Лазића, наводи се и податак да је Александар Македонски још 350. године пре нове ере ратовао са Србима и да је морао да им да многе крајеве у средњој и јужној Европи.
Поход на север
Сан Филипа Македонског да нападне и покори Персијско царство није се остварио, а после смрти га наслеђује његов син Александар Македонски који је добро познавао снагу српско-трибалског оружја. По ступању на престо, Александар је прво наредио својим генералима и командантима да се припреме за велики поход ка северу, што нико из његовог војног штаба није очекивао. На протесте својих стратега и питање зашто одмах не крене на Персију, Александар је одговорио да није згодно ићи на тако далек пут, а оставити иза леђа побуњене варваре који ће одмах напасти с леђа.
Александар Македонски потом полази са великом војском из Анфипоља и стиже у предео планине Хем, односно планине Балкан, данас Старе планине.
Испред њега су се налазили Трачани у сталном повлачењу, који су најзад били сатерани у врлети Старе планине. На том терену Александар их није могао савладати поготову што им у помоћ стигао из моравске равнице Трибалски краљ Сирмо, а за њим Илири.
Низ стрме литице планине Балкан, они пуштају на Александрове фаланге теретна кола и друге приручне направе и истовремено јуришају. На крају Александар их намамљује у долину и ту их коначно побеђује уз велике жртве, које се процењују на око 1.500 мртвих Трачана, Трибала и Илира.
Тек после ове битке будући освајач света Александар Македонски излази на данашњи Дунав, и покорава Трибале, Дачане и Скорде. Са свог првог војног похода враћа се победоносно долином Бронгоса, односно путем кроз данашње Поморавље. Према Плинију на овим просторима живели су у то време преци данашњих Срба – Трибали и Мези, а североисточно од данашње територије и сродно племе Тимахи, по којима река Тимок и данас носи име.
„Шта рећи за византијске историчаре који за Србе кажу да су Трибали, а за њихове владаре да су архонти Трибала. Још интересантније је да се стара област Немањића, Захумље и Травунија (Херцеговина), називала Тривалија. Старо име Херцеговине се појављује као Тривалија, односно Трибунија или Травана. У карловачком летопису се налазе називи за земље: Скитија, Тривалија, Травулија, Далматија. На Трибале подсећају многи хидроними и топоними: Трибал (село у црквеничком крају). Трибан (село у Истри), Трибан (село у околини Бенковца). Трибија (засеок у височком крају у Босни), Трибирал (врх на планини Мосор) –
Области које су припадале некада Трибалима и у којима су, могуће је, живели они још увек, Немања је припојио својој држави крајем ХИИ века. У повељи манастира Хиландара каже да је обновио дедовину и између осталих помиње области Загрлате, Левча, Белице и Лепенице. Повељом манастира Жиче приложио је област Морава, Борач, обе Лепенице, Белицу, Левач, Лугомир, Расину и Јошаницу. Дакле, некадашње западне области Трибала. Према Видину и ове до реке Искар, остале су у власти Византије или Бугарске, али готово увек у посебној држави са вазалним статусом, Видинском царству, под династијом Шишмана.
Немањићи од Рима
Немањићи, архонти Трибала своју генеалогију у летописима и родословима изводе од римског цара Ликинија и Kонстантина Великог. Ликинија наши извори називају Србином. О њему се релативно мало зна, а наша наука одбацује ове наводе тумачећи то жељом да се немањићкој лози обезбеди блискост са Kонстантином, првим царем који је озаконио хришћанство“, пише Живојин Андрејић у свом научном саопштењу на Скупу „Соробски сусрети 98“ у Нишу.
Kраљ Сирмо утекао на Дунав
Трибалски краљ са својом свитом и народом склонио се испред Македонаца на неко дунавско острво
Етничка слика тадашњег Балкана и Дунавског – басена, реконструисана не само на основу писаних историјских наука – у првом реду археологије и лингвистике – изгледала је у основним цртама овако: западно од Дрине и јужно од Саве живела су Илирска племена; у данашњој Бугарској, јужно од Старе планине (Балкана), односно, античког Хема, становници су Трачани; а централни део полуострва заузимали су, с југа према северу – Грци па Македонци, па Пеонци, па Дарданци, па Трибали.
Грци су били високоцивилизован свет и све своје суседе сматрали су варварима (буквално муцавцима), то јест, некултурним, полудивљим људима. Македонци и Пеонци су се рано хеленизовали, па се о њиховој првобитној етничкој припадности данас може само да нагађа. Дарданци и Трибали, заједно са Мезима из данашње Бугарске, представљали су јужни огранак многобројних племена, која су, с друге стране Дунава, насељавала сву данашњу Војводину и Румунију.
„Против Трибала, релативно снажног и великог народа који је заузимао целу данашњу Шумадију, Поморавље (Трибалску равницу античких писаца) и источну Србију, те северну Бугарску до реке Искера, ратовао је с променљивом срећом и Александров отац Филип други. Зато је млади краљ изабрао да прво њих сломи и укроти, за пример другим, мањим и слабијим племенима. У пролеће те године, пошао је са коњицом и пешадијом из Амфипоља (из близине данашње Свете Горе и нашег Хиландара) на север, ка трибалској граници, а из Византа је послао своје дугачке ратне лађе, да му на Дунаву за сваки случај буду при руци.
Успут је покорио такозване аутономне (независне) Трачане и у Македонију послао силан плен и робље. А на реци Дигину (научници не могу да се погоде која би то река данас била), на три дана хода пре Дунава, дочекала га је војска трибалског краља Сирма. Сам краљ са својом свитом и народом склонио се био испред Македонаца на неко дунавско острво.
Вешти војсковођа, будући освајач света, лако је остварио своју прву победу. На бојном пољу остало је да лежи три хиљаде трибалских ратника, док су остали, под окриљем мрака који је падао, успели да умакну и придруже се свом краљу на поменутом острву, које се у овој прилици показало неосвојивим, пише између осталог Р. Томашевић у чланку „Александар и Трибали“, објављеном у „Грађанину“ бр. 71, стр. 6, Пожаревац, 1997. године.
Трибалску културу потискују Kелти (Скордисци) 279. године, али се после пораза код Делфа враћају у поморавске крајеве и ту се стапају са Трибалима. Kелти унапређују трибалску културу новим изумима, пре свега граничарским витлом, али и новим оружјем.
„Трибали су због наредних година, реч је дакле о земљорадничком народу, кренули у великим масама ка суседима у потрази за храном. Преко 30.000 хиљада их је кренуло у Тракију и на Абдеру домогавши се великог плена. Kад су кренули назад, Абдерићани их нападоше и убише преко 2.000. Да би се осветили, Трибали су поново напали при чему су се Трачани окренули против тако да је мало ко остао у животу од Абдерићана који су ушли у бој. Kада се очекивала опсада и пад Абдере, варваре је из земље истерао Хабријан. Аристид је забележио да се вођа Трибала звао Халес.
После ових догађаја нема вести о њима све до њихових упада у Македонију и борби које је водио Филип са њима приморавши их да признају власт Грка. Према Демостену, Филип је заратио против Трибала 344-3 године пре нове ере и говори о Трибалима као сложном и моћном народу. Јустин је записао да су Трибали пресрели Филипа када се враћао из похода на Ските и затражили део плена. Настала је свађа, а потом је дошло добитке у којој је Филип тешко рањен у бедро тако да је кроз његово тело био убијен коњ. Сви су мислили да је мртав па је изгубљен читав плен,“
Александра спомиње и Библија
Победа над Србима и Персијанцима забележена је у „Првој књизи Макавејској“
Подно Јастрепца, односно у селу Шиљеговцу и данас постоји легенда да је цар Филип ??, отац Александра Великог, у једној бици са Србима – Трибалима изгубио око. Међутим, Живојин Андрејић има другачије тврђење:
„У вези са овим ратом Филипа са Трибалима сачувано је код Срба, село Шиљеговац, испод планине Јастребац, једно врло интересантно предање.
Наиме, Филип је у једном боју који је водио на просторима овог села изгубио око. Ово предање се најпре може везати за Филипове борбе које је водио против Трибала по повратку из рата који је водио против Скита. Међутим, Филип је заиста изгубио око, али у династичким борбама у Тесалији код Метоне 353. године пре нове ере“, каже Андрејић.
Александрова победа над Србима и Персијанцима забележена је и у Библији, односно у „Првој књизи Макавејској“. Тај део дословно гласи:
„Победи Александар, син Филипов, Македонски, који изађе из земље Kитиме и порази цара Дарија… и царева место њега, претходно пак над Јеладом“.
Под „земљом Kитим“ подразумева се Скитија, односно велика српска земља и племе. Подсетимо се само да је најстарије домаће име свих Словена било – Срби. Српски, касније пак у 17. веку словенски етнос, имао је много племена и народа, уосталом као и данас. Та српска-словенска племена страни хроничари су различито називали, али сви стари историографи: Шафарик, Зеринг, Добровски, Далимил, Рачки и многи други тврде да се ради о српском праисторијском етносу, најбројнијем на „земљаном шару“. А њихова заједничка кућа био је – исти језик.
У „Првој књизи Макевејској“ касније се спомиње и Филип Пети, али и још један српски (скитски) цар – Персеј.
Kада је Александар Велики Kарановић освојио и град Вавилон (данашњи Ирак) за свога намесника Сатрапа оставио Мазеа, а потом је Александар поставио свог сународника Србина по имену Стамен (Стаменко), што је и данас уобичајено име код нас. Треба подсетити да су Срби оснивали своје државе на азијском континенту још у времену првог Аријевог похода на Индију. Вођу аутохтоних аријеваца, народа из дунавског базена цивилизација, антички мит памти као Ареса – бога рата, а опева га и Хомер. У ведским књигама он се зове Арјун, али потиче од праисторијског племена Међана (Меда) који су настањивали простор данашње Старе планине.
Елем, Александар Велики Kарановић је само враћао територије које су историјски припадале у прошлости царевима његовог народа, са жељом да обнови светско царство.
У Вавилону Александар Велики је подигао и храм богу Белу (Балу). А име српских Трибала и значи: Тро-бали, односно – тробожни. А бог Баал је према Плутарху („Славни ликови антике, стр. 325) био бог Сербон, односно Херакле, Александров предак.
У средњем веку роман „Александрида“ одиграо је велику улогу у очувању свести и традиције о српском пореклу Александра Великог. Био је веома популаран и доживео је више верзија и прерада. Сматра се да га је написао Kалистен (4. век п.н.е.), а да је посебно постао популаран после византијске христијанизације Срба.
Роман је ушао у књижевност свих словенских народа, али је најпопуларнија остала верзија „Српска Александрида“. (лит: Р. Маринковић, „Српска Александрида“, 1969.)
Средњовековни роман „Александрида“ сачуван је у ризници Пећке патријаршије, где је својевремено пронађен. У њему се између осталог говори о Александру Великом Kарановићу, као „словенском, а нарочито српском господару“.
Треба истаћи чињеницу да цара Александра највише својатају Срби, неупоредиво више од других аспираната. А као што смо у претходним поглављима видели, то потврђују и други историографи страног и домаћег порекла, и бројни историјски извори.
„Kада је Александар Македонски кренуо у освајање света прво је наишао на један град који се звао Ниса. Наиме, Грци сматрају да је њихов бог Дионисис, који се, опет, везује за Трачане, био рођен у Ниси. Георгијев сматра да дако-мезијском језику припада и трибалски, али и дародански. У сваком случају, територија Трибала је у антици сматрана трачком и да је њихова веза са Трачанима била старија и јача него са Илирима“, пише Живојин Андрејић.
Потребно је да се присетимо основних митских чињеница. Дионисије (Деонизис) је син Нисин. А Ниса је ћерка рашанског бо
20-09-2018, 01:10 PM
23-09-2018, 03:12 PM
27-09-2018, 09:11 PM
https://srbin.info/2018/09/27/kako-rumun...ir-hurezi/
КАКО РУМУНИ ФАЛСИФИКУЈУ СРПСКУ ИСТОРИЈУ: Константина Бранковић и манастир Хурези
Постоји и она друга врста геноцида који се зове „Културни геноцид“, када се обришу сви трагови постојања и присуства једног народа на одређеним просторима. У Темишвару је нпр. пре 15. година живело више од 35 000 Срба, а данас их нема више од 3000. Где је нестао тај Србски народ? „Асимилирали су га“!
Све Православне Храмове на просторима данашње Румуније градиле су Србске породице Бранковић-Басара. Један од најлепших манастира је Манастир Хорезу или Манастир Хурези, основао га је Константин Бранковић 1690. Године. Војвода Влашке, а касније проглашен Свецем.Румуни његово име пишу; Цонстантин Брâнцовеану, а ни у једном спису, ни у једном документу нису се удостојили да напишу његово Србско порекло.
Овако то раде Румуни:
The Horezu Monastery or Hurezi Monastery was founded in 1690 by Prince Constantin Brâncoveanu in the town of Horezu, Wallachia, Romania. It is considered to be a masterpiece of “Brâncovenesc style”, known for its architectural purity and balance, the richness of its sculpted detail, its treatment of religious compositions, its votive portraits, and its painted decorative works.
The Brâncovenesc style, which can be found at several other churches and monasteries in Wallachia, is the only true and original Romanian style and is called “Brancoveanu art” by the name of the ruler who, in a period of constant battles between the world powers of that time, put cultural development of the country above everything and made it the goal of his life.
Манастир Хорезу или Манастир Хурези основао је 1690. године принц Константин Бранковиану у граду Хорезу, Влашка, у Румунији. Сматра се да је ремек-дело “Бранковианског стила”, познат по својој архитектонској чистости и равнотежи, богатству његових детаља, њеном третирању верских композиција, његовим славним портретима и његовим украшеним декоративним делима.
Стил Бранковиан, који се може наћи у неколико других цркава и манастира у Влашкој, једини је истински и оригиналан румунски стил и назван је “умјетност Бранковиана” по имену владара који је у вријеме трајних битака између светских сила,културни развој земље поставио изнад свега и постао је циљ његовог живота.Дакле Бранковићев стил је једини истински и оригинални ”румунски” стил.
На жалост нису Бранковићи једини које је прекрила прашина заборава.
Да ли се Константин презивао Бранковиан или Бранковић, тешко је са сигурношћу тврдити. Не постоји, или бар није познат неки писани траг који то недвосмислено може потврдити, али ево података који су званично прихваћени, па закључите сами.
Константин Бранковиан је рођен у области која се звала по њиховој породици област Бранковиан (Бранцовеану = Бранковина).
Потомак је породице бољара Цраиовеșти (касније Бранковиан) и породице Басараб. Одрастао је у породици Кантакузин, односно код његовог ујака Константина Кантакузина који је имао титулу Столника (1.) на двору Сербана Кантакузина који је владао у периоду од 1678. – 1688. године, Șербан Водă Инн. Увучун је у конфликт између Константина и Сербана Кантакузина где је стао на страну ујака Константина. За нас је занимљива једна од титула коју је носио Сербан, а она је била Хосподар или Господар.
Одмах нам је јасно о каквој титули је реч, као и њено значење, али Румунима није јер та реч не постоји у њиховом речнику. Постоји реч Бозе, која би се могла превести као Боже и новокомпонована реч Доамне. Након мистериозне смрти Сербана Кантакузина, Константин Бранковиан заузима престо. С почетка је уживао велику подршку свог ујака, али касније настају сукоби и Константин Бранковиан протерује свог ујака који од тада тражи подршку Отоманског царства да доведе свог сина Стефана на престо.
Константин Бранковиан је владао са својом супругом Марицом (2.) од 1688. до 1714. године са којом је изродио једанаесторо деце (3.). Иако је био у вазалном положају није показивао претерану наклоност господару и чврсто се држао хришћанске вере, попут његовог предходника Сербана (4.)
Сплеткама и интригама је ухапшен заједно са супругом Марицом, четири своја сина двема ћеркама и својим зетом. Околности и чињенице Константинове смрти забележене су у историји, а његово сантификацију признају све Источне православне цркве. Дана 15. августа 1714. године, баш на празник Успења и Константинов 60. рођендан, су изведени пред отоманског султана Ахмеда ИИИ у Цариград. Овом чину су присуствовали и дипломатски представници Аустрије, Русије, Француске и Енглеске. Султан је пред свима демонстрирао своју моћ. Одузео је титуле и сво богатство породице, а потом им дозволио да бирају да ли желе да се одрекну православне вере у замену за живот. Константин је одговорио:
“Ево… сва моја срећа и све што сам имао изгубио сам! Не губимо душу. Будите храбри људи, драги моји! Игноришите смрт. Погледајте колико је Христ, наш Спаситељ, издржао за нас и са којом срамном смрћу је умро. Чврсто верујмо у ово и не одступајмо. Не остављајмо своју веру за овај живот и овај свет.”
Након ових речи, прво су зету и деци, а потом и њему одрубили главу. Историјски документи су забележили да је најмање дете, Матеј (12 година) био толико уплашен након што је видео крвопролиће и одсечене главе његово троје браће да је почео да плаче и тражи од оца да му пусти да се одрекне Хришћанства и прими ислам. У том тренутку, Константин Бранковиан је рекао:
“Од наших нико није изгубио веру. Боље је сине умрети хиљаду пута него оставити своју древну веру само да би живео још неколико година на земљи.”
Матеја је послушао оца и сам султану понудио главу. Након што се и Константин Бранковиан срушио, главе су им набијене на копља и приказане су у процесији. Њихова тела су остављена пред капијом, а касније бачена у воде Босфора.
Марица и њене две ћерке заједно са унуком Константином су остале у заточеништву. Уз помоћ цариградског патријарха су скупиле 50.000 златних дуката за свој откуп. Султан их је ослободио, али их је протерао у Кутај на источној обали Црног Мора и тек након две године им је дозвољен повратак. Тражила је помоћ на све стране, молила је рибаре и на крају успела да нађе посмртне остатке свог супружника и синова. Након четири године, 1720. је коначно и сахранила своје вољене у Валахији.
Зато што су имали избор, а страдали су искључиво због вере све Православне цркве су их канонизовале као мученике
Објашњења1. Столник или ставилац је титула чије је порекло од речи стол и коју су имали многи наши владари. Примера ради, кнез Лазар је почео каријеру као столник Цара Душана. У принципу су столник и пехарник, који је виша титула, људи од поверења и нека врста данашњих саветника.
2. Марица Бранковиан потиче из племићке породице грчког порекла. Активно је учествовала у власти са својим супругом Константином, посебно по питању културе и писмености. Имала је огромну библиотеку (помињу се књиге на свим језицима тог времена, сем наравно србског, што је веома чудно ако се зна да је била велики верник посвећен православном – светосавском учењу и велики добротвор манастира Св.Саве.
На првој слици видимо акварел Константин и Марица Бранковиан аутора Елене Мурариу, а на другој детаљ иконе (портрет Марице)
Какву снагу је поседовала ова жена можемо само да замислимо. Мајка која сахрани своје дете, заувек је сахранила и део себе. Марица је сахранила истовремено четири сина и супружника који су брутално убијени. Повратком у Валахију није напустила политички живот. Захваљујући својим познанствима и даље је имала велики утицај. Направила је проглас у коме позива све луталице и прогнанике да се врате у своју земљу и да раде за добробит земље. Захваљујући пре свега аустријском владару Чарлсу VI повратила је већи део поседа које су имали. Обновила је породицу и свим ћеркама је оставила имање, као и једином преосталом мушком потомку лозе Бранковиан, унуку Константину.
3. Stanca (1676), Maria (1678), Ilinca (1682), Constantin (1683), Ștefan (1685), Safta (1686), Radu (1690), Ancuța (1691), Bălaşa (1693), Smaranda (1696), Matei (1698)
Станка (1676), Марија (1678), Илинка (1682), Константин (1683), Стефан (1685), Савка (1686), Раде (1690), Анкица (1691), Балаш (1693), Смаранда (1696), Матеј (1698)
Занимљиво је да већина набројаних имена деце не постоји данас у Румунском језику, а кад се покуша проверити подударност видимо нпр. за име Ilinca да постоји највећа подударност са румунским именом Linca. Очигледно никоме није пало на памет да покуша слово Ц да замени са К и добије србско име Илинка. Али и чему све то кад нико није завео србско име Илинка. Тако да добијамо сва могућа имена само не Илинка са подударности од 100% Поново је на првом месту румунско Linca. Исто или слично је и по питању Станка–Stanca, Савка–Safta …
4. Șerban Cantacuzino / Сербан Кантакузин је био вазал у отоманском царству, приморан да учествује у кампањи освајања Беча, која се завршила поразом. Током опсаде Беча је саботирао своје, турске “савезнике” упозоравајући Аустријанце о опсади. Такође их је информисао о турским плановима, покретима и тактикама (о скривеном тунелу испод градских зидина), заустављајући поправке моста преко Дунава. Својим људима наређује да стављају сено и сламу у турске топове како би штета на зидовима Беча била сведена на минимум.
Такође је поставио крст са двоструким значењем у којем је понудио моралну подршку опкољеним Аустријанцима, истовремено, избегавајући османску сумњу. Као резултат тога добио је похвале од генерала Валенштајна и самог Хабсбурга, а такође је добио титулу “Дефендер (бранилац – гроф) Светог Римског царства”.
Верује се да је захваљујући његовим доприносима и пољској интервенцији, Беч спасен. Постоје информације и да је планирао велики напад на Турке, а да му је, уколико би успео у свом подухвату, заузврат био обећан престо у Цариграду. Међутим, то се никада није десило.
http://www.carsa.rs/kako-rumuni-falsifik...-hurezija/
https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svu...a-zaborava
КАКО РУМУНИ ФАЛСИФИКУЈУ СРПСКУ ИСТОРИЈУ: Константина Бранковић и манастир Хурези
Постоји и она друга врста геноцида који се зове „Културни геноцид“, када се обришу сви трагови постојања и присуства једног народа на одређеним просторима. У Темишвару је нпр. пре 15. година живело више од 35 000 Срба, а данас их нема више од 3000. Где је нестао тај Србски народ? „Асимилирали су га“!
Све Православне Храмове на просторима данашње Румуније градиле су Србске породице Бранковић-Басара. Један од најлепших манастира је Манастир Хорезу или Манастир Хурези, основао га је Константин Бранковић 1690. Године. Војвода Влашке, а касније проглашен Свецем.Румуни његово име пишу; Цонстантин Брâнцовеану, а ни у једном спису, ни у једном документу нису се удостојили да напишу његово Србско порекло.
Овако то раде Румуни:
The Horezu Monastery or Hurezi Monastery was founded in 1690 by Prince Constantin Brâncoveanu in the town of Horezu, Wallachia, Romania. It is considered to be a masterpiece of “Brâncovenesc style”, known for its architectural purity and balance, the richness of its sculpted detail, its treatment of religious compositions, its votive portraits, and its painted decorative works.
The Brâncovenesc style, which can be found at several other churches and monasteries in Wallachia, is the only true and original Romanian style and is called “Brancoveanu art” by the name of the ruler who, in a period of constant battles between the world powers of that time, put cultural development of the country above everything and made it the goal of his life.
Манастир Хорезу или Манастир Хурези основао је 1690. године принц Константин Бранковиану у граду Хорезу, Влашка, у Румунији. Сматра се да је ремек-дело “Бранковианског стила”, познат по својој архитектонској чистости и равнотежи, богатству његових детаља, њеном третирању верских композиција, његовим славним портретима и његовим украшеним декоративним делима.
Стил Бранковиан, који се може наћи у неколико других цркава и манастира у Влашкој, једини је истински и оригиналан румунски стил и назван је “умјетност Бранковиана” по имену владара који је у вријеме трајних битака између светских сила,културни развој земље поставио изнад свега и постао је циљ његовог живота.Дакле Бранковићев стил је једини истински и оригинални ”румунски” стил.
На жалост нису Бранковићи једини које је прекрила прашина заборава.
Да ли се Константин презивао Бранковиан или Бранковић, тешко је са сигурношћу тврдити. Не постоји, или бар није познат неки писани траг који то недвосмислено може потврдити, али ево података који су званично прихваћени, па закључите сами.
Константин Бранковиан је рођен у области која се звала по њиховој породици област Бранковиан (Бранцовеану = Бранковина).
Потомак је породице бољара Цраиовеșти (касније Бранковиан) и породице Басараб. Одрастао је у породици Кантакузин, односно код његовог ујака Константина Кантакузина који је имао титулу Столника (1.) на двору Сербана Кантакузина који је владао у периоду од 1678. – 1688. године, Șербан Водă Инн. Увучун је у конфликт између Константина и Сербана Кантакузина где је стао на страну ујака Константина. За нас је занимљива једна од титула коју је носио Сербан, а она је била Хосподар или Господар.
Одмах нам је јасно о каквој титули је реч, као и њено значење, али Румунима није јер та реч не постоји у њиховом речнику. Постоји реч Бозе, која би се могла превести као Боже и новокомпонована реч Доамне. Након мистериозне смрти Сербана Кантакузина, Константин Бранковиан заузима престо. С почетка је уживао велику подршку свог ујака, али касније настају сукоби и Константин Бранковиан протерује свог ујака који од тада тражи подршку Отоманског царства да доведе свог сина Стефана на престо.
Константин Бранковиан је владао са својом супругом Марицом (2.) од 1688. до 1714. године са којом је изродио једанаесторо деце (3.). Иако је био у вазалном положају није показивао претерану наклоност господару и чврсто се држао хришћанске вере, попут његовог предходника Сербана (4.)
Сплеткама и интригама је ухапшен заједно са супругом Марицом, четири своја сина двема ћеркама и својим зетом. Околности и чињенице Константинове смрти забележене су у историји, а његово сантификацију признају све Источне православне цркве. Дана 15. августа 1714. године, баш на празник Успења и Константинов 60. рођендан, су изведени пред отоманског султана Ахмеда ИИИ у Цариград. Овом чину су присуствовали и дипломатски представници Аустрије, Русије, Француске и Енглеске. Султан је пред свима демонстрирао своју моћ. Одузео је титуле и сво богатство породице, а потом им дозволио да бирају да ли желе да се одрекну православне вере у замену за живот. Константин је одговорио:
“Ево… сва моја срећа и све што сам имао изгубио сам! Не губимо душу. Будите храбри људи, драги моји! Игноришите смрт. Погледајте колико је Христ, наш Спаситељ, издржао за нас и са којом срамном смрћу је умро. Чврсто верујмо у ово и не одступајмо. Не остављајмо своју веру за овај живот и овај свет.”
Након ових речи, прво су зету и деци, а потом и њему одрубили главу. Историјски документи су забележили да је најмање дете, Матеј (12 година) био толико уплашен након што је видео крвопролиће и одсечене главе његово троје браће да је почео да плаче и тражи од оца да му пусти да се одрекне Хришћанства и прими ислам. У том тренутку, Константин Бранковиан је рекао:
“Од наших нико није изгубио веру. Боље је сине умрети хиљаду пута него оставити своју древну веру само да би живео још неколико година на земљи.”
Матеја је послушао оца и сам султану понудио главу. Након што се и Константин Бранковиан срушио, главе су им набијене на копља и приказане су у процесији. Њихова тела су остављена пред капијом, а касније бачена у воде Босфора.
Марица и њене две ћерке заједно са унуком Константином су остале у заточеништву. Уз помоћ цариградског патријарха су скупиле 50.000 златних дуката за свој откуп. Султан их је ослободио, али их је протерао у Кутај на источној обали Црног Мора и тек након две године им је дозвољен повратак. Тражила је помоћ на све стране, молила је рибаре и на крају успела да нађе посмртне остатке свог супружника и синова. Након четири године, 1720. је коначно и сахранила своје вољене у Валахији.
Зато што су имали избор, а страдали су искључиво због вере све Православне цркве су их канонизовале као мученике
Објашњења1. Столник или ставилац је титула чије је порекло од речи стол и коју су имали многи наши владари. Примера ради, кнез Лазар је почео каријеру као столник Цара Душана. У принципу су столник и пехарник, који је виша титула, људи од поверења и нека врста данашњих саветника.
2. Марица Бранковиан потиче из племићке породице грчког порекла. Активно је учествовала у власти са својим супругом Константином, посебно по питању културе и писмености. Имала је огромну библиотеку (помињу се књиге на свим језицима тог времена, сем наравно србског, што је веома чудно ако се зна да је била велики верник посвећен православном – светосавском учењу и велики добротвор манастира Св.Саве.
На првој слици видимо акварел Константин и Марица Бранковиан аутора Елене Мурариу, а на другој детаљ иконе (портрет Марице)
Какву снагу је поседовала ова жена можемо само да замислимо. Мајка која сахрани своје дете, заувек је сахранила и део себе. Марица је сахранила истовремено четири сина и супружника који су брутално убијени. Повратком у Валахију није напустила политички живот. Захваљујући својим познанствима и даље је имала велики утицај. Направила је проглас у коме позива све луталице и прогнанике да се врате у своју земљу и да раде за добробит земље. Захваљујући пре свега аустријском владару Чарлсу VI повратила је већи део поседа које су имали. Обновила је породицу и свим ћеркама је оставила имање, као и једином преосталом мушком потомку лозе Бранковиан, унуку Константину.
3. Stanca (1676), Maria (1678), Ilinca (1682), Constantin (1683), Ștefan (1685), Safta (1686), Radu (1690), Ancuța (1691), Bălaşa (1693), Smaranda (1696), Matei (1698)
Станка (1676), Марија (1678), Илинка (1682), Константин (1683), Стефан (1685), Савка (1686), Раде (1690), Анкица (1691), Балаш (1693), Смаранда (1696), Матеј (1698)
Занимљиво је да већина набројаних имена деце не постоји данас у Румунском језику, а кад се покуша проверити подударност видимо нпр. за име Ilinca да постоји највећа подударност са румунским именом Linca. Очигледно никоме није пало на памет да покуша слово Ц да замени са К и добије србско име Илинка. Али и чему све то кад нико није завео србско име Илинка. Тако да добијамо сва могућа имена само не Илинка са подударности од 100% Поново је на првом месту румунско Linca. Исто или слично је и по питању Станка–Stanca, Савка–Safta …
4. Șerban Cantacuzino / Сербан Кантакузин је био вазал у отоманском царству, приморан да учествује у кампањи освајања Беча, која се завршила поразом. Током опсаде Беча је саботирао своје, турске “савезнике” упозоравајући Аустријанце о опсади. Такође их је информисао о турским плановима, покретима и тактикама (о скривеном тунелу испод градских зидина), заустављајући поправке моста преко Дунава. Својим људима наређује да стављају сено и сламу у турске топове како би штета на зидовима Беча била сведена на минимум.
Такође је поставио крст са двоструким значењем у којем је понудио моралну подршку опкољеним Аустријанцима, истовремено, избегавајући османску сумњу. Као резултат тога добио је похвале од генерала Валенштајна и самог Хабсбурга, а такође је добио титулу “Дефендер (бранилац – гроф) Светог Римског царства”.
Верује се да је захваљујући његовим доприносима и пољској интервенцији, Беч спасен. Постоје информације и да је планирао велики напад на Турке, а да му је, уколико би успео у свом подухвату, заузврат био обећан престо у Цариграду. Међутим, то се никада није десило.
http://www.carsa.rs/kako-rumuni-falsifik...-hurezija/
https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svu...a-zaborava
01-10-2018, 06:58 PM
03-10-2018, 02:20 PM
Павлопетри/Pavlopetri
https://www.youtube.com/watch?v=q5OWp9aBsK4
Познато по свој трговачкој локације, по Миноанског/Критског Херамике
Кретанско Херамике Cretan Pottery
https://www.youtube.com/watch?v=_r89CikqFsc
Миноанска Кување/Minoan Cooking
https://www.youtube.com/watch?v=LvgKU5U-pjo
https://www.youtube.com/watch?v=lChAAdtRoeo
(Како видиш енглези су опет ту, на крит и на Павлопетри)
Злакуша
https://www.youtube.com/watch?v=qJkjrfheohE
http://www.zlakusa.com/eng/2013/09/24/18...-ceramics/
https://www.youtube.com/watch?v=q5OWp9aBsK4
Познато по свој трговачкој локације, по Миноанског/Критског Херамике
Кретанско Херамике Cretan Pottery
https://www.youtube.com/watch?v=_r89CikqFsc
Миноанска Кување/Minoan Cooking
https://www.youtube.com/watch?v=LvgKU5U-pjo
https://www.youtube.com/watch?v=lChAAdtRoeo
(Како видиш енглези су опет ту, на крит и на Павлопетри)
Злакуша
https://www.youtube.com/watch?v=qJkjrfheohE
http://www.zlakusa.com/eng/2013/09/24/18...-ceramics/
06-10-2018, 03:51 AM
06-10-2018, 03:34 PM
ХРВАТЕ ЈЕ ОД ОВОГА ЗАБОЛЕЛА ГЛАВА! ФРАНАЧКИ ИСТОРИЧАР ПИСАО ДА СУ НА ПРОСТОРУ „ЛЕПЕ ЊИХОВЕ“ ЖИВЕЛИ САМО СРБИ
Сигуран сам да већ сви ми знамо да је франачки историчар Ајнхард записао да су Срби контролисали велики дио Далмације. Наравно, хрватски историчари ову тезу нису могли прихватити па су покушали на све могуће начине да некако ситуацију поправе.
Тако имамо тезу Крунослава Драгановића која гласи овако:
„Франачки љетописац Еинхард наводи, да је Људевит Посавски иза свога пораза 822. побјегао „Србима, за које се каже, да држе велик дио Далмације“. Одатле изводе, да је Људевит побјегао неком српском кнезу у Босну и да је према тому Босна била у 9. стољећу српска. Међутим то никако не слиједи. Римска провинција Далмација протезала се од Јадрана до Рудника, Ибра и Сар планине у Србији. И Људевит, који је имао за савезнике Браничевце и Тимочане у Србији, могао је лагано, и без Босне побјећи неком српском кнезу у Далмацији на територију данашње Србије.“.
Ех, са оваквом интерпретацијом постоји низ проблема. Али у суштини онај главни проблем је једноставан: Ајнхард наводи да су Срби контролисали ВЕЛИКИ дио Далмације „Sorabos, quae natio МАGNAM Dalmatiae partem“.
Ако је Ајнхардова Далмација римска Далмација (а вјероватно јесте), онда бисмо требали узети у обзир да је веома мали дио те римске Далмације био на територији данашње Србије. Да су Срби тога доба заиста контролисали само територију данашње Србије, како то Драгановић имплицира, онда Ајнхард сигурно не би записао да су Срби контролисали ВЕЛИКИ дио Далмације.
Идемо на још један покушај објашњавања:
„Наравно- ствар је јасна ако се узме у обзир да је то каструм Срб ( о етимологији смо говорили ) у Лици, а не о неком посебном народу „Сорабима“. Ако би се прича и интерпретирала дословно- била би врло понижавајућа по рано-средњовјековне Србе“
Оваква интерпретација је благо речено смијешна, Срб се први пут помиње у 14. вијеку, дакле 5 вијекова након Ајнхарда. Нада Клаић говори како је била каква теза о српској Босни у 9. вијеку не само „натегнута него и искључена“, мада не даје никакве аргументе зашто. И она такође износи тезу да Ајнхардови Сорабоси уствари нису Срби, него Срб у Лици. Већ смо рекли зашто је то немогуће.
http://www.nacionalist.rs/2018/10/02/hrv...samo-srbi/
Сигуран сам да већ сви ми знамо да је франачки историчар Ајнхард записао да су Срби контролисали велики дио Далмације. Наравно, хрватски историчари ову тезу нису могли прихватити па су покушали на све могуће начине да некако ситуацију поправе.
Тако имамо тезу Крунослава Драгановића која гласи овако:
„Франачки љетописац Еинхард наводи, да је Људевит Посавски иза свога пораза 822. побјегао „Србима, за које се каже, да држе велик дио Далмације“. Одатле изводе, да је Људевит побјегао неком српском кнезу у Босну и да је према тому Босна била у 9. стољећу српска. Међутим то никако не слиједи. Римска провинција Далмација протезала се од Јадрана до Рудника, Ибра и Сар планине у Србији. И Људевит, који је имао за савезнике Браничевце и Тимочане у Србији, могао је лагано, и без Босне побјећи неком српском кнезу у Далмацији на територију данашње Србије.“.
Ех, са оваквом интерпретацијом постоји низ проблема. Али у суштини онај главни проблем је једноставан: Ајнхард наводи да су Срби контролисали ВЕЛИКИ дио Далмације „Sorabos, quae natio МАGNAM Dalmatiae partem“.
Ако је Ајнхардова Далмација римска Далмација (а вјероватно јесте), онда бисмо требали узети у обзир да је веома мали дио те римске Далмације био на територији данашње Србије. Да су Срби тога доба заиста контролисали само територију данашње Србије, како то Драгановић имплицира, онда Ајнхард сигурно не би записао да су Срби контролисали ВЕЛИКИ дио Далмације.
Идемо на још један покушај објашњавања:
„Наравно- ствар је јасна ако се узме у обзир да је то каструм Срб ( о етимологији смо говорили ) у Лици, а не о неком посебном народу „Сорабима“. Ако би се прича и интерпретирала дословно- била би врло понижавајућа по рано-средњовјековне Србе“
Оваква интерпретација је благо речено смијешна, Срб се први пут помиње у 14. вијеку, дакле 5 вијекова након Ајнхарда. Нада Клаић говори како је била каква теза о српској Босни у 9. вијеку не само „натегнута него и искључена“, мада не даје никакве аргументе зашто. И она такође износи тезу да Ајнхардови Сорабоси уствари нису Срби, него Срб у Лици. Већ смо рекли зашто је то немогуће.
http://www.nacionalist.rs/2018/10/02/hrv...samo-srbi/
27-10-2018, 03:51 PM
https://vidovdan.org/info/jehovini-i-der...i-svedoci/
Ево ти слике Стон Хенџа
https://gorojanin-iz-b.livejournal.com/64046.html
Е сад мени свирај колико квази историје је писано од овог места, нити се мења знајејући да оваких фотографије постоје!
Али сва државне институције су тотално одговорни за квази историје КОМУНИЗАМ......па неби ми било чудно да је ово стигло из београдије!
Ево ти слике Стон Хенџа
https://gorojanin-iz-b.livejournal.com/64046.html
Е сад мени свирај колико квази историје је писано од овог места, нити се мења знајејући да оваких фотографије постоје!
Али сва државне институције су тотално одговорни за квази историје КОМУНИЗАМ......па неби ми било чудно да је ово стигло из београдије!
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 4 Гост(а)