07-08-2014, 08:40 AM
Пад Крајине?
Није Крајина "пала за један дан", него је пад трајао дебелије пет година. Најприје је смакнут Јован Рашковић, једини истински вођа Срба у Крајини.
Смакнут је јер није одговарао профилу, приглупога послушника, који ће пасји вјерно извршавати сваку могућу прљавштину на штету свога народа, одређену од газде.
Рат у Крајини 1991-1992 био је тешко натезање. Крени-стани, повуци-потегни, тако да се стање на терену од августа-септембра, ђе су Хрвати бјежали на све стране, претворило у стање тоталне апатије, губитка морала и полета, што су Хрвати јако добро искористили.
Онда долази Венсов план, који је Бабић одбијао да потпише из неколико разлога: јер је захтјевао да се разоружа само једна страна (српска), јер је захтијевао да се снаге УН-а размјесте по Крајини да чувају српско оружје од Срба (а не на линију разграничења, што је до тад увијек практиковано у мисијама УН-а), и главни разлог - да се почну преговори око политичког ријешења (у тренутку кад су Срби били јачи на терену).
Сви ти приједлози против којих је био Бабић су уствари приједлози Фрање Туђмана. Њега је у преговорима поджао Слободан Милошевић (сјеме му се затрло!).
И Бабић је смакнут.
Наравно, није тешко било наћи и наметнути, новога преговарача у име Срба у Крајини, који ће то све глат потписати без икаквог питања (полуписмени камионџија Миле Паспаљ).
То је било лице без икакве подршке и повјерења у народу.
Даље, за предсједника Крајине бива постављен (на силу натурен) Горан Хаџић, магационер и лопов, уопште протува, приглуп и неписмен али покварен до краја.
Ни овај пут народ нико ништа није пита (све је било сређено у Београду).
1992. година пролази у хрватским сталним чаркама и покушајима да се са стотинама мањи угриза раскрваре Срби а да ту ништа не могу учинити.
Гине се стално, без икаквог одговора, пад морала је свеопшти.
Наравно са српске стране (тј. из Београда), Србима су руке везане "јер морају показивати и доказивати да су за мир и да Срби нијесу агресори".
Повлачење ЈНА је тек слика за себе. Тотални неред и хаос, то није повлачење једне војске, ђе се врши примопредаја дужности, положаја и наоружања, него једне багре, која за собом оставља трегове као што то раде крмад (наоружање по лединама, чупање и кидање критични дијелова поједини комада наоружања и технике, који су послије тога били неупотребљиви, осношење резервни дијелова без који се не може итд.). Грабило се шта прво пане руке, а остављало оно што остане.
Почетком 1993. године долази до напада на Равне Котаре. Неколико хрватских бригада напада слабе снаге Крајишке пограничне милиције (Крајина је до јануара 1993. имала само милицију).
Срби проваљују у складишта под кључем УН-а и отимају своје оружје да се бране. Утом су Хрвати већ своје циљеве постигли. Борбе се воде стално све до марта исте године. Али без српског успјеха. И то траје све до љета 1993. године, кад се опет потписује примирје.
Утом бива смијењен генерал Миле Новаковић и на његово мјесто долази Босанац (који нема везе са Крајином), Милан Челекетић. Тај човјек (боље рећи крме) и његово је дјеловање у Војсци Крајине, био је поразнији него све хрватске бригаде заједно. Све што је ваљало у Војсци Крајине и што је напављено у првој половини 1993. године, је пропало и упропаштено. Морал је био тако низак, да је мало која војска била у тако јадном стању током историје.
Постављен од Београда, као човјек од повјерења, он ће остати на челу Војске Крајине све до маја 1995. године.
Током 1994. долази до дешавања на Бихаћу ђе је ангажована половина Војске Крајине у било којем моменту (тако и у августу 1995. у највећем броју до тад) . За то вријеме Хрвати несметано узимају западне дијелове Босанске Крајине (од Купреса па до Грахова, Гламоча и Динаре, тј. њезине босанске стране).
Бихаћ је цијели рат везивао огромне војне снаге Срба из Крајине и Срба из Босне - које су биле потребније на стотину други мјеста него тамо. Коме је то требало? Некоме сигурно јест, а понајмање Крајишницима и Босанцима који су били тамо, јер док су они били на Бихаћу, њихови домови су потпаљивани од стране Хрвата.
У таквом стању су Срби у Крајини дочекали август 1995. (о томе би се могле написати цијеле књиге, о појединостима од дана до дана шта је до тога довело).
Хрвати су у Крајину ушли са босанске стране, тј. из Босанске Крајине, а да лавни штаб ВРС (и СВК) није томе придавао ни најмање пажњу. И неко би сад требао да повјерује у неке фантастичне приче?
Што се тиче плана З-4, он није прихваћен јер је против тога био Слободан Милошевић. То је у његово име урадио Миле Мартић (кога је он и поставио, и није уживао никакво повјерење народа).
Мартић је постао предсједник тек из трећег покушаја.
Избори су поништавани сваки пут кад је побједио Бабић. Мало је фалило да дође до српско-српског рата због тога (између народа и војске и између милиције-УДБе).
План З-4 јест прихваћен од Бабића, али су Хрвати ипак кренули у офанзиву. Дакле да је иза тога плана ико стајао (Америка, Русија, макар и Србија), он би и даље био на снази и био би потписан. Но изгледа није нико.
Тако да причати о томе као о неком спасоносном ријешењу, које су Крајишници (знам, глупи, ружни итд.) одбили, нема смисла.
То је у најбољем случају могао бити један покушај (а таквих је било стотина у рату у Крајини). Срби су потписали и план који је отворио ауто пут кроз Западну Славонију, па познато је како је и то завршило.
Није Крајина "пала за један дан", него је пад трајао дебелије пет година. Најприје је смакнут Јован Рашковић, једини истински вођа Срба у Крајини.
Смакнут је јер није одговарао профилу, приглупога послушника, који ће пасји вјерно извршавати сваку могућу прљавштину на штету свога народа, одређену од газде.
Рат у Крајини 1991-1992 био је тешко натезање. Крени-стани, повуци-потегни, тако да се стање на терену од августа-септембра, ђе су Хрвати бјежали на све стране, претворило у стање тоталне апатије, губитка морала и полета, што су Хрвати јако добро искористили.
Онда долази Венсов план, који је Бабић одбијао да потпише из неколико разлога: јер је захтјевао да се разоружа само једна страна (српска), јер је захтијевао да се снаге УН-а размјесте по Крајини да чувају српско оружје од Срба (а не на линију разграничења, што је до тад увијек практиковано у мисијама УН-а), и главни разлог - да се почну преговори око политичког ријешења (у тренутку кад су Срби били јачи на терену).
Сви ти приједлози против којих је био Бабић су уствари приједлози Фрање Туђмана. Њега је у преговорима поджао Слободан Милошевић (сјеме му се затрло!).
И Бабић је смакнут.
Наравно, није тешко било наћи и наметнути, новога преговарача у име Срба у Крајини, који ће то све глат потписати без икаквог питања (полуписмени камионџија Миле Паспаљ).
То је било лице без икакве подршке и повјерења у народу.
Даље, за предсједника Крајине бива постављен (на силу натурен) Горан Хаџић, магационер и лопов, уопште протува, приглуп и неписмен али покварен до краја.
Ни овај пут народ нико ништа није пита (све је било сређено у Београду).
1992. година пролази у хрватским сталним чаркама и покушајима да се са стотинама мањи угриза раскрваре Срби а да ту ништа не могу учинити.
Гине се стално, без икаквог одговора, пад морала је свеопшти.
Наравно са српске стране (тј. из Београда), Србима су руке везане "јер морају показивати и доказивати да су за мир и да Срби нијесу агресори".
Повлачење ЈНА је тек слика за себе. Тотални неред и хаос, то није повлачење једне војске, ђе се врши примопредаја дужности, положаја и наоружања, него једне багре, која за собом оставља трегове као што то раде крмад (наоружање по лединама, чупање и кидање критични дијелова поједини комада наоружања и технике, који су послије тога били неупотребљиви, осношење резервни дијелова без који се не може итд.). Грабило се шта прво пане руке, а остављало оно што остане.
Почетком 1993. године долази до напада на Равне Котаре. Неколико хрватских бригада напада слабе снаге Крајишке пограничне милиције (Крајина је до јануара 1993. имала само милицију).
Срби проваљују у складишта под кључем УН-а и отимају своје оружје да се бране. Утом су Хрвати већ своје циљеве постигли. Борбе се воде стално све до марта исте године. Али без српског успјеха. И то траје све до љета 1993. године, кад се опет потписује примирје.
Утом бива смијењен генерал Миле Новаковић и на његово мјесто долази Босанац (који нема везе са Крајином), Милан Челекетић. Тај човјек (боље рећи крме) и његово је дјеловање у Војсци Крајине, био је поразнији него све хрватске бригаде заједно. Све што је ваљало у Војсци Крајине и што је напављено у првој половини 1993. године, је пропало и упропаштено. Морал је био тако низак, да је мало која војска била у тако јадном стању током историје.
Постављен од Београда, као човјек од повјерења, он ће остати на челу Војске Крајине све до маја 1995. године.
Током 1994. долази до дешавања на Бихаћу ђе је ангажована половина Војске Крајине у било којем моменту (тако и у августу 1995. у највећем броју до тад) . За то вријеме Хрвати несметано узимају западне дијелове Босанске Крајине (од Купреса па до Грахова, Гламоча и Динаре, тј. њезине босанске стране).
Бихаћ је цијели рат везивао огромне војне снаге Срба из Крајине и Срба из Босне - које су биле потребније на стотину други мјеста него тамо. Коме је то требало? Некоме сигурно јест, а понајмање Крајишницима и Босанцима који су били тамо, јер док су они били на Бихаћу, њихови домови су потпаљивани од стране Хрвата.
У таквом стању су Срби у Крајини дочекали август 1995. (о томе би се могле написати цијеле књиге, о појединостима од дана до дана шта је до тога довело).
Хрвати су у Крајину ушли са босанске стране, тј. из Босанске Крајине, а да лавни штаб ВРС (и СВК) није томе придавао ни најмање пажњу. И неко би сад требао да повјерује у неке фантастичне приче?
Што се тиче плана З-4, он није прихваћен јер је против тога био Слободан Милошевић. То је у његово име урадио Миле Мартић (кога је он и поставио, и није уживао никакво повјерење народа).
Мартић је постао предсједник тек из трећег покушаја.
Избори су поништавани сваки пут кад је побједио Бабић. Мало је фалило да дође до српско-српског рата због тога (између народа и војске и између милиције-УДБе).
План З-4 јест прихваћен од Бабића, али су Хрвати ипак кренули у офанзиву. Дакле да је иза тога плана ико стајао (Америка, Русија, макар и Србија), он би и даље био на снази и био би потписан. Но изгледа није нико.
Тако да причати о томе као о неком спасоносном ријешењу, које су Крајишници (знам, глупи, ружни итд.) одбили, нема смисла.
То је у најбољем случају могао бити један покушај (а таквих је било стотина у рату у Крајини). Срби су потписали и план који је отворио ауто пут кроз Западну Славонију, па познато је како је и то завршило.
![[Слика: wqqbh5.jpg]](http://i62.tinypic.com/wqqbh5.jpg)
![[Слика: 6LzSCUJ.gif]](http://i.imgur.com/6LzSCUJ.gif)