http://www.nybooks.com/blogs/nyrblog/201...ic-defeat/
КАТАСТРОФАЛНИ ПОРАЗ УКРА-ВОЈСКЕ
Из извора Трулог Запада, аутор Тим Џуда, по презимену рекло би се чива, па каже:
Тешко је поверовати у размере разарања које су претрпеле украјинске снаге у југоисточној Украјини током прошле недеље. Једном речју,
доживеле се катастрофални пораз и огорчени Украјинци ће га дуго памтити као једну од најмрачнијих епизода своје историје.
Велика побуњеничка офанзива је почела пре недељу дана. На делу пута између села Новокатеринивка и града Иловајска дугачком 16 миља, 3. септембра сам избројао остатке 68 војних возила, тенкова, бојних кола, комбија, аутобуса и камиона у којима је умро велики, али још увек непознат број украјинских војника који су покушавали да побегну из овог подручја између 28. августа и 1. септембра.
Побуњеници и, према сведочењима преживелих, војници Руске Федерације, напали су их из заседе.
Наравно, видео сам само уништена возила – оно што је остало читаво сада је у рукама побуњеника.
У Новокатеринивку, око 45 километара југоисточно од побуњеничког Доњецка,
тело украјинског војника виси на жицама далековода где га је одбацила експлозија оклопног возила.
У остацима возила у близини леже угљенисана половина једног и изгорело тело другог човека, на месту на ком је седео када је убијен.
У Запорожје, велики град на територији под контролом украјинских власти, 3. септембра је стигло 28 лешева. Број није коначан.
Осим ужасног војног неуспеха, ту је и понижење. На једном месту заседе, два свежа гроба обележена крстовима направљеним од штапова указивала су на то да су мртви сахрањени у близини спаљених возила.
На главној улици Новокатеринивка мештани су се сликали испред уништених возила и аутомобила који су стајали на балванима, јер су неоштећени точкови скинути и украдени. Еуфорични побуњеници које смо тамо затекли су нам рекли да још увек „чисте“ – траже преостале Украјинце који су побегли у шуму и и даље се тамо крију.
Колега ми је испричао да су му на путу недалеко одатле два украјинска војника искочила пред аутомобил. Имали су око осамнаест година, каже, крили су се у пољу сунцокрета и изгледали као да нису спавали данима.
Када су видели аутомобил обележен словима „ТВ“, што значи да се у аутомобилу налазе новинари, решили су да ризикују. Замолили су њега и његове колеге да их повезу, а затим и за храну и воду.
Украјински медији су почели да извештавају о луталицама који беже на безбедну територију из области у којој је, према извештајима, заробљено више од 500 Украјинаца. Један од њих по имену Сергеј, који је неко време провео у притвору и затим пуштен, рекао је да су мушкарци који су га заробили рекли да су редовни руски војници: „Рекли су нам да су стигли пре две недеље. Били су веома млади.“
За протекле две недеље ратна срећа се драматично окренула. Пролетос су побуњеници против Кијева затекли нову револуционарну украјинску владу неспремну и заузели градове широм два претежно индустријска и рударска региона, Доњецк и Луганск. У почетном метежу, украјински војници су падали у заробљеништво или прелазили на страну побуњеника. Међутим, до лета су се Украјинци боље организовали, прешли у офанзиву и потиснули побуњенике.
Побуњенички Луганск био је дословно под опсадом, док су га украјинске снаге жестоко гранатирале, мада се до града још увек може стићи градским возом. Велике делове Доњецка су такође гранатирале украјинске снаге. Неке области су тешко оштећене, а циљање је било тако жалосно непрецизно да је страдало на стотине цивила.
До августа је већина обичног света, који раније није марио за то ко је на власти, почела да мрзи владу у Кијеву и читаву Украјину.
Током последње две недеље августа све се поново окренуло. Украјинци су тврдили да су редовне руске трупе прешле границу, што су потврдили и обавештајни извештаји са Запада. И у руској штампи је почело да се појављује све више прича о војницима који су погинули у акцији у Украјини, иако је руска влада тврдила да ниједан њен редован војник није прешао границу, за разлику од добровољаца који су дошли сами.
Међутим, не само да постоји све више доказа о присуству редовних руских војника, већ и чињеница да се војна ситуација променила тако брзо сугерише да су побуњеници стекли нову снагу. Данас је Доњецк много безбеднији него што је био пре неколико недеља. То је због тога што су украјинске снаге потиснуте, иако две стране и даље свакодневно размењују артиљеријску и ракетну ватру.
Ова драматична промена у сукобу се јасно огледа у страдању на путу између Иловајска и Новокатеринивка, као и по околним пољима преко којих су неки покушали да побегну. На многа возила из различитих конвоја, покупљених са разних страна – мада већином из Иловајска – извршен је не само професионални напад из заседе, већ су потпуно уништена, што значи да су нападачи имали много јаче оружје од ракетних граната. Нешто што може да откине куполе тенкова и одбаци их далеко од возила.
Све то указује да су нападачи на провладине снаге врло добро обучени и да користе моћно оружје. За готово истовремене нападе на толики број возила и војника потребан је велики број људи.
Генадиј Дубовој, који се представља као главни уредник побуњеничких новина, обучен у војничку униформу, процењује да је око 2.000 Украјинаца било у бекству када су упали у заседу.
Борбе у Иловајску су почеле 7. августа када су јединице три украјинске добровољачке гарде и полиције покушале да преузму контролу над градом. Град је жестоко гранатиран. Међутим, побуњеници се нису потпуно повукли, већ су задржали део града. Тако су 28. августа могли да покрену велику офанзиву, уз помоћ из других извора, укључујуц́и и Доњецк – мада „не и Русију“, према речима команданта Гивија, тридесетчетворогодишњег команданта локалних побуњеничких снага. До 1. септембра је све било готово, а Украјинци дефинитвно поражени.
Украјинци тврде да су њихове јединице имале споразум о слободном пролазу из Иловајска и да је лично руски председник Владимир Путин рекао да би требало да им буде дозвољено да оду.
Али командант Гиви, чије право име је Михаил Толстих и који каже да је радио у фабрици конопаца пре рата, негира да је било икаквог споразума. Снаге на које су извршили напад, тврди, били су добровољци а не редовни војници: „Ми не знамо ко су они“.
Он каже и да су се тим снагама придружили странци, укључујуц́и Чехе, Мађаре и „црнчуге“. Гиви је у свој штаб дошао у великом, сјајном аутомобилу из ког је трештала музика, док су његови људи седели на задњем седишту, са пиштољима у крилима.
Следеће мете, рекао је командант Гиви, јесу јужна лука Мариупољ на Азовском мору и Славјанск, који је важио за побуњенички бастион пре него што су се побуњеници из њега повукли 5. јула.
Ситуација на Азовском мору, делу Црног мора између Крима, Украјине и Русије, драстично се променила у последњих неколико недеља, као и у пределима на северу.
Побуњеници су 27. августа заузели гранични прелаз ка Русији, након што су га гранатирали из неколико минобацача и натерали у бег далеко слабије наоружане Украјинце. Владине снаге су побегле и из оближњег града Новоазовска. Видео сам групу од двадесет људи са рукама испруженим ка небу како се моле за мир и заштиту града на главном контролном пункту на источном крају Мариопоља 30. августа, док су се добровољци окупљали да копају ровове.
Тог викенда се није знало колико су побуњеници напредовали, јер нико није контролисао велика подручја. Прошли смо контролни пункт у близини Новоазовска под контролом људи који су деловали као мештани, али је на њиховим порцијама хране јасно писало да су власништво руске војске.
На различитим положајима иза нас видели смо укопане тенкове. Пут од границе са Русијом изровали су тенкови, мада Александар Демонов, портпарол побуњеника, тврди да су то трагови булдожера којим су уклањали огромне бетонске стубове које су Украјинци постављали по путу.
Зауставили смо се у селу Безимено, одакле се већ види море, да се распитамо ко контролише наредни контролни пункт и да ли је безбедно. Рекли су нам да је пункт на излазу из села „руски“.
Могуће је да су у ствари мислили „побуњенички“, али људи којима смо се обратили, опремљени модерном комуникационом техником и са џиповима какве раније нисам видео, нису били расположени за ћаскање и наредили су нам да се удаљимо. На другој страни пута био је тенк чија цев није била уперена ка Украјинцима које смо срели на путу после неколико минута, већ према мору.
Како смо се удаљавали од „Руса“, могли смо да видимо црни дим који се дизао са мора. Када смо стигли на украјински контролни пункт људи су нам рекли да је то дим из брода обалске страже који је погодио тенк, барем су тако они мислили.
Они су били из Азовског батаљона, једне од украјинских добровољачких гарди. На њиховим возилима и рукавима видели смо знак „wолфсангел“, симбол неонациста, што је и њихово обележје, а што вам говори све што треба да знате о њима. (Њих су 4. септембра са овог подручја протерали побуњеници и, вероватно, редовне руске снаге.)
У Мариупољу, људи су се укрцавали на воз за Кијев који полази у 17:05. Био је крај летњих одмора, али многи су одлазили и због ситуације. Многи од оних који су напуштали Мариупољ већ су избегли из Доњецка и других места. Град је био сабласно празан и, као и у Доњецку из ког је избегло око половине од 500.000 становника, већина оних који су остали су старци.
Мариупољ је оштро подељен. Половина оних са којима сам разговарао подржавала је владу у Кијеву, а друга половина побуњенике.
Људи су углавном збуњени а њихова лојалност је нестална. Неки су ми рекли да су раније подржавали побуњенике, али да сада подржавају Украјину, или обрнуто.
Пошто сам се вратио у Иловајск, отишао сам у школу у којој је била стационирана украјинска милиција пре него што је протерана. Невероватни снимци настали током њиховог боравка овде приказују их како пуцају са прозора, а онда гасе пожаре које су запалили меци. Сада је све било потпуно тихо.
Око школе је било једанаест уништених возила. У орману поред сале за физичко у којој су многи спавали, нашао сам пластичну фигуру Деда Мраза. У дворишту школе су гробови у којима су трупе сахраниле цивиле које су убиле – како нам је објаснио Вергил, двадесетогодишњи војник коме је командант Гиви наредио да нас проведе около.
Нисам имао начина да ово проверим и лешеви у гробовима су могли бити и њихови, иако је Вергил рекао да су они своје лешеве однели. Вергил нам је рекао да је из Луганска и да је одслужио војни рок у украјинској војсци у априлу. Његова јединица је била заробљена и речено им је да могу или да оду или да се придруже побуњеницима.
На путу ка Доњецку наишли смо на дугачку деоницу, оивичену високим дрвећем. У једном тренутку смо видели нешто у даљини. Схватили смо да је то војни конвој, стали смо и ја сам изашао напоље. Ауто који је био на челу конвоја од четири тенка и троје бојних кола са неколико десетина људи, зауставио се, као и сва возила иза њега.
Наоружани људи су изашли из кола и захтевали да им кажемо шта радимо – један је гурнуо прсте у ТВ траку која се налазила у колима. Дебели, нервозни човек са златним зубима нам је тражио телефоне. Крупна жена од око 50 година је седела на задњем седишту аута и уперила аутоматску пушку кроз прозор у моју колегиницу која је стајала недалеко.
После неколико минута, високи човек који је стајао преда мном ми је рекао да спустим руке и на солидном енглеском ме питао одакле сам. Рекао ми је да је некада живео у Лозани. Пошто се ситуација смирила, љутити дебели човек нам је вратио акредитације и пасоше, а жена која је и даље држала оружје уперено у моју колегиницу почела је да јој шаље пољупце. Дебељко се вратио у ауто, заједно са нашим телефонима, али је наш преводилац задржао врата и викао на њега да нам их врати, што је он на крају и урадио. Читав конвој се затим откотрљао назад у акцију.
Тенкови су деловали релативно модерно. Док су одлазили, човек чија је глава извиривала из тенка нам је махнуо. Изгледао је као да је из централне Азије. Велики део руских савезника су Азијати из централне Азије. Људи који су се возили на бојним колима су изгледали као мештани, али ако су тенкови стварно припадали руској војсци, то би могло да објасни зашто је дебели човек био толико бесан што су новинари видели његов конвој.
Рат је на прекретници. Говори се о прекиду ватре, нападу на Мариупољ, новим санкцијама против Русије, као и о могућим одлукама на самиту НАТО у Велсу. Према информацијама УН, милион људи је већ избегло из читаве области захваћене ратом. Путин је наводно рекао Жозе Мануелу Барозу, председнику Европске комисије, да би могао да заузме Кијев за две недеље.
Украјинци су претрпели многе преокрете током последњих дана, али још увек нису изгубили рат, иако се украјински председник Петро Порошенко сада сигурно пита да ли би требало да заустави страдање своје земље и затражи мир.
Порошенко зна да Украјина сама не може да победи у рату против Русије; а сто година након почетка Првог светског рата, изгледа да им нико неће помоћи.
![[Слика: traktor.gif]](http://poljoinfo.com/images/smilies/traktor.gif)
![[Слика: 10574365_264939880368945_352937540413350...=639&h=368]](http://facebookreporter.files.wordpress.com/2014/09/10574365_264939880368945_3529375404133501574_n.jpg?w=639&h=368)