14-09-2014, 06:19 PM
У Политици је пре неки дан, поводом стогодишњице смрти Владислава и Дарка Рибникара, освануо један скандалозни текст-СТО ГОДИНА ГОРДОСТИ. На први поглед, све је у тексту у реду: написано је да су они оснивачи и уредници Политике, да су били резервни официри, да су обојица рањавани у оба Балканска рата, да су носиоци одликовања за храброст, тачно је наведено како су погинули итд.
Ево у чему се крије скандалозност овог чланка. Под 1: Владислав Рибникар је био део ПП одељења МИД, које је огромним трудом његових малобројних националних радника, нацртало скицу политике која ће довести до тријумфа у Балканским ратовима;2. доласком Петра Првог Карађорђевића, Владислав напушта МИД и оснива Политику, која тада почиње да широј публици да открива опасност од нарастајућег пангерманизма и каква је опасност од status quo ситуације, на којој је инсистирала дипломатија АУ, по Источном питању.3. због слободоумних текстова из разних културних области, Политика је тада, и пре свега тада, стекла култни статус у Србији.;4. продајом Политике Аустијанцима и Боду Хомбаху, испало је да је,век касније, жртва Рибникара била узалудна.;5. то се потврдило и симболично, јер су нови власници одмах скинули лого-заглавље са насловне странице,а на којем су се налазила њихова имена, и који су деценијама красили прву страницу свих издања дневног листа Политика, што се није мењало ни за време владавине Броза...........
Текст је написан на основу једног некролошког текста, који је у Политици изашао поводом десетогодишњице њихове смрти, дакле 1924. године. У овом тексту Јован Дучић је написао да су Рибникари у тадашње новинарство унели господство и професионализам, јер су до тада новинари код нас били оптерећени " или интригама или идилом". Личи ли то на данашње новинарство?
Поводом овог текста послао сам Политици један коментар у коме сам им већи део ових примедби изнео. Наравно, нису га објавили.
Уместо да направе једну изложбу у свом великом холу поводом смрти својих оснивача, да такав догађај преноси национална ТВ и да га отвори најмање министар културе, Политика се своме оцу и његовом брату и свом првом уреднику, одужила на овај начин.
Мислим да бољи пример у каквом је чабру српска култура нисмо могли да доживимо.
Ево у чему се крије скандалозност овог чланка. Под 1: Владислав Рибникар је био део ПП одељења МИД, које је огромним трудом његових малобројних националних радника, нацртало скицу политике која ће довести до тријумфа у Балканским ратовима;2. доласком Петра Првог Карађорђевића, Владислав напушта МИД и оснива Политику, која тада почиње да широј публици да открива опасност од нарастајућег пангерманизма и каква је опасност од status quo ситуације, на којој је инсистирала дипломатија АУ, по Источном питању.3. због слободоумних текстова из разних културних области, Политика је тада, и пре свега тада, стекла култни статус у Србији.;4. продајом Политике Аустијанцима и Боду Хомбаху, испало је да је,век касније, жртва Рибникара била узалудна.;5. то се потврдило и симболично, јер су нови власници одмах скинули лого-заглавље са насловне странице,а на којем су се налазила њихова имена, и који су деценијама красили прву страницу свих издања дневног листа Политика, што се није мењало ни за време владавине Броза...........
Текст је написан на основу једног некролошког текста, који је у Политици изашао поводом десетогодишњице њихове смрти, дакле 1924. године. У овом тексту Јован Дучић је написао да су Рибникари у тадашње новинарство унели господство и професионализам, јер су до тада новинари код нас били оптерећени " или интригама или идилом". Личи ли то на данашње новинарство?
Поводом овог текста послао сам Политици један коментар у коме сам им већи део ових примедби изнео. Наравно, нису га објавили.
Уместо да направе једну изложбу у свом великом холу поводом смрти својих оснивача, да такав догађај преноси национална ТВ и да га отвори најмање министар културе, Политика се своме оцу и његовом брату и свом првом уреднику, одужила на овај начин.
Мислим да бољи пример у каквом је чабру српска култура нисмо могли да доживимо.
