Драгољуб МАНДИЋ
Универзитет у Београду, Филозофски факултет
Историјска позадина филма Срђана Драгојевића Лепа Села Лепо Горе
АПСТРАКТ: Сценарио за филм Срђана Драгојевића Лепа села лепо горе био је инспирисан ратним догађајима који су се одиграли у септембру 1992. године на путу између Вишеграда и Рудог. Припадници Војске Републике Српске, који су се тада склонили у тунел Бродар, били су током наредних дана под сталним нападима 1. вишеградске бригаде Армије Републике Босне и Херцеговине. Иако инспирисана овим догађајем, радња Драгојевићевог филма се разликује у много чему, због чега данас постоји велики јаз између популарности овог остварења и знања о ономе што се заиста догодило. Због тога ћемо у овом раду покушати да реконструишемо наведена дешавања код тунела Бродар, њихове узроке и последице. Такође, у раду ћемо анализирати и контекст у ком је филм настао, као и његов значај. Рад се заснива на необјављеним изворима који се чувају у дигиталној архиви Међународног кривичног суда за бившу Југославију, на сведочанствима савременика и релевантној научној литератури.
-------------------
Једна од најбруталнији сцена у овом филму, према мишљењу многих, била је она када су Муслимани, као „мамац”, послали Миланову и Халилову учитељицу, која је међу војницима у тунелу изазвала пометњу услед страха да је испод одеће носила експлозив, због чега је, након тешких преиспитивања, ипак убијена. Немања Звијер сматра да је ова сцена, у којој се наглаваша бруталност непријатеља, била једна од многих које су изражавале негативне етничке стереотипе.41 Међутим, реч је о сцени која је била инспирисана стварним догађајем. Наиме, Сејдићева бригада је раније, 8. августа 1992, напала село Бурсићи које је спаљено, готово сви затечени становници били су убијени, а заробљене су и три старије жене: Милка Крсмановић (68), њена јетрва Милева Крсмановић (62) и Борка Андрић (70). Након испитивања у селу Барице, праћеним претњама клањем, старице су пребачене у затвор у Међеђи, где су у тешким условима, праћеним психофизичком тортуром, боравиле до 20. новембра, када су размењене.42
Прва се у тунелу појавила Борка Андрић, а потом и друге две са циљем да открију колико је војника унутра и да их наговоре на предају. „Рекли су нам да кажемо: ’Ево, како ми фино живимо с њима, дођите и ви, биће нам лијепо, ићи ћемо на размјену.’ С леђа су нам пуцали Муслимани, сприједа наши. Нијесу дали ући, мислили су, сироти, да имамо дириговане мине”, испричала је својевремено Милева Крсмановић, која је наредних дана седам пута улазила у тунел.43 За то време, српски војници у тунелу били су све одлучнији у намери да изађу из тунела. Међутим, главни проблем је било стање Новака Арсића, чију је рањену ногу захватила гангрена, мада су и скоро сви други били на неки начин рањени. Иако је постојала намера да се за Арсића направе носила, он је одлучио да се убије како им не би сметао. Његова смрт била је инспирација за смрт Веље, чак су и дијалози у филму били идентични онима које је препричао Слађан Симић. Након што је саборцима разделио личне ствари, убио се пиштољем у уторак, седмог дана, током једног непријатељског напада.44
------------------------------------
Поред оних које смо реконструисали хронолошким редом, треба истаћи да је стварним догађајем била инспирисана и трагикомична сцена у којој се пред тунелом појављује крава, која експлодира док су блокирани војници безуспешно покушавали да је намаме ка себи.54 Упечатљиви Гвозденов монолог о томе како је на сахрану Јосипу Брозу Титу ишао 350 километара пешке, такође је плод утицаја ратне стварности. Монолог се испрва није налазио у сценарију, али пошто су филмску екипу на сету често посећивали водећи људи вишеградске општине, један од њих се, уз алкохол, поверио Срђану Драгојевићу, који је након тога написао једну од најбољих сцена овог филма.55 Гвозденов двобој са кумом, извесним капетаном Муслимовићем, који се након дезертирања нашаo на супротној страни, такође је у корелацији са оним што се догађало у стварности. Наиме, Винко Пандуревић је био у кумовским везама са Тихомиром Блашкићем, капетаном ЈНА, који је по избијању рата дезертирао и касније догурао до чина генерала Хрватског вијећа обране.56 Међутим, с обзиром на то да се Пандуревић од децембра 1992. налазио на положају команданта Зворничке бригаде ВРС, те да није имао додира са филмском екипом док се она налазила у Вишеграду, можемо закључити да су веће шансе да је ова корелација била резултат случајности него свесне намере аутора сценарија.
https://tokovi.istorije.rs/cir/uploaded/...61-384.pdf
