[Романија]

Током Дражиног боравка у романијским селима од љета до јесени 1945, народ је дао по Чичи име једног врела код села Кути код Сокоца.
Слику тог врела сам загубио, па ако неко има нек је постави.

Изјавa пук. Миланка Кочевића (1920) из Прељубовића о Дражином боравку у овим крајевима (говори и о том врелу):

Došao nam je Dražo 1. avgusta 1945. godine, u selo Donje Babine, kod Mare Vuković, koja je bila šnajderica (kasnije udata Batinić). Imala je dva sina, a i sada su živi. Jedan je Slobodan Batinić, što je bio u vojnom osjeku…U to vrijeme bilo nas je 35 četnika, Borkovaca (kojima je Borko Radović iz Kruševaca bio komandant), a bilo je i 15 četnika Vojina Lučića iz Vrabačke, kod Pjenovca (opština Han Pijesak). Vojin je bio krupan, koščati, ali i hrabar čovjek. U to vrijeme komandantu Draži sin Vojo, prebacujući se do nas sa Sjemeća, poginuo je kod Rogatice.
Četnički komandant Borko Radović se dogovorio sa Vojinom Lučićem da se nađu kod vrela Ponorca. Tu smo napravili barake od lubovitih (šupljih) stabala, gdje smo ostali gotovo mjesec dana, do kraja avgusta. Odatle smo se preselili u Više…Pokojni Draža…Ne mogu, hoću da zaplačem, kada mu ime spomenem…On je (guši se u nevidljivim suzama) nosio engleske dukate u torbi. Pozvao je dva sina Marina i zagrlio ih je, a tu je bio i slikar iz čete Borke Radovića, Savo Čelik, koji ih je slikao. Čiča Draža je izvadio dva dukata i dao ih je Marinoj djeci.
Kada smo došli u Više, odlučeno je da u istom mjestu ne možemo biti svi. Teško se dolazilo do hrane. Bila su dva brata Batinića. Ne znam da li je Vojislav živ. On je doveo svoga vola. Zaklali smo ga. Jeli smo to meso, jer nije moglo da stoji. Bila je voda. Jedan dio mesa smo držali u vodi, da se ne pokvari.
Penezić Slobodan - On je digao armadu i viku, od Koštice prema Vrapcima, pa sve do Kruševaca, sve je bio vojnik do vojnika. Po noći je vatra do vatre. Od moje kuće, preko Vrabaca, Kuta, sve do Kruševaca, pritiskao vojnik do vojnika. Ne može miš proći da ga ne vide i čuju. Toliko je to steglo. Od Han Pijeska, pa sve naniže, do Olova…Naše su patrole izviđale teren o kojem govorim. One su bile malo vještije od njihovih. (Smijeh, ne sa podsmjehom, nego smijeh čovjeka koji koristi vještinu preživljavanja u teškim situacijama). Imali smo svojih ljudi. Bila su samo dva-tri čovjeka koje su vrbovali komunisti. Odatle smo se premakli (premjestili) u Više, iza sela Kuta, na jedno vrelo, gdje je Vojin Lučić preuzeo četu i komandu. Borko nije tu ni dolazio. Bilo je obezbjeđenje i straže. Toliko se mjesto boravka Čiče Draže čuvalo da nije bilo greške, kako pojedinaca, tako ni patrola.
Kada smo vidjeli da se obruč steže oko nas, tako da se nije moglo tu više opstati, Čiča Draža je pozvao Vojina Lučića. Sa njim je nešto razgovarao, prije nego što me Vojin pozvao kod sebe. Rekao mi je: ''Pošto si ti poznat na ovom kraju, kao i Arsen Petrušić'' (Moja majka i njegova su prve rodice. Njegovu majku su, tada, i još jednu ženu opkolili i natjerali su je u ovčarnik - kućicu uz torove, u kojoj su ih zapalili). Vojin mi je rekao: ''Idi, traži Arsena i uzmite još koga god hoćete''. Uzeo sam Slavka Radića, koji je bio čudo od čovjeka. Imao je brzogoreću ''Zorku'' sa dva doboša. On je uzeo Rada Popovića iz Berkovine. Rečeno je samo nas trojica da idemo, da izvedemo Čiča Dražu iz obruča. Došao sam pred Dražu, kazao sam mu: ''Slušajte, nas se ne bojte. Ako dođe do bezizlazne situacije, mi ćemo se poubijati. Ako mognemo pobjeći, pobjećemo, a ako padnemo u neku zamku, mi ćemo se poubijati. Vi se ništa nemojte brinuti za nama… Krenuli smo odatle, prebacujući se prema Kranu, preko livada. To je bilo 15 septembra 1945. godine.
Prebacili smo se do Aćima Veljovića. Njegov sin je bio kod Radomira Neškovića, komandanta četničkog odreda sa Sjemeća. Malo sam zaboravio, ali ne znam gdje sam, uz put našao rođaka Arsena Petrušića. Dobro sam poznavao sve ljude i porodice koje su na strani komadanta Čiča Draže. Vratili smo se sa Arsenom, ali ne šumom, pošto je od Sokoca do Han Pijeska bio sve vojnik do vojnika. Silna vojske, a mi unutra! Vratili smo se prema mjestu gdje je bio komandant Draža, sa kojim je bilo desetak vojnika, koji su činili njegovo lično obezbjeđenje. Njegova izvidnica je sa nama ugovorila znakove prepoznavanja, da ja opnem (uzviknem oooooop!), i to po noći, ne smijem danom. Ja sam se trebao javiti jednom, a oni oko Draže tri puta. I da se onda sastanemo. I tako je i bilo.
Na ugovorenom mjestu smo se sastali. Odatle smo došli na Više, kod Čiča Draže. Kada je Draža vidio Arsena Petrušića, obuzela ga je velika radost i olakšanje, jer je imao osjećaj sigurnosti da će se uz pomoć njegovih izvidničkih umijeća izvući iz obruča koji se sve više stezao.
Krenuli smo po noći. Kada smo došli na Kran, vidjeli smo da auta prolaze gore-dolje. Naša izvidnica je provjerila mjesta oko ceste, a kada se uvjerila da tamo nikoga nema, izašli smo na cestu (Sokolac Han Pijesak). Vojin Lučić je jednu desetinu dao meni pod komandu. A ne sjećam se kome drugu desetinu. Čiča Draža je prešao cestu. Došli smo do Aćima Veljovića. Tu nas je čekao Radomir Nešković. Pozdravili smo se sa Čiča Dražom i njegovom pratnjom, a onda smo se vratili. Treba pitati svjedoke, kako je Draža prošao do Sjemeća i dalje…

[luka.luke 1]

Ко је пуковник М. Кочевић

[Романија]

Не знам, пише само да је 1920. годиште, из Прељубовића код Сокоца, да је четнички пуковник (мада ми није јасно како може бити пуковник а 1941. је имао 21 годину). Ову изјаву је дао Покретном студију са Пала.

[Милан Бабић]

Ко је пуковник М. Кочевић

Миланко Кочевић био је војник, а у чин пуковника га је произвео лично Дража кад је зиме 1944. године био на Хан Пијеску.

А ево и зашто. Негдје око Жљебова кад су били, снијег је био огроман до паса, а партизани су били свуда около укључујући и по шумама. Низглед безизлазна ситуација. Дража је у пратњи има неколико својих телохранитеља док су остали били локалци. 

На Дражино питање како до Хан Пијеска доћи, шумом или како већ? Кочевић је рекао да се иде преко сред поља.

Тад је телохранитељ насрнуо на Кочевића да га убије, мислећи да је он комуниста, али га је Дража зауставио. На питање зашто преко цијелог поља и чистине? Кочевић је рекао да их тим путем најмање очекују. Тако су пошли преко чистине. Кад су били при крају поља уз шуму, Миланко је отишао испред, спазио партизана који је већ циљао да га смакне, но он је знајући оперативно њихове лозинке казао шифру и тако прошао. Кад је партизан кроз који моменат угледао Дражу није могао реаговати јер је Кочевић био већ до њега. 

Разоружао је стражара, а Дража му узео пушку, потом извадио оквир и бацио преко шуме и рекао, иди сад тражи оквир. Ако те ко пита од куда толики трагови, ти реци наишла војска, и да си покушао опалити али да се оквир заглавио.

Прошли су неколико стража.

Након успјешног пребацивања на слободну територију произведен је у чин пуковника. Немајући код себе хартије Дража је на кори од дрвета исписао унапређење у чин пуковника, неко каже капетана. Очевици су казивали да је Дража уписао и број указа и ставио потпис.

[Милан Бабић]

Пуковник Кочевић:
https://www.glassrpske.com/cir/drustvo/p...kova/14417

За вријеме Титовине, кад локалци сретну Миланка поздрављали су га са пуковниче!

[Милан Бабић]

Миланко каже да је Дража дошао 1. августа 1945, јесте дошао на састанак са Борком, али је он на Хан Пијеску од јула мјесеца. 

Још пише 15 Лучићевих људи. Од Првог планинског батаљона - Малопољски батаљон и његових 7 чета, до јула мјесец 1945. спао је на 60 до 70 бораца. И тих 60 бораца је чувало Дражу. Једно вријеме били су и код Кута (муслиманско село на западу од Малог Поља), мјењајући често локацију.

Дража је напустио Мало Поље у септембру због пропуста којег је сам учинио. Наиме, у засеоку Подигришта ваљао се у септембру мјесецу један "четник" удбаш, дозивао помоћ. 

Дража је упутио Малопољце да га доведу, што је и учињено. На испитивању "четник" је рекао да је из Семберије и да му се јединица расула у борби. Како су стари причали знао је све. Ово је било сумњиво Јанку Тодоровићу који је рекао Чичи да стрељају "четника" јер је сумњив, чак је и насрнуо на а њега али га је Дража смирио. 
Пролазили су дани, Дража је повјеровао уљезу, тако да су се ситуација смирила. Изузев Бранка Лучића (18) и Јанка Тодоровића који су осјећали  да им пријети опасност од уљеза. Увече кад су се сви опустили "четник" се покушао докопати пушке да их побије, али га је Бранко предухитрио. У брзини уљез је побјегао шумом у правцу Власенице. Није прошло дуго, дигла се од свуда војска, те је због овога Дража прешао код Петрушића.

[Милослав Самарџић]

Треба имати у виду да је септембра 1945. Дража хтео на десну обалу Дрине, што је и учинио. То му је био план, да хвата ветзу са Рачићем, Калабићем и осталима.
Али ови људи са Романиније шта су учинили - свака част!
Има иначе ту још детаља. Они су на ширем реону изводили доста јаке нападе на комунисте, да би им скренули пажњу на другу страну. Документа Озне наводе велике бројеве, чак стотине четника, у тим нападима, негде скоро до Горажда.