(10-01-2015, 09:06 PM)Зоран Недељковић Пише: (10-01-2015, 06:22 PM)Вук92 Пише: (06-01-2015, 11:56 PM)Љубо Рогља Пише: Помак је направљен утолико што су равногорци означени једино као контрареволуционари, док су остали епитети ( изадјници, колаборатери, злочинци и фашисти ) одбачени од аутора.
Па то. Свакако се разликује од других комунистичких књига. Изненађујуће с обзиром да је писана 1977 год. Као фусноте наводе се многобројна документа из ВИИ, као и изјаве четника које су они давали по хапшењу у надлежном СУП-у.
Вуче, када смо већ код ове књиге, у њој пише да су Херцеговци били једно време под командом "зеленаша" Крста Поповића. Односно у њиховој Ловћенској бригади{ком. Крсто Радовић, потом прешао комунистима} у Четвртом батаљону на дужностима -
капет. Ђорђије Драганић - командир Прве чете
поруч. Василије Комненић - командир Друге чете
поруч. Стеван Мићовић - командир Треће чете
капет. Благота Мићуновић - командир Четврте чете
Да ли је ово нека легализација или...?
Зоране, тако пише, а с обзиром да се наводи оригинални документ тачно је. А и познато ми је од прије било ово...Подјелом територије, споразумом ђенерала Ђукановића и Пирција Биролија, територија четири општине Рудинско - трепачке, Вучедолске, Граховске и Бањске (што ће касније чинити рејон Вучедолске бригаде), припала је Летећем одреду Крста Поповића, тако да је овдје формиран 4. батаљон Ловћенске бригаде, са сједиштем штаба у Вилусима у кући Света Шабановића. Командант овога батаљона био је Косто Радовић из села Мужевице у Бањанима. Он је био мајор црногорске војске и командир митраљеског одјељења Вуч. бригаде у Првом св. рату. Био је зеленаш, тј. припадао је струји која се противила безусловном уједињењу Србије и Црне Горе. Он је по капитулацији Италије прешао у партизане и постао командант Бањско - вучедолског партизанског батаљона. Међутим командири чета (горе наведени) били су официри бивше Југ. војске и никако се нису слагали са политиком зеленаша, тако да су они врло брзо напустили дате им дужности. Рецимо капетан у пензији Благота Мићуновић је прије рата био предсједник Радикалне странке за срез Никшићки. Касније су они ратовали у саставу 3. четничког батаљона Зетског летећег одреда, па и у Никшићкој бригади. Официр са ове територије који није био под командом Крста Поповића, а касније је био командант батаљона Вуч. бригаде био је Радосав - Рако Лалић (командант Рудинско -трепачког бат. Вуч. бригаде). Рако је био командир 4. чете, 3. четничког батаљона, Зетског летећег одреда. Од првог дана у четницима. Капетан Иван Јаничић је такође од првог дана био у четницима, само што је он ратовао на територији Херцеговине до краја 1943. када је постављен за команданта Вуч. бригаде. Први командант био је капетан 1. класе Ђорђије Драганић, горе поменути. Мада он се кратко на тој функцији задржао. Ови зеленаши у ЦГ су правили само још једну сметњу... И нису Херцеговци билим него Црногорци. У Херцеговини није било зеленаша...
Само ми није баш најјаснија хијерархија. Рецимо имамо ситуацију у самој Вуч. бригади, гдје је командант капетан 2. класе Иван Јаничић, а капетан 1. класе, потом и мајор Ђорђије Драганић командир жандармеријске чете и командант мјеста...Мада чињеница је да је Вучедолска бригада стекла своју славу ступивши у Команду источне БиХ, тј. код војводе Баћовића. Од тог тренутка на чело бригаде Баћовић ставља кап. Ивана Јаничића (до тада командант Љубињске бригаде), официра са већ богатим ратним искуством из Експедиционог корпуса (Херцеговина, Далмација, Лика, долина Неретве...). Од почетних око 350 људи бригада ускоро нараста на 1035 бораца у марту 1944 год. Некако је то под Командом ЦГ све некако трапаво ишло чини ми се. Ипак се Команда источне БиХ показала далеко боља за Вуч. бригаду.