[Милослав Самарџић]

''Балкански шпијун'' афирмише Тита и партију, а исмева стаљинисте.

П.С.
Сети се оне сцене као ибеовац одлази у СДБ...

[Милослав Самарџић]

Што се тиче ''Професионалца'', није ми баш остао у сећању, али чини ми се да оправдава сорошевце и друге агенте у борби против Милошевића, с тим што они Милошевића посматрају као српског патриоту, тј. националисту како они кажу. Дакле обрачун стамболићевске фракције против милошевићевске.

[Николај]

Не филм са Лечићем и Бором, то је накнадно промењена првобитна верзија драме. Него представа са Батом Стојковићем и Диклићем. То је период СКЈ и Тита. Шпијунирање и праћење људи, отварање досијеа о свим "сумњивим" итд. Бата је удбаш или тако нешто који је требао да убије Диклића. Баш усмерено против комуниста и њиховог поретка.

[Бенито]

''Балкански шпијун'' афирмише Тита и партију, а исмева стаљинисте.

Имам слично мишљење о том делу.

---

Бенито је већ одгледао и има замерке.

Него јел сте видели неки Ковачевићв рад у коме се исмевају Тито и партија, а не (само) српско друштво?

Не критикује он српско друштво, ма шта да је то, него пљује отворено по српском народу.
И ти си, Милославе, почео да користиш те социо термине.

[Николај]

Сети се оне сцене као ибеовац одлази у СДБ...

Да, звали су га да цинкари свог подстанара, који је радио на капиталистичком Западу и самим тим је сумњив као државни непријатељ. Не знам што би то афирмисало партију.

[Милослав Самарџић]

Сети се оне сцене као ибеовац одлази у СДБ...

Да, звали су га да цинкари свог подстанара, који је радио на капиталистичком Западу и самим тим је сумњив као државни непријатељ. Не знам што би то афирмисало партију.

Зато што је реакција есдебеоваца ''кул''; Титова владавина представља се као модерна и демократска.

[Милослав Самарџић]

Не филм са Лечићем и Бором, то је накнадно промењена првобитна верзија драме. Него представа са Батом Стојковићем и Диклићем. То је период СКЈ и Тита. Шпијунирање и праћење људи, отварање досијеа о свим "сумњивим" итд. Бата је удбаш или тако нешто који је требао да убије Диклића. Баш усмерено против комуниста и њиховог поретка.

ОК.

[Милослав Самарџић]

Нема сумње да је црни талас шездесетих и седамдесетих година прошлог века донео велико освежење у домаћу, тада југолсовенску кинематографију. Био је то својеврстан уметнички одговор на естетику педесетих година прошлог века у којој је доминирала идеолошка матрица соцреализма. Филмови црног таласа (овај термин настаће тек крајем шездесетих година као партијска „шифра“ за „неподобне појаве у домаћој кинематографији“) пре свега су увели у српски филм савремене теме које су биле обојене једном изузетно наглашеном атмосфером песимизма, што је био одговор на оптимизам као задато расположење у свим уметничким делима која су се до тада бавила савременошћу.

Тако су и у српски филм средином шездесетих интерполирани антијунаци, најчешће морбидни ликови, друштвени аутсајдери, а сходно томе и амбијенти предграђа урбанитета, депоније живота, те мотиви насиља, и уопште девијантних облика понашања.

Читам књигу Славка Воркапића ''О правом филму'', па се управо поводом морбидности сетих ово чланка Александра Дунђерина.
Дакле, када је 1926. године писао за часопис ''Време'' из Београда, а писао је из Холивуда, где је већ био стекао име, Славко Воркапић је саветовао да домађи филм никако не сме имати емеленте морбидности. С образложењем да се та морбидност преноси на цели народ и државу, и да се таква представа о народу и држави онда шири по целом свету. При томе наводи обратни пример Америке, у чијим филмовима се идеализује ''америкен стајл''. Америка на тај начин суптилно осваја свет, писао је још тада Воркапић. Док, каже, живот тамо ни издалека није како то згледао у њиховим филмовима.

Тај црни талас који описује Дунђерин испашће на крају као једна од најгорих последица комунизма.
Било би добро да знамо када ће бити то ''на крају'', јер процес још траје, ево још једног цитата из чланка овог критичара:

Филм „Скупљачи перја“ Александра Петровића представља својеврсну парадигму националне кинематографије Срба, а његов успех, поготово у иностранству, омогућио је да кроз њега, како је то уочио Богдан Златић у студији „Узрок смрти не помињати“, „у подсвест Европљана“ буду „урезиване покретне слике које су сугерисале да је овај просотор маргина хуманитета, односно депонија Европе на којој се одигравају антицивилизацијски процеси“. И поред тога, посредством Института за филм, југословенски филмски критичари, прогласиће Петровићево дело „најбољим југословенским играним остварењем свих времена“. Тиме је дат још један путоказ српским синеастима, овога пута не из иностранства, него из матичне државе, какви се од њих филмови очекују, односно која дела седме уметности имају потенцијал за постизање успеха у земљи и изван ње. Наравно, с једне стране то ће за последицу имати да „филмови о Ромима“ постану од Петровића, преко Горана Паскаљевића и Емира Кустурице, својеврсни српски бренд, али довести и до тога да Роми постану лајтмотив неких филмова за које се и данас сматра да са овим трендом немају никакве везе (рецимо филм Слободана Шијана „Ко то тамо пева“).

[Милослав Самарџић]

Да ли сте гледали прву епизоду ТВ серије ''Пси лају, ветар носи''?
Још један дефиле морбидних ликова на малим екранима. Сада су на мети Срби избегли са Косова: лопови на периферији Београда, краду са гробаља а у полиције су куну у свете гробове на Космету да нису лопови. Баш морбидно, чак неочекивано морбидно, ипак:
http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story...blike.html

Ако се гледа чисто филмски, занимљив је утицај ''Скупљача перја'', тј. да се те морбидности - ''естетика ружног'' -
преносе више од пола века.
Опет, логично је да екипе које доминирају филмском и ТВ сценом не могу да сниме филмове о научницима, професорима и студентима, полицајцима/детективима, војницима, судијама, онда о спортистима, бизнисменима (некотроверзним) и уопште успешним људима, позитивним ликовима, где би доминирала ''естетика лепог'', као у америчким филмовима.

[Ултрадесничар]

Да ли сте гледали прву епизоду ТВ серије ''Пси лају, ветар носи''?
Још један дефиле морбидних ликова на малим екранима. Сада су на мети Срби избегли са Косова: лопови на периферији Београда, краду са гробаља а у полиције су куну у свете гробове на Космету да нису лопови. Баш морбидно, чак неочекивано морбидно, ипак:
http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story...blike.html

Ако се гледа чисто филмски, занимљив је утицај ''Скупљача перја'', тј. да се те морбидности - ''естетика ружног'' -
преносе више од пола века.
Опет, логично је да екипе које доминирају филмском и ТВ сценом не могу да сниме филмове о научницима, професорима и студентима, полицајцима/детективима, војницима, судијама, онда о спортистима, бизнисменима (некотроверзним) и уопште успешним људима, позитивним ликовима, где би доминирала ''естетика лепог'', као у америчким филмовима.

Ја сам гледао трејлер али када сам сазнао које продуцент , сценариста и редитељка нисам смео пред спавање да гледам ту "серију".

[Милослав Самарџић]

Ово сам поставио на Фејсбуку:

ЗАШТО СЕ У (НЕО)КОМУНИСТИЧКИМ ЗЕМЉАМА НЕ СНИМАЈУ ЉУБАВНИ ФИЛМОВИ
Треба ми помоћ у одговору на ово питање. Спремам анализу серије ''Сенке на Балканом''. Боље је да се тај феномнен захвати мало шире, па је у том контексту битно и ово питање:
Наравно, не рачунам ''љубавне филмове'' попут морбидне ''Смрдљиве бајке'':
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0...0%BA%D0%B0

[Јеремија]

Кратак осврт на "историјски" филм - серију.

Сенке над српском кинематографијом

Пише Андреј Тарасјев

Нећу овом приликом улазити у то коме је било потребно да наружи руске избеглице у ТВ серији Сенке над Балканом, али прогнозирам јој велики успех. Посебно на Западу. Дивно ће се уклопити у њихову антируску и антисловенску пропаганду

Слобода уметничког схватања је право сваког аутора. То је реализација његових визија, фикција, ставова, схватања, жеља. Али ако се он одлучи за историјску тему, има, ако не правне, онда свакако етичко-моралне обавезе да основне чињенице приказује проверено, тачно и аргументовано.
Нова играна серија РТС1 Сенке над Балканом најављена је на билбордима као „Историја коју нас нису учили“. Гледаоцима се, дакле, од стране самог аутора већ унапред предочава да су личности, као и основни догађаји у серији – историјски. А прва епизода Сенки врви од нетачности и произвољности. Некада је постојала етичка дужност да се на неки начин истакне да се са историјским фактима у серији или филму поступа најблаже речено – „слободно“. Већ уводни бомбастични текст о броју приспелих избеглица и козака пун је неистина. А тек „историјски“ податак да је 15.000 наоружаних козака имало дозволу да ради шта хоће на туђој територији! Не могу проникнути зашто је то било потребно аутору серије, али у Краљевину СХС је стигло не сто него мање од 50.000 избеглица, међу којима и бројни цивили, а козака мање од пет хиљада. Генерал П. Н. Врангел није био на челу тих група већ је стигао у Београд у марту 1922. без икаквог „блага Романових“. Убрзо је прешао у Сремске Карловце, а црква у којој је наводно крио благо у олтару подигнута је тек 1925. и тамо није убијен ниједан руски свештеник.
Наравно, разумљиво је да су многе произвољности биле потребне аутору серије ради стварања заплета криминалистичке приче, али зар није најављена „Историја коју нас нико није учио“? Збиља ту његову историју нам нису могли предавати јер је искарикирана до крајњих граница. Али бојазан је оправдана – необавештени гледаоци могли би поверовати да је све управо тако и било.
Ауторе може да изненади незадовољство потомака „белих“ Руса који су у серији стављени у један негативан контекст. „Па то је фикција, слобода уметничког стварања“, рећи ће. Слажем се, али у овом случају она је под маском аутентичне историје. Руске избеглице, подсетимо, своје знање су ставиле у службу своје нове домовине. Радили су најтеже послове да би прехранили своје породице, а приказани су као наоружана банда. Свака част на „уметничкој слободи“.
Замислите да Михалков у Москви сними серију о Србима на Крфу, и да, пласирајући на почетку неколико историјских чињеница, отвори причу у којој Срби убијају свог свештеника да би опљачкали благо Карађорђевића, те да се усред Грчке понашају осионо и бахато попут некакве оружане банде. Зар то не би било увредљиво за оне унесрећене људе и њихове потомке?
Нећу овом приликом улазити у то коме је било потребно да наружи руске избеглице, али прогнозирам велики успех филму (који ће верујем бити урађен на основу серије) снимљеном на фону русофобије. Посебно на Западу. Дивно ће се уклопити у њихову антируску и антисловенску пропаганду. Топао пријем, имаће, верујем, и у делу руске публике ако стигне тамо – нове историјске чињенице неће оставити равнодушним лењиноносталгичаре. Биће то мали допринос њиховом обележавању стогодишњице Октобарске револуције и
цареубиства.

http://www.pecat.co.rs/2017/11/senke-nad...ografijom/

[Митић]

Прослава ратника јужне Србије

https://www.youtube.com/watch?v=RFc0f1ikxR8

[Ултрадесничар]

Гледао сам Драгојевићев и Ковачевићев " Свети Георгије убива аждаху" у биоскопу и био шокиран.
Данас, након десет година, одгледах на ТВ Прва, почетних пола сата филма и не могу да верујем какав србомрзачки филм су направили. Само ми није јасно да ли они стварно ништа не знају о српској историји или је намерно , за новац, прекрајају. Или је, можда, и једно и друго.
Мржња према Србима кипти из сваког кадра овог " српског" филма.

Какав је сценарио такав је и филм.

"...аутор Душан Ковачевић, како сам каже, чуо причу од свог деде у Мрђеновцима крај Шапца...Тема је национална, трагикомична, са нагласком првом делу ове дворечи. У селу у коме се налази на самој граници послекумановске Србије, негде између Саве и Шапца, живе многи богаљи из претходних ратова и друже се са богаљима од рођења. Кад избије рат са Аустро-Угарском, сви здрави и спосопбни
мушкарци бивају регрутовани и бачени у бој, а богаљи се за то време баве њиховим женама. Ратници на фронту су узнемирени и забринути за мир својих брачних постеља, захтевају од команде да реши њихове бриге и она ствар решава соломонски: регрутује и богаље , баца их у бој са здравима и тако им пружа прилику да изгину у церској бици ,
бранећи своју земљу. Ковитлац националне трагедије прогутаће тако и
једне и друге, а на попришту ће остати само жене, деца и старци.
"Убијајући аждаху", свети Георгије ће тако убити и разлог свог митског чина. ( стр. 122/123)"

извор: Душан Ковачевић " Свети Георгије убија аждаху" , Српска књижевна задруга , 1986.