[Шумадинац]

[смедерево]

[Шумадинац]

.

ЕКЛИСИОЛОШКО- ХРИСТОЛОШКА ЈЕРЕС МАРКА РАДОСАВЉЕВИЋА И НЕГОСЛАВА


У круговима поменуте секте Марка Радосављевића, Негослава Николића и одбеглог Дејана Виловског Литургија се доживљава као својеврсно средство за добијање снаге у подвигу. Читав смисао спасења човека они виде у "удовољавању Господу" подвизима (слично римокатоличкој пракси коју толико осуђују) и "вербалом правоверју" уз острашћену нетрпељивост према Цркви, која је за њих сва, авај, отишла у јерес, па никога не признају нити их ико признаје. Истовремено, с друге стране, они у својој квази-ревности отворено крше бројне каноне Цркве, па тако, донедавни одбегли монах (уз то некдашњи доктор теологије) који се облачио као епископ, рачињеног клирика и монаха поставља за свог "хороепископа", извргавајући руглу целокупно православно предање, о коме са толико жара проповеда.



За њих као да не постоји сазнање да управо на евхаристијској заједници оних који у Цркви приносе дарове и који се освећеним даровима - самим Христом - причешћују темељимо и потврђујемо нашу заједницу у Господу. Свето причешће за ове и овакве увек је било нека врста духовног "витаминског напитка" у циљу бољег подвизавања и веће лојалности своме непогрешивом гуруу, који је њихова основна сотириолошка категорија и једина веза са Богом. Литургија је код њих увек свођена на само једну од дневних служби, па је причешће често препуштано тренутном расположењу, како се коме прохте. Управо је ово одсуство разумевања Цркве, које се развило у отворену еклисиолошку и христолошку јерес, ову групу духовно залуталих људи, наше трагичне бивше сабраће, довело прво до раскола, а потом их коначно извело из спасоносног наручја Цркве на беспућа једне религиозне идеологије "Артемизма".



Колико год је њихово одвајање од Цркве трагично за њих и за нас који их још воле и жале као бившу сабраћу, толико је ипак добро и корисно за Цркву јер барем не ометају изнутра нашу Цркву и већ су се развили у класичну секту, која ће пре или касније морати да се и званично региструје као таква да би правно могла да делује. Расколи и јереси у Цркви увек су били показатељи здравог духа у Цркви, која је стално чекајући покајање заблуделих, само констатовала чињеницу да су се појединци сами својевољно одвојили од заједнице у Христу и утемељили је на својој религиозној идеологији, увек тако неодољиво везаној за своје "непогрешиве" осниваче и вође, по којима је и добијала своје име.



Заправо цео случај око бившег Епископа Артемија почео је као еклисиолошки проблем. Наиме код њега и оних око њега, постојало је уверење да Епархија не зависи од осталих Епархија, иако је део помесне Цркве. Епархија јесте Црква Божија и светотајински она има светотајинску пуноћу, као заједница окупљена око свог Епископа. Међутим, још од самих почетака развоја митрополитанског система, тј. повезивања Епархија у административним областима тадашње Римске империје, имамо врло јасну праксу да Епископи који припадају одређеној области морају бити у сагланости са првим, односно Митрополитом или Архиепископом. Касније се овај систем развио у правцу пентархије, пет православних Патријаршија. У 34. апостолском канону се врло јасно дефинише јединство Цркве на помесном нивоу.



Правило 34: Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух.



У случају бившег Епископа и монаха Артемија, а сада од Цркве одлученог Марка Радосављевића, постојала је јасна намера да се Епархија Рашко-призренска промовише као својеврсна аутокефална Епархија. Он се није само противио одлукама Синода (позната је његова изјава у медијима: Ја нисам службеник Синода) већ и одлукама Архијерејског Сабора којим председава Патријарх српски. Истовремено, простор Косова и Метохије није само простор који покрива једна Епархија, већ имамо и ставропигијални Пећки манастир, који припада Архиепископу Пећком. Бивши Владика је КиМ третирао као своју неприкосновену територију постављајући се пред народом и међународним представницима као својеврсни етнарх. Архијерејска власт није доживљавана као одговорност пред сабором Архијереја који су му поверили управљање Епархијом, као слично као што је у древном Риму постојало право vitae necisque (pater familias је имао право живота и смрти над својим члановима породице). Слично је и са неким од Епископа у историји Цркве који нису схватили да први значи бити први у служењу, а не, као у овом примеру, да се спречава обнова храмова само зато што то он није хтео јер новац за обнову се не би уплаћивао директно на Епархију. Овде већ имамо проширење еклисиолошких заблуда на простор економије и додатни псевдо-месијански проблем. Ако човек верује да је од Бога позван да спасе неки народ или земљу, онда је све дозвољено, па чак и отворено кршење економских правила пословања које регулише конкретно код нас Устав СПЦ. Зато је управо на овим основама покренута канонска одговорност, не само због финансија, већ пре свега због еклисиолошке заблуде и опасности да једна Епархија отплови путем раскола и за собом повуче цео народ и свештенство.



Ово није ни први ни последњи пут у историји Цркве где видимо да погрешни еклисиолошки и догматски ставови доводе до раскола, а једно одступање доводи до читавог низа других, што је у конкретном случају кулминирало постављањем назови хороепископа. Секта Артемијеваца под сваку цену жели да задржи своје уверење да су управо они СПЦ, а да су сви остали у заблуди. Зато су одбации позиве сличних секти као што су Акакијевци и други тзв. Старокалендарци да са њима уђу у заједницу и да постављају нове ”епископе”. Зато су изабрали идеју хороепископа које поставља само један, у овом случају рашчињени Епископ, доскорашњи монах. Треба напоменути да су хороепископи до 3. века постављани од стране Епископа са пуним епископским правима у руралним просторима око већих градова у којима су седели митрополити (отуда и њихов назив), а после је Анкирским сабором 313. године регулисано да хороепископи не смеју да рукополажу клирике. Сардички сабор 343.г. налаже да се они ни не постављају где год могу да се поставе презвитери, па је ова пракса постепено нестала у овој форми у нашој Цркви. Одлуке сабора су очигледно показатељ злоупотреба. Данас, ако и имамо примере хороепископа (нпр. у Кипарској Архиепископији) они су ништа друго до помоћни епископи тј. викарни епископи, који се постављају одлукама помесних Архијерејских Сабора, а не појединачно од стране једног епархијског Архијереја, поготово не од рашчињеног кога by the way нико не признаје у целој православној васељени. Ово само показује како је идеја аутокефалне епархије доведена до свог логичног степена развоја, претварања у својеврсну квази-помесну цркву. Следећи развој који предвиђам јесте да ће г. Радосављевић извргавајући лакрдији древну праксу постављања хороепископа, ”иштанцовати” још неколико митроносаца и направити свој ”Сабор” а себе начинити неком врстом квази-патријарха. То је већ познат пут грчких старокалендараца, посебно оних који су у недостатку апостоског прејемства, изналазили начине како да постављају нове ”епископе” и продужују наставак свог раскола, односно, већ јасно формиране еклисиолошке јереси. По овој логици Радосављевић ће Негославу дати право да врши "рукоположења" или ће морати да ступе у заједницу са сличном сектом и обезбеде наставак своје заблуде. Једна трагична грешка и логичка бесмислица рађа другу и тако низом, толико пута већ виђено, док не постане традиција која ће се учвршћивати радом на развоју култа зачетника секте након његовог одласка из овог света (дај Боже да не буде тако и да се покаје и врати Цркви).



У Цркви је све у међузависности и ми као клирици само смо задужени за своје црквене заједнице које су нам поверене. Проблем настаје када се власт схвати као апсолутна власт која не произилази из литургијског контекста заједнице у председавања у љубави, које помиње Св. Иринеј Лионски, а тај проблем посебно се развио у Западној цркви на већ свима познат начин. Чим било која функција у Цркви изађе из овог литургијског и еклисиолошког контекста постоји могућност новог раскола и отпадања од Цркве. Управо саборни карактер Цркве и свега што у Цркви бива даје најбољу заштиту од оваквих аномалија, и управо све аномалије настају када се разбије дух саборности и заједнице, који опет почива пре свега на здравој литургијској свести и начину живота.



Наравно, еклисиолошки проблеми аутоматски су и тридадолошки јер је еклисиологија, барем по мишљењу доброг дела богослова, заснована као и све на тријадологији. Као што од Оца и Син и Дух Свети добијају божанску природу, један по вечном рађању, а други по вечном исхођењу, тако и у Цркви на нивоу Епархије и Помесне Цркве имамо Епископа или Првоначалника помесне Цркве. Тренутно је питање врло озбиљних дискусија да ли се овај принцип односи на универзални ниво Цркве, али то је друга и много озбиљнија тема. У нашем примеру "Артемијеваца", погрешна еклисиологија је довела и до погрешног разумевања осталих црквених учења, конкретно Христологије и самим тим Литургије, о чему сам говорио у претходном одговору.

АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ

[смедерево]

[смедерево]

ДА СЕ ПОДСЕТИМО!!!

Службено новинарство у Србији имало је протеклих недеља велику демонстрацију сопствене силе у оквиру велике показне вежбе здружених служби за заглупљивање народа. За оне који још не знају, новинари су у Србији по закону постали службена лица. То значи да пишу како им налаже служба за коју раде.
Показна вежба (за ову прилику је треба назвати "Црквени поскок") изведена је у сарадњи са МУП-ом Србије, Владом Србије, Светим синодом СПЦ ( и оданих им службеника), КФОР-ом и косовском полицијом.
Као непријатељ је маркиран епископ рашко-призренски владика Артемије са својим оданим монасима и лаковерним народом. Да би читава та показна вежба добила на драматици, направљен је фантастичан сценарио како би се реалност потпуно замаглила, а они који у Бога не верују коначно почели да се крсте.
Сценарио потоњег црквеног скандала предвидео је да се усред Србије, где се већ двадесет година спроводи немилосрдна пљачка и државе и народа мерена милијардама евра, а коју ни полиција ни јавно тужилаштво не виде, изненада наслути проневера новца у висини од чак 349.875 евра. Осумњичена је тим поводом и на зао глас изнета Рашко-призренска епархија Српске православне цркве. Сумњу је изазивао недостатак признанице у благајни (а из каснијег заплета ће се открити и зашто је нема...).
С обзиром на то да се ради о новцу који није државни већ црквени и да он потиче од добровољних прилога самих грађана, а Црква не подлеже пореском систему надзора државе, заинтересованост државних институција је управо оно што читав сценарио ставља у жанр фантастике. Да заплет буде јачи, проневеру полицији не пријављују грађани, који су новац и дали цркви, већ сама црква која је новац примила - на поклон!
Повод за ово саморазоткривање настаје када у високим црквеним круговима СПЦ открију да је новац који им је дарован за градњу порушених верских објеката на Косову и Метохији као и за набавку хране за сиромашне, отишао на градњу црквених објеката и набавку хране за сиромашне, али и друге послове у интересу цркве, као што је то увек и бивало са црквеним фондовима.
Тако сценарио почиње налогом СПЦ да јој световна полиција и тужилаштво испитају сопствено пословање.
И као у сваком фантастичном сценарију, не часећи ни часа, световна полиција и државни апарат Србије, укључујући и службене новинаре, крећу у акцију...
Тако су службени новинари на задатку одмах пренели да је Свети синод СПЦ у складу са својим овлашћењима привремено (док траје истрага) сменио епископа рашко-призренског Артемија и на његово место одредио администратора, умировљеног владику Атанасија Јевтића. Али, група монаха из Грачанице и из манастира Црна река, која се са овим није сложила, покушала је физички да спречи долазак новог администратора, тако што су мобилним телефоном позивали монахе из разних манастира да се окупе.
Онда су физички насрнули на монахе који су новопостављеног администратора прихватили. Све се то одиграло на једној улазној капији манастира Грачаница, где су се службене камере случајно затекле и снимиле ове Артемијеве хулигане. Јер такво понашање, туча монаха, није примерено хришћанској вери и... Ето, сад је читава Србија могла да види да са Српском православном црквом нешто није у реду.
Тако је службено извештавање посебно било усмерено на улогу главног негативца, протосинђела Симеона Виловског. Он је иначе ту титулу добио од владике Артемија када је постао секретар Епархије. Ради се о монаху који је рођен у Београду и завршио је чак два факултета, за разлику од већине монаха у Србији који су сељачка деца (углавном сељака беземљаша) и, како каже владика Григорије - углавном необразовани.
Како такав велеградски човек уопште може да постане човек од поверења владике Артемија и да добије овлашћење да води све епархијске послове и управља епархијском касом? Посебно ако се зна да је поред Теолошког завршио и Економски факултет? Ово је питање које је у заплет сценарија тешко могло да се уклопи, па су га службени новинари углавном избегавали.

Тако је, по том волшебном сценарију, јавност обавештена да је Симеон Виловски узимао од благајника Епархије, за шта је иначе био овлашћен - кеш новац. При чему благајник изгледа није тражио од њега признаницу. О томе зашто благајник није имао признанице за издат новац - крив је, по сценарију, Виловски. (Не треба заборавити, и даље је у питању фантастика!).
Виловски је оптужен и због пословања са извесним Предрагом Суботичким, власником фирме "Раде неимар" који је ангажован око послова израде конака Свети Аранђели код Призрена, два конака у манастиру Грачаница и реконструкцију манастира Бањска.
Иста фирма обављала је и разне грађевинске радове по Београду и околини, што је крајње сумњиво јер коме би у Београду пало на памет да ангажује легалну грађевинску фирму за грађевинске послове? Или, још боље, зашто би по Београду градио неки "Раде неимар", кад овај терен, зна се, покривају само грађевинске фирме блиске ДС-у и Г17. Остали ту немају шта да траже. Зато се одмах посумњало да је он то можда радио од пара Епархије?
Да случајно не би изашао у јавност са својом пословном документацијом, Суботички је превентивно стављен у истражни затвор са стручним образложењем "да не би утицао на сведоке и да не би поновио кривично дело". И ту може остати 30 дана, па још 30 и још... Све по кривичном закону који је типичан за фашистичке режиме. Овакав закон су изгласали зомбирани посланици демократске и европске Србије.
Негативцима из грађевинске фирме "Раде неимар" замера се и да су изводили неквалитетне радове, али се не помиње да је постојало велико неслагање такозваних стручњака за обнову манастира које је ангажовало Министарство за културу Србије и који никако нису могли да се усагласе у својим стручним проценама шта и како треба реконструисати. Некоме је сметало малтерисње, некоме црвена боја малтера...
Епископу је замерено и да није расписао тендер за извођење грађевинских радова, што је по закону обавезна само државна институција, али не и Црква.
Службени новинари су такође, преко поузданих али неименованих извора блиских истрази, који су имали увид у документацију о пословању Епархије (која је иначе нестала, јер је Виловски наводно све покупио и однео собом побегавши у Грчку), открили да се из ње може наслутити (како то терминолошки преноси службена новинарка дневника Блиц Жељка Јевтић, за коју монаси тврде да је рођака Атанасија Јевтића) "да је он проневерио паре које је добио..."
Да је Виловски негативац сазнало се у Синоду још 2001. када је поднео кривичну пријаву и покренуо истрагу пред световним органима против тадашњег секретара Епархије, Зорана Грујића, због проневере црквених пара. Световни суд је нашао Грујићу чак 18 кривичних дела, па је он завршио у затвору. Али, Синод СПЦ то није сматрао грехом и он није рашчињен по канонским законима. Уместо тога, владика Атанасије Јевтић му је помогао да из затвора изађе уз кауцију.
Од тада архимандрит Симеон Виловски, као нови секретар Епархије, одлучује да сав новац држи на једном рачуну и под својом контролом, за шта је имао овлашћење епископа Артемија. А то се многима и у самој Епархији очито није допало.
Тако средства прикупљена СМС порукама, а намењена за потребе народних кухиња на Космету, нису уплаћивала на рачун НВО "Мајка девет Југовића", која је храну дистрибуирала, већ је све ишло преко рачуна Епархије. И то је Виловском сада узето као отежавајућа околност јер мишеви сматрају да не треба само мачка да има увид у залихе сира.

Да тензија буде јача, службене новине Блиц објавиле су да је један оброк у народној кухињи тако коштао читавих 750 динара. То баш личи на надувану цену. А стварна цена је била 75 динара, како се касније испоставило. Ипак, службено гласило ово није исправило.

Епархија се чак усудила да оснује посебну канцеларију за очување баштине Косова. Ту је планирано да долазе углавном странци који су укључени у радове на реконструкцији манастира. Београд је странцима мало ближи од Косова, па је зато изабрано да канцеларија буде у Београду, на Врачару.
Виловски је за изнајмљивање овог пословног простора плаћао чак 900 евра закуп, што делује заиста много, мада се не открива колико квадратних метара је имао тај простор и да ли је послужио својој намени? Свеједно, и то му је стављено на терет.
Кулминација криминалног трошења народних пара је и плаћање лобистичких активности по САД, чиме би се промовисали ставови против независности Косова, а посебно је оцењено као криминално "што би се таквим лобирањем могли ширити антиисламски ставови". А то српска држава не може да дозволи...
Тако је грешни епископ Артемије почео да ради оно што је требало да ради српска влада (и због чега је грађани преко пореза и плаћају) и која зато има Министарство иностраних послова, али која то није могла јер би се замерила онима који су је ту и поставили и организовали "дешавање народа" 5. октобра 2000.
И ту је настао главни драмски чвор, практично неразрешив, па је морао да буде исечен. Улогу "секача" преузео је Свети синод СПЦ...
Зато је службено новинарство изоставило сцене које би могле да угрозе главни ток приче и читав заплет оставило у реалистичним оквирима.
Тако у службеним медијима није објављено да је новопостављени администратор са заседања Синода одмах кренуо на Косово, и као да је летео хеликоптером МУП-а Србије а уз одобрење КФОР-а, експресно стиже у Рашко-призренску епархију пре него што се тамо вратио владика Артемије. Сам администратор тврди да је ишао колима (?!).
Нови администратор је заправо пожурио да изрежира акциону сцену како би службени медији имали шта да сниме и о чему да пишу у наставку операције која би слободно могла да носи име "Црквени поскок".
Тако је, према сведочењу монаха из Епархије, Атанасије Јевтић са својим присталицама из манастира Високи Дечани, које је предводио помоћни епископ Теодосије и његова десна рука отац Сава, одмах вандалски упао у манастире Гориоч (где се налази и Теодосијева мајка Марта Шибалић), па пошто већинско сестринство није хтело да их прими они су их истерали напоље. Онда су упали у манастире Грачаница и Бањска. За насталу пометњу се брзо прочуло по читавој епархији, па су се монаси позивали мобилним телефонима и... Настала је једна тензија. Идеално за камере службених медија које су чекале спремне.
Према речима монаха, владика Атанасије Јевтић у критичном тренутку упада у службене просторије владике Артемија у Грачаници и купи сву документацију, не сачекавши званичну примопредају која је требало да се обави сутрадан, у недељу 14. фебруара 2010. године.
Оваквом провалом у секретаријат, осумњиченима Виловском и Суботичком, као и самом епископу Артемију, онемогућено је да ваљано положе рачуне о свом финансијском и другом пословању.
И то је сасвим у складу са писањем службених медија који тврде да је, на пример, Епархија издавала црквени простор, али да не постоје признанице да је новац од тога стизао у епархијску касу. Дакле, признанице је могао да поједе црквени миш, али из недостајуће документације се "наслућује" (Ж. Ј., Блиц) да је новац задржао Виловски.
Али, како су сценаристи на све мислили, за крађу документације одмах бива осумњичен Симеон Виловски.
Тако записник о примопредаји дужности између епископа Артемија и администратора Атанасија није ни начињен, осим ако владика Артемије физичком силом није натеран да потпише сваки документ који му се стави под перо. Баш као што је након свега натеран да се слика са Атанасијем Јевтићем и викаром Теодосијем како би службени медији овим фотографијама народу показали да је међу њима опет "слога", а у Епархији ред и мир.
Не помиње се да је владици одузет фиксни телефон, мобилни се прислушкује (као и сваки) и онемогућен му је контакт са независним новинарима.
За новог секретара Епархије је одмах постављен свештеник Срђан Станковић, за кога монаси тврде да је својим ранијим радом и сплеткама од 2003. до 2006. тешко оштетио Епархију. Станковић ужива пуну подршку и викарног епископа Теодосија из Високих Дечана.
Управо кршни монаси из овог манастира, као и њихово цивилно обезбеђење, доласком Атанасија Јевтића одмах блокирају један од улаза у Грачаницу, баш тамо где су биле камере службених медија, што је изазвало нервозу код монаха из Црне реке који су схватили да је владика Артемије на силу затворен у манастиру. Тако су и силом тражили да уђу код њега. На ово им је одговорено отпором и... Камере су све снимиле и акциона сцена "туче монаха" заузела ударно место у службеним медијима. Била је то заправо само добро режирана представа како би се монаси СПЦ компромитовали у јавности.


У службеним медијима није наведено да Свети синод Српске православне цркве нема надлежност да због канонског огрешења суспендује владике и намеће администраторе, већ да то може само Сабор. Тако тек пошто Свети архијерејски сабор донесе одлуку да неко канонски буде осуђен и разрешен управе у епархији, онда се тек може именовати администратор, као привремени управитељ док се не изабере нови епископ.
С обзиром на то да епископ Артемије није канонски осуђен, јер је Синод тек покренуо поступак за утврђивање његове евентуалне канонске одговорности, а није ни немоћан да управља епархијом, епископ Артемије је тако свргнут са божје дужности на силу и на неуставан начин.
Занимљиво је и што је новопостављени администратор заправо умировљени бивши епископ Атанасије, који се сам одрекао обавезе да буде владика до краја живота. Он је због тога (по црквеним канонима) морао да буде "одлучен" јер епископима није дозвољено да дају оставке на дужности које су им "божјом вољом поверене".
Свештена лица не смеју подносити оставке и по томе се разликују они који су у Божјој служби од оних у световној.
Синод као црквено оперативно тело (уведен по угледу на Сyнодус Еписцопорум Католичке цркве) је црквена влада. Синод није Црква. У светим канонима Православне цркве овакво тело се и не помиње. Дакле, ради се о новотарији. На челу Синода СПЦ тренутно се налази Амфилохије Радовић. Чланови се иначе бирају "договорно", па се у Синоду СПЦ налазе увек људи из истог круга - баш као што се на државним функцијама, без обзира на то која је странка на власти, увек налазе исти "кадровици". То су људи који су "службено лиценцирани". Лиценцу даје посебна служба чији рад није у домену јавности.
Тако је Синод постао власт сам за себе и само на папиру одговара Сабору. Као што световна влада увек има механизам (читај паре) да сакупи гласове 126 посланика у парламенту, и Синод може да оркестрира вољом Сабора. Нити један владика нема тако велико лично богатство (нафтне изворе, руднике злата, фабрике, приватну војску), па самим тим ни моћ да се одупре овом колективном систему одлучивања и управе. Заправо, сви епископи су пореклом из сиромашних породица и родитеља беземљаша. И то је правило. Они својом службом само врше власт у директном контакту са људима (стадом) за интерес правих и имућних властелина.

Јавним изношењем сопственог прљавог веша и хајком на људе из сопствених редова, Синод је очито имао задатак да компромитује читаву СПЦ, најстарију институцију у Србији. Листа грехова који се владици Атремију стављају на душу, једноставно у јавности и на Сабору не би могла да се окарактерише као црквени грех, па је морао да буде измишљен - криминал. Зато је све било потребно превести на ниво фантастике и показне вежбе. Разлог за то је да јавност у Србији схвати да је темељна реорганизација ове институције неопходна. Треба увести нови ред, и то стављањем пастира и стада под екуменску цркву. ЕУ мора имати такву цркву.

Помоћни епископ Теодосије Шибалић (као човек који има смисла за бизнис јер се бави производњом и продајом свећа) изгледа да је тиме стекао и поверење западних донатора, јер, према речима монаха, чак милиони долара разних међународних фондова иду преко манастира Високи Дечани и каналишу се у разне НВО пројекте на Косову.
Тако је преко некакве "Фондације за развој заједнице" УСАИД уплатила 27.340 америчких долара, а викар Теодосије им је од манастирских пара приложио чак двоструко, па су са 45.000 евра и Албанци из околине манастира добили систем за наводњавање својих њива који иде преко манастирског поседа.
Док се Србима трује вода и искључује струја, овај "пројекат" је "међународна заједница" топло поздравила, наглашавајући да је овај "кооперативан напор и српског манастира историјски почетак нове сарадње међу Србима и Албанцима."
Ову сарадњу је, иначе, исти међународни фактор деценијама разарао по начелу Дивиде ет импера све док ту није поставио своју војску. Срби са Косова су зато викару Теодосију и његовом помоћнику оцу Сави Јањићу (коме пост, изгледа, слабо иде) довикивали: "Издајниче" и "Шиптару".
Теодосије је и човек коме у посету одлази председник Тадић, игноришући епископа Артемија. Гости Високих Дечана су били и сви главни фактори међународне заједнице за мућење политичке воде на Косову, али и дно српске естраде, а за њима спортисти и филмаџије.
Када је владика Артемије 2008. одлучио да смени помоћног епископа Теодосија и Саву Јањића, они су се једноставно оглушили о овај налог себи надређеног. Тиме су показали не само да не поштују црквену хијерархију већ да од владикине воље једноставно не зависе. Када је владика Артемије августа 2008. године са својим јеромонахом Симеоном Виловским покушао да Теодосију лично уручи одлуку о разрешењу, екипа у мантијама из Високих Дечана, која је наводно била одана Теодосију, физички је претукла Симеона Виловског. Свети синод је у овом инциденту једноставно стао на страну... Кога? Не треба бити паметан па закључити да је највећу подршку Теодосију тада пружио управо Атанасије Јевтић.
Да је Виловски негативац сазнало се у Синоду још 2001. када је поднео кривичну пријаву и покренуо истрагу пред световним органима против тадашњег секретара Епархије, Зорана Грујића, због проневере црквених пара. Световни суд је нашао Грујићу чак 18 кривичних дела, па је он завршио у затвору. Али, Синод СПЦ то није сматрао грехом и он није рашчињен по канонским законима. Уместо тога, владика Атанасије Јевтић му је помогао да из затвора изађе уз кауцију.


МАЛО ПОДЕСЕЋАЊА НА ПРАВУ ИСТИНУ СЛУЧАЈА ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА!!!

[Шумадинац]

Црно на бело, све на видело, акти и документа. Подсетник:

---

---

---

---

[смедерево]

[Шумадинац]

---

Истина је само једна....

---

[смедерево]

ДА СЕ ПОДСЕТИМО!!!

Службено новинарство у Србији имало је протеклих недеља велику демонстрацију сопствене силе у оквиру велике показне вежбе здружених служби за заглупљивање народа. За оне који још не знају, новинари су у Србији по закону постали службена лица. То значи да пишу како им налаже служба за коју раде.
Показна вежба (за ову прилику је треба назвати "Црквени поскок") изведена је у сарадњи са МУП-ом Србије, Владом Србије, Светим синодом СПЦ ( и оданих им службеника), КФОР-ом и косовском полицијом.
Као непријатељ је маркиран епископ рашко-призренски владика Артемије са својим оданим монасима и лаковерним народом. Да би читава та показна вежба добила на драматици, направљен је фантастичан сценарио како би се реалност потпуно замаглила, а они који у Бога не верују коначно почели да се крсте.
Сценарио потоњег црквеног скандала предвидео је да се усред Србије, где се већ двадесет година спроводи немилосрдна пљачка и државе и народа мерена милијардама евра, а коју ни полиција ни јавно тужилаштво не виде, изненада наслути проневера новца у висини од чак 349.875 евра. Осумњичена је тим поводом и на зао глас изнета Рашко-призренска епархија Српске православне цркве. Сумњу је изазивао недостатак признанице у благајни (а из каснијег заплета ће се открити и зашто је нема...).
С обзиром на то да се ради о новцу који није државни већ црквени и да он потиче од добровољних прилога самих грађана, а Црква не подлеже пореском систему надзора државе, заинтересованост државних институција је управо оно што читав сценарио ставља у жанр фантастике. Да заплет буде јачи, проневеру полицији не пријављују грађани, који су новац и дали цркви, већ сама црква која је новац примила - на поклон!
Повод за ово саморазоткривање настаје када у високим црквеним круговима СПЦ открију да је новац који им је дарован за градњу порушених верских објеката на Косову и Метохији као и за набавку хране за сиромашне, отишао на градњу црквених објеката и набавку хране за сиромашне, али и друге послове у интересу цркве, као што је то увек и бивало са црквеним фондовима.
Тако сценарио почиње налогом СПЦ да јој световна полиција и тужилаштво испитају сопствено пословање.
И као у сваком фантастичном сценарију, не часећи ни часа, световна полиција и државни апарат Србије, укључујући и службене новинаре, крећу у акцију...
Тако су службени новинари на задатку одмах пренели да је Свети синод СПЦ у складу са својим овлашћењима привремено (док траје истрага) сменио епископа рашко-призренског Артемија и на његово место одредио администратора, умировљеног владику Атанасија Јевтића. Али, група монаха из Грачанице и из манастира Црна река, која се са овим није сложила, покушала је физички да спречи долазак новог администратора, тако што су мобилним телефоном позивали монахе из разних манастира да се окупе.
Онда су физички насрнули на монахе који су новопостављеног администратора прихватили. Све се то одиграло на једној улазној капији манастира Грачаница, где су се службене камере случајно затекле и снимиле ове Артемијеве хулигане. Јер такво понашање, туча монаха, није примерено хришћанској вери и... Ето, сад је читава Србија могла да види да са Српском православном црквом нешто није у реду.
Тако је службено извештавање посебно било усмерено на улогу главног негативца, протосинђела Симеона Виловског. Он је иначе ту титулу добио од владике Артемија када је постао секретар Епархије. Ради се о монаху који је рођен у Београду и завршио је чак два факултета, за разлику од већине монаха у Србији који су сељачка деца (углавном сељака беземљаша) и, како каже владика Григорије - углавном необразовани.
Како такав велеградски човек уопште може да постане човек од поверења владике Артемија и да добије овлашћење да води све епархијске послове и управља епархијском касом? Посебно ако се зна да је поред Теолошког завршио и Економски факултет? Ово је питање које је у заплет сценарија тешко могло да се уклопи, па су га службени новинари углавном избегавали.

Тако је, по том волшебном сценарију, јавност обавештена да је Симеон Виловски узимао од благајника Епархије, за шта је иначе био овлашћен - кеш новац. При чему благајник изгледа није тражио од њега признаницу. О томе зашто благајник није имао признанице за издат новац - крив је, по сценарију, Виловски. (Не треба заборавити, и даље је у питању фантастика!).
Виловски је оптужен и због пословања са извесним Предрагом Суботичким, власником фирме "Раде неимар" који је ангажован око послова израде конака Свети Аранђели код Призрена, два конака у манастиру Грачаница и реконструкцију манастира Бањска.
Иста фирма обављала је и разне грађевинске радове по Београду и околини, што је крајње сумњиво јер коме би у Београду пало на памет да ангажује легалну грађевинску фирму за грађевинске послове? Или, још боље, зашто би по Београду градио неки "Раде неимар", кад овај терен, зна се, покривају само грађевинске фирме блиске ДС-у и Г17. Остали ту немају шта да траже. Зато се одмах посумњало да је он то можда радио од пара Епархије?
Да случајно не би изашао у јавност са својом пословном документацијом, Суботички је превентивно стављен у истражни затвор са стручним образложењем "да не би утицао на сведоке и да не би поновио кривично дело". И ту може остати 30 дана, па још 30 и још... Све по кривичном закону који је типичан за фашистичке режиме. Овакав закон су изгласали зомбирани посланици демократске и европске Србије.
Негативцима из грађевинске фирме "Раде неимар" замера се и да су изводили неквалитетне радове, али се не помиње да је постојало велико неслагање такозваних стручњака за обнову манастира које је ангажовало Министарство за културу Србије и који никако нису могли да се усагласе у својим стручним проценама шта и како треба реконструисати. Некоме је сметало малтерисње, некоме црвена боја малтера...
Епископу је замерено и да није расписао тендер за извођење грађевинских радова, што је по закону обавезна само државна институција, али не и Црква.
Службени новинари су такође, преко поузданих али неименованих извора блиских истрази, који су имали увид у документацију о пословању Епархије (која је иначе нестала, јер је Виловски наводно све покупио и однео собом побегавши у Грчку), открили да се из ње може наслутити (како то терминолошки преноси службена новинарка дневника Блиц Жељка Јевтић, за коју монаси тврде да је рођака Атанасија Јевтића) "да је он проневерио паре које је добио..."
Да је Виловски негативац сазнало се у Синоду још 2001. када је поднео кривичну пријаву и покренуо истрагу пред световним органима против тадашњег секретара Епархије, Зорана Грујића, због проневере црквених пара. Световни суд је нашао Грујићу чак 18 кривичних дела, па је он завршио у затвору. Али, Синод СПЦ то није сматрао грехом и он није рашчињен по канонским законима. Уместо тога, владика Атанасије Јевтић му је помогао да из затвора изађе уз кауцију.
Од тада архимандрит Симеон Виловски, као нови секретар Епархије, одлучује да сав новац држи на једном рачуну и под својом контролом, за шта је имао овлашћење епископа Артемија. А то се многима и у самој Епархији очито није допало.
Тако средства прикупљена СМС порукама, а намењена за потребе народних кухиња на Космету, нису уплаћивала на рачун НВО "Мајка девет Југовића", која је храну дистрибуирала, већ је све ишло преко рачуна Епархије. И то је Виловском сада узето као отежавајућа околност јер мишеви сматрају да не треба само мачка да има увид у залихе сира.

Да тензија буде јача, службене новине Блиц објавиле су да је један оброк у народној кухињи тако коштао читавих 750 динара. То баш личи на надувану цену. А стварна цена је била 75 динара, како се касније испоставило. Ипак, службено гласило ово није исправило.

Епархија се чак усудила да оснује посебну канцеларију за очување баштине Косова. Ту је планирано да долазе углавном странци који су укључени у радове на реконструкцији манастира. Београд је странцима мало ближи од Косова, па је зато изабрано да канцеларија буде у Београду, на Врачару.
Виловски је за изнајмљивање овог пословног простора плаћао чак 900 евра закуп, што делује заиста много, мада се не открива колико квадратних метара је имао тај простор и да ли је послужио својој намени? Свеједно, и то му је стављено на терет.
Кулминација криминалног трошења народних пара је и плаћање лобистичких активности по САД, чиме би се промовисали ставови против независности Косова, а посебно је оцењено као криминално "што би се таквим лобирањем могли ширити антиисламски ставови". А то српска држава не може да дозволи...
Тако је грешни епископ Артемије почео да ради оно што је требало да ради српска влада (и због чега је грађани преко пореза и плаћају) и која зато има Министарство иностраних послова, али која то није могла јер би се замерила онима који су је ту и поставили и организовали "дешавање народа" 5. октобра 2000.
И ту је настао главни драмски чвор, практично неразрешив, па је морао да буде исечен. Улогу "секача" преузео је Свети синод СПЦ...
Зато је службено новинарство изоставило сцене које би могле да угрозе главни ток приче и читав заплет оставило у реалистичним оквирима.
Тако у службеним медијима није објављено да је новопостављени администратор са заседања Синода одмах кренуо на Косово, и као да је летео хеликоптером МУП-а Србије а уз одобрење КФОР-а, експресно стиже у Рашко-призренску епархију пре него што се тамо вратио владика Артемије. Сам администратор тврди да је ишао колима (?!).
Нови администратор је заправо пожурио да изрежира акциону сцену како би службени медији имали шта да сниме и о чему да пишу у наставку операције која би слободно могла да носи име "Црквени поскок".
Тако је, према сведочењу монаха из Епархије, Атанасије Јевтић са својим присталицама из манастира Високи Дечани, које је предводио помоћни епископ Теодосије и његова десна рука отац Сава, одмах вандалски упао у манастире Гориоч (где се налази и Теодосијева мајка Марта Шибалић), па пошто већинско сестринство није хтело да их прими они су их истерали напоље. Онда су упали у манастире Грачаница и Бањска. За насталу пометњу се брзо прочуло по читавој епархији, па су се монаси позивали мобилним телефонима и... Настала је једна тензија. Идеално за камере службених медија које су чекале спремне.
Према речима монаха, владика Атанасије Јевтић у критичном тренутку упада у службене просторије владике Артемија у Грачаници и купи сву документацију, не сачекавши званичну примопредају која је требало да се обави сутрадан, у недељу 14. фебруара 2010. године.
Оваквом провалом у секретаријат, осумњиченима Виловском и Суботичком, као и самом епископу Артемију, онемогућено је да ваљано положе рачуне о свом финансијском и другом пословању.
И то је сасвим у складу са писањем службених медија који тврде да је, на пример, Епархија издавала црквени простор, али да не постоје признанице да је новац од тога стизао у епархијску касу. Дакле, признанице је могао да поједе црквени миш, али из недостајуће документације се "наслућује" (Ж. Ј., Блиц) да је новац задржао Виловски.
Али, како су сценаристи на све мислили, за крађу документације одмах бива осумњичен Симеон Виловски.
Тако записник о примопредаји дужности између епископа Артемија и администратора Атанасија није ни начињен, осим ако владика Артемије физичком силом није натеран да потпише сваки документ који му се стави под перо. Баш као што је након свега натеран да се слика са Атанасијем Јевтићем и викаром Теодосијем како би службени медији овим фотографијама народу показали да је међу њима опет "слога", а у Епархији ред и мир.
Не помиње се да је владици одузет фиксни телефон, мобилни се прислушкује (као и сваки) и онемогућен му је контакт са независним новинарима.
За новог секретара Епархије је одмах постављен свештеник Срђан Станковић, за кога монаси тврде да је својим ранијим радом и сплеткама од 2003. до 2006. тешко оштетио Епархију. Станковић ужива пуну подршку и викарног епископа Теодосија из Високих Дечана.
Управо кршни монаси из овог манастира, као и њихово цивилно обезбеђење, доласком Атанасија Јевтића одмах блокирају један од улаза у Грачаницу, баш тамо где су биле камере службених медија, што је изазвало нервозу код монаха из Црне реке који су схватили да је владика Артемије на силу затворен у манастиру. Тако су и силом тражили да уђу код њега. На ово им је одговорено отпором и... Камере су све снимиле и акциона сцена "туче монаха" заузела ударно место у службеним медијима. Била је то заправо само добро режирана представа како би се монаси СПЦ компромитовали у јавности.


У службеним медијима није наведено да Свети синод Српске православне цркве нема надлежност да због канонског огрешења суспендује владике и намеће администраторе, већ да то може само Сабор. Тако тек пошто Свети архијерејски сабор донесе одлуку да неко канонски буде осуђен и разрешен управе у епархији, онда се тек може именовати администратор, као привремени управитељ док се не изабере нови епископ.
С обзиром на то да епископ Артемије није канонски осуђен, јер је Синод тек покренуо поступак за утврђивање његове евентуалне канонске одговорности, а није ни немоћан да управља епархијом, епископ Артемије је тако свргнут са божје дужности на силу и на неуставан начин.
Занимљиво је и што је новопостављени администратор заправо умировљени бивши епископ Атанасије, који се сам одрекао обавезе да буде владика до краја живота. Он је због тога (по црквеним канонима) морао да буде "одлучен" јер епископима није дозвољено да дају оставке на дужности које су им "божјом вољом поверене".
Свештена лица не смеју подносити оставке и по томе се разликују они који су у Божјој служби од оних у световној.
Синод као црквено оперативно тело (уведен по угледу на Сyнодус Еписцопорум Католичке цркве) је црквена влада. Синод није Црква. У светим канонима Православне цркве овакво тело се и не помиње. Дакле, ради се о новотарији. На челу Синода СПЦ тренутно се налази Амфилохије Радовић. Чланови се иначе бирају "договорно", па се у Синоду СПЦ налазе увек људи из истог круга - баш као што се на државним функцијама, без обзира на то која је странка на власти, увек налазе исти "кадровици". То су људи који су "службено лиценцирани". Лиценцу даје посебна служба чији рад није у домену јавности.
Тако је Синод постао власт сам за себе и само на папиру одговара Сабору. Као што световна влада увек има механизам (читај паре) да сакупи гласове 126 посланика у парламенту, и Синод може да оркестрира вољом Сабора. Нити један владика нема тако велико лично богатство (нафтне изворе, руднике злата, фабрике, приватну војску), па самим тим ни моћ да се одупре овом колективном систему одлучивања и управе. Заправо, сви епископи су пореклом из сиромашних породица и родитеља беземљаша. И то је правило. Они својом службом само врше власт у директном контакту са људима (стадом) за интерес правих и имућних властелина.

Јавним изношењем сопственог прљавог веша и хајком на људе из сопствених редова, Синод је очито имао задатак да компромитује читаву СПЦ, најстарију институцију у Србији. Листа грехова који се владици Атремију стављају на душу, једноставно у јавности и на Сабору не би могла да се окарактерише као црквени грех, па је морао да буде измишљен - криминал. Зато је све било потребно превести на ниво фантастике и показне вежбе. Разлог за то је да јавност у Србији схвати да је темељна реорганизација ове институције неопходна. Треба увести нови ред, и то стављањем пастира и стада под екуменску цркву. ЕУ мора имати такву цркву.

Помоћни епископ Теодосије Шибалић (као човек који има смисла за бизнис јер се бави производњом и продајом свећа) изгледа да је тиме стекао и поверење западних донатора, јер, према речима монаха, чак милиони долара разних међународних фондова иду преко манастира Високи Дечани и каналишу се у разне НВО пројекте на Косову.
Тако је преко некакве "Фондације за развој заједнице" УСАИД уплатила 27.340 америчких долара, а викар Теодосије им је од манастирских пара приложио чак двоструко, па су са 45.000 евра и Албанци из околине манастира добили систем за наводњавање својих њива који иде преко манастирског поседа.
Док се Србима трује вода и искључује струја, овај "пројекат" је "међународна заједница" топло поздравила, наглашавајући да је овај "кооперативан напор и српског манастира историјски почетак нове сарадње међу Србима и Албанцима."
Ову сарадњу је, иначе, исти међународни фактор деценијама разарао по начелу Дивиде ет импера све док ту није поставио своју војску. Срби са Косова су зато викару Теодосију и његовом помоћнику оцу Сави Јањићу (коме пост, изгледа, слабо иде) довикивали: "Издајниче" и "Шиптару".
Теодосије је и човек коме у посету одлази председник Тадић, игноришући епископа Артемија. Гости Високих Дечана су били и сви главни фактори међународне заједнице за мућење политичке воде на Косову, али и дно српске естраде, а за њима спортисти и филмаџије.
Када је владика Артемије 2008. одлучио да смени помоћног епископа Теодосија и Саву Јањића, они су се једноставно оглушили о овај налог себи надређеног. Тиме су показали не само да не поштују црквену хијерархију већ да од владикине воље једноставно не зависе. Када је владика Артемије августа 2008. године са својим јеромонахом Симеоном Виловским покушао да Теодосију лично уручи одлуку о разрешењу, екипа у мантијама из Високих Дечана, која је наводно била одана Теодосију, физички је претукла Симеона Виловског. Свети синод је у овом инциденту једноставно стао на страну... Кога? Не треба бити паметан па закључити да је највећу подршку Теодосију тада пружио управо Атанасије Јевтић.
Да је Виловски негативац сазнало се у Синоду још 2001. када је поднео кривичну пријаву и покренуо истрагу пред световним органима против тадашњег секретара Епархије, Зорана Грујића, због проневере црквених пара. Световни суд је нашао Грујићу чак 18 кривичних дела, па је он завршио у затвору. Али, Синод СПЦ то није сматрао грехом и он није рашчињен по канонским законима. Уместо тога, владика Атанасије Јевтић му је помогао да из затвора изађе уз кауцију.


МАЛО ПОДЕСЕЋАЊА НА ПРАВУ ИСТИНУ СЛУЧАЈА ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА!!!

[Шумадинац]

Паписти, екуменисти, јеретици, новотарци, итд....

[смедерево]

[Шумадинац]

---

[смедерево]

ДА СЕ ПОДСЕТИМО!!!

Службено новинарство у Србији имало је протеклих недеља велику демонстрацију сопствене силе у оквиру велике показне вежбе здружених служби за заглупљивање народа. За оне који још не знају, новинари су у Србији по закону постали службена лица. То значи да пишу како им налаже служба за коју раде.
Показна вежба (за ову прилику је треба назвати "Црквени поскок") изведена је у сарадњи са МУП-ом Србије, Владом Србије, Светим синодом СПЦ ( и оданих им службеника), КФОР-ом и косовском полицијом.
Као непријатељ је маркиран епископ рашко-призренски владика Артемије са својим оданим монасима и лаковерним народом. Да би читава та показна вежба добила на драматици, направљен је фантастичан сценарио како би се реалност потпуно замаглила, а они који у Бога не верују коначно почели да се крсте.
Сценарио потоњег црквеног скандала предвидео је да се усред Србије, где се већ двадесет година спроводи немилосрдна пљачка и државе и народа мерена милијардама евра, а коју ни полиција ни јавно тужилаштво не виде, изненада наслути проневера новца у висини од чак 349.875 евра. Осумњичена је тим поводом и на зао глас изнета Рашко-призренска епархија Српске православне цркве. Сумњу је изазивао недостатак признанице у благајни (а из каснијег заплета ће се открити и зашто је нема...).
С обзиром на то да се ради о новцу који није државни већ црквени и да он потиче од добровољних прилога самих грађана, а Црква не подлеже пореском систему надзора државе, заинтересованост државних институција је управо оно што читав сценарио ставља у жанр фантастике. Да заплет буде јачи, проневеру полицији не пријављују грађани, који су новац и дали цркви, већ сама црква која је новац примила - на поклон!
Повод за ово саморазоткривање настаје када у високим црквеним круговима СПЦ открију да је новац који им је дарован за градњу порушених верских објеката на Косову и Метохији као и за набавку хране за сиромашне, отишао на градњу црквених објеката и набавку хране за сиромашне, али и друге послове у интересу цркве, као што је то увек и бивало са црквеним фондовима.
Тако сценарио почиње налогом СПЦ да јој световна полиција и тужилаштво испитају сопствено пословање.
И као у сваком фантастичном сценарију, не часећи ни часа, световна полиција и државни апарат Србије, укључујући и службене новинаре, крећу у акцију...
Тако су службени новинари на задатку одмах пренели да је Свети синод СПЦ у складу са својим овлашћењима привремено (док траје истрага) сменио епископа рашко-призренског Артемија и на његово место одредио администратора, умировљеног владику Атанасија Јевтића. Али, група монаха из Грачанице и из манастира Црна река, која се са овим није сложила, покушала је физички да спречи долазак новог администратора, тако што су мобилним телефоном позивали монахе из разних манастира да се окупе.
Онда су физички насрнули на монахе који су новопостављеног администратора прихватили. Све се то одиграло на једној улазној капији манастира Грачаница, где су се службене камере случајно затекле и снимиле ове Артемијеве хулигане. Јер такво понашање, туча монаха, није примерено хришћанској вери и... Ето, сад је читава Србија могла да види да са Српском православном црквом нешто није у реду.
Тако је службено извештавање посебно било усмерено на улогу главног негативца, протосинђела Симеона Виловског. Он је иначе ту титулу добио од владике Артемија када је постао секретар Епархије. Ради се о монаху који је рођен у Београду и завршио је чак два факултета, за разлику од већине монаха у Србији који су сељачка деца (углавном сељака беземљаша) и, како каже владика Григорије - углавном необразовани.
Како такав велеградски човек уопште може да постане човек од поверења владике Артемија и да добије овлашћење да води све епархијске послове и управља епархијском касом? Посебно ако се зна да је поред Теолошког завршио и Економски факултет? Ово је питање које је у заплет сценарија тешко могло да се уклопи, па су га службени новинари углавном избегавали.

Тако је, по том волшебном сценарију, јавност обавештена да је Симеон Виловски узимао од благајника Епархије, за шта је иначе био овлашћен - кеш новац. При чему благајник изгледа није тражио од њега признаницу. О томе зашто благајник није имао признанице за издат новац - крив је, по сценарију, Виловски. (Не треба заборавити, и даље је у питању фантастика!).
Виловски је оптужен и због пословања са извесним Предрагом Суботичким, власником фирме "Раде неимар" који је ангажован око послова израде конака Свети Аранђели код Призрена, два конака у манастиру Грачаница и реконструкцију манастира Бањска.
Иста фирма обављала је и разне грађевинске радове по Београду и околини, што је крајње сумњиво јер коме би у Београду пало на памет да ангажује легалну грађевинску фирму за грађевинске послове? Или, још боље, зашто би по Београду градио неки "Раде неимар", кад овај терен, зна се, покривају само грађевинске фирме блиске ДС-у и Г17. Остали ту немају шта да траже. Зато се одмах посумњало да је он то можда радио од пара Епархије?
Да случајно не би изашао у јавност са својом пословном документацијом, Суботички је превентивно стављен у истражни затвор са стручним образложењем "да не би утицао на сведоке и да не би поновио кривично дело". И ту може остати 30 дана, па још 30 и још... Све по кривичном закону који је типичан за фашистичке режиме. Овакав закон су изгласали зомбирани посланици демократске и европске Србије.
Негативцима из грађевинске фирме "Раде неимар" замера се и да су изводили неквалитетне радове, али се не помиње да је постојало велико неслагање такозваних стручњака за обнову манастира које је ангажовало Министарство за културу Србије и који никако нису могли да се усагласе у својим стручним проценама шта и како треба реконструисати. Некоме је сметало малтерисње, некоме црвена боја малтера...
Епископу је замерено и да није расписао тендер за извођење грађевинских радова, што је по закону обавезна само државна институција, али не и Црква.
Службени новинари су такође, преко поузданих али неименованих извора блиских истрази, који су имали увид у документацију о пословању Епархије (која је иначе нестала, јер је Виловски наводно све покупио и однео собом побегавши у Грчку), открили да се из ње може наслутити (како то терминолошки преноси службена новинарка дневника Блиц Жељка Јевтић, за коју монаси тврде да је рођака Атанасија Јевтића) "да је он проневерио паре које је добио..."
Да је Виловски негативац сазнало се у Синоду још 2001. када је поднео кривичну пријаву и покренуо истрагу пред световним органима против тадашњег секретара Епархије, Зорана Грујића, због проневере црквених пара. Световни суд је нашао Грујићу чак 18 кривичних дела, па је он завршио у затвору. Али, Синод СПЦ то није сматрао грехом и он није рашчињен по канонским законима. Уместо тога, владика Атанасије Јевтић му је помогао да из затвора изађе уз кауцију.
Од тада архимандрит Симеон Виловски, као нови секретар Епархије, одлучује да сав новац држи на једном рачуну и под својом контролом, за шта је имао овлашћење епископа Артемија. А то се многима и у самој Епархији очито није допало.
Тако средства прикупљена СМС порукама, а намењена за потребе народних кухиња на Космету, нису уплаћивала на рачун НВО "Мајка девет Југовића", која је храну дистрибуирала, већ је све ишло преко рачуна Епархије. И то је Виловском сада узето као отежавајућа околност јер мишеви сматрају да не треба само мачка да има увид у залихе сира.

Да тензија буде јача, службене новине Блиц објавиле су да је један оброк у народној кухињи тако коштао читавих 750 динара. То баш личи на надувану цену. А стварна цена је била 75 динара, како се касније испоставило. Ипак, службено гласило ово није исправило.

Епархија се чак усудила да оснује посебну канцеларију за очување баштине Косова. Ту је планирано да долазе углавном странци који су укључени у радове на реконструкцији манастира. Београд је странцима мало ближи од Косова, па је зато изабрано да канцеларија буде у Београду, на Врачару.
Виловски је за изнајмљивање овог пословног простора плаћао чак 900 евра закуп, што делује заиста много, мада се не открива колико квадратних метара је имао тај простор и да ли је послужио својој намени? Свеједно, и то му је стављено на терет.
Кулминација криминалног трошења народних пара је и плаћање лобистичких активности по САД, чиме би се промовисали ставови против независности Косова, а посебно је оцењено као криминално "што би се таквим лобирањем могли ширити антиисламски ставови". А то српска држава не може да дозволи...
Тако је грешни епископ Артемије почео да ради оно што је требало да ради српска влада (и због чега је грађани преко пореза и плаћају) и која зато има Министарство иностраних послова, али која то није могла јер би се замерила онима који су је ту и поставили и организовали "дешавање народа" 5. октобра 2000.
И ту је настао главни драмски чвор, практично неразрешив, па је морао да буде исечен. Улогу "секача" преузео је Свети синод СПЦ...
Зато је службено новинарство изоставило сцене које би могле да угрозе главни ток приче и читав заплет оставило у реалистичним оквирима.
Тако у службеним медијима није објављено да је новопостављени администратор са заседања Синода одмах кренуо на Косово, и као да је летео хеликоптером МУП-а Србије а уз одобрење КФОР-а, експресно стиже у Рашко-призренску епархију пре него што се тамо вратио владика Артемије. Сам администратор тврди да је ишао колима (?!).
Нови администратор је заправо пожурио да изрежира акциону сцену како би службени медији имали шта да сниме и о чему да пишу у наставку операције која би слободно могла да носи име "Црквени поскок".
Тако је, према сведочењу монаха из Епархије, Атанасије Јевтић са својим присталицама из манастира Високи Дечани, које је предводио помоћни епископ Теодосије и његова десна рука отац Сава, одмах вандалски упао у манастире Гориоч (где се налази и Теодосијева мајка Марта Шибалић), па пошто већинско сестринство није хтело да их прими они су их истерали напоље. Онда су упали у манастире Грачаница и Бањска. За насталу пометњу се брзо прочуло по читавој епархији, па су се монаси позивали мобилним телефонима и... Настала је једна тензија. Идеално за камере службених медија које су чекале спремне.
Према речима монаха, владика Атанасије Јевтић у критичном тренутку упада у службене просторије владике Артемија у Грачаници и купи сву документацију, не сачекавши званичну примопредају која је требало да се обави сутрадан, у недељу 14. фебруара 2010. године.
Оваквом провалом у секретаријат, осумњиченима Виловском и Суботичком, као и самом епископу Артемију, онемогућено је да ваљано положе рачуне о свом финансијском и другом пословању.
И то је сасвим у складу са писањем службених медија који тврде да је, на пример, Епархија издавала црквени простор, али да не постоје признанице да је новац од тога стизао у епархијску касу. Дакле, признанице је могао да поједе црквени миш, али из недостајуће документације се "наслућује" (Ж. Ј., Блиц) да је новац задржао Виловски.
Али, како су сценаристи на све мислили, за крађу документације одмах бива осумњичен Симеон Виловски.
Тако записник о примопредаји дужности између епископа Артемија и администратора Атанасија није ни начињен, осим ако владика Артемије физичком силом није натеран да потпише сваки документ који му се стави под перо. Баш као што је након свега натеран да се слика са Атанасијем Јевтићем и викаром Теодосијем како би службени медији овим фотографијама народу показали да је међу њима опет "слога", а у Епархији ред и мир.
Не помиње се да је владици одузет фиксни телефон, мобилни се прислушкује (као и сваки) и онемогућен му је контакт са независним новинарима.
За новог секретара Епархије је одмах постављен свештеник Срђан Станковић, за кога монаси тврде да је својим ранијим радом и сплеткама од 2003. до 2006. тешко оштетио Епархију. Станковић ужива пуну подршку и викарног епископа Теодосија из Високих Дечана.
Управо кршни монаси из овог манастира, као и њихово цивилно обезбеђење, доласком Атанасија Јевтића одмах блокирају један од улаза у Грачаницу, баш тамо где су биле камере службених медија, што је изазвало нервозу код монаха из Црне реке који су схватили да је владика Артемије на силу затворен у манастиру. Тако су и силом тражили да уђу код њега. На ово им је одговорено отпором и... Камере су све снимиле и акциона сцена "туче монаха" заузела ударно место у службеним медијима. Била је то заправо само добро режирана представа како би се монаси СПЦ компромитовали у јавности.


У службеним медијима није наведено да Свети синод Српске православне цркве нема надлежност да због канонског огрешења суспендује владике и намеће администраторе, већ да то може само Сабор. Тако тек пошто Свети архијерејски сабор донесе одлуку да неко канонски буде осуђен и разрешен управе у епархији, онда се тек може именовати администратор, као привремени управитељ док се не изабере нови епископ.
С обзиром на то да епископ Артемије није канонски осуђен, јер је Синод тек покренуо поступак за утврђивање његове евентуалне канонске одговорности, а није ни немоћан да управља епархијом, епископ Артемије је тако свргнут са божје дужности на силу и на неуставан начин.
Занимљиво је и што је новопостављени администратор заправо умировљени бивши епископ Атанасије, који се сам одрекао обавезе да буде владика до краја живота. Он је због тога (по црквеним канонима) морао да буде "одлучен" јер епископима није дозвољено да дају оставке на дужности које су им "божјом вољом поверене".
Свештена лица не смеју подносити оставке и по томе се разликују они који су у Божјој служби од оних у световној.
Синод као црквено оперативно тело (уведен по угледу на Сyнодус Еписцопорум Католичке цркве) је црквена влада. Синод није Црква. У светим канонима Православне цркве овакво тело се и не помиње. Дакле, ради се о новотарији. На челу Синода СПЦ тренутно се налази Амфилохије Радовић. Чланови се иначе бирају "договорно", па се у Синоду СПЦ налазе увек људи из истог круга - баш као што се на државним функцијама, без обзира на то која је странка на власти, увек налазе исти "кадровици". То су људи који су "службено лиценцирани". Лиценцу даје посебна служба чији рад није у домену јавности.
Тако је Синод постао власт сам за себе и само на папиру одговара Сабору. Као што световна влада увек има механизам (читај паре) да сакупи гласове 126 посланика у парламенту, и Синод може да оркестрира вољом Сабора. Нити један владика нема тако велико лично богатство (нафтне изворе, руднике злата, фабрике, приватну војску), па самим тим ни моћ да се одупре овом колективном систему одлучивања и управе. Заправо, сви епископи су пореклом из сиромашних породица и родитеља беземљаша. И то је правило. Они својом службом само врше власт у директном контакту са људима (стадом) за интерес правих и имућних властелина.

Јавним изношењем сопственог прљавог веша и хајком на људе из сопствених редова, Синод је очито имао задатак да компромитује читаву СПЦ, најстарију институцију у Србији. Листа грехова који се владици Атремију стављају на душу, једноставно у јавности и на Сабору не би могла да се окарактерише као црквени грех, па је морао да буде измишљен - криминал. Зато је све било потребно превести на ниво фантастике и показне вежбе. Разлог за то је да јавност у Србији схвати да је темељна реорганизација ове институције неопходна. Треба увести нови ред, и то стављањем пастира и стада под екуменску цркву. ЕУ мора имати такву цркву.

Помоћни епископ Теодосије Шибалић (као човек који има смисла за бизнис јер се бави производњом и продајом свећа) изгледа да је тиме стекао и поверење западних донатора, јер, према речима монаха, чак милиони долара разних међународних фондова иду преко манастира Високи Дечани и каналишу се у разне НВО пројекте на Косову.
Тако је преко некакве "Фондације за развој заједнице" УСАИД уплатила 27.340 америчких долара, а викар Теодосије им је од манастирских пара приложио чак двоструко, па су са 45.000 евра и Албанци из околине манастира добили систем за наводњавање својих њива који иде преко манастирског поседа.
Док се Србима трује вода и искључује струја, овај "пројекат" је "међународна заједница" топло поздравила, наглашавајући да је овај "кооперативан напор и српског манастира историјски почетак нове сарадње међу Србима и Албанцима."
Ову сарадњу је, иначе, исти међународни фактор деценијама разарао по начелу Дивиде ет импера све док ту није поставио своју војску. Срби са Косова су зато викару Теодосију и његовом помоћнику оцу Сави Јањићу (коме пост, изгледа, слабо иде) довикивали: "Издајниче" и "Шиптару".
Теодосије је и човек коме у посету одлази председник Тадић, игноришући епископа Артемија. Гости Високих Дечана су били и сви главни фактори међународне заједнице за мућење политичке воде на Косову, али и дно српске естраде, а за њима спортисти и филмаџије.
Када је владика Артемије 2008. одлучио да смени помоћног епископа Теодосија и Саву Јањића, они су се једноставно оглушили о овај налог себи надређеног. Тиме су показали не само да не поштују црквену хијерархију већ да од владикине воље једноставно не зависе. Када је владика Артемије августа 2008. године са својим јеромонахом Симеоном Виловским покушао да Теодосију лично уручи одлуку о разрешењу, екипа у мантијама из Високих Дечана, која је наводно била одана Теодосију, физички је претукла Симеона Виловског. Свети синод је у овом инциденту једноставно стао на страну... Кога? Не треба бити паметан па закључити да је највећу подршку Теодосију тада пружио управо Атанасије Јевтић.
Да је Виловски негативац сазнало се у Синоду још 2001. када је поднео кривичну пријаву и покренуо истрагу пред световним органима против тадашњег секретара Епархије, Зорана Грујића, због проневере црквених пара. Световни суд је нашао Грујићу чак 18 кривичних дела, па је он завршио у затвору. Али, Синод СПЦ то није сматрао грехом и он није рашчињен по канонским законима. Уместо тога, владика Атанасије Јевтић му је помогао да из затвора изађе уз кауцију.


МАЛО ПОДЕСЕЋАЊА НА ПРАВУ ИСТИНУ СЛУЧАЈА ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА!!!

[Шумадинац]

Ма шта кажеш....