Оцена Теме:
  • 1 Гласов(а) - 1 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИДЕНТИТЕТ
#15

(19-04-2024, 01:43 PM)Милослав Самарџић Пише:  Хемингвеју би требало да је то од алкохола.
А Достојевски? Поред епилепсије.

Ернест Хемингвеј (1899–1961) – Параноидне заблуде

Ернест Хемингвеј је био познати амерички писац чији су књижевни стил одликовали краткоћа, директност и дубок осећај за реализам. Нажалост, током живота се борио са проблемима менталног здравља, укључујући параноичне заблуде. Хемингвејеву параноју је покренуо низ фактора, укључујући алкохолизам, трауматска искуства у рату и погоршање односа.

Његове заблуде укључивале су веровање да га прате, надгледају и посматрају ФБИ, ЦИА или друге обавештајне агенције. Ова параноја је имала значајан утицај на његов живот и рад, доприносећи његовом самоубиству 1961. Упркос његовој борби са менталном болешћу, Хемингвејево наслеђе као књижевног дива траје до данас.
Одговори
#16

Природа епилепсије Достојевског била је контроверзна тема међу „књижевним дијагностичарима“. Сви аутори се слажу да је имао поремећај изненадних напада. Сачувано је довољно сведочења, укључујући описе пријатеља, породице и самог аутора, да би се потврдила дијагноза епилепсије. На пример, мајор Ермаков је у извештају руске војске из децембра 1857. рекао: „Заставник Достојевски је доживео епилептични напад са изненадном вриском, губитком свести, грчевима лица и екстремитета, пеном на уснама и дисајним шумовима“ [4]. Штавише, Достојевски је можда имао наследни облик епилепсије јер је његов отац имао нападе, а његов син Аљоша је умро од епилептичног стања у старости од 3 године.

Животни стил Достојевског је можда допринео учесталости и интензитету његових напада. Обично је спавао током дана и радио од 22:30 до 5:00 ујутро, пијући велике количине чаја и неколико чаша шерија током ноћи. Такође, чинило се да су његова учесталост и интензитет напада повезани са психолошким стресом, а злоупотреба алкохола је можда погоршала стање.

Различити аутори су користили различите термине да класификују епилепсију Достојевског. Анри Гасто (1915-1995), познати француски неуролог, у почетку је предложио дијагнозу генерализованих конвулзивних напада, а касније је додао компоненту лезије темпоралног режња [7]. Воскуил [8] је сматрао да је Достојевски имао делимичну комплексну епилепсију са већином секундарних генерализованих ноћних напада и екстатичне ауре. Килох [9] је предложио дијагнозу лимбичке епилепсије, а Бауманн ет ал. мислио да има епилепсију мезијалног темпоралног режња [10]. Неки од савремених описа напада Достојевског, као и неки од описа напада Достојевског у његовим романима, некомпатибилни су са данашњом нозологијом [11]. Иако је без сумње имао епилепсију, чини се да је узео књижевну дозволу са описима напада његових измишљених ликова, као и са неким од својих патњи када је писао пријатељима и рођацима.

https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC10166408/
Одговори
#17

Много је написано о Ернесту Хемингвеју, укључујући дискусију о његовом добро документованом поремећају расположења, алкохолизму и самоубиству. Међутим, тек треба да се примени темељан биопсихосоцијални приступ способан да интегрише различите нити ауторове сложене психијатријске слике. Примена таквог психијатријског погледа на случај Ернеста Хемингвеја у настојању да се боље разуме ауторово искуство са болешћу и трагичним исходом је циљ овог истраживања. Дакле, Хемингвејев живот се испитује кроз преглед и дискусију о биографијама, психијатријској литератури, личним препискама, фотографији и медицинским картонима.

Постоје значајни докази који подржавају дијагнозу биполарног поремећаја, зависности од алкохола, трауматске повреде мозга и вероватних граничних и нарцистичких особина личности. Касно у животу, Хемингвеј је такође развио симптоме психозе који су вероватно повезани са његовом основном афективном болешћу и суперпонираним алкохолизмом и трауматском повредом мозга.

Хемингвеј је користио разне одбрамбене механизме, укључујући само-лечење алкохолом, агресиван начин живота, ризичан спортски дух и писање, како би се изборио са патњом изазваном сложеним коморбидитетом његових међусобно повезаних психијатријских поремећаја. На крају, Хемингвејеви одбрамбени механизми нису успели, преплављени теретом његове сложене коморбидне болести, што је резултирало његовим самоубиством.

Међутим, упркос томе што је патио од вишеструких психијатријских поремећаја, Хемингвеј је могао да живи живахним животом до своје 61. године и у том периоду доприноси бесмртним делима фикције у књижевном канону.

https://www.tandfonline.com/doi/pdf/10.1...y%20traits.
Одговори
#18

Хвала, Митићу!
Одговори
#19

Хемингвеј се хвалио да је убио 120 немачких ратних заробљеника. Или је измишљао или је већ тада почео да одлепљује и убија.

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Одговори
#20

Мислим да је и Гогољ имао неки ментални пробем/поремећај?
Одговори
#21

Хемингвеј је занимљив случај. Дефинитивно је имао више психичких поремећаја. Ево шта каже још један лекар о његовом стању:

"Као инаугурациони говорник за нову серију предавања о историји медицине и науке на Универзитету у Арканзасу за медицинске науке (УАМС), Б. Ендру Фарах, МД, разговарао је о информацијама које је открио током истраживања за своју књигу „Хемингвејев мозак“. Фарахово предавање звало се „Хемингвејева смрт – аспекти нашег најгрубљег дијаманта“.

Говорећи из Фред Смит Аудиториум на Институту за кичму и неуронауке Џексон Т. Стивенс 28. априла, психијатар и аутор из Северне Каролине је приметио да је Хемингвеј умро само шест дана након што је отпуштен са клинике Мејо у Рочестеру, Минесота, након лечења тешке депресије и психозе.

Фарах је рекао да је већи део 61 године Хемигвеј провео у друштву људи који су били депресивни, алкохоличара или обоје; и да је низ повреда главе које је задобио као последица саобраћајних несрећа, две авионске несреће, других несрећа, бокс мечева и играња фудбала - од којих су неке изазвале потресе мозга који никада нису лечени - оставиле су га са оним што се сада препознаје као хронична трауматска енцефлопатија (ЦТЕ). Он је додао да је Хемингвеј имао симптоме менталне болести као што су биполарни поремећај и нарцистичке особине личности, као и низ озбиљних физичких обољења.

Додатак тим потешкоћама била је склоност само-лечењу испијањем алкохола и писањем, рекао је Фарах. „Овако је обрадио све у свом животу“, рекао је Фарах, мислећи на писање.

Фарах је рекао да је познати романописац такође био генетски предодређен за самоубиство, о чему сведочи самоубиство његовог оца 1928. године у 57. години, као и смрт две његове сестре и, 1996. године, смрт његове унуке од предозирања, глумица и модел Марго Хемингвеј, у 42. години. Чинило се да му је тема смрти Хемингвејевог оца тешка у мислима, јер се појављивала у разним кратким причама које је написао, као и у роману „За кога звоно звони“, рекао је Фарах.

Психијатар је провео значајан део предавања говорећи о Хемингвејевом пријатељству током година са другим познатим писцима који су били преплављени поремећајима менталног здравља, као што је Хемингвејев најбољи пријатељ, писац Џејмс Џојс. Фарах је Џојса назвао „функционалним алкохоличарем“ и рекао да је други Хемингвејев пријатељ, Ф. Скот Фицџералд, „много мање функционалан алкохоличар“ од Хемингвеја.

Остали Хемингвејеви пријатељи били су песник Т.С. Елиот, чија је „хистрионика“ супруге била погрешно лечена бромидом, у дози за коју се сада зна да је пет пута већа од токсичности, и песник Езра Паунд, чији је живот, рекао је Фарах, био доказ да „Хемингвеј није имао монопол на ова питања. ” Фарах је рекао да је Паунд, који је провео 13 година у болници за луде криминалце, „заиста био погрешно схваћен. Он је као вечити Роршахов тест."

Други пријатељ, песник Харт Крејн, доживео је „неку врсту убрзане верзије Хемингвејеве смрти“ када је скочио са брода и убио се у 32. години након неколико претходних претњи самоубиством.

Психијатар је пустио видео снимак на којем Хемингвеј полако тетура кроз интервју са телевизијским репортером недуго након што је преживео две авионске несреће, као доказ да је аутор патио од трауматске повреде мозга.

У питањима након његовог говора, Фарах је рекао да верује да је Хемингвеј у неком тренутку био свестан свог когнитивног пада, који је вероватно био убрзан повредом потреса од експлозије таласа много година раније која је прекинула неуроне у његовом мозгу.

Упитан да ли је био ментално болестан пре серије повреда главе, Фарах је одговорио: „Био је нарцисоидан. Препознао је своју генијалност.”

„Хемингвеј је био сложена и загонетна фигура, чији стил писања и животна искуства настављају да привлаче научнике и читаоце“, рекао је Т. Глен Пејт, МД, директор Института за кичму и неуронауке. „Кроз занимљиву презентацију др Ендруа Фараха, публика је стекла дубље разумевање књижевних и личних утицаја који су обликовали Хемингвејево наслеђе.“

https://news.uams.edu/2023/05/10/author-...s-suicide/
Одговори
#22

(19-04-2024, 02:11 PM)Mitic Пише:  Природа епилепсије Достојевског била је контроверзна тема међу „књижевним дијагностичарима“. Сви аутори се слажу да је имао поремећај изненадних напада. Сачувано је довољно сведочења, укључујући описе пријатеља, породице и самог аутора, да би се потврдила дијагноза епилепсије. На пример, мајор Ермаков је у извештају руске војске из децембра 1857. рекао: „Заставник Достојевски је доживео епилептични напад са изненадном вриском, губитком свести, грчевима лица и екстремитета, пеном на уснама и дисајним шумовима“ [4]. Штавише, Достојевски је можда имао наследни облик епилепсије јер је његов отац имао нападе, а његов син Аљоша је умро од епилептичног стања у старости од 3 године.

Животни стил Достојевског је можда допринео учесталости и интензитету његових напада. Обично је спавао током дана и радио од 22:30 до 5:00 ујутро, пијући велике количине чаја и неколико чаша шерија током ноћи. Такође, чинило се да су његова учесталост и интензитет напада повезани са психолошким стресом, а злоупотреба алкохола је можда погоршала стање.

Различити аутори су користили различите термине да класификују епилепсију Достојевског. Анри Гасто (1915-1995), познати француски неуролог, у почетку је предложио дијагнозу генерализованих конвулзивних напада, а касније је додао компоненту лезије темпоралног режња [7]. Воскуил [8] је сматрао да је Достојевски имао делимичну комплексну епилепсију са већином секундарних генерализованих ноћних напада и екстатичне ауре. Килох [9] је предложио дијагнозу лимбичке епилепсије, а Бауманн ет ал. мислио да има епилепсију мезијалног темпоралног режња [10]. Неки од савремених описа напада Достојевског, као и неки од описа напада Достојевског у његовим романима, некомпатибилни су са данашњом нозологијом [11]. Иако је без сумње имао епилепсију, чини се да је узео књижевну дозволу са описима напада његових измишљених ликова, као и са неким од својих патњи када је писао пријатељима и рођацима.

https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC10166408/

Епилепсија или нека друга болест нису утицале на стваралачки дух писца.
Чак и да је имао удвојену личност (шизофренију) то не би могло умањити његов стваралачки дух и немерљив допринос у области књижевности. Лично сам мишљења да сваки човек има неку психичку девијацију, а неуролошку поприличан проценат људског рода.
Међутим, копање по психи или болести генија какав је био Достојевски, посебно од неких назови стручњака који се баве психијатријом 
одвело би нас до Деникена или Дарвина који су ништа друго до нарцисоидни "научници" а-ла Милан тарот.
PS. Онолики цареви, војсковође, уметници у свим областима били су епилептичари па то није умањило њихову величину. Неће бити да је Достојевски мање вредан ако се ископа неки његов порок или болест.
Одговори
#23

Тај Рус који је изјавио да су Достојевски и Толстој полудели изјавиће и да је сам Христос полудео. Најчешће су то људи из КГБ, материјалистичке концепције. Иначе, психијатри и психолози су најчешће од њих нешто и научили и највише им дугују. Фројд је довољан пример. Разлика између генија и лудака је што геније иде до краја. Ко хоће да упозна Достојевског нека узме у руке дневник Ане Фјодоровне, његове супруге. Или студије о Достојевском од Аве Јустина Поповића или Берђајева.

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#24

Има одлична књига од Џерија Бергмана бесплатно да се преузме ,са посебним поглављем о Дарвиновим психолошким проблемима.

https://libgen.is/book/index.php?md5=616...CF83A3A242
Одговори
#25

(19-04-2024, 08:47 PM)Ocaus41 Пише:  Има одлична књига од Џерија Бергмана бесплатно да се преузме ,са посебним поглављем о Дарвиновим психолошким проблемима.

https://libgen.is/book/index.php?md5=616...CF83A3A242

Знам за ту књигу, а мораћу да је скинем.

А за Дарвина признају да је имао нападе панике:

У извештају објављеном у часопису Америчког медицинског удружења 1997. године, два лекара су закључила да је Дарвин патио од поремећаја панике, анксиозног поремећаја обележеног понављајућим нападима панике, који се карактерише изненадним нападом страха праћен озбиљним физичким симптомима који могу избити неочекивано. Дарвин је искусио низ карактеристика повезаних са поремећајем панике, написали су истраживачи, укључујући палпитације, кратак дах, плач, несаницу, бол у стомаку и осећај непосредне смрти. Усред напада панике, није неуобичајено да се људи брину да имају срчани удар и да ће вероватно умрети. Лекари су такође описали Дарвинове сопствене извештаје из његових здравствених дневника – буђење током ноћи са осећањем страха и искуством „пливања главе“, дрхтавих руку и „напада болести“ – као искуства у складу са стањем. Дарвинова болест је „пратила ток раста и опадања типичног за поремећај“, написали су аутори. „Његови напади су му изазвали велику невољу и ометали његов рад и друштвени живот.

https://www.scientificamerican.com/artic...r-excerpt/
Одговори
#26

(19-04-2024, 08:00 PM)Јеремија Пише:  
(19-04-2024, 02:11 PM)Mitic Пише:  Природа епилепсије Достојевског била је контроверзна тема међу „књижевним дијагностичарима“. Сви аутори се слажу да је имао поремећај изненадних напада. Сачувано је довољно сведочења, укључујући описе пријатеља, породице и самог аутора, да би се потврдила дијагноза епилепсије. На пример, мајор Ермаков је у извештају руске војске из децембра 1857. рекао: „Заставник Достојевски је доживео епилептични напад са изненадном вриском, губитком свести, грчевима лица и екстремитета, пеном на уснама и дисајним шумовима“ [4]. Штавише, Достојевски је можда имао наследни облик епилепсије јер је његов отац имао нападе, а његов син Аљоша је умро од епилептичног стања у старости од 3 године.

Животни стил Достојевског је можда допринео учесталости и интензитету његових напада. Обично је спавао током дана и радио од 22:30 до 5:00 ујутро, пијући велике количине чаја и неколико чаша шерија током ноћи. Такође, чинило се да су његова учесталост и интензитет напада повезани са психолошким стресом, а злоупотреба алкохола је можда погоршала стање.

Различити аутори су користили различите термине да класификују епилепсију Достојевског. Анри Гасто (1915-1995), познати француски неуролог, у почетку је предложио дијагнозу генерализованих конвулзивних напада, а касније је додао компоненту лезије темпоралног режња [7]. Воскуил [8] је сматрао да је Достојевски имао делимичну комплексну епилепсију са већином секундарних генерализованих ноћних напада и екстатичне ауре. Килох [9] је предложио дијагнозу лимбичке епилепсије, а Бауманн ет ал. мислио да има епилепсију мезијалног темпоралног режња [10]. Неки од савремених описа напада Достојевског, као и неки од описа напада Достојевског у његовим романима, некомпатибилни су са данашњом нозологијом [11]. Иако је без сумње имао епилепсију, чини се да је узео књижевну дозволу са описима напада његових измишљених ликова, као и са неким од својих патњи када је писао пријатељима и рођацима.

https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC10166408/

Епилепсија или нека друга болест нису утицале на стваралачки дух писца.
Чак и да је имао удвојену личност (шизофренију) то не би могло умањити његов стваралачки дух и немерљив допринос у области књижевности. Лично сам мишљења да сваки човек има неку психичку девијацију, а неуролошку поприличан проценат људског рода.
Међутим, копање по психи или болести генија какав је био Достојевски, посебно од неких назови стручњака који се баве психијатријом 
одвело би нас до Деникена или Дарвина који су ништа друго до нарцисоидни "научници" а-ла Милан тарот.
PS. Онолики цареви, војсковође, уметници у свим областима били су епилептичари па то није умањило њихову величину. Неће бити да је Достојевски мање вредан ако се ископа неки његов порок или болест.

Без обзира од чега је био болестан, то му је у мојим очима плус, јер је успео да се избори и створи онаква дела.
Одговори
#27

(19-04-2024, 08:32 PM)Шумадинац Пише:  Тај Рус који је изјавио да су Достојевски и Толстој полудели изјавиће и да је сам Христос полудео. Најчешће су то људи из КГБ, материјалистичке концепције. Иначе, психијатри и психолози су најчешће од њих нешто и научили и највише им дугују. Фројд је довољан пример. Разлика између генија и лудака је што геније иде до краја. Ко хоће да упозна Достојевског нека узме у руке дневник Ане Фјодоровне, његове супруге. Или студије о Достојевском од Аве Јустина Поповића или Берђајева.

То је књига о њима, документовано је. С тим што је Достојевски и писао док је био болестан, а Толстој не, барем не нешто што је оостало.
Одговори
#28

(19-04-2024, 11:27 PM)Милослав Самарџић Пише:  
(19-04-2024, 08:32 PM)Шумадинац Пише:  Тај Рус који је изјавио да су Достојевски и Толстој полудели изјавиће и да је сам Христос полудео. Најчешће су то људи из КГБ, материјалистичке концепције. Иначе, психијатри и психолози су најчешће од њих нешто и научили и највише им дугују. Фројд је довољан пример. Разлика између генија и лудака је што геније иде до краја. Ко хоће да упозна Достојевског нека узме у руке дневник Ане Фјодоровне, његове супруге. Или студије о Достојевском од Аве Јустина Поповића или Берђајева.

То је књига о њима, документовано је. С тим што је Достојевски и писао док је био болестан, а Толстој не, барем не нешто што је оостало.

Шта је документовано? Да су "на крају полудели"?

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним