[Шумадинац]

.
О ИСТОКУ И ЗАПАДУ СВЕТОГ САВЕ


Савиндан који је пред нама свако ће прославити на свој начин, што је показатељ високог степена културе различитости. Ово би требало да промишљамо непрестано како бисмо превазишли сукобе у које често улазимо безглаво и саможиво. Само тако улазимо у пуноћу просветитељског дела Светога Саве. Славећи га идемо напред у непролазну будућност која осмишљава прошлост и садашњост.



Неповерење у себе и једних у друге трагичне су последице нестваралаштва несигурног човека који покушава да то сакрије од себе на различите начине. Један од начина те самообмане је и масовно свечарење, где се пристаје на безличност и нестваралаштво. То свако може осмислити у себи, за друге и себе, тако што ће се креативно одредити према ономе што је говорио и чинио Свети Сава.


Једна реченица приписује се нашем просветитељу, уз напомену да неки озбиљни истраживачи и научници сумњају у његово ауторство. Она гласи: „Ми смо Исток на Западу и Запад на Истоку.“


Чак и да је неко ову обавезујућу и просвећујућу мисао касније приписао Светом Сави, добро је учинио. На најбољи могући начин осликао је његову мисију и визију. Наше време обремењено многим блокадама и препрекама могло би добити нове и боље смернице ако бисмо се удубили у поруку и утврдили у безусловној добронамерности према свима.


Основа на којој почива наведени став је служење бољитку других, а не окупација других и присвајање за себе. Бити „Исток на Западу и Запад на Истоку“ значи превазићи двоумљење и дволичност и непоколебиво истрајавати у добру. То извире из јеванђелског благослова Христовог да „ко хоће да буде први треба свима да служи“, што је апостол Павле остварио тако што је „свима био све“.


Није ово ни тешко ни неразумљиво ако је човек вере остварен на прави начин, није само верник у покушају. Кад се стекне сигурност вере, онда се живи без жеље да се било коме шта наметне и од било кога шта изнуди. Историја нам сведочи многе примере насиља неостварених верника над другим и другачијим. Искрени верници боре се у себи и са собом. Тек после унутрашњег тријумфа суочавају се са животним проблемима без намере да било кога поразе. То није склањање из историје него је одговорно постојање, што је Свети Сава препознао и показао већ у раној младости одласком у манастир. Није он побегао са ветрометине живота него је у намери да свему да смисао одлучио да се најпре избори сам са собом и тако се оспособи да стварно свима служи и свима буде све. И успео је у томе!


Неко ће рећи да су свуда око нас злонамерност и зловоља. То је можда тако, и то можемо променити наjбоље ако се упитамо зашто смо и сами зловољни и злонамерни. И не само то, већ ако покушамо да то променимо у себи већ дајемо допринос бољитку многих. Без додворавања и самопорицања оспособљавамо се на личном плану да будемо „свима све“, и то не тако што постајемо ништа, већ одговорне личности у пуноћи човекољубља.


Кад на тај начин уредимо кућне, родбинске, комшијске, пословне и друге односе, онда постајемо озбиљни појединци и одговоран народ. Разумемо шта подразумева спремност да будемо „Исток на Западу и Запад на Истоку“. То је дуготрајан процес, садржи много стрмина, сужавања, странпутица и захтева доста одрицања, али без самопорицања.


Један од новијих светитеља из рода нашег, Николај Жички, покушао је и стигао до става: „Изнад Истока и Запада.“ То је последица идеолошких и других потешкоћа времена у којем је живео и стварао. Сигурно је да се овом мисли није супротставио првосветитељу него је искрено признао домете свога времена. Његов подвиг вере је велики и никако га не треба оспоравати.


Вековима пре нас народ је уништавао народ, вера је прогонила веру, идеологија је гушила идеологију. Ниједна револуција није донела бољитак, ниједан договор није до краја испоштован. То је све због тога што је себични човек умислио да ће изгубити ако буде добар и искрен, свако је полазио од своје неискрености и тако неговао неповерење према другима. Како стати томе на пут?


Упитајмо се да ли ми као народ можемо испунити тако узвишену мисију и на Истоку и на Западу. И још нешто, овде се ради о позиву да чврсто стојимо у историји без умишљања да смо „небески народ“ без стварног разумевања шта то значи. Бити „Исток на Западу и Запад на Истоку“ много је узвишеније, смисленије, и ако то остваримо разумећемо и смисао небеског патриотизма. Важно је да све ово схватимо озбиљно, без уопштавања и поједностављења, тада ћемо видети да човек све може само ако то и хоће.


Ако видимо да немамо довољно снаге, признајмо то себи и покушајмо да нашу децу научимо да буду бољи и искренији од нас. Савиндан је школска слава и нашој деци рецимо да компјутер и кандило могу заједно, као и информатика и веронаука. То је први корак ка циљу да будемо „Исток на Западу и Запад на Истоку“.

ПРОТОЈЕРЕЈ ПРОФ. ДР. ЉУБИВОЈЕ СТОЈАНОВИЋ

[Шумадинац]

[Перун]

По мени најлепша анегдота о Светом Сави. Препоручујем свима да је прочитају уколико нису.

Свети Сава благословио пчелу

Свети Сава, гонећи се са ђаволом, хтео је да дозна, шта ђаволи између себе говоре. С тога пошаље пчелу, да падне на капу главном од њих и слуша разговор. Пчела то уради, али кад је све чула па полети Светом Сави ,не могаде а да не зукне. Ђаво се одмах сети да је прислушкивала па прокуне оног ко је послао, да се храни њеним изметом.
Свети Сава на то благослови пчелу да њен измет буде најслађи на свету и да се без њега хришћанин не може ни крстити ни сахранити.

И још једна песма

Војислав Илић-Свети Сава

Ко удара тако позно у дубину ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?
"Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор'те ми, цасни оци, манастирска тешка врата,
И примите царског сина ко најмлађег свога брата..."

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
А кроз сузе прошапута: "Примамо те, мило чедо".

* * *

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи -
Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

[Шумадинац]

---

.
КУЛТ СВЕТОГ САВЕ



Толико тога је написано и препричано о светом Сави да се човеку чини да не може ништа ново од свог језика додати на ту тему. Доста тога је, нажалост, митологизовано или идеализовано да се некад чини да су границе доброг укуса (читај: реалности) прикљештене дегутантним кичом претенциозности који се на месту ореола тиска око лика светог Саве. Дакле, евидентно је, са једне стране, колико је велики допринос лика и дела св. Саве, док је, са друге стране, маргинализовано управо оно суштинско: Духовни аспект његове службе.


Наравно, у ходу св. Саве, више је него јасно да је једна његова нога корачала ка очувању и јачању националних вредности које никако не треба потценити, док је његова друга нога корачала стазом Царства којом је себе мотивисао. Те две ноге су подупирале његов пожртвовани труп и давале му равнотежу. Ипак, народ, историчари, типикари, и сви они који навијају само за једну његову ногу (читај: диоптрију), трудили су се увек да истакну само један аспект његовог делања и мисионарења. То се увек негде морало завршавати између паганизма или истискања црквене мисије под притиском и глорофикацијом националне призме.


Оно што нам је свима промакло је управо димензија његове светости. Јер, његова светост није допирала од онога шта је учинио за нашу државу, будући да, иако похвално, то није оно што узрокује нечију светост (имамо примере и међу другим владарима који су давали себе максимално за своју државу али за Бога нису марили), већ је допирала због његове богослужбене активности. Наравно, под Турским ропством, очигледно се морао јавити неки идеал који би крепио људе. Питање је колико је и тај мотив успевао да мотивише народ ако је ропство толико векова трајало. Очигледно опозиције, револуционара, бунтовника није довољно било. Можда сличну индиферентност можемо тражити у равнодушности пред савременим политичким режимима. Јер ти исти политичари који тлаче народ узимају св. Саву као параван да промовишу своје комплексе и владавину.


Светом Сави можемо да захвалимо и на томе што је он први увео феноменологију крсних слава, имајући за главни циљ да истисне многобожачке обичаје. Он није крив што смо данас дошли у ситуацију да од празновања светих стварамо приватне богове који ће за нас, у сујеверно-паганском маниру, постати заштитници (читај: приватно обезбеђење) наших домова. Међутим, лик светог Саве је првенствено лик литурга. Онога ко служи Богу у олтару. На богослужењу. Литургији. Управо је Причешће та прећутана димензија из које се он напаја и црпи своју светост. Други истичу све периферне ствари али ову „зону сумрака“ не помињу. Ово је преломна тачка која нас боље приближава његовом лику и делу. И још више: која показује да св. Сава, спрам комерцијалне и идолопоклоничке манифестације и промоције у виду разних представа и перформанса (који се данас завршавају разним коктелима), није ништа другачији од нас. Да не спада у неку вишу сферу недостижних божанстава него да је један од нас. Црква је та која га чини светим. И ми смо из исте приче. У истој стварности Царства са њим учествујемо. Из исте Чаше Спасења се освећујемо. И не мора нико од нас да бежи у манастир да би постао светац, или да се одриче своје имовине да би био светац. Не мора нико да се одриче своје породице, посла, титуле (ако је баш има), да би се причестио.


Сигурно је да када би св. Сава данас био међу нама да би понајмање о себи говорио. То му се не би допало. Није тако живео. Шта би онда радио? Исто што је радио и за живота. Указивао би на који начин може да побољша статус наше државе и опет би сведочио Христа својим служењем у олтару. Можда би он први, налик Христу који руши трговачке столове у храму, порушио све своје слике и иконе по школама, црквама и болницама. Јер није зло што његовог лика свуда има, већ што се народ сећа њега, мада и ту магловито, једном годишње, док се благодати Божије народ одрекао. Тако да од његових портрета (који подсећају помало на Титово време) нико нема користи ако сопство не чини врсним пријемником Царства сада и овде свакога дана и трена. Није жеља св. Саве да се иде његовим путем већ да свако од нас иде својим путем али ка Христу. Ка Богу Тројичноме. Ка Цркви. Ка Литургији. Ка другом човеку спрам себе поред којег је дотад можда равнодушно пролазио. О томе треба мислити. Тако треба живети. Јер ако би постојао уопште неки светосавски пут онда би се он огледао једино у томе како властити живот учинити не светосавцем већ богоносцем. То би се св. Сави сигурно допало. Можда би једино тада, видевши нашу жарку жељу за освећивањем, и он сам прихватио да га сматрају светим.

Јер више не би припадао комеморативном скупу разних обичаја, него би био светац међу другим светитељима. Онда не би слушао химне о себи, него би и сам запојао народу тропаре прославивши свакога према његовој мери уподобљавања. Јер би у свакоме од нас пулсирао Христос а не бајколика теологија о неком српско-навијачком светитељу.

[Шумадинац]

[ПРОСВЕТАР]

Благослов Светога Саве


Љубљена Ђецо моја:
минуше вјекови као трептај ока,
а моја Душа спокоја не нађе
јер рана је моја превише дубока,
дубља од значаја Косовскога Боја
као презир хладна,к'о лош пут широка.

Само онај што за чеда своја дисао није
не може разумјети бол од којега срце трне,
као од гријеха Душа чедна,
као пред курјаком младунче срне,
и само такав не зна какав се немир крије
кад Оцу Синовљев поглед открије,
да међу Браћом клија коров неслоге црне.

Свака је рана ваша и моја рана била,
сваки сам пререзан гркљан својом крвљу мазио,
слађе н'о чашу меда,чашу сам жучи пио
само да мање пате Ђечица моја мила.

Без престанка Господа молио,
и Мајци Божијој Молитве узносио
да вам Крст оставе и страшну Голготу,
само да униште ту неслогу вашу,
ту злу крв проклету,ту вјечну срамоту!

Јер мудар се не боји онога што му тијело
може погубити,
већ онога што раба Божијег у њему жели убити,
мудар са осмјехом иде на Голготу
јер зна да тај пут води вјечноме животу.
Мудар не носи радо ланце,али их поносно носи
јер зна да тако Господу служи,а зломе пркоси!

Много сам Браће,Очева,Ђедова ваших привео Господу
поносна срца и радосне Душе,
цијелу вјечност плачући гледах како вам очи боду
и Храмове руше,
и туга је моја радосна била,и моји јецаји
бијаху срећни,
јер знадох да патња ваша,улаз је у живот вјечни,
и да ми је све Молитве Господ испунио
и живот човјека вриједним учинио,
и онај земаљски кратки,и овај непролазни,
и сви би ми порази били слатки,
и не би ми ова бесједа сличила казни,
само да Ђецо моја видим вашу Слогу,
да к'о срећан Отац заблагодарим Богу
и кажем:

„Слава Теби Господе што Ђецу моју Вјера
и Љубав воде,
што душмани лажу јер Ђеца се моја као Браћа слазу
та ће Слога Света зацијелити ране
том ће Слогом Срби огњишта да бране,
опет им је Образ скупљи од живота,
опет им са лица ликује доброта
и нико их више побједити не може,
хвала што си Србство Васкрснуо Боже!”

Ликота

СРБИНЕ НЕ ДОЗВОЛИ ДА ТИ ПРО-ЗАПАДНИ РЕЖИМ У СРБИЈИ И ЕКУМЕНА КОЈА ПОКУШАВА ДА СЕ УПОДОБИ СВЕЈЕРЕСИ ЛАТИНСКОЈ

С К Р А Ћ У Ј Е

и

С Е Ч Е

СВЕТОСАВСКУ ХИМНУ, НО ПЕВАЈ ИЗ ПУНИХ ГРУДИ ОВАКО:

Ускликнимо с љубављу

Светитељу Сави

Србске Цркве врховној

Светитељској глави,


Тамо Венци, тамо Слава,

Где нам Србски Пастир Сава,

Појте њему Срби

Песму и утројте!


Из те Свете Горе нам,

Дође, Oче Саво,

Сузе Браћи oбриса,

Немањића Славо,


Свештениче Цркве сјајне,

Духовниче Свете Тајне,

Саво, Светитељу међу Апостоли!


С неба шаље Благослов,

Свети Отац Сава,

Са свих страна сви Срби,

С мора и Дунава,


К небу главе подигните,

Саву тамо угледајте,

Саву Србску Славу,

Пред Престолом Творца!


Благодарна Србијо,

Пуна си љубави,

Према твоме Пастиру,

Светитељу Сави,


Босна и Херцеговина,

Светог Саве Дедовина,

С тобом славе Славу,

Светитеља Саву!


Славонијо, Крајино,

Мајко Краљевино,

Војводино, Приморје,

И Србијо Стара,

Раванице, чувај нам

Tело Кнез Лазара!


Црна Горо, Сестро мила,

Здраво и ти с нами била!

Да славимо Славу,

Светог Оца Саву!


Милешево слави се,

Телом Светог Саве,

Кога славе сви Срби,

С обе стране Саве,


Синан паша ватру пали,

Тело Светог Саве спали,

Ал’ не спали Славе,

Нити спомен Саве!


Пет векова Србин је,

у ропству чамио,

Светитеља Саве,

Име је славио,


Свети Сава Србе воли,

И за њих се Богу моли,

Појте му Срби,

Песму и утројте!


Да се србска сва срца,

С тобом уједине,

Сунце мира, љубави,

Да нам свима сине!


Да живимо сви у слози

Свети Саво, ти помози.

Почуј глас свог Рода

Србскога Народа!


И ми твоји Србчићи,

С ове стране мора,

Србске Цркве верна чада,

Србскога говора,


Славимо те Свети Саво,

Србске Цркве сјајна Славо,

О дивнога славља,

Отче Светосавља!

ХРИСТОС ПОСРЕДЈЕ НАС!

---

Светосавска Беседа Преосвештеног Владике Србског Артемија:

[смедерево]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
"МРТВИ" СВЕТИ САВА




Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти.

Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају.

Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе.

Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином.

Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе.

А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите?

И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод?

Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу.

Шта ико има од мртвог Светог Саве?

Кажете да сам жив?

Ако сам за вас жив, онда чините моје дело!

Испуните храмове молитвом!

Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду!

Поштујте знање више од имања!

Цените доброту више него титулу!

Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао од жеље да воле, уче и учине!

Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу!

Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу!

Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви! Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу.

Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње, мајка је родила свет, мајка је родила Србију, и ако је не заштитите- ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете.

И настаће мук.

Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност.

Кад нестане трудних српских мајки, и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација, или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара.

Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате.

Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом.

Запитајте се радије зашто се та међа стално помера.

Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других.

Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда.

О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут!

Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате...

Али морате схватити.

Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив.

Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао.

И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима.

Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, изпаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете.

Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете.

И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа:
Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом.
Кад год се постављате као већи и силнији над било ким.
Кад год свет мерите платом и престижем.
Кад год продате себе због пролазног ужитка.
Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса.
Кад год заборавите старе, болесне и потребите.
Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин.
Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи.
Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила.
Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи.
Господ вас све гледа, сада, увек и заувек.
А много је, сувише, уплакане деце у Србији.

Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду.

Због њих вам говорим:
Оставите се злог пута! Одмах!

И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив.

И остаћу жив.


Ви сами себе закопавате и убијате.




АВДЕНАГО (Марко Радаковић)

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
НАЈВЕЋИ ХРАМ КОЈИ ЈЕ ПОДИГАО СВ. САВА ЈЕ СРПСКИ НАРОД





Прича о Светом Сави је најдужа прича коју прича српски народ, а та прича не стари нити се умара и све што причамо само су њена поглавља.


И како бисмо причу која се прича две хиљаде година испричали друкчије ако је не сведемо на једно име и на једну реч. То је име Исуса Христа и та реч је постала телом и населила се међу нама.

Свети Сава је извадио прву личну карту српског народа – и од њега знамо ко смо, како се зовемо и коме припадамо. И зато са Светим Савом ратују сви који би хтели да нису оно што јесу.

Свети Сава се није залагао за међе, него за духовне видике и отворене границе ума. Иако је живео у дванаестом, највише је пострадао у двадесетом а понајвише у овом полувеку. Иако није знао за међе и међусобице, стране и странке, у њих је накнадно уписиван, увек у оне које су страдали Христа ради.


Српска Црква, жива душа Срба, од које је српски народ чуо и своје име, одржала га је и у ропству и у време када није имао државе. Свети Сава је утврдио и учинио нераздвојним њене духовне темеље – тако је кроз векове, па и данас, једина тврђава и једини кров који има Српски народ.

Путеводитељ, бриговођа и савесник српског народа, Свети Сава подигао је многе храмове, а још више је оних који су посвећени и они су данас доспели на свих пет континената. Али, највећи храм који је Свети Сава подигао је сам његов народ. Тај храм озидан је од живог камења његове духовне деце и небо је његов кров и купола.

Свака нација је део Божје примисли и истог наума, слово у светој историји спасења. И зато је светосавље – посрбљено Православље, а Свети Сава једно од имена Исуса Христа.



Матија Бећковић

[Шумадинац]