[Шумадинац]

СВЕТИ САВА : HOMO UNIVERSALIS


Свети Сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све, јер је његова биографија истовремено биографија Бога и Цркве у свету и историји. У великој мери, то је биографија целог овог народа.

Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Он је, као што је рекао Владика Николај, „најлепше српско дете“ које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Кроз њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Непознати и далеки светови који се скривају иза завеса овог света у њему су се открили на најлепши начин. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала.

Српски народ нема неспорнију личност и већег просветитеља. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог Божанског престола. Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у „земљу Пресвете Богородице“ да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка Небу, саживљавао се са чудесним васионским световима откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. Живот му је био непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Он није само „имитирао“ Христа. Он је са Њим у свему „сарађивао“.

Свети Сава је био „небески ангел у телу“. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао „божански мед“, хранио се божанском храном, пио „божанско вино“, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду.

Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима — живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добијао и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно — ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости природног раста и процеса, ограничености националне историје и идеологије.

Када је први пут стигао у манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, у сусрет му је кренула Богородица Тројеручица. Она му је, према предању тог манастира, откључала и отворила врата. Ту је икону добио на дар и однео је у Хиландар где је постала игуманиј а и његова стална покровитељка и заштитница. Јерусалим се није тако обрадовао ниједном странцу, ниједном госту.

Свети Сава није ни митско ни „магијско“ биће, нити светац који стоји насупрот „профаним“ људима. Он је само целовита, остварена и довршена људска личност која је свој овоземаљски век проживела црквеним стилом живота. Христос и Црква Божија су учинили да буде то што јесте, света и непролазна личност, вечна „икона“ Христова. У њему се Христос оваплотио, примила се древна хришћанска, ћирилометодијевска и светогорска философија живота, наставила се сва минула хришћанска поколења. Сабрала су се у њему сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила сва наша поколења „језиком лепшим од језика и наречјем којим је Господ створио овај чудесни свет“. У њему је исто тако снажно одјекнуо и будући еон. Зато већ толико векова, уверљиво и убедљиво, сведочи да Бог „хода“ овом земљом и планетом, да је БОГ са нама.

За живота је био „путујући храм“ и апостол, а његове мошти су биле „лек бесмртности“. За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи. Тада је све његово добило још чудеснију снагу и преображавајућу моћ. Током векова се његов жиг утискивао на све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад у средњем веку био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и за све балканске народе.

Када смо доживљавали највеће удесе и погибије, Савино смо име призивали у помоћ!

Са његовим именом на уснама долазило се на овај свет. У највећим посрнућима њиме смо васкрсавали. У злокобним добима он је мирио завађену браћу! У трагичним сеобама њега смо носили као највећу светињу и амајлију и, како каже песник, „докле смо се ми расејали, дотле се његово име протегло и пепео развејао“. Ниједно српско поколење није било безбрижно и спокојно, али су га сва славила и радовала му се!

Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Где се он појављивао, тамо су туђини постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа.

Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била „света“, а не „велика“ Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи.

Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичкоправне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Настојао је да се на свим нивоима успоставе присни лични односи, а да се укину односи засновани на принципу господар — роб и претпостављени — потчињени. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Градио је Цркву Божију целог живота. Због свега тога су многа поколења била на путу Светог Саве. Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвенополитички идеали данас били модерниј и, напредниј и, човечниј и?

У овом веку се све преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из живота. Можда је мањи грех оних који га отписују него оних који га умртвљују. За највећи број Срба Свети Сава је данас, у најбољем постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот — то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу.

ПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР РАДОВАН БИГОВИЋ

[смедерево]

Нису Срби кано што су били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измијенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше,
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена.
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увриједили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују
Великаши правду погазили
Богаташи милост оставили
И Србима док их Саво води.
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломидок га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници вјером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе, гријехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недјељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником цркве испуњује,
Празне цркве ко пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве,
Свуд се црни црно безакоње,
Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.
Зато плачем, мој предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
Волио бих и у паклу бити,
Само Срби Богу да се врате."

[Шумадинац]

СВЕТИ САВА КАО ПРОСВЕТИТЕЉ

(Предавање одржано на Светосавској академији Богословског факултета 1977. године)

Свети Сава и Косовски Завет, СКЗ, Београд, 1992, стр. 20-36.

У историји Православне Цркве има више светитеља који су названи именом просветитеља. Такви су Свети Григорије - просветитељ Велике Јерменије; Света Нина - просветитељка Грузије; Свети Фрументије - просветитељ Абисиније; Света Браћа Кирило и Методије -просветитељи Словена. Међу ове светитеље долази и наш Свети Сава, с правом назван први српски Просветитељ и Учитељ. Тако су Светог Саву називали не само у Стихири свим српским светитељима, спеваној доста касније у Војводини, него, од самог почетка, и први његови песници и животописци Доментијан и Теодосије, и у Житијима и у његовој Служби. Особито пак у њему посвећеном тропару „Пути ваводештаго ва жизан”, који је спевао даровити Теодосије, где се Свети Сава назива просветитељем и учитељем, јер је дошавши просветио отаџбину своју и народ свој. Исто то каже се и у другом тропару Светога Саве „Православија наставниче”, где се Светитељ назива светилником и просветитељем зато што је људе своје просветио. Али, у ком је то смислу Свети Сава назван просветитељем, и каква је то просвећеност којом је он просветио и просвећивао свој народ?

У наша два последња века, негде од времена Доситејевог па до данас, Свети Сава је називан просветитељем у, чини се, другачијем смислу од оног који му придаје Теодосије у светитељском тропару, а и остали наши стари текстови. Наши су, наиме, људи од науке у последња два века упорно настојали на томе да објасне како је други смисао оног средњовековног назвања Светог Саве просветитељем - то је назвање „у религиозном смислу”, кажу они (па и недавно се то чуло у Српској академији наука) - од овог новијег, данашњег смисла „просвећености”, где је Свети Сава означен као просветитељ у смислу енглеско—француско-немачке просвећености. Овде је Свети Сава назван просветитељем и хуманистом у оном смислу који се код нас почео ширити од времена просветитељства Доситеја Обрадовића. Колико је пак ова просвећеност код нас и била и јесте двосмислена, довољно је да подсетимо на два потпуно супротна мишљења о Доситејевом просветитељству: на мишљење и оцену тог и таквог „просвјешченија”, с једне стране, владике и песника Његоша, и с друге стране, књижевног критичара и социјалисте Јована Скерлића. Није овде и сада време да говоримо о Доситеју, али су просвећеност и просветитељство тема нашег вечерашњег предавања. Хоћу само да кажем да је било, и још увек има, наших људи од науке који су, посредно или непосредно, Светог Саву као Просветитеља повезивали и упоређивали са просветитељем Доситејем Обрадовићем. Но да се вратимо мало издаље.

Просветитељство је, као што је познато, западноевропска појава из XVII и XVIII века, са коренима у дубљој историјској прошлости, не само у претходном XVI веку, него и раније, у ренесанси која му је претходила, а нама се чини и у периоду који је претходио ренесанси. У чему је била суштина те западне енглеско-француско-немачке просвећености? Просвећеност, age de lumiere , у којој су главну реч водили француски енциклопедисти, истакла је као прво - принцип научног критичког мишљења, које, уместо сваког ауторитета и традиције, успоставља владавину разума, владавину raison ingenieuse , како је говорио Волтер, то јест моћ људског природног рационалног генија, природног разума човековог, и још, уз то, просвећеност истиче и природну доброту човекову, људску природну моралност. Просветитељство се темељило на философији здравог разума, за коју је било главно: рационално-критичка јасноћа и оштрина, и емпиријска („чулна”) заснованост принципа, тако да се све оно што се не може оправдати пред здравим разумом проглашавало за заблуду. Безрезервна вера у моћ и способност људског разума, поверење и горђење људским разумом, и отуда вера у неограничени развој људског прогреса. И с друге стране, вера у природну, натуралну доброту човека оваквога какав је, пре и мимо сваког вредновања, давала је просвећеност, упоредо са рационализмом, и природну заснованост етике, са придоданим моралним категоричким императивом. Управо је за просвећеност врло карактеристична ова повезаност рационализма и морализма, чак пијетизма. Јер, разум људски увек тражи извесне штаке морала, природни рационализам укључује и свој природни морализам.

Ова западна просвећеност, као што је познато, проширила се свуда по Европи, а код нас је донео Доситеј, кога су зато многи раније и касније хвалили као „народног просветитеља”, и можда има неке символике у томе што је постао наш први „попечитељ просвјешченија”, министар просвете.

Европска просвећеност није неопходно била атеистична: она је и те како дозвољавала религију, само што је и та религија такође била углавном природна религија, заснована и оправдавана здравим људским разумом, природном „религиозношћу” и природним моралом. Истина, она се понекад граничила са обичним деизмом, натурализмом, а понекад се преливала и у атеизам.

Као што рекосмо, корени европске просвећености налазе се дубље у западној ренесанси од XIV до XVI века, а то је доба препорода западне мисли и речи у философији, књижевности и уметности, па и науци, препорода који је дошао као револт против схоластике и схоластичког теолошког и црквеног ауторитета, али револт који се свакако није исцрпљивао само у томе него је имао и свој занос и одушевљење, занос у првом реду за класичном антиком, за њеним људским хуманизмом, хеленистичким хуманизмом. Ренесанса је против схоластичке теолошке доминације римског папског католицизма, против схоластичког, рекли бисмо, теолошког тоталитаризма у философији и у свим другим областима, истакла човекову аутономију, против римског клерикализма истакла лаичку и моралну аутономију, одбацивање оног универзализма како га је наметала схоластика, и истакла је у први план идеју индивидуе и њену слободу, слободу и од самога морала како га је схоластика са истим универзализмом наметала. Рене-санса је била својеврсна побуна против сваког ограничења и аскетизма, у који је римско схола-стичко средњовековље спутавало и подређивало човека, па је ренесансни препород отварао човеку Запада „светлије и опипљивије” перспективе. Стварно, хуманистички оптимизам ренесансе дошао је као противност средњовековном схоластичко-црквеном и аскетско-мистичком песимизму, са његовим паклом и чистилиштем, са гресима и индулгенцијама, и са читавим оним светом који је римско схоластичко средњовековље са собом доносило.

Али, овај револт ренесансе против схоластике, ова у приличној мери оправдана реакција на дотадашњу рђаву акцију, та револуција на дотадашњу еволуцију Западног римског хришћанства, није успела, (бар по нашем мишљењу, а чини се да оно у том погледу није усамљено), да се ослободи оних истих основа и предиспозиција на којима је и схоластика развијала и развила своју акцију, своју активност и развој с претензијама на универзалност. И у ренесанси је, наиме, остала на снази она иста скривена вера у натуралну „светлост и моћ” људског разума, поверење у врховну арбитражу човековог спекулативног ума и људског природног морала. Била је то својеврсна опседнутост „природним”, натуралним.

Да подсетимо само на схоластичко (римокатоличко) учење о природи човека, која је и после човековог пада остала у ствари неповређена, изгубила је само онај изузетни „надприродни дар” Божји који је у почетку добила - и отуда је онда могуће за таквог човека и природно познање Бога и могућ је и природно спасавајући морал. У основи схоластике лежи тежња за успостављањем сигурног ауторитета људског ума, зато су касније и ренесанса и после ње просвећеност могле да остану и стварно су остале на истој тој рационалистичкој основи. Схоластика је тражила да докаже, да образложи разумом, и тиме „рационалише”, последњу реалност, која је за њу била Бог, до кога се опет, према схоластичарима, може достићи „природним” путем, путем аналогија. Путем оног Аристотеловог принципа који гласи: истина је у ствари „адеквација ума и ствари” која се познаје ( Adaequatio rei et intellectus ). Тако, Бог Томе Аквинског се „доказује”, он се познаје и може се познати категоријама људског ума, категоријама Аристотелове философије, коју је Аквинат зато толико и примењивао у својој теологији. („Он је дисао Аристотелом” - говорили су за њега Византинци). На тај начин се Бог може посматрати и „изучавати” као предмет људског познања, може постати објект човековог интелектуалног „поседовања”, као нека „истина” адекватна категоријама људског мишљења. Уместо да Бог бива и свагда остаје живи извор свецелог човековог личног, егзистенцијалног, подвижничког причешћа, свебићног и свеживотног патриципирања и заједничарења у слободном подвигу богочовечанске вере, љубави и живота, како нам то говоре Апостоли и Свети Оци, Бог код Томе Аквинског, и код схоластике, постаје предмет „објективног” знања, Његова божанска суштина се може сазнати, видети, поседовати (и у самој вечности, по Аквинату и схоластици, светитељи ће гледати божанску суштину), може се, дакле, логички „дефинисати” и логички „доказати” и доказивати. Другим речима, знање о Богу се може наметнути неодољивошћу ауторитета људског разума и његове логике, принудношћу доказа и доказивости. Ако сада пређемо у ренесансу и у просвећеност, видећемо да се ова натурална основа не мења, него остаје углавном иста. За ренесансну мисао, и поготову после ње за про-свећеност, последња реалност неће више бити иста она која је и за схоластику, она је овде друк-чија, али остаје карактеристично да се и овде та последња реалност познаје, доказује и дефинише „објективношћу” људског разумског истраживања, стицањем објективног знања кроз силогистичко закључивање, кроз свецело поверење у разум и његово здраво функционисање. „Веровати у снагу разума и духа”, „веровати пре свега науци и себи самима”, како је то Хегел говорио.

Могло би се још доста рећи о западној схоластици и о условљености и ренесансе и просвећености њоме, али да видимо шта се у то време (од IX до XIV века) збивало на Истоку, то јест управо у оно време када је живео и делао Свети Сава. Одмах и слободно можемо рећи да је и православни Исток имао своју „схоластику”, а и своју ренесансу и своју просвећеност. И Исток је знао за богословске школе и школско („схоластикон”) образовање. Карактеристично је, на пример, да се чувени синајски подвижник из VII века, Свети Јован Лествичник, звао „Схоластик” и да се један од цариградских патријараха звао такође „Схоластик”. Период великог патријарха Фотија познат је као период хуманизма и просвећености у Византији. Доба управо Светога Саве и затим период Палеолога у Византији и Немањића у Србији познати су као доба православног препорода, о чему изгледа понајвише данас говоре иконолози и историчари уметности, али и теолози исихазма.

Ако је, дакле, и Исток имао своју „схоластику” и просвећеност и ренесансу, о чему се ту онда ради? Зашто је Свети Сава управо изабрао и определио се за ту источну, византијску, православну просвећеност? Зашто он није просветитељ западног типа?

Свети Сава је отишао из Србије у Свету Гору. Тамо се научио свему ономе што је касније пројавио, тамо је постао оно што је постао. Света Гора је управо учинила Светога Саву да буде прави и истински просветитељ. А познато је да је баш Света Гора, и то не само у XIV веку, у време исихастичких спорова, него и далеко пре тога, од самог њеног почетка када почиње бити духовни и просветни центар Православља, тј. управо негде од IX и Х века када започиње схоластика на Западу, Света је Гора била главни носилац источноправославног исихазма и супротстављања западном менталитету, западној схоластици и њеној просвећености. Света Гора је имала своје дубоке корене и почетке на Синају, у Јерусалиму, у Цариграду, у источној теологији и духовности, и она је достојно продужила и продужавала вековну православну традицију светоотачког опита и богословско-духовног искуства и просвећености. И ето ту, на тим изворима просвећености, научио се и напојио се Свети Сава, и постао Светитељ и Просветитељ.

За православну, ову и овакву, светитељску просвећеност знање само по себи још ништа не значи. Предност увек има познање Истине. „Познајте Истину, и Истина ће вас ослободити” (Јован 8, 32). Али познање истине не као „објекта” сазнања, нити као „адеквације разума и ствари”, него истине као аутентичности бића и живота, као пуноће човекове егзистенције. Истина овде није само гносеолошка норма и логичка категорија, нити само морална норма, етички захтев, категорички императив, него је истина пуноћа живота нашег у Богу и са Богом, вечним, живим и истинитим Богом. Истина као плод живе заједнице човека са Духом Светим, и отуда - плод просвећености Духом Светим. „Јер нико не може доћи до познања Истине без просветљења (= просвећености) Духом Светим” (Св. Кирило Александријски). Веома је карактеристична разлика у схватању и доживљавању улоге и места Духа Светога у Цркви, богословљу, духовном животу и просвећивању, просвећености између Истока и Запада, тако да теолошко-догматска борба о Духу Светом између православног Источног и Западног хришћанства није нимало случајна ни безначајна. За Православно хришћанство, које није пре свега нека „религија знања”, ни „религија морала”, нити уопште „религија”, незамислива је просвећеност без Духа Светог Божјег. Православна „схоластика”, по којој су названи поједини византијски теолози, активно је употребљавала људски ум и његове способности, али, по речима једнога од таквих православних „схоластичара” - Светог Максима Исповедника, једног од врхунских православних богослова, све људско знање и све људске способности, на челу са умном способношћу, само онда функционишу природно, нормално и здраво када су испуњене Духом Светим, животворним и просвећујућим Духом Божјим који не уништава, не укида, нити умањује природне способности ума људског, него их, напротив, рехабилитује и оздрављује, препорађа и испуњује, даје им њихову богодану аутентичност и пуноћу.

Познато је да на Западу постоји, још од времена Августиновог, схватање о сукобу између природе човекове и благодати Божје. На том питању се појавио познати сукоб пелагијанства и августинизма, који на Западу ни до данас није превазиђен. Исток, међутим, за ту проблематику није знао, не зато што је био неосетљив, него зато што је у источном доживљају и схватању односа људске природе и свих њених способности, па дакле и ума, са Божјом благодаћу друкчије то доживљавано и схватано него на Западу. Источно православно искуство хришћанске вере и живота схвата и доживљава човека увек у његовој слободној и у љубави заједници са Богом Живим и Истинитим. Не само Бог, у свом тоталитету или „тоталитаризму”, у односу према човеку, и не само човек, у својој аутономији према Богу, него истовремено и заједно и Бог и човек - у несливеном јединству, али и нераздељивој заједници у Богочовеку Хри-сту. Богочовечанска симбиоза и богочовечански синергизам, богочовечански заједнички живот у слободи и љубави, то јест богочовечанска перихореза живота и свега што тај живот носи и садржи у себи - ето, то је православни доживљај и схватање односа природе човекове и благодати Божје. И само у контексту овог и оваквог односа могу бити схваћене и православна „схоластика” и православна просвећеност. Њене су димензије отуда друкчије него оне западне, такође и њен садржај, тако да идентичност израза не значи да се ту ради и о истом појму. У новије време и други научници, и то са чисто световних полазишта, дакле и представници небогословских наука, долазе до закључка да су схоластика и просвећеност у Византији нешто друго него што та имена значе, или су значила, на Западу. Иначе, не бисмо могли никако објаснити сукоб између схоластике византијске и западне, сукоб који је почео још пре Светог Саве, а поготову у његово време и после њега. Исто то треба рећи и за хуманизам Византије и хуманизам Запада, такође и за ренесансу, препород у Византији и на Западу, а и за просвећеност тако исто. Али, та питања изискују више простора и више времена.

Да је Свети Сава знао за ову другу просвећеност, друкчију него што је она западна, о томе имамо много доказа и у његовим делима и у Житијима која су написали његови ученици. Пошто су нам време и простор овде ограничени, задржаћемо се само на једном изузетном тексту, до сада, чини се, непримећеном. Ради се о тексту који је Доментијан записао приликом, или поводом, друге посете Светога Саве Светој земљи. Када је на свом другом поклоничком путовању Свети Сава дошао у Јерусалим, описује нам Доментијан, и када је том приликом посетио Сионску Цркву, „Мајку свих Цркава”, дочекао га је и поздравио Јерусалимски патријарх Атанасије. Из других докумената овај нам је свети патријарх познат као Атанасије II (патријарховао од 1224. до 1236. године). Био је пореклом „негде са Запада” (тј. западно од Јерусалима, највероватније из Грчке) и, како се каже у истом документу, претходно је прошао монашки пут очишћења себе и просвећења себе, и затим постао патријарх Сионске мајке свих Цркава, па је на крају мученички пострадао од Арапа муслимана, 1236. године. Негде на две године пре своје мученичке смрти, дочекујући нашег Светог Саву у својој Јерусалимској цркви, он га је, описује нам Савин сапутник и пратилац Доментијан, дочекао и поздравио речима васкрсног тропара, песме коју је спевао Св. Јован Дамаскин. (Тропар је шестога гласа, и можда га је патријарх цитирао зато што је те недеље био владајући шести глас.) „Гробу отверсту, аду плачушчусја, Марија вопијаше ко скрившимсја Апостолом: Изиђите делатељи винограда Христова, проповедајте реч Васкрсења, да сви то чују и слушају, сав Сабор...” Затим је свети патријарх Атанасије II пренео ове речи из тропара на Светога Саву и потпуно их применио на њега. Цитирам: „И ово су, браћо, други Апостоли које је до сада Господ скривао; и ово су истински делатељи винограда Христова, самим Господом изведени на жетву своју. Истинити Бог је од почетка Ноју и Авраму и потомцима њиховим, и Јову (праведном), јавно, а не преко писама говорио, него им је Сам собом говорио. Јер је нашао ум њихов чист. То је било у Старом Завету, али и у нашем Новом Завету исто је тако. Јер ни светим Апостолима, нашим учитељима, не даде Бог нешто написано, него им уместо писма даде благодат Духа Светога, рекавши им: Он ће вас (тј. Дух Свети) научити свему, и увести вас у сваку истину, и просветити вас”... (Уп. Јован 14, 26; 16, 13).

Ове многозначајне речи, које Доментијан ставља у уста светог патријарха Јерусалимског Атанасија II - а и не мора бити да их је Доментијан њему приписао; сасвим је могуће да их је стварно изговорио патријарх Атанасије - јесу познате речи Светог Јована Златоуста, из његовог тумачења Јеванђеља Матејевог (уводна беседа), и оне су крајње карактеристичне за православно схватање просвећености и просветитељства. Са смелошћу светитеља и оца цркве, Свети Златоуст овде тврди да је и само Свето Писмо - чак и Свето Писмо! - дато људима по божанском снисхођењу. У почетку је, вели Светитељ, било боље када је Бог директно говорио људима кроз Духа Свога и саопштавао им Себе и истину о Себи Духом Светим, а наравно самим тим и истину о свету и о човеку. Тако је Бог „без Писма” говорио Ноју, Авраму, Мојсију и особито после Христа, у Новом Завету, светим Апостолима. Требало је, у ствари, вели Златоусти Просветитељ, да човек и нема потребе „за Писмима”, него је било довољно да пружа чисто срце и биће своје да би у њему и на њему благодат Духа исписивала истину. Али због опадања квалитета нашег људског живота, дато нам је Свето Писмо да се онда њиме приближавамо Богу и упознајемо Га. Међутим, и после овога, критеријум истине опет није само Свето Писмо (опет један типично „западни” проблем у који се Запад заиста и заплео), него је критеријум истине и Светога Писма живо општење са Богом, свецелосна заједница и богоопштење човека са Светим Духом Божјим. Оним Божанским Духом који је у почетку саздао човека, створио га и украсио га љубављу, слободом и умном способношћу са назначењем да човек буде сасуд благодати Божје, да човек постане оно што је Бог по садржају и животу, по пуноћи божанског живота и богочовечанске аутентичности бића и живљења. А не да Бог постане „принцип сазнања”, „објект” човековог познавања, поседовања, овладавања. Позната је опитна истина да свако људско знање има ту тенденцију, тенденцију „поседовања”, владања и господарења објектом свога познања, тенденцију тоталитаризма. Зато се људи и хватају, попут средњовековне схоластике и ренесансе и новије просвећености, за знање и науку да би сазнавши нешто поседовали га. И веома је карактеристично, у нашим последњим вековима, управо ово стремљење за сазнањем као поседовањем и владањем. Технократска цивилизација нашег доба управо је плод и резултат тога, али тиме она очигледно не испуњује и не задовољује, нити ће задовољити, људско биће. Јер људском бићу ипак није крајњи циљ и назначење: „поседовање природе” и „овладавање природом”, него Бог, тачније речено Богочовек, као пуноћа и аутентичност нашег бића и живота, као потврда и прослављење наше истинске људскости, наше истинске хуманости, нашег теохуманизма, како би рекао о. Јустин Поповић.

Патријарх јерусалимски Атанасије прозрео је у Светом Сави ову и овакву просвећеност и видео у њему апостола и просветитеља Христовог. Била је то у њему просвећеност не само наукама људским, и не чак само Светим Писмом, поготово не само „светлошћу природног здравог разума” Волтеровог или Доситејевог, него пре свега и изнад свега нетварном божанском благодатном светлошћу Духа Светога који у богооткривеној вери и богоданим благодатним тајнама и подвизима просвећује и освећује човека у истинитој Цркви Христовој. Овој се просвећености Свети Сава научио и њу је стекао од Духа Утешитеља, кроз личне подвиге свецелог телесног, умног и духовног делања, кроз подвижничко и свеумно уживљење у читаву традицију православну какву је Света Гора оваплоћавала у себи, речју, кроз живо и животвореће Јеванђеље. Зато се у његовом тропару и каже за њега: „Био си учитељ пута који води у живот, јер када си дошао ти си Духом Божјим просветио твоју отаџбину, и препородио си чеда твоја Духом Светим, и као младице маслинове насадио си их у духовни врт”, у онај врт божански, богочовечански, у коме у средини расте Дрво Живота, а свете и просветљене људске личности плодови су на том Дрвету Живота (еп. Николај охридски и жички).

То је, ето, и такво је просветитељство Светога Саве. Ово просветитељство није искључиво, оно не искључује ни људски разум, ни људско знање, ни људску хуманост, ни људски морал, али се оно никако не своди на све то, било појединачно или скупа узето, нити то узима као последњи критеријум свега. Јер, по Јеванђељу Христа Богочовека, по целокупном православном живом предању, Бог није створио човека зато да њега или нешто природно његово затим искључи и потисне, да га умањи и ограничи, да порекне човекову слободу и аутентичност коју је сам као Творац дао, него напротив - да човека као боголико биће афирми-ше, потврди и прослави у свој његовој богочовечанској пуноћи. Управо су се зато највећи бого-слови православног Истока борили кроз векове за неповређену аутентичност и пуноћу људскога у Божанскоме, човечанскога у Богочовечанскоме. Карактеристичан пример тога је Св. Максим Исповедник, кога смо већ спомињали, светитељ који се највише борио за истинску пуноћу и аутентичност људске, праве и пуне човечанске природе у Христу. Православна Црква је одбацивала и одбацује све крајности, сва јеретичка извитоперења истине, која су умањивала човека да би тиме истакла Бога или су било како супротстављала Бога и човека. Једина истинска мера и мерило за целокупно Православље, па према томе и за православну просвећеност, била је овде и јесте она јединствена мера и мерило свега: Исус Христос, Бог и Човек - Богочовек. Халкидонско исповедање пуне божанске и пуне човечанске природе у Христу, пуног и аутентичног Богочовештва Христовог, било је и остаје садржај и програм православне просвећености, и у томе је последња тајна просветитељства Светога Саве. То је оно што је он дао своме народу и нама његовим следбеницима. О томе нам, између осталог, сведочи и његова „програмска” жичка Беседа о правој вери, сачувана нам код Доментијана, али то је тема за себе.

Не би, дакле, требало да ово заборавимо, и да се поводимо за једностраним „просветитељством” које није просветитељство Светога Саве. Поготову што, све што је једнострано, ако и садржи у себи истине, погрешно је управо зато што губи и тиме квари општу и свецелосну, католичанску (саборну) визију целине, пуноће и аутентичности, а то и јесте у ствари православност истине, права слава Истине. Просветитељство Светога Саве и није ништа друго него правилност и православност Јеванђеља Христовог, доживљеног у животу и искуству, у православним Светитељима као најаутентичнијим људским личностима и најаутентичнијим носиоцима и ширитељима истинског и истински хуманог просветитељства.

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ

[херцеговац]

Зашто Ватикану смета Свети Сава?

...надбискуп београдски је саопштио да Срби и њихови православни суседи пренаглашавају везу вере и нације. Он сматра да Срби себе виде као православне чак и кад су „некрштени или атеисти". Крај националне цркве, сматра Хочевар, почетак је поновног уједињења са Западом и зато православље у Срба треба да се „прочисти" од прејаког утицаја Светог Саве, који је створио „јединствену симбиозу хришћанства и српства".

У православној Србији, како се надовезује аустријска штампа, „свети Сава је готово оснивач цркве и Исус Христос у сенци". Тамошњи медији још су пренели да је београдски надбискуп рекао да „највећи терет представља различито гледање на историју." Надбискуп је поменуо предрасуду многих српских православаца да је хрватски светац, примас ратног и поратног вре-мена, Алојзије Степинац, у ствари, био злочинац.

...

Свети Сава је одувек представник мрског Бизанта, који је суштина „Фоцијеве шизме".

И у томе постоји сагласност свију Хрвата. Потомак бана Јосипа Јелачића (кога је 1848. инсталирао србски патријарх Рајачић), Дубравко Јелачић Бужински, у свом тексту „Недостојан противник" („Вијесник", 30. коловоза 1991.) пише: „Оно што је одредило цивилизацијске и традиционалне норме живота еуропских народа, на страни нашег источњачког противника не постоји. Рећи да тамо (у Србији, нап. ред.) већ почиње азијатски светоназор било би увредљиво за Азију и њене часне земље. Примјер нашег непријатеља је уникатан. Он углавном сам ствара свој властити образац покварености. Води са нама бескрупулозну, дивљачку борбу, опремљен БИЗАНТИЈСКИМ РЕПЕРТОАРОМ ПОДМУКЛОСТИ и ритуалних злочина који he сигурно ући у повијест заборављене средњовјековне окру-тности". А шта вели Кустић? У свом тексту „Може ли Крист бити пле менски Бог" (Глобус, 31. свибња 1991.), вели да је светосавље и партикуларно и империјално. Светосавски трибализам удаљава од „аутен-тичног кршћанства". Срби су, захваљујући тој идеологији, остали пле-ме, а не нација: једноумници који не знају за демократију и плурализам. Католицизам надвисује православље универзализмом и наднационал-ним духом. Код Срба је оно продужетак старе мржње Цариграда према Риму. Због тога је Србима држава важнија од Цркве, а династички култ „свете лозе Немањића" угрожава саму „бит кршћанства". Хрватски књижевник и академик Владо Готовац јасно дефинише трајни став кроатопапизма о Србима и Светосављу („Зашто српски Бог мрзи Хрва-те?", „Глобус", 26. српња 1991.): „Цијели интелектуални живот Србије прожет је светосављем. He постоји могућност да се из тог изађе, осим да се лаицистички напусти црква, зато што је српство, као што је то на Истоку обичај, изједначено са Црквом. Црква је српска као што је, практично говорећи, и Бог српски. И као српски Бог он наступа ратнич-ки. To није Бог који је и српски и универзалан већ је он Бог који судје-лује у судбини Србије изравно на њеној страни... Када је српска држава била лаичка она је била неприродна попут Кентаура... Сви они који су на прави начин гледали Србију детектирали су НЕПРИРОДНОСТ СРПСКЕ КОНЦЕПЦИЈЕ ДРЖАВЕ. Зато Срби неће у Еуропу. Они осјећају да би се у том случају опет морали претворити у Кентауре, ajco не желе радикално мењати улогу цркве... Јер у овом смислу светосавље не може бити еуропско, будући да искључује лаичку државу која није могућа као јединство вјере, власти и народа".

[Шумадинац]

КАКВА НЕ ТРЕБА, А КАКВА ТРЕБА ДА БУДЕ ЦРКВЕНА РЕЧ. УГЛЕДАЊЕ НА СВЕТОГ САВУ


Слика савременог света, којем се Црква обраћа веома је комплесна и конфузна.
Религијски, национални, социјални, економски, политички, културни и многи други
разлози деле људе и стварају препреке које ометају ширење речи и поруке Цркве и чине
изузетно тешким дијалог Цркве са светом.
Криза кроз коју пролази савремени човек: и као појединац и као заједницa, изгледа
да се све више продубљује. Многобројни проблеми и дилеме које се сусрећу нарочито на
пољу биологије, биотехнологије, генетике и екологије изгледа да прете и самом човековом
животу и постојању. Уз то дух секуларизма, који се све више развија, паралелно са
буђењем религиозности и трагањем за црквеним и духовним животом, формира двоструки
изазов на који Црква својим пастирским деловањем мора да да одговор и сведочење. Који
је смер овог сведочења?
Оци Цркве тврде да Христос жели да се тајна његовог оваплоћења врши
непрестано и свугде, тако што ће се Он рађати у срцима свих људи. То значи да догађај
оваплоћења Сина Божијег, који се пре двадесет векова десио једном за свагда,
парадоксално, јесте и процес који мистично наставља да се одвија кроз сву историју. Да би
спасао свет и човека Христос је узео људску природу, живео је у конкретном времену и
простору и говорио је језик својих савременика. Христос, међутим, данас, као и тада остаје
неразумљив и несхватљив без свога тела, без своје Цркве. Црква је продужено оваплоћење
Логоса у историји. Она не преставља секту или херметички затворену и одвојену групу
људи, која је незаинтересована за остали свет, него се открива као радионица у којој свет
може да се преображава у тело Христово. Уосталом, када је Бог створио свет и човека, Он
је створио Цркву. Црква је свет божији и постоји да би преобразила и пресаздала цео свет у
Цркву. Свети Максим Исповедник наглашава да се Црква састоји из видљивих и
невидљивих суштина. Из оваквог виђења света следи закључак да не постоји никаква
граница између сакралног и профаног, јер све може да се улије у Цркву и постане Црква.


Границе између хришћанског и нехришћанског света нису увек јасне.Ово није само
због тога што су хришћани утицали на свет, него и због тога што је свет утицао на
хришћане. Стога је Црква позвана да упути своју реч и сведочење, с једне стране
разбијеном и разломљеном хришћанском свету, и с друге стране, широј друштвеној
заједници.
Свети Сава је, у своме времену, као пастир и Епископ имао многе изазове и
искушења. Суочавао се са тешкоћама, које по интезитету и обиму нису биле ни мање, ни
једноставније од данашњих. Напротив, требало је знати и хтети, при том имати и
неизмерну љубав према Богу и ближњем, како би се од једног недефинисаног, али Бога
жедног народа, какав је био српски, створио народ са јасним Христовим и црквеним
печатом и усмерењем. Свети Сава је свој и наш народ, уз помоћ Божију увео у живот, увео
у Цркву, учинио га хрижћанским и православним. Стога, он нам је пример за углед, он нам
је покровитељ пред престолом Господа, покровитељ и надахнуће. Шта нам његов живот,
његова дела и речи говоре: каква наша реч, реч Цркве данас не треба и не сме да буде, а
каква трба ба да буде, да била светосавсака, православна, црквена...

Живот и дело Светога Саве нам говоре да црквена реч не сме да буде парцијална,
не сме да изражава само делове, него треба да буде саборна (католичанска) и васељенска.
Предање Цркве повезује саборност (католичанство) и васељенскост, а да их, притом не
поистовећује. Саборност има пре свега теолошки смисао. Не тиче се само васељенскости и
универзалноси Цркве, него изражава и целовитост догматског учења, и односи се на све
људе без изузетка и на пуноћу освећујућег и харизматског деловања Цркве.
Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црква, као саборна, није само
васељенска, то јест, није само она која покрива цео свет, која се налази свуда, него је и
дијахронска – која постоји свагда, увек. Свети Јован Златоусти примећује да саборна –
католичанска Црква, није само „по свој васељени”, него се „протеже кроз сва времена”.
Постојање Цркве у свим временима није само пуко историјско трајање, које се тиче
прошлости него, реалност која превазилази време.
Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде
индивидуалистичка, него мора да изражава заједницу и заједничарење у којем учествује
сваки члан. Јер, ако се чланови Цркве хране истом Храном, коју примају од истог
Хранитеља, онда се исти идентитет посматра и изражава као учешће у заједници која
претендује да прожме целокупни живот, сваку мисао, свако дело и реч, свих чланова
заједнице. То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо
дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолога, јесте последица
одсуства бриге за ближњега чак и онда када учествујемо у истој евхаристијској заједници.
То што се храним истим Телом и истом Крвљу са својим братом, али ме не погађа
чињеница што с њим разговарам и не смета ми што сам мучим своју муку, без моћућности
да је са било ким поделим, није ништа друго до егоцентризам, индивидуализам и
самољубље.

Живот и дело Светога Саве нам говоре да су Црква и њена теологија дужни да се
баве свим областима човековог живота – не само такозваним духовним, него и
материјалним, јер човек је јединствена психосоматска целина. Тако Црква, на пример,
може и мора да да одговоре на проблеме биоетике и биотехнологије, на проблеме који су
везани за човекову животну средину и екологију и слично... Реч Цркве, међутим, увек мора
да буде црквена и теолошка. Будући црквена, мора да извире из искуства Цркве и будући
теолошка не сме да превиђа теолошке изворе.
Живот и дело Светога Саве нам говоре да Реч Цркве не сме да буде самодопадљиво
и самољубиво критизерска, реч која је нарцисоидна и која осуђује; не сме да буде
популистичка. Црквено слово задржава своју озбиљност и црквеност када не ставља под
лупу човеков живот вребајући га у грешкама, да би га предала „истражном судском
поступку” на осуду, него трпељиво и с болом, саосећајући ублажава проблеме и тешкоће.
Разуме се, реч Цркве не релативизује слабости човекове, али не одбија, угледајући се на
доброг Самарићанина да учини милост онима који на различите начине страдају у
искушењима модерног доба. Имајући ауторитет и аутентичност јевађелске и светоотачке
речи, не приличи Цркви „да чеше уши” својих слушалаца, али с друге стране не сме да
ставља со на ране оних који болују. Реч Цркве дужна је с расуђивањем и љубављу да буде
мелем за ране и савести.
Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде заглушујућа и
наметљива. Не сме да врши насиље над слободом човека, нити да ствара буку и тренутна
одушевљења. Често заборављамо да реч Цркве треба да сведочи „вешчеј истини” (истину ствари). Реч Цркве уопште, али и проповед која бива у храму, назива се божанском речју.
Тако се зове јер треба да саопшти реч Божију, реч јеванђелску. Када проповед не открива
јеванђеље, него идеје проповедника или неког другог човека, тада то није божанска
проповед него самоприказивање или самопромоција. Дело проповедника треба да буде
тумачење поруке јеванђеља, тако да слушаоци могу с лакоћом да га разумеју. Морамо
признати да данас код проповедника речи Божије, недостаје лични доживљај онога што се
говори или пише. Недостаје силина пророчке речи и апостолског сведочења. Недостаје
јасноћа „онога што смо чули, што смо видјели очима својим, што сагледасмо и руке наше
опипаше”, по речи апостола Јована, недостаје и оно отачко: „ми проповедамо слово
практично (λογον εµπρακτον) и праксу словесну (πραξιν ελογιµον)”.
Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде нечовекољубива.
Прво и основно сведочанство које Православна Црква треба да пружи
савременом разбијеном, и унутар сбе подељеном и сукобљеном свету, јесте сведочење
љубави. Говорећи, међутим, о љубави, ми говоримо о Богу, јер по светоме Јовану
Богослову „Бог је љубав”. Ако се само по себи разуме да ово сведочење јесте дужност
целога Хришћанства, треба нагласити да се исправно слављење Бога не може постићи без
исправног и аутентичног поимања љубави. Аутентична љубав која се изражава у јединству
личности Свете Тројице, несебична је. Свака личност Свете Тројице јесте савршени Бог.
Према томе заједница љубави личности Свете Тројице не може се схватити као тежња за
себичним узимањем, него као израз пуноће и некористољубиве заједнице. С друге стране,
сваки покрет Божији ка споља, као слободна пројава заједничке енергије личности Свете
тројице, има карактер несебичног даривања и снисхођења. Ово учење које су формулисали
васељенски сабори и велики оци Цркве, Црква је сачувала уз велике жртве до данас, не
због тога што је то Богу потребно и што је Бог долазио у опасност, него зaто што oд ове
истине зависи спасење човеково.
Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црквена реч не сме да буде својеврсно
препродавање, то јест речи Светога Писма и Светих Отаца не смеју да се користе само као
цитати који покривају недостатке самвременог, стваралачког богословља. Често чујемо
проповеди у којима се ређају бибијске и светоотачке изреке, а да при том оно што се
изговара звучи монотоно и немоћно да пренесе дух Светога Писма и Отаца Цркве. Ту
постоји опасност потпуног отуђења од виталности истине јеванђеља и стварања анахроног
музеолошког амбијента. Речи Светога Писма и ставови Светих Отаца треба да нађу своје
место и продужетак у савременој црквеној речи, и то не као стерилно понављање
одређених цитата, него пре свега кроз прилагођавање увек актуелног и увек новог духа
захтевима и посебностима нашега доба.

Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црквена реч не сме да буде лажна. Ако
хоћемо да реч Цркве буде истинита, морамо захтевати и унутрашњу доследност. Само тада
наша реч може бити непосредна, жива и истинита, када се не мења под утицајем наше
личне несавршености и себичности. Јер ако реч нашега унутрашњег бића није истинита,
ми нећемо бити способни да аутентично протумачимо реч Божију. Реч Цркве ће тада у
великој мери остати страна и пролазна не само онима којима је упућена, него и онима који
је изговарају и другима упућују. Црквена реч може и мора да превазилази људске немоћи и
да буде спасоносна за свет само онда када бива реч Божија и реч истине. Тада постаје
„оштрија од свакога двосјеклога мача и природе све до раздиобе душе и духа, зглобова и
сржи и суди намјере и помисли срца”. Тако може да дејствује пре свега у онима који је
произносе, а потом и у онима који је примају

Та реч тражи читаво срце човеково и она одсеца сваку клицу психопатолоших
структура или болесних циљева. Стога је неопходно да сви ми идемо путем странствовања
– (деканики) странствовања у односу на разне идеологије и психолошке самообмане.
Потребно је да идемо пцутем филокалијског трезвеноумља, то јест да будемо непрестано
духовно будни, што ће нам помоћи да искоренимо своју индивидуалну саморелигију и да
принесемо своју слободу вољу Духу Утешитељу. Заиста, то није лак подвиг. То је,
међутим, једини пут који даје могућност нама и нашој црквеној речи, да створи визију;
једину визију на коју имамо право као хришћани, визију, да заједно са Светим Јованом
Богословом, једним устима и једним срцем кличемо: „да дођи Господе Исусе”

МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ

[Шумадинац]

ЖИЧКА БЕСЕДА СВЕТОГА САВЕ О ПРАВОЈ ВЕРИ


(1) Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.

(2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

(3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела".

(4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.

(5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.

(6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда."

(7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

(8) Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.

(9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

(10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.

(11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

(12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек".

(13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада!

(14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.

(15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као Што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, Амин.

[Шумадинац]

ЦИВИЛИЗАТОРСКА И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА УЛОГА СВЕТОГ САВЕ





У српском народу већ је општеприхваћено увјерење да је Србија кућа насред друма, и то увјерење уопште није без основа. На Западу је Рим а на Истоку Цариград, с тим што је данас тај Цариград постала Москва. Кад овлаш погледамо историју Балкана, лако ћемо уочити да се Срби и српске земље већ 10 вијекова стално, попут каквог клатна, колебају између ове двије тачке. Њихова унутрашња својства вуку их на Исток, а вањске околности гурају их на Запад. Тако расцјепљене добио је у насљеђе и Свети Сава прије више од осам вијекова. Он је био први Србин који је схватио и унутрашње тежње свога народа и спољашње околности у којима му је дато да живи. А ми бисмо се усудили да кажемо да је овај простор и поред свега, односно управо због свега овога, привилегован. Он је истовремено и Исток и Запад, и исток Западу и запад Истоку. И опет истовремено изнад Истока и Запада. Можда би било најпрецизније ако би се казало да их садржи у себи, а права тенденција би била да их и надилази, тј. да се има та жеља да се надиђе поларизација између истока и запада.

Свети Сава је и први (а бојати се да није и посљедњи) Србин који је нашао формулу како да његов народ живи у љубави са Истоком и у миру са Западом. Али пут до откривања те формуле није био ни лак ни једноставан. Кад је Свети Сава одрастао и сазрео да се позабави духовном, културном и политичком судбином Срба, Срби су били у расулу које умногоме подсјећа на ово данашње. Са пуно разлога и основа Византија је Србе сматрала варварима, непоузданим савезницима и вјероломним пријатељима. Врло често Срби се и јесу тако понашали према Византији и наведена квалификација, иако преоштра, није сасвим неоправдана. Али, шта је са Западом? У то вријеме западни народи, у поређењу са Византијом, нису били ништа мање варвари од Срба, па то нимало није сметало Виљему Тирском да за Србе каже да су: «Народ необразован, без сваке дисциплине, становник гора и шума, непознат са земљорадњом».
Осуђени и од Истока и од Запада, пометени династичким борбама, несигурни у срцу а збуњени у вјери, стално изложени притисцима, Срби се окрећу у мјесту са живим утиском да се крећу напријед. Срби се крећу, али њихова историја и историјски развој стоје у мјесту све до појаве Светог Саве.

Свети Сава без сумње организује и вањски облик живота, али он читав један народ уводи и у тајну Божанске стварности. Због тога он није само реформатор, социолог или организатор, он има визију која је христолошка и која самим тиме није ни социјализам ни материјализам него Богочовјечански реализам. За њега Црква јесте НАРОД БОЖИЈИ – ТИЈЕЛО ХРИСТОВО. Она није збир чланова него један, јединствени, живи организам. Он не прича о Царству Божијем тамо, него говори о њему као присутном овдје и сада. Препоручујући људима ред и поредак у срцу, он ствара да они могу ући у заједницу у којој царује ред и поредак. Заједница која прелази и непрелазну границу: границу смрти. Нема дакле више никаквих подјела на ја, ти, ви, чак нема подјела на живе и мртве јер смо сви удови једнога тијела, ТИЈЕЛА ХРИСТОВОГ.

Идући са Истока, он у Солуну у западном манастиру преводи и пише Крмчију, пише Номоканон и ствара оквир и за унутрашњи и за вањски живот Срба. Водећи их тако из расула ка тајни, дарује им закон у помоћ знајући да се закон увијек налази у средини измећу пакла и милости – овдје бисмо могли рећи између расула и поретка, безнађа и наде.

Подсјетимо се још једне парадоксалне ситуације, готово немогуће околности у којој Свети Сава цивилизује Србе и уводи их у ред цивилизованих народа ненаметљивом љубављу, а гвозденом вољом истрајава на духовном преображају свога народа, дарујући им вањски поредак и унутрашњи мир. Парадокс је у томе што се све ово догађа у доба најдубљег сукоба Истока и Запада, тако да би се с правом могло рећи да је он у мраку неспоразума био назрео онај узани пут који Исток и Запад и данас траже.

Не треба да помишљамо да Свети Сава и његово дјело и тада, као и сада, многима нису изгледали као саблазан и лудост, али ми знамо да је он био онај који је слушао и творио ријечи Апостола Павла који говори: «Заклињем те пред Богом и Христом Исусом који ће судити живе и мртве, заклињем те Његовом појавом и Царством Његовим: проповиједај Ријеч, упоран буди, било то згодно или незгодно вријеме, пријети, заповиједај, са свом стрпљивошћу и поуком«, и још оне ријечи Апостола: «Јер доћи ће вријеме када људи неће подносити здраве науке, него ће слушати оне који их чешу по ушима; од Истине ће ухо одвраћати и бајкама се приклањати. Ти напротив буди трезвен у свему, знај подносити патњу, изврши своје дјело проповједника Јеванђеља, испуни своје послање (2 Тм, 4.1-5)»

Срби су сумњичав народ. Срби су дубок народ. Управо зато што сумњају. Зато и нема тог вође у њиховој историји у којег нису посумњали. Постоји само један изузетак – то је онај који их је увео у Тајну Живота у најдубљем смислу те ријечи. Ових дана организује се анкета којом се од Срба тражи да се изјасне ко је најзначајнији Србин. Срби се колебају између научника, политичара, умјетника, само се око једног имена сви слажу – Свети Сава је увијек најзачајнији, јер је он темељ свега, и науке, и културе, и политике, и вјере. Свети Сава је чудесна тајна и ничим осим Божанским печатом не може се објаснити његова моћ која обасјава кроз вијекове.

Он је заиста и чудесна синтеза у којој Исток нема предрасуда према Западу, али ни Запад према Истоку. Он је у Христу, заиста изнад Истока и Запада и Исток Западу и Запад Истоку.

Рекли бисмо, не без основа, да по његовом примјеру у сваком човјеку у коме заживи Христос, Јединородни Син Божији, не постоје више једностране димензије, иако је по ријечи Светог Јована Дамаскина: «Све од супротности изаткано, али ништа у супротности не постоји», тј. све је испреплетено, али не постоји, не битише као сплет супротности, него постоји као једно живо биће које сваку супротност смијешта и уграђује као позитивне елементе од Бога дароване. Све то што је позитивно, све што је од Бога даровано, треба да уђе у синтезу која се зове ТИЈЕЛО ХРИСТОВО. Свети Сава је знао за многе културошке разлике, за географске подјеле, за унутрашњу сложеност сваког бића. Али је знао изнад свега да је Христос иако сложен и од Божанске и човечанске природе – ЈЕДАН.

ЈЕДАН СВЕТ, ЈЕДАН ГОСПОД У СЛАВУ БОГА ОЦА.

Данас као и увијек важно је да се чувамо заборавности, јер људи су постали неосјетљиви једни за друге, непажљиви једни према другима. Заборавили смо колика је дубина људског срца, колика ширина људске душе. Једностраност нас је сузила, смањила, изоловала и изобличила. Постајемо све мање храбри и све више зли. А страх животу каља образ, и ми често немамо ни ону најелементарнију људску храброст. Једностраност нас води у изолацију и искомплексираност. Бојимо се других и хтјели бисмо неког да уплашимо, а врло често тако чинећи испадамо јадни и смијешни. Свети Сава са својом Христоликом слободом, небопарном ријечју, дерзновением, знањем и мудрошћу уз помоћ Христа у много горим околностима из ничега је знао створити народ и државу, а ми данас опатуљени и осиромашени, иако даровани Боголиком слободом, нисмо у стању сачувати а камо ли сотворити.

Нећемо ни моћи ако Светог Саву будемо гледали изван Христа, и ако будемо бјежали од крста, тј. трпељиве љубави која нас увијек упућује једне другима и никад не одваја једне од других. Ставља нас у онај став, раширених руку које желе да загрле овај свијет, којег се не боје, него га воле, увијек, па и у часу кад их тај исти свијет разапиње.


БОГ ЈЕ ЉУБАВ!


То је тајна од вијекова сакривена коју нам је предао Свети Сава.

ЕПИСКОП ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ ГРИГОРИЈЕ

[Шумадинац]

ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ

Кад је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама,
Ка Савином извору
На Савином врху
Куда и ми идемо,
Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси,
Као што и сад нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење беше замрзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подељен свет,
Кад је Свети Сава отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:

— Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

[Доротеја]

После свег што је изнео Порфирије и Григорије, испада како нама трбају тумачи Савине мисли. Свети Сава је говорио сербски и све што је записао записано је сербским писмом. Стога, свако тумачење од стране паписта Савине мисли није на добро Србину.

Немањићи нису дали само Св. Саву... Што нигде Душана не помињете? Мислим, како се не нађе места за Силнога, који је урадио више за Сербску државу но било ко пре или после њега?

Уосталом, "На Бранику Вере и Нације" једино може бити спансоносно, све остало је наша погибељ.

Универзални Бог кога нам нуди ЕУ илити нови светски поредак, поништава народе, али и негира Бога. То је јасно као дан. Е сад, која је улога вас који би на силу да нас поунијатите а колико сутра одсечете корене србства, само ви знате. Народ за сада сумња али је све више оних који препознају свеопшту националну издају у којој СПЦ руку под руку иде са режимом, како садашњим тако и претходним.

[Шумадинац]

Ако имате нешто корисно да изнесете, изволте...Свети Јован Златоусти каже: ''Узрок сваког зла се
и крије у томе што туђе грехе испитујемо са највећом марљивошћу, а своје пропустамо са великим
немаром. Било би, мећутим, потребно да поступамо супротно: да увек имамо на уму своје грехове,
а да о туђим никада и не размишљамо.''

[Шумадинац]

ЗАШТО СВЕТИ САВА НИЈЕ ПИСАО КЊИГЕ

41. Писмо - Писару Веселину Г. који се чуди зашто Свети Сава није писао књиге

Да ли због тога, велиш, што онда није било хартије? Било је хартије и онда, чак и боље него данас, хартије од коже. Па и мастила је било, које теже бледи од данашњег. Кад одеш у Хиландар, видећеш рукописе из оног времена, царске и светитељске, који су мање бледи него ли тестамент твога деде.

Писао је свети Сава, али мало. Заиста мало је писао мастилом по хартији, али много, врло много на други начин -на начин апостола Христових. Читај шта Павле пише Коринћанима: ви сте наша посланица... кроз наше служење написана, не мастилом, него Духом Бога живога (2. Кор. 3,2-3). Овим начином написао је Сава врло много књига, на милионе. Колико честитих Срба, толико Савиних књига. Он пише и дан данас. Сви они малишани што сваког белог јануара певају: Ускликнимо с љубављу светитељу Сави - јесу најновије књиге Савине. Он их не исписује мастилом но Духом Бога Живога. И не пише на хартији него на срцима. Нити пише речи пролазне но вечите; не речи смрти но речи живота; не слова овога света но слова онога света. Највећи и најчудеснији књижевник српски, несравњив, ненадмашан! Његова жива библиотека пренета је делом на небеса; његова сабрана дела не могу се показати сад него тек на крају света и времена, на последњем Суду Божијем. Тада ће се моћи сагледати сва дела Немањића Саве, исписана Духом Христовим, жива слова, живе душе људске, грађани Царства Небескога. Управо светитељ је српски сам перо изабрано, а писац сам Дух Божији Свети, по речи цара Давида: ја сам перо књижника брзописца (Пс. 45,1). Тај књижник брзописац није нико други до Дух Свети, који је писао кроз пророке, апостоле и светитеље.

Писао је свети Сава и кроз малтер и циглу, и кроз законе државне, и кроз цркве и школе. Хилендар и Жича његово је писање. И прво царство српско, уколико је непорочно и свето, његово је писање. Но све су то само помоћна средства његових бесмртних дела, душа људских, у које он жели да уброји и твоју душу.

Ако је неко од Срба покрмачена књига, није крив свети Сава него он сам. Свак себе крмачи, но нико себе не може очистити ни исправити без Духа Светога. Ати знаш шта значи крмача? То је она звер, пред коју, по заповести Највишега, не треба бацати бисер.

Мир ти и радост од Духа Светога.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

[Шумадинац]

Писмо Спиридону

ПИСМО ПОСЛАНО ОД СВЕТОГА САВЕ ИГУМАНУ ЛАВРЕ ДОМА ПРЕЧИСТЕ И СВЕТОГА СИМЕОНА СТУДЕНИЦЕ, КИР СПИРИДОНУ, ОД СВЕТОГА ГРАДА ЈЕРУСАЛИМА

Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа!

У Господу Богу превазљубљени мој божаствени сине, јеромонаше Спиридоне, игумане велике лавре светога Симеона, архимандрите!

Мада сам и грешан, Спаса мојега молим да будеш сачуван душом и телом и све божанствено стадо.

Ако хоћете да знате о мени грешном, то с милошћу Божјом и светом вашом молитвом здраво и весело дођосмо до светога града. Поклонисмо се пресветоме и божаственоме гробу и светим његовим местима. Најпре уредисмо за ваше спомињање у светих, потом обиђосмо света места. Када све ово свршисмо, тада се, пошто нас стиже путни труд, сви разболесмо, и остављамо на Божје расуђење живот наш и смрт нашу, и ко од нас буде жив к вама нека се врати, а кога смрт потребује, молитва ваша нека остане с њим.

А ти, човече равне душе, владико мој, познаниче мој, који се заједно насладисмо у дому Божјем, чедо моје слатко, Спиридоне, моли Бога за нас, не бих ли твојим молитвама проштење грехова добио. Мир божаствени нека ти буде, мир и дому твоме божаственом, мир и свима онима који су тамо и који работају дому светога Симеона, мир и свима игуманима удеоничарима твојим, и поклоњење им чиним кроза те, чедо своје. Мир Божји нека се излије у срца ваша, и онога који вас благосиља благосиљам, а оне који вам зло чине проклињем, да не буде на њима милост Божја, ни на домовима њиховим, ни моја молитва, и да погину као безумни Арије!

А благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа нека буде свагда са свима вама, амин!

Писа милошћу Божјом први архиепископ све српске земље, Сава грешни.

И ево што се у овом месту нађе, на благослов дајем ти крстић, да ми га носиш на спомен, и појасић, јер сам га полагао на гроб. С тим крстићем да се молиш, носи ми га вазда о врату, макар да имаш и другу иконицу, но њега вазда носи. А појасићем се опаши, да је вазда о бедрима твојима, јер сам га полагао на гроб, крстић и појасић. И такву сам молитву створио, да би дао Бог да би се тако сваки хришћанин молио за мене! И дајем ти убрусац, што су ми га овде даровали, а ја га теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак, што сам га нашао, да ти буде на многе потребе, и да га носиш при себи.

И моли се за нас, служитељу Христов, да нас Бог укрепи и сачува, да бисмо опет к вама дошли.

И ако ми Бог да и малу моћ, ићи ћу у Александрију к патријарху, да се поклоним светоме Марку. И отуда ћу у Синајску Гору, и када се вратим, ако будем у животу и Бог даде, до пролећа ћу бити код Вас.

Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета. Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист? Ако је поп грешан, али молитва његова није грешна, а његова веза је сила од вишње благодати. Да, ако ће се ко саблазнити, но ти се не саблазни, јер доћи ће Господ и неће закаснити, и да чујеш онај глас: "Добри и верни слуго, у малом веран, над многим поставићу те; уђи у радост Господа свога!"

САВА, ПРВИ АРХИЕПИСКОП

[Шумадинац]

СЛОВО О СВЕТОСАВЉУ И ПРАВОСЛАВЉУ


Светосавље као живљење по Jеванђељу у православној Цркви у срп­
ском хришћанском народу, и од стране хришћанског српског народа, је­
сте најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање шта је оно у
својој основи.
Да ли је тај одговор тачан?
Да ли је то поистовећење и поређење неумесно или умесно?
Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље?
И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика
хришћанског духовног етоса српског народа као члана и припадника свеко­
ликог лаоса Божјег?
Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног ка­
рактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?!
То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са
quidditas­ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо
своју разраду теме о светосавском quidditas­у или штаству.

Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се
оно разоткривало, и од свих прихватљиво било, неопходна је жива и отво­
рена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је он­
да кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у најви­
шем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско­есхатоло­
шкој драми нашега спасења.
Следећа напомена се односи на веру и неустрашивост, без којих нијe
могуће достојно учествовати у драми спасења.
На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено­помесног бого­
словља, као што се на њега гледа и из равни црквено­саборног богословља.
Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, има­
јући при том на уму сву његову условљеност Православљем.
Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу Право­
славља хришћанске Цркве унутар српског хришћанског народа, и од стране
хришћанског српског народа, у основи јесте најсажетији унутрашњи, или
помесни одговор на питање: шта је Светосавље, и који је његов смисао?!
Православље нам је увек било и да­то, и за­да­то. Самоме Светосављу је Пра­
вославље од почетка такође било и остало: и да­то и за­да­то! Према томе, у
мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански срп­
ски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовреме­ног и непре­
станог оправослављивања!
На своме путу Православља, хришћански српски народ је прошао, и
пролази, и сав свој историјски пут! А он је изукрштан са историјским пу­
тевима других народа, али и са путевима њихових философија и теологија,
уметности и наука, те према томе сам на себи и у себи показује утиснуте и
све њихове трагове.
Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосављa од
стране хришћана неукорењеним у светом Предању, показатељ је псевдо­
морфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља. То поближе значи:
да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично,
непожељно када је несмотрено и извитоперено. Док поређење Светосавља
са Православљем увек је умесно, и пожељно када одише расуђивањем. А
оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светоса­
вље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то чини!
Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује
Православљу, целокупно исходи из­њега, и њиме се оваплоћује.
Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања
пројавившег се унутар српског хришћанског народа Божјег. Оно је још је­
дан од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правожи­
вља, увек стамено у свом корену, чији је иначе носилац српски хришћан­
ски народ Божији.

Покрет обнове и процвата црквеног живота у српском народу, покрет
који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Вино­
граду Господњем, можемо слободно рећи, прерастао је у педесетнички све­
народни хришћански покрет. И још да је добио такве размере, да је свети
Сава препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик, ко­
ји је просијао у свом српском хришћанском народу, али и у народима са ко­
јима је лично ступао у црквене, и­у­духовне везе!
Охристовљујући српски хришћански народ Јеванђељем и светим Тај­
нама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора,
богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и
његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску ра­
дост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, коју она сама иначе
памти као још једну у низу својих педесетничких епоха.
Овде, у конкретном смислу, мислимо, на пример: на радост епохе Но­
вих Никејаца на челу са светим Василијем Великим, Архиепископом Кеса­
рије Кападокијске;на ту радост мислимо и у вези са епохом синова завета (b’nai Q’uama),
или синова и кћери Цркве; иначе епохом хришћанског народног покрета у
Сиријско­месопотамској Цркви, у којој је свети Јефрем Сиријац био један
од његових протагониста, и његово светило;
на исту радост мислимо у вези са епохом свете равноапостолне бра­
ће Кирила и Методија, на челу са светим патријархом цариградским
Фотијем Великим;
и опет мислимо на исту радост у вези са епохом исихастичких Сабора,
на челу са светим архиепископом Солунским Григоријем Паламом;
на ту радост мислимо и у поводу Руске мисије у Јапану, на челу са све­
тим равноапостолним Николајем Касаткином, просветитељем Јапана.
Најзад, на исту радост мислимо када исту повежемо са епохом цркве­
ног Богомољачког покрета у Српској Православној Цркви светосавској, на
челу са светим епископом Охридским и Жичким Николајем Велимирови­
ћем. Тај покрет је био црквено чудо радости у Духу Светом; чудо које се
догађало у српској Цркви и у њеном народу у 20. веку. Ми до данас не пре­
стајемо да на њега гледамо другачије него као на директан изданак и про­
дужетак Светосавља...
Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје цр­
квености хришћанског етоса српског народа као припадника Божјег лаоса!
Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај свето­
духовског укључења хришћанског православног српског народа у пуноћу
живота Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Све оно што је у српском народу било добро, свети Сава је препознавао као
хришћанско. И све оно што је он у своме Oтачаству био затекао као већ хри­
стијанизовано, то је увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Право­
славља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Срп­
ске Цркве и духоносни учитељ, иначе Духом Светим раван једном апосто­
лу, порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и свето­
савска Црква сабирати од стране припадника свих полова, сваког узраста и
сваког занимања, и опет, из свих сталежа Отачаства његова.
На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целови­
то и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови српског народа,
једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа
у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе највише до­
приносио. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и наставља
чи Савиног богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Виногра­
ду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви на­
послетку ће на њеном хоризонту проузроковати појаву самог нашег Свето­
савља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој цр­
квеној мисији, као и дораслог за спољну црквену мисију.

Поновићемо мисао, и закључити наше Слово речју: да је Светосавље и не­
схватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед Српске
Православне Цркве о правој вери. На­рав­но, та проповед је једносуштна са
проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о пра­вој ве­ри.

ВЛАДИКА ДАВИД

[Шумадинац]

SVETI SAVA I SAVREMENA OMLADINA

Kada je otišao iz Srbije u Svetu Goru, Rastko Nemanjić je imao šesnaest godina. U Svetoj Gori je probavio od svoje šesnaeste do trideset i treće godine. Trideset i tri godine života imao je Gospod Isus Hristos, kada je napustio zemaljski svet, a svoje učenike poslao da propovedaju novu veru.

Vreme od šesnaeste do trideset treće godine u životu nekog čoveka, uslovno rečeno, vreme je njegove mladosti i prve poletne i delatne zrelosti. Mada nije uobičajeno, dozvoljeno je pretpostaviti da i narodi imaju svoju mladost, zrelost i pozno doba razvoja. Ono, međutim, što je zajedničko i pojedinom čoveku, bez obzira na njegove godine života, kao i narodima, nezavisno od njihove dužine trajanja kroz istoriju, to je snaga i izdržljivost njihove vere i smisao trajanja. U ovoj veri sadržano je sve što je neophodno i pojedincu i narodu za njegovo trajanje: vrednost ljudskog postojanja uopšte, volja da se živi i traje uprkos čestom nerazumevanju spoljašnjih i unutrašnjih zbivanja, uprkos teškoćama i preprekama, kao svest o potrebi svedočenja svoje vere. Volja za postojanjem, međutim, koja počiva na veri u smisao postojanja nije nešto što ako smo jednom stekli neprestano i dalje traje, slično volšebnom mirazu koji se nikad ne potroši. Tek u obnavljanju i ponovnom dozivanju svesti jednom stečene vere u smisao postojanja, ličnog i narodnog, ova vera može ne samo da se održi, no i da bude osvežavana i na nova stvaranja podsticana.

U svetlosti ovakvih razmišljanja pokušaćemo da saznamo u kakvoj vezi uopšte stoji, ili treba da stoji savremena omladina sa verom u smisao postojanja, kao i konkretno, u kakvoj vezi se nalazi savremena srpska omladina prema svome velikom uzoru, hrišćanskom podvižniku, bogoslovu, prosvetitelju i učitelju, svetskom putniku i diplomati - svetom Savi.

Pošto nisam ni istoričar ni teolog, nisam u mogućnosti da prikažem svetog Savu bilo kao bogoslovsku, ili kao istorijsku ličnost. Mnogo pozvaniji od mene već su to učinili u bližoj i daljoj prošlosti, na relativno zadovoljavajući, mada različit, nekad i protivrečan način. Ono što mene može da zanima kao psihologa i psihoterapeuta, a što mi se čini da može biti značajno u širim okvirima ovakvih razmišljanja, jeste način kako se učenje svetog Save prelama kroz današnju svest i savest srpskog naroda, naročito njegove omladine. Pokušavam da shvatim u čemu je danas priznanje ličnosti i učenja svetog Save aktuelno, nama danas potrebno, ne podmećući ovoj ličnosti i njegovom učenju savremene ideje, ali i ne bežeći od mogućnosti priznanja da su neke ideje svetog Save večno aktuelne, što znači i za nas danas i ovde potrebne i podsticajne.

Za današnju omladinu na Zapadu kaže se daje bezidejna, ravnodušna prema dobru i zlu, nezainteresovana za religiju i politiku, oportunistička, konformistička i teroristička. Ako bi zaista u nekim od evropskih zemalja preovlađivao ovakav tip omladine, onda bi takve zemlje mogle očekivati sve najgore u svojoj budućnosti, a to znači, ili dolazak novih diktatora, uprkos stravičnom iskustvu sa njima u našem veku, ili bi mogli da rezignirano odbrojavaju decenije svoga postojanja. Ne izgleda mi da je duhovno stanje savremene evropske omladine ovako crno i pesimističko. A kako stoji sa savremenom jugoslovenskom, posebno srpskom omladinom? Nemam mogućnosti a ni prava da o njoj govorim na osnovu strogo naučnih radova. Ono što se samo nazire poslednjih deset, petnaest godina i što izgleda da postepeno raste jeste buđenje interesovanja kod omladine za sve pojave i misli koje imaju prvenstveno duhovnu vrednost. Iznevereni u očekivanjima primene na delu, nekih materijalističkih i ateističkih ideja, koje su zanosile od početka našeg veka pa sve do danas njihove dedove i očeve, mladi ljudi koji umeju da vide, razmišljaju i osete stvarnost, prirodno se okreću od ovakvih ideja onim suprotnim. I oni, kao i njihovi očevi i majke nekad, imaju šesnaest, osamnaest i dvadeset godina. Za mnoge mlade ljude i u ranijim vekovima, kao i danas, bar u uslovima hrišćanske civilizacije, to su prelomne godine kada se stiče sopstveni identitet. Prema definiciji savremenog psihologa Erika Eriksona, identitet je „proces rastuće diferencijacije koji postaje utoliko sveobuhvatniji ukoliko jedinka postaje svesnija širenja kruga ljudi koji joj nešto znače, od roditelja do čovečanstva“.

Sticanje identiteta znači za mladog čoveka utemeljivanje svoje samostalnosti, zrelosti i kreativnosti. Ovakav temelj je nezamisliv bez vere u sebe, što znači i u neki smisao postojanja, u svoju ulogu u životu ali i šire, i u smisao postojanja svoga naroda, kao i u zadatke koji treba da za taj narod mlad čovek izvrši. Nije moguće steći ovakav temelj volje za postojanjem i postojanjem bez primera. Pounutrivanjem ideala iz sadašnjosti i prošlosti, mlad čovek počinje da razvija u samom sebi taj ideal, radeći na njegovom ostvarivanju. Postoje pozitivni i negativni ideali, shodno ljudskoj prirodi okrenutoj podjednako dobru i zlu. Lični ideali iz kruga porodice i šire porodične, a i društvene sredine, iako nekad dugotrajni, traže vremenom, bar kod maštovitih i obdarenijih omladinaca, kojima su pozitivni ideali uzor, korekciju i dopunu već postojećeg ideala. Ovako se postepeno, a nekad i naglo, snagom doživljaja, stiže do ideala Boga. Prema nekim savremenim psihološkim teorijama, svesno traženje i nalaženje Boga znači u isto vreme oživljavanje u sebi, kod svih ljudi skrivenog prisustva homo religiosus-a, kao arhetipskog sadržaja kolektivno nesvesnog.

Pod pretpostavkom da se složimo da je današnji mlad čovek u našoj zemlji onaj koji traži, jer je nezadovoljan postojećim stanjem, da je to njegovo traženje u prvom redu traženje svoje duhovne orijentacije, i na kraju, da je ova orijentacija religiozne prirode, da li može i šta može da pruži kao uzorni duhovni i praktični ideal, lik, ličnost i delo jednog srpskog savladara i mudrog diplomate, i na kraju svetitelja - Rastka Nemanjića, svetog Save? Ako budem uspeo da jasno pokažem religiozne, psihološke i nacionalne osobine relativno dugog, složenog i dinamičnog života, odgovor na postavljeno pitanje sam će se objaviti.

Nije nepoznat psihologiji mladalačkog doba verski zanos, asketske težnje življenja, želja za odlaskom u manastir, jednom reči, versko opredeljenje koje onda stavlja pečat, često na ceo život i razvoj ličnosti čoveka. Tako je bilo nekad, kada je Rastko Nemanjić imao šesnaest godina, ali tako je i danas, bez obzira na korenito promenjenu duhovnu atmosferu i političke prilike u našem veku. Neke ljudske težnje, duboko ukorenjene u čovekovoj prirodi, a jedna od takvih težnji je i suštinska potreba čoveka da traži Boga i sjedinjenje sa njim, ostaju nepromenjene kroz čitavu raznoliku i protivrečnu istoriju. U ovoj sličnosti ili istovetnosti bogotražiteljstva u čoveku kako u doba svetog Save, tako i danas, vidim primer i uzor Rastkovog puta u Svetu Goru za današnjeg mladog čoveka koji iskreno i strasno traži Boga ili koga sam Bog traži.

Koji je drugi korak mladog čoveka koji se osetio pozvan da svoj život posveti veri i onome što hrišćanska vera od njega traži da milosrđe i ljubav praktično primeni? Zar to nije višegodišnje učvršćivanje te vere u sebi, njenih pravila i njenih zapovesti? Sedamnaest godina bilo je potrebno monahu Savi da provede u svojoj školjci, u Svetoj Gori, u Hilandaru, sa svojim pravoslavnim biserom, učenjem pravoslavne Crkve o Trojičinoj veri i tajni ličnosti Hristove koga sveti Sava naziva „jedini dragoceni (besceni) biser“, centralnoj tajni hrišćanstva, domostroju spasenja kroz Hristovo ovaploćenje i postajanje istinskim čovekom kroz Njegovo stradanje i vaskrsenje. U ovom Savinom podvigu, koji je trajao sedamnaest godina, vidim drugi primer i uzor današnjem mladom čoveku, koji traži da sebe učvrsti u veri i kada ne postaje monah. Jer, asketizam nije osobina samo kaluđera; za svaki ozbiljan i predan rad, naročito kod mladih ljudi, neophodno je odricanje, unutarnja moć pažnje.

Nije moguće, dakle, da mlad čovek ni danas, kao i ranije uostalom, stvarno postane od individualiste, najčešće pobunjenog i pomalo anarhičnog, istinska ličnost, ako na temelju dobrog poznavanja svoje nacionalne prošlosti i, naravno, na temelju upoznavanja hrišćanske, pravoslavne vere ne utvrdi svoje poreklo i svoj koren, i zatim, poput svetog Save, koji je u Svetoj Gori dobio pravoslavno dogmatsko značenje, ne počne sa utvrđivanjem te vere u samom sebi. Tako se na prirodno datu, ili ponovo stečenu pravoslavnu veru, koja je bukvalno održala ovaj narod u toku hiljadu mučnih godina njegovog bivstvovanja, nadovezuje lični trud i podvig, opitno doživljavanje načela vere i umnih molitava. Na ovaj način, opet, zadovoljava se jaka potreba mladog čoveka danas da i lično proživi ono što je spolja i najpre, apstraktno usvojio. Tako se mladi hrišćanski čovek još jednom našao na zdravom životnom putu svetog Save. Pošto se učvrstio u pravoslavnoj hrišćanskoj veri, koja mu je otkrila smisao ljudskog i zemaljskog postojanja, sveti Sava je bolje shvatio i smisao i ulogu srpskog naroda u istoriji sveta. Kada je, dakle, najpre postao hrišćanin, neoboriv u svojoj veri, sveti Sava je razumeo zašto je Srbin i šta treba da čini kao Srbin, i tek tada i takav mogao je postati otvoren, dobroljubiv prema svima.

Trideset i tri godine, kao što smo na početku rekli, prelomne su godine u ljudskom životu kada se sa punom zrelošću, odgovornošću i samosvešću dela u životu, na poslu koji je čovek sebi izabrao. Napunivši se Duha Svetoga i svakolike duhovne sile u Hilandaru i Karejskoj isposnici, sveti Sava nije napustio manastirski život samo zato što su gusari sve žešće napadali Hilandar u kome su se nalazile mošti njegovog oca Stevana Nemanje, budućeg svetog Simeona Mirotočivog, i što su Latini sa svojim borbenim duhovnicima upadali u Svetu Goru da atonske monahe nagnaju da priznaju uniju, nego i zato što je učvršćena hrišćanska vera u Savi Nemanjiću tražila šire polje praktične delatnosti, na kome bi mogla da donese ploda. Božidar Kovačević u svome članku „Sveti Sava između Istoka i Zapada“ dobro primećuje: „Da je ostao u Svetoj Gori sa svojih dvesta monaha, Sava bi se svakako razvijao u inspiracijama mističkim. Ali zbog događaja u Srbiji i upada Latina u Carigrad on je svoje duhovne oči upravljene nebesima morao obratiti i zemlji.“

Zaista, strogo mistički put hrišćanskog podvizavanja, sa njegovim trajnim ciljem, preobraziteljskim, svetlosnim, sjedinjenim sa Bogom, kome je uzor predstavljalo Hristovo Preobraženje na Tavorskoj gori, kao što je to bio put nekih vizantijskih mističara (sv. Simeona Novog Teologa, na primer), nekih katoličkih mističara (sv. Jovana od Krsta) i nekih ruskih „staraca“ (sv. Serafima Sarovskog, na primer), srpskom pravoslavnom monaštvu jedva da je mogao biti dat. Burna i najčešće surova njegova istorija na balkanskom tlu tražila je i od duhovnih ljudi praktično ispunjenje svetovnih ciljeva za dobro svoga naroda i svoje Crkve. Tako je to ostalo i do današnjih dana. Mi se i danas nalazimo u sličnom duhovnom, pa i svetovnom položaju kao u vreme svetog Save; zato mislim da su i danas pred nama isti zadaci i isti uzori koji su nam i onda postavljeni. Prema Latinima oprezni, iako otvoreni, prema raznovrsnim bogumilskim varijantama jeresi, i u politici i u Crkvi, strogi i čvrsti, prema, čini se, večno zavađenom Vukanu i Stefanu u srpskom narodu milosrdni i mudri. Kako je to moguće dostići, pitaćete s pravom. Ravnotežom i ritmom življenja svetog Save.

Čovek se kao prirodno biće otvara i zatvara, slično cvetu u toku dana i noći. On je prirodno introvertovan kada se povlači u sebe, ispituje i preispituje sadržaje svoga duševnog života, a prirodno ekstravertovan kada izlazi iz sebe, daje sebe drugima, čini dobra bližnjem kroz odricanje, kada prinosi Bogu i ljudima žrtvu samilosnog srca, jer nikakve druge žrtve Bog ne traži od čoveka. U Matejevom Jevanđelju Isus Hristos saopštava odsudnu poruku svojim učenicima: „Idite i naučite se šta znači: Milosti hoću, a ne žrtve“. To je bila, posle Mojsijevih tablica Zakona, jedina pozitivna revolucija koja se odigrala u istoriji.

Tako je činio sveti Sava i tako je on postao i ostao sve do današnjih dana uzor i primer ravnoteže i ritma molitve i akcije (vita contemplativa i vita activa, za koju je još znao hrišćanski srednji vek), predavanje sebe Bogu i predavanje sebe ljudima, istorijski i nadistorijski, transcendenciji i imanenciji. Negovanjem blagotvornog ritma sozercativnog povlačenja u sebe, sve do isihastičkog sozercanja u Svetoj Gori i Studeničkoj isposnici, i praktičnog proveravanja ovakvog svog podvižništva, sveti Sava je postizao ravnotežu uma i srca koja je mnogima nedostižna.

Kako je sveti Sava rešavao pitanje i problem koji naročito nas pravoslavne Srbe pali vekovima, razbuktavajući svakojake strasti i u srcu i u umu - pitanje i problem našeg odnosa prema Zapadu i Istoku? Može li o tome i danas veoma aktuelnom pitanju da nam pomogne sveti Sava? Može li svojim primerom i uzorom da pomogne naročito današnjoj omladini?

Savremena omladina u našoj zemlji, delimično i u čitavom svetu, lebdi u praznom prostoru duhovne zbunjenosti i neizvesnosti, pa je sklona krajnostima: usko nacionalističkoj i sinkretističko internacionalnoj, bežeći, prema tačnim rečima Eriha Froma, od slobode koja se, kada je jednom i bila stečena, pokazala prazna i bez stvarnog sadržaja. Treća varijanta traženja duhovnosti, dosta raširena poslednje decenije je tzv. privatna religioznost, lišena u osnovi i pravog sadržaja i prave forme. Kako je sveti Sava postupao u sličnim situacijama u svoje doba i kako bi on danas postupio?

„Kako je govorio, tako je i tvorio“, piše Teodosije za svetog Savu. Čineći dela koja mu nalaže njegova vera, sveti Sava je udario temelj ne samo pravoslavnoj srpskoj Crkvi, sa njenim sveštenstvom i monaštvom za sva buduća vremena, no je svojim primerom pokazao na kojim je osnovama stvoreno celokupno hrišćanstvo, kao i na kojim osnovama može jedino biti građena svaka moralistika, ona religiozna, podjednako kao i ona politička.

Sveti Sava je bio svuda omiljen i donosio je radost svima koje je posećivao jer je svoje monahe ovako učio: „Vidite, braćo moja, kakvo delo vi vršite, vidite kome ste se upodobili. Vidite da prilazite glavi svakog dobra: ljubavi. Pa što onda tužite i što ste utučeni? Zar ne razumete da dušu svoju polažete za mnoge, kao moj Vladika Hristos, da date mir braći vašoj? Treba, dakle, da se radujete i da igrate.“

Sveti Sava održavao je prijateljske odnose sa katolicima uopšte, kao i sa domaćim katolicima. Poznato je da je sveti Sava odsedao u Carigradskom manastiru Bogorodice Evergetise - Dobrotvorke u Filokalu (u Solunu), čak i kada su ih držali katolički monasi. Uostalom, nije nepoznato da su svi Nemanjići bili u vrlo dobrim odnosima sa katoličkom crkvom. Svetog Savu rado su primali i gostili istočni patrijarsi, čak ga je sultan u Egiptu lepo ugostio i obezbedio mu pratnju kroz svoju zemlju. Svuda su ljudi osetili u svetom Savi čoveka dobronamernog i bogougodnog. Ove vrline Sveti Sava je mogao da stekne jer se čvrsto držao Apostolove reči: „Spasava vera koja kroz ljubav dela“. Neraskidivo i nerazdeljivo jedinstvo prave vere i pravog življenja po Bogu, prema ocu Atanasiju Jevtiću (iz njegovog članka „Bogoslovlje svetog Save“), jedinstvo je Istine i moralnog života, ortodoksije i ortopraksije. Ovakvo jedinstvo krasilo je ličnost svetog Save. I vladika Nikolaj Velimirović nalazi slično objašnjenje za omiljenost svetog Save i njegov uspeh u međunarodnim odnosima ovim rečima: „Kao blagodatni brat Hrista, Sava je prilazio svima krštenim narodima kao braći Hristovoj, a ne kao stranac strancima. Narodi su to osećali i zato Savu s ljubavlju primili, s poštovanjem slušali i s tugom ispraćali. On nije hodao po svetu da proslavlja srpski narod no da proslavlja Hrista, ljubav nad ljubavlju. Zbog toga je svet zavoleo i njega i njegov narod zbog njega.“ Zbog svega toga ne vidim boljeg uzora ni danas, podjednako za mlade ljude koji traže sebi „put, istinu i život“, kao i za tzv. odrasle ili zrele ljude koji žele nešto da ostvare i za sobom ostave.

Strog i odlučan bio je sveti Sava jedino prema jereticima, bogumilima i prema paganskom sujeverju u još nedovoljno hristijanizovanom srpskom narodu. Kao što nas islam sudbinski prati, sve od Maričke bitke 1371. godine do danas, kao neprestani „žalac u meso“, opomena i izazov, tako nas sve do danas prati bogumilstvo. Jer, bogumilstvo nije ovde na Balkanu samo manihejska dualistička jeres, nego je ono i stalni bunt protiv Crkve i države, svojine i prava, sve ono, jednom reči, što je u balkanskim narodima anarhično i anarhoidno.

„Savlađivanje anarhičnih težnji, to je najdragocenije političko nasleđe koje je sveti Sava Srbima ostavio“, piše Marko Marković u svojoj izvrsnoj studiji „Sveti Sava, svetitelj i prosvetitelj“. Zaista je tako. Bogumilstvo Srba znači anarhičan, preteran individualizam, antidržavnost, dualističku isključivost, fanatizam, gordost. Borba sa ovim elementima u nama samima traje do danas. Upadljiv porast svakovrsnih vradžbina, sujeverja i magijskih tehnika u našem narodu poslednje decenije, delimično je i posledica borbene ateizacije posle Drugog svetsko rata - jer uvek kada se izgubi jedini Bog, ljudsku psihu preplavljuje mnoštvo lažnih bogova. Zato se pruža mladim duhovnim ljudima široko polje delatnosti, veoma slično onoj vrsti hrišćanske delatnosti svetog Save kada se vratio iz Svete Gore i postao studenički iguman, kasnije arhiepiskop. Inače, ovovremeno oživljavanje paganskih običaja ne samo u Jugoslaviji, no i u hrišćanskoj Evropi i Americi, govori o širenju sekularizacije i opadanju prave vere.

U bogumilsku jeres stavljam smelo i ranije pominjano širenje tzv. privatne religije, kod nas i u svetu. Bogumili, kao i njihovi prethodnici masalijani i pavlikijani, stavljali su naglasak ne samo na usamljenu, ličnu molitvu, težeći vancrkvenoj individualističkoj i subjektivnoj pobožnosti no i na molitvu kao jedino sredstvo spasenja. Današnje brojne manje ili veće hrišćanske, hrišćansko-indijske sekte i druge fantastične mešavine raznovrsnih, pa i suprotnih učenja, od Kastanedinog oživljavanja prastarih magijskih tehnika, pa do zen-budističkih koana, nemaju ničeg zajedničkog sa sabornom, liturgijskom, ali i ličnom molitvom hrišćana, sa pokajanjem i smirenjem, kao i sa ostalim svetim tajnama Crkve. Gospod Isus Hristos poručuje svojim učenicima u Jovanovom Jevanđelju: „Ostanite u meni, a ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete“. U pravoslavlju ne postoji sebični put samospasavanja, nego saborno pomaganje braći.

Prevodi na srpski, narodni jezik liturgije sv. Vasilija Velikog i sv. Jovana Zlatoustog, božanstvenih himni za Božić, Vaskrs i Duhove pružaju priliku mladim duhovnim ljudima danas da prvi put upoznaju do sada skriveno a neprocenjivo blago duboko sadržajnih poetskih, filosofskom mudrošću napojenih duhovnih pesama pravoslavnih službi. Posao koji je započeo sveti Sava svojom čuvenom besedom u Žiči 1221. godine, kada je u sebi doživljenog Hrista jasno pokazao narodu i sveštenstvu, obnavljajući veru u srpskom narodu i ponavljajući istinitu veru pravoslavlja, traži danas nove poslanike na pravoslavnoj njivi srpskog naroda upravo radi obnavljanja vere pravoslavne.

I na kraju, osmotrimo još jednom opštu političku i duhovnu situaciju Srbije u vreme svetog Save i danas, ne bismo li nazreli neki most spasenja na ovoj večnoj vetrometini zbivanja, neku nevidljivu nit koja nas je spajala, prožimala, a i danas može da nas spoji sa ličnošću i delom svetog Save. Srbija, nalazeći se u doba svetog Save između Grka, Latina, i Bosne (loše uređene, bez discipline, usamljene) bila je na prirodnom putu svoga crkvenog i državnog osamostaljivanja i dovršavanja započete hristijanizacije zemlje. Dobar deo ovog obimnog i odgovornog posla obavio je sveti Sava. Ali kao što se nekad vera hrišćanska morala svakodnevno obnavljati, zbog stalne opasnosti da se kalem vere nije dovoljno primio, tako se i danas mora obnavljati i ponavljati želja i volja naroda da postoji i traje u političkoj i duhovnoj situaciji gotovo istovetnoj onoj iz doba svetog Save.

Jugoslovenska zajednica pruža srpskoj duhovnoj omladini još uvek mogućnost da ispunjena Hristovim duhom i svetim Savom počne i dovrši delo koje joj je, hoću to da verujem, Božji Promisao odredio još od vremena svetog Save: delo stvaralačke sinteze Istoka i Zapada. Mudri ljudi i narodi skupljaju med u svoje košnice sa raznih strana, prethodno odabirajući i razlikujući kvalitet livada sa kojih pčele skupljaju hranu. Jednostrano je i vodi opasnim zabludama precenjivanje kod naših obrazovanih ljudi, delom i savremene omladine, Istoka i potcenjivanja Zapada, mada i obratno. Postalo je moda da se o Zapadu, a među našim svetom koji nikad nije bio u Evropi, ili je u njoj proveo nekoliko dana ili nedelja, govori sve najgore, kao o zajednici bezbožnika i slepih idolopoklonika - Mamonovom carstvu. Ne zaboravimo da ovakva olaka kritika dolazi od ljudi jedne zemlje koja još nije iskorenila nepismenost u narodu, niti stvorila dovoljno uslova za razvoj civilizacije. O verskoj nepismenosti raznog porekla da ne govorimo. Kada se ovakvi, nazovi kritičari Zapada pozovu i na Dostojevskog, ironija je potpuna, jer se zaboravlja koliko je Dostojevski cenio i voleo Evropu. Upravo hrišćanska ljubav prema Evropi dala je za pravo Dostojevskom da je kritikuje. Zbog toga mi je danas mnogo bliža od naših kritizera Zapada Tatjana Goričeva, pravoslavna hrišćanka koja, živeći već nekoliko godina na Zapadu, kaže: „Sigurna sam da će i crkvi na Zapadu Duh sveti jednoga dana jasno i silno pokazati svoje snage, kao što je učinio u Rusiji“.

Istinska vera današnjeg mladog čoveka u Hrista, slično veri svetog Save, zaloga je njegove odanosti i ljubavi i svome narodu i svima narodima. Ako neko misli da mu je put vere pretežak može poći i obratnim putem, putem temeljnog upoznavanja prošlosti i svoga naroda i likova koji su osvetljavali put narodu, približavajući ga veri i Hristu, upravo zato što je ono čime se ponajviše možemo ponositi u prošlosti nosilo pečat Hrista koji je na početku naše istorije sav prožeo svetog Savu. Pravoslavlje i svetosavlje, kad god se držalo svoga prauzora, Isusa Hrista, nikad nije bilo, niti je moglo da bude, politička ideologija, pogotovo ne kao fanatizovana verska ideologija sa žarom misionarskog širenja vere silom, svojstvena nekim periodima zapadnog hrišćanstva ili političkim ideologijama u našem veku. Uvek, međutim, i u prošlosti, i u sadašnjosti, kada se napuštao, iz ovih ili onih razloga, prauzor ponašanja, Hristos, i svetosavlje i pravoslavlje pretvaralo se u ideologiju i tada unosilo opasan nered u duše ljudi, kao i u njihovo ponašanje. Otud je otac Justin Popović u pravu kada je, još 1935. godine, pisao: „Divno je biti Rastkov potomak po narodnosti, ali je stidno ne biti njegov potomak po jevanđelskom revolucionarstvu“. Mladi ljudi su danas naročito osetljivi na leporečivost i verskih i političkih predvoditelja, što sa praksom življenja ljudi ne stoji ni u kakvoj bliskoj vezi. Ali tek kada su, i ako su, i sami okušali šta znači sprovesti u ličnom životu sve ono lepo i plemenito što se nalazi u osnovi neke ideje, verske ili neke druge prirode, postali su realisti. Mladi ljudi danas i ovde, koji su prožeti Hristom nisu ni verski ni politički ideolozi. Oni žive svojom verom, jer je tako postupao i sveti Sava. Ovi mladi ljudi ne moraju biti monasi, već mogu biti, i već neki od njih i jesu, naučnici i umetnici, čak i diplomate. Upravo po uzoru svetog Save. Neko će podsmešljivo primetiti: a koliki je broj omladine koja je danas pravoslavna i svetosavska? Nije li kvalitet uvek bio iznad kvantiteta, nije li dobrih uvek bilo manje od zlih, pa ipak, nije li sveti Sava poručivao: „Jer bolje je jedan da bude koji čini volju Gospodnju, nego množine bezakonika“. Zar ne prenose i održavaju veru Hristovu u svetu i posle dve hiljade godina dvanaest apostola?

Dobro je rečeno: ako je razoren centar, svaka se tačka periferije oglašava središtem. Posle svih i slatkih i, više, gorkih iskustava koja smo do danas imali u našoj istoriji, ne znam koji bi centar za savremenu omladinu bio pouzdaniji i sigurniji od onog koga je pre sedam stotina i pedeset godina našao sveti Sava: Bogočovek Isus Hristos i hrišćanska vera. Zbog toga rado završavam ovo razmišljanje rečima kojima je sveti Sava otpočeo svoju besedu o pravoj veri u Žiči, 1221. godine, a koje mi se čine kao da su izgovorene za današnje vreme i za današnju omladinu.

„Braćo i prijatelji i oci čeda bogozvana, priklonite bogoljubiva srca vaša da čujete božanske zapovesti. I čuvši ove svete reči stavite ih, braćo, u vaša srca i u savesti duša vaših i pred oči uma vašeg, i razumite ih.“
VLADETA JEROTIC