[Шумадинац]

.
ЉУДИМА СЕ НАМЕЋУ ЛОШИ ПРИМЕРИ НЕСРЕЋНИХ ЉУДИ ЗА ОБРАЗАЦ



Kако год било, у наше дане – било то јавно или тајно, свјесно или несвјесно – људима се намећу лоши примјери несрећних људи за образац, за узор, на шта ми одговарамо ћутањем и бјежањем. Другим ријечима, ми нисмо спремни на жртву без које ниједно добро није могуће. Није ли све то можда знак наше свеопште слабости и немоћи наспрам захуктале и самоувјерене глупости, која гази све пред собом, ничега се не стидећи, јер она је увијек у праву!?

Тек скоро сам научио да је глупост можда опаснија по друштво и од самог зла будући да зло дође и прође, буде и нестане. Злу се можемо супротстављати, можемо га разобличити, показати другима да се ради о злу и можда већ тада има наде да му неко храбар стане на пут. Међутим, глупост не трпи савјета, а притом је њен носилац преиспуњен собом и само(за)довољан, спреман је увијек и свагда за напад. Он је готов унедоглед понављати исте фразе, крилатице и пароле. Он засигурно није философ који разабира шта је добро, а шта зло; он (поста)је мјерило свему, те главни критичар свега и свачега.

По ријечима теолога Дитриха Бонхефера, глупост није дефект интелекта него дефект људскости, јер несумњиво је да многи људи који су обремењени глупошћу имају врло развијен интелект. О тој појави размишљао је и велики Андрић, дошавши до сљедећег закључка: „Постоји такав тип несрећног човјека који од рођења до смрти живи у заблуди да је по нечем позван да се бави јавним пословима, да исправи што је криво и изводи на чистину што је замршено, а у ствари он се бави само самим собом и својим мутним амбицијама, и ничим више и ничим другим. У круг тих својих послова он увлачи све: идеје, покрете, установе, јавне људе и скромне незнанце. Болујући од фиксне идеје да је он у вези са свим што постоји и да се све на свету њега тиче, он ниже грешку на грешку и глупост на глупост. Али, убеђен и упоран, он то не примећује. Сваки корак му је погрешан, јер иде у наопаком правцу. И на штету је и досаду свему и свима око себе” (из књиге Знакови поред пута).

„Истина то сам ја“

О овој теми је писано још у Старом завјету у којем се на једном мјесту наводи да ако доброме дамо савјет, послушаће нас, а да зломе ништа не треба казивати, јер ће нас замрзити (Приче Соломонове 9.1–11). Ако желимо избјећи погрешку на коју нас упозорава премудри Соломон, требало би да тежимо страху Божијем као почетку мудрости (Пс. 110). Другим ријечима, будући одговорни пред Богом, проналазићемо пут који води надилажењу глупости.

Из свега поменутог намеће се питање како заправо треба да се опходимо са овако убијеђенима и упорнима људима? Увјерен сам да са сваким човјеком, па и са оним који посједује наведени дефект, треба поступати крајње благо, с љубављу, јер једино су љубав и пажња надразумне и дотичу нас у срж бића. Међутим, љубав подразумијева озбиљну жртву, испуњену милошћу Божијом, те као таква треба да буде ослобађајућа за оне о којима је ријеч. Ако пак нисте спремни на такав подвиг, онда се од наведене пошасти уклањајте. Уклањајте се на све могуће начине и прије свега се трудите да избјегнете било какву комуникацију са таквим људима, јер они ће је на неки волшебан начин заођенути својом непоколебљивом глупошћу, која све зна и на све има одговор. Такви су пренебрегнули ону чувену јеванђеоску тврдњу која каже да је једино Бог Истина, јер они за себе мисле и говоре: „Истина то сам ја“.

Према томе, ако наша љубав не зацијели тај личносни дефект, онда се треба клонити људи који га посједују. У вези с тим увјерен сам да трбух и крух нису главни разлози егзодуса паметних. Главни разлог су свјесни и подсвјесни страхови од овако недобронамјерних људи и уклањање од њихове глупости. Неко се може запитати зашто одлазити негђе друго, зар не би било довољно уклањати се од таквих људи овђе и сада? Нажалост, проблем произилази из тога што се такви људи неће клонити вас, неће вас оставити на миру. Будући да постоје крајеви у којима је увријежено схватање да глупост треба игнорисати и не давати јој снаге тако што ће јој се придавати било какав значај – многи се склањају у такве крајеве, гђе су постигнуте норме које глупост не хране, не бране и не дају јој да ђелује. Интересантно је да, бјежећи од глупости, бјеже сви они који су иоле паметнији, без обзира на боју коже, вјеру или нацију, иако се на тај начин неки од њих заувијек растају од кућног прага, од завичаја и простора сопственог језика и предања.

Међутим, у том општем покрету уз паметне неријетко пођу и неки од оних о којима причамо, те се тако нађу унутар друштва у коме нико не обраћа пажњу на њихову глупост. Ова чињеница доводи до дубоких унутрашњих потреса у њиховом бићу те, као посљедицу тога, они почињу пуцати на људе и газити их. Таквом трагичном исходу данас смо често свједоци, макар путем средстава информисања. Свакако није искључено ни то да се у новом окружењу удруже са својим истомишљеницима којих сигурно нигђе не мањка. Из свега овога видимо да ни напреднији свијет за овакве случајеве нема рјешење, јер је очигледно да су они који су заробљени глупошћу добили предност те из дана у дан овладавају новим просторима. Само по себи намеће се питање ко им је то допустио и зашто? Страхујем да су они у дослуху са онима који имају моћ да им то допусте. Тиме је, умјесто страха Божијег као почетка мудрости, завладао страх од људи као почетак глупости.

Промишљање о овој теми подсјети ме, између осталог, и на једну причу коју сам давно чуо, а тиче се дечанског игумана Јустина и оних већ давних времена, седамдесетих година прошлога вијека. Наиме, једном је један младић, који је као сироче одрастао у Високим Дечанима, упитао старца игумана зашто се у манастиру не обнавља монаштво и не долазе нови људи, а чак ако неко и дође, брзо се испостави да је тврдоглав и да није баш чисте памети. Наравно да је било и других узрока томе, али је игуман тада кроз шалу навео младићу овај разлог: „Па знаш, синко, нема нових људи, јер ко год је паметан отишао је у Њемачку да ради”. Шала је, као што знамо, увијек љековита, али често болно погађа у саму срж проблема.

Шта је лијек?

А сада шалу на страну: шта је за мене као хришћанина круцијално у свему овоме? Где је ту Бог и зашто он то допушта? Мудри пјесник би рекао: „Бог као Бог, ћути и гледа”. Можда неки мисле да би он као Бог требало нешто да уради. Али ми заборављамо да је Он урадио, показао нам је пут живећи међу нама. Исус је на глупост првосвештиника и Пилата одговарао ћутањем. Поучавао је само оне који су хтјели чути његову ријеч и није се супротстављао глупости силом. Молио се Оцу за оне који су га пљували и распињали, те је тако промијенио свијет и свјесном жртвом отворио врата новом времену. Али ми смо – први ја међу вама – то Његово поучавање заборавили. Сви бисмо ми заправо могли много научити из Христовог односа према другим људима, јер заиста има безброј дивних примјера као, рецимо, онај кад Христос пише по пијеску питајући оне који су држали камење у рукама с намјером да убију жену грешницу: „Kо је од вас без гријеха, нека први баци камен”.

Иако је међу њима несумњиво било и злих људи, увјеравам вас да није било ниједног глупог човјека, будући да су, добро размисливши, од своје накане сви одустали. Христос је глупост као и друге људске слабости лијечио благим облогама, а савремени свијет мисли да је то могуће цивилизацијским достигнућима и законима. Мени се пак чини да је потребно употријебити и један и други лијек, али ми као да смо, нажалост, изгубили корак с временом и не ђелујемо ни у једном правцу конкретно. Чак ми се чини да се појединци радују што људске слабости око нас цвјетају и множе се.

С друге стране, свједоци смо и тога да су неки прогласили наше слабости и немоћи за примјер добре побожности. Тим поводом требало би да се запитамо да ли би Христос лијечио слабе и исцјељивао болесне да су те слабости биле саме по себи добре и бенигне? Kако год било, у наше дане – било то јавно или тајно, свјесно или несвјесно – људима се намећу лоши примјери несрећних људи за образац, за узор, на шта ми одговарамо ћутањем и бјежањем. Другим ријечима, ми нисмо спремни на жртву без које ниједно добро није могуће. Није ли све то можда знак наше свеопште слабости и немоћи наспрам захуктале и самоувјерене глупости, која гази све пред собом, ничега се не стидећи, јер она је увијек у праву!?



ПАТРИОТ

[Шумадинац]

.
НА ИНТЕРНЕТУ НЕ МОЖЕШ ДА СЕ КРСТИШ



Шума доступних информација замагљује нам суштину, а бомбардовањем дигиталног простора маргиналним појавама и понашањима, такве појаве и понашања постају мејнстрим. Као код синдрома куване жабе. Дар расуђивања и разлучивања битног од небитног, корисног од штетног, лажног од веродостојног потребнији је него икада.

Овако, за „Новости“, прича отац Александар Савић, ђакон у Цркви Св. цара Константина и царице Јелене на Вождовцу, уједно и електроинжењер, водећи стручни сарадник у ЕПС Дистрибуцији Београд.
После завршене Електротехничке школе „Никола Тесла“, образовање је по инерцији наставио на Електротехничком факултету у Београду. Ипак, током треће године студија, код Александра се појавила снажна жеља да продуби своја сазнања о Богу и Цркви. Осећајући позив и потребу да активније учествује у црквеном животу, уписао се на Православни богословски факултет, а благослов од свог духовника добио је уз услов да због теологије не одустане од свог првог избора. Оба факултета завршио је у року, да би информатику и хришћанство спојио у Центру за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве (ЦЕПИС), чији је управник последње три године.

– Најактуелнији проблеми којима се бавимо углавном се тичу социјалних мрежа и употреба и злоупотреба везаних за интернет – прича ђакон Александар. – У свему је присутан моменат заштите личности и заштите података о личности, будући да је у центру сваког збивања увек човек. Било да се ради о најтежим злоупотребама, где су на мети деца, о крађама платних картица или о покушајима да се кроз циљану пропаганду промене наше мишљење и ставови. Треба имати у виду да Црква јесте савремена али је и ван времена, па нема потребе да истрчава и да одмах даје одговоре на тек настале изазове. Ипак, услед брзине технолошких иновација, а нарочито брзине реакције младих на њих, Центар је дужан да, на основу ризнице предања које Црква има, правовремено понуди квалитетна решења.

– Нека од решења били би обазривост и критички став, посебно деце и њихових родитеља – подвлачи ђакон Александар, и сам отац четворо деце, додајући да би родитељи требало да имају приступ налозима најмлађих на социјалним мрежама, бар док дете не покаже одговорност за свој наступ и понашање у јавности.

– Тужна је реалност да су власницима друштвених мрежа битне само бројке, а не и појединци – сматра наш саговорник. – Морамо сами да штитимо себе и друге. Што се деце тиче, суштина није у томе да их кришом посматрамо, већ да их спречимо да се јавно компромитују, тиме што ће знати да је то истовремено компромитовање и пред родитељима. Просто да их дисциплинујемо да пред друге не износе оно што не би изнели пред својим ближњима. Ту је за њих, али и за нас старије, граница коју не треба прећи.

Још један проблем присутан на друштвеним мрежама јесте могућност да се створи нови идентитет, аватар, нова личност потпуно несагласна са оном стварном. То, према речима ђакона Савића, доводи до шизофрених стања и покушаја појединца да комплексе из реалног света лечи у оном виртуелном.

– Посматрањем комуникације на мрежама може да се уочи исувише неодмерених изјава, уз олако етикетирање других људи – оцењује отац Александар. – Заборављамо да је и са друге стране личност попут наше. Хришћани смо 24 часа дневно, и хришћански захтев љуби ближњега свога односи се на нас у сваком тренутку. Како у цркви, на радном месту или у дому, тако и на интернету.

Дигитално небо, уз све своје предности и недостатке, пружа и могућност приближавања црквеног живота верницима. Кроз црквене веб-сајтове, телевизијске и радијске емисије, православну друштвену мрежу црква.нет, фејсбук-налоге духовника и многобројне друге канале, хришћанска реч доступна је једним кликом миша. Ипак, како каже наш саговорник, модерни видови комуникације, иако корисни, недовољни су. Праву поруку можемо послати и примити само здравим сведочењем и личним контактом.

– Питање је шта је наш циљ – да се рекламирамо, или да сведочимо Христа и његово учење – наглашава ђакон Александар. – Да ли је виртуелна црква уопште могућа? Рекао бих да није – то није Црква. На интернету не можеш ни да се крстиш, ни да се венчаш, ни да се исповедиш, ни да се причестиш. Дописивање, гледање телевизијског преноса Литургије, слушање духовне музике и читање текстова пожељно је, али није замена за живу реч и активно учествовање у богослужењу. Све остало своди се само на филозофију. Смисао сваког нашег мисионарења, па и виртуелним медијума, јесте да човека привучемо активном црквеном животу, да га инспиришемо да сам, слободном вољом, приђе и пронађе нешто добро за себе. Да дође на Литургију што је суштина. Као у позиву апостола Филипа Натанаилу у Светом писму: Дођи и види има ли шта добро у Назарету.


ИСТРАЖИВАЊА КРОЗ ТЕОЛОШКУ ПРИЗМУ

Као стално тело, ЦЕПИС већ пуну деценију даје одговоре на актуелна питања предности и мана дигиталних технологија, њихове безбедне примене и заштите од злоупотребе. Основна активност Центра је у изради стручних извештаја из различитих технолошких области кроз теолошку, социолошку, политиколошку, информациону, етичку, правну призму. Имао је значајну улогу у јавној дискусији приликом увођења биометријских система идентификације 2008. године, акцентујући питање заштите приватности грађана.



Извор: Вечерње новости

[Сиви Вук]

Какво одвратно испирање мозга малој деци од малих ногу да верују у глупости!

[Шумадинац]

.
ПРАЗНИНА ПРОМАШЕНОГ ЦИЉА



Погрешна представа о појединим појмовима у Хришћанству, попут греха, казне, спасења душе, може бити велика препрека ка разумевању суштине вере, те тако онима који нису у вери стварати одбојност према Хришћанству, а са друге стране, верницима изазивати тугу, очајање или стагнацију у духовном животу, поткрадајући тако све оне дивне плодове вере.

Данас је, чини се, Хришћанство представљено као једна морална тамница која поробљава младог човека тешким оковима стриктних правила и забрана, бранећи му сваки вид забаве и уживања. Бог је представљен као тиранин који те чека на крају живота, како би ти оштро пресудио и за најмањи преступ и послао у пакао на вечне муке, а грех је све оно што делује забавно и примамљиво а Црква оштро забрањује. Kоме, дакле, треба такав Бог, таква Црква и такво оптерећење? Јасно је, никоме!

Међутим, да ли је стварно тако? Да ли је грех преступ некаквог записаног закона, након чега следује казна, па и вечна мука у Паклу (а ко је мучитељ?)? Да ли се спасење постиже некаквим плитким улизивањем Богу, стриктно се придржавајући моралних правила и црквених форми, које за последицу имају то да ће нас Бог поштедети казне која чека оне који се не покају?
Управо овакво схватање последица је површног познавања хришћанског учења. Истина је да Бог не забрањује, већ ослобађа, а мучитељ је – грех!

Грех, дакле, није само оно на шта би прво помислили када се помене овај појам. Алкохолизам, блуд, агресија, само су спољашње манифестације, последице греха који је заправо дубље у нама. Зато је погрешно и често неуспешно ''лечити се'' од ових грехова, а да не откријемо онај који је у позадини, из кога они само црпе снагу.

***

Дуго сам водио разне битке у свом уму, од којих већина није била потребна, док је мој спољашњи живот био у све већем хаосу. Сматрао сам да је проблем нека мисао, или гордост, прелест, нешто треће… Наравно, све је то присутно у већој или мањој мери, али суштина проблема све време ми је измицала.

Мој проблем био је постављање ствари на своје место. У прелазном периоду између основне и средње школе, што је заправо и почетак одрастања, тражио бих забаву у игрицама, а постепено, како је време одмицало, све више у изласцима и пијанкама. У том периоду, први пут сам искусио нешто другачије, а то је била заљубљеност. Она је убрзо прерасла у нешто што би се можда могло назвати ''платонска љубав'', која је само на кратко и била остварена. Никада после тога нисам искусио ништа слично. Након неког времена, почео сам да откривам Хришћанство, да упознајем нове погледе на свет, које сам прихватио. Прошло је неколико година а мој живот се истовремено и распадао и исправљао, пролазио сам кроз мрачне периоде, периоде интензивног алкохолисања и периоде када је мање-више све било у реду, када сам више био посвећен духовном животу.

Ипак, и даље је недостајало ''то нешто'', заправо, недостајао ми је онај осећај који сам доживео само једном, током те заљубљености. Био сам готово сигуран да је то оно што ми је потребно да се коначно доведем у ред, али не; моја потрага за тим, изгубљеним осећајем, водила је све више у пропаст, ка очајању, самодеструктивном понашању и неуспелим покушајима остварења тог осећаја са другим особама, које су након тога остајале повређене, а ја разочаран због још једног свог неуспеха, сваки пут све уверенији да никако не могу да повратим оно што сам изгубио.

Током пар година колико сам активно у црквеном животу, врло добро ми је полазило за руком да не видим тај проблем који сам себи направио. Проблем је све време био идеализовање романтичног односа између две особе, где би Бог био само зачин, само додатак на ту срећу насталу из првог. Аристотел је, када је говорио о циљевима у људском животу, препознао две врсте циљева: циљеви које бирамо ради остварења других циљева, и крајњи циљ, оно што бирамо ради њега самога (односно срећа). Мој извор среће био је све време на погрешном месту, и Бог, који према хришћанском предању јесте извор вечне радости и Љубави, био је код мене само на месту једног од "нижих" циљева.

Дакле, промашио сам циљ и то ме је коштало. Отац Серафим Роуз је написао: "казна за грех је сам грех". И заиста, окусио сам то на својој кожи током претходних година. Један промашени циљ, грех, води ка другоме и мука се нагомилава. Када је темељ лош, не може се саградити добра кућа. Ако ти је животни темељ погрешно постављен, све даље може да буде само посртање и копрцање, покушаји импровизације, али истинска радост остаће недостижна. Лако је удавити се у том вртлогу, из којег, чини се, нема излаза, а једини излаз је Христос, који ће, ако га само пустимо да буде у центру, заиста уредити целокупан наш живот, много боље него што би га ми, својим ограниченим снагама осмислили.

***

Једна од најупечатљивијих карактеристика модерног друштва, или духа времена, а посебно међу младима, јесте површност, празнина и неутољива глад за нечим (или Неким) која се често испољава кроз промискуитетно понашање и конзумирање алкохола или дроге. То је управо та замена циља коме тежимо. Човек је жељан радости, али је и слабе природе, па лако пожели ''инстант'' радост, која увек долази кроз пороке, а која никада не може потпуно да нас испуни.
Човек живи у греху. А шта је грех? То је промашен циљ или промашен пут ка циљу. А када се уђе у погрешан воз, све наредне станице су погрешне.



https://smrt-svetu.blogspot.com/2019/02/...st_27.html

[Шумадинац]

.
В Р А Ч А Р Е



О демонима, злим духовима, уче ислам и друге религије. Неке секте његују култ Сатане. Демонима обузети људи живе у силној муци; они живе пакао још у овом животу. Они су око нас, или смо сами у том страдању.

Безмало сви људи са ових наших простора који су запали у тај проблем долазе код Светог Василија Острошког, иштући помоћ, олакшање својој души. Долазе му и из иностранства, многи.

Како су ови људи доспјели у то стање? У највећем броју случајева, имали су неки проблем: психички, тјелесну бољку, материјални проблем, проблем у „љубави“… и отишли су код врачаре надајући се помоћи. Чули су тај и тај, или та и та могу да помогну, да „нешто знају“. Препоручила им их је добра пријатељица. Или су их, као дјецу, њима одвели родитељи, баба…

Под жаргонским појмом врачаре подразумијевамо: прорицаче судбине, оџе који „раде записе“, жене које „саливају страву“, исцјелитеље опште праксе, биоенергетичаре и сродне им реики терапеуте (реики превара и код нас постаје све масовније страдалиште људских душа, посебно откако га је промовисао Новак Ђоковић), видовњаке, астрологе, гатаре тарот и другим картама, учитеље јога и других источњаких медитативних техника, црне и бијеле магове (свеједно) и сву плејаду сличних превараната. Не мало је врачара које човјеку којег први пут виде кажу и највеће њихове животне тајне и тако придобију њихово повјерење. Исходиште моћи свих њих је у служби демонима.

У почетку, као по правилу, човјеку након одласка код врачаре бива боље. То га утврди у исправност његове одлуке. Али, послије извјесног времена ова заблуда узима данак: човјеку постаје све горе и горе, има страхове, ноћне море, необјашњиви немир, живот му пође низа страну. Онда се он сјети Светог Василија.

Ови људи код врачара иду очекујући оздрављење или рјешавање других проблема без сопственог труда. Када се то не догоди и када пострадају, са истим очекивањем долазе код Светог Василија. Од Светог Василија очекују – магију. Мало њих је спремно да промијени свој живот, да га настави у јеванђељском труду. Исто тако, мало њих има осјећај да је то гријех. Неки иду мало код врачара, мало код Светог Василија.
Граница између вјере и сујевјерја је готово непримјетна, као не ријетко и између генијалности и лудила. „Ја сам велики вјерник“, колико само пута смо чули. А, у ствари, тачно је да је он „велики сујевјерник“. Такав човјек умјесто да се напаја на ријечи Живога Бога, живот траћи у празновјерју „ваља се – не ваља се“.

Многе врачаре своје „ординације“ украсе крстовима и иконама. Неке иду и у цркву. Људи који су дошли код њих за помоћ знају и да има превараната, али када виде иконе… Па још када им тај или та код којих дођу кажу да имају благослов за то од надлежног епископа… Па им кажу да оду код Светог Василија… То су истинска дјеца Оца лажи, служитељи Лукавога.

Демон не улази у човјекову душу силом. Он улази у њу уз сагласност човјека. Ову сагласност човјек „потписује“ третманима код врачара, али и својим раскалашним животом, блудничењем, дрогирањем, пијанчењем и другим ригидним злоупотребама слободе коју је добио од Бога. И Бог неће демоне истјерати из човјекове душе без његове сагласности, па ни преко Светог Василија Острошког. Али та сагласност мора бити дјелатна, не декларативна. Ту нема „абракадабра“, нема магије. Постоји само труд истинског послушања Богу. А то послушање испољава се истинским покајањем, преумљењем, сагледавањем својих грешака и борбом да се оне више не чине.

Послошношћу Богу, богоугодним животом, човјек своју душу чини амбијентом неподношљивим демонима, као и што је својим сагрјешењима, убрљањем, чини амбијентом које није мјесто за обитавање Савршено чистоме. Наша страдања у духовној равни, наша сагрјешења, одражавају се на стање наше психе. Ове поремећаје у нашој психи региструју психијатри. Они, тражећи им узроке, не улазе у наш духовни живот. Наравно, није сваком поремећају у психи узрок духовне природе.

Због сарадње са демонима коју успостави неко од њених чланове, пострадале су многе породице, многе су се распале.
Још је Свети Василије Велики, у 4. вијеку, написао сет молитава Богу за избављење оних које муче нечисти духови. И данас, када их свештеник чита, демони се у човјеку пројављују на разне начине: крицима од којих се леди крв у жилама, гласовима који нијесу од тог човјека, па и животињским, наношењем болова том човјеку…

Врачаре су на овим просторима узникле као печурке, она барска вјештица из „Горског вијенца“ се растранчила као троскот. Страдање које оне наносе народу веће је од било које нама знане епидемије. Њиховим духом надојени су, на примјер, цртани филмови који дјеци, у њихове невине душе, упумпавају магију као нешто нормално. Тај дух, видимо, преко реики и сличних терапија ушао је и у здравствени систем Србије…

А ми о овом проблему ћутимо. Ћутимо да нам се они који не знају за Бога, па и набијеђени стручњаци за Бога и Божија питања, не би смијали. Својим ћутањем ми смо на послушању њему, којем је изуетно важно да људи мисле да он не постоји.



протојереј Јован Пламенац

[Шумадинац]

.
ИСКУШЕЊА 5Г ТЕХНОЛОГИЈЕ, ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ И ТРАНСХУМАНИЗМА

[Шумадинац]

Погледате кратак видео о једној од страсти која у мањој или већој мери, на жалост, влада свима нама. Како се избавити од ње, шта урадити да се избегне робовање њој? Погледајте!

[Шумадинац]

О КВАЗИХРИШЋАНСКИМ ПОРУКАМА КОЈЕ ПРИМАМО ПРЕКО ВАЈБЕРА



Ове квазидуховне поруке, на првом месту, истичу телесно (подстичу жеље и страсти), а духовна подлога им је само мистична ограда иза које се крију.



У добронамерним порукама, које примамо преко вајбера, приметили смо појаву неправославног мисионарења. Потребно је бити обазрив и са расуђивањем гледати на ову појаву. Да би хришћани духовним очима сагледали ове „добре“ намере, анализираћемо их, јер уносе забуну. Многи и не обраћају довољну пажњу на то, јер им те поруке постављају замку: ласкају им и обећавају земаљску срећу. Ове квазидуховне поруке, на првом месту, истичу телесно (подстичу жеље и страсти) а духовна подлога (икона, свете мошти и сл.) им је само мистична ограда иза које се крију. Икона за њих није свети лик коме се треба клањати и молити него је средство магијске брзе среће и брзог успеха. Да би били убедљивији, указују да она стиже из Јерусалима, манастира Острог, са Свете Горе и сл. Или честитају непостојећи празник – рођење Светог Николе. Нису све поруке писане по иконама, има и чисто текстуалних које нас на сладуњав начин поучавају и желе нам срећу. Тако, злоупотребом правих вредности вере пропагирају и подстичу на сујеверје, тј. веру у магијско и брзо испуњење жеља без великог напора. Једини напор је типкање по мобилном телефону и извршавање „добронамерне“ заповести: „послати на што више адреса“ да би се то сујеверје ширило. То је мисија сујеверја управљена против мисије истините вере. А они који су ту поруку примили не схватају њен садржај и шаљући их на многе адресе нису ни свесни шта заправо чине. Они су заслепљени „добром“ намером те поруке и уверени да је православна јер је исписана на православној икони. Исто чине и врачаре да би превариле оне који се изјашњавају као православци, да би биле убедљивије – врачају над иконама.

У тим добронамерним порукама уочавамо понуђене различите „специјалитете“ из паганске и антихришћанске кухиње: будистичке, исламске, католичке, протестантске, чак атеистичке. Шта ове поруке поручују? Да православни не буду православни, да се не кају за своје грехе и не преиспитују своје жеље, да не поштују Божји закон, него да се равнају по исламским и будистичким схватањима, или, у најбољем случају, да им мерило живота буде све то заједно, мало православно и мало неправославно. И тако ће бити успешни у животу и имати пуно среће, јер по овим порукама, срећа је најважнија у животу, и то она „луда“ срећа, коју незаслужено добијаш. Ове поруке су, заправо, врста дигиталних амајлија које, наводно, штите од негативних утицаја. Веома су комфорне и модерне, не захтевају од тебе да постиш, да се молиш Богу, да идеш на Литургију, јер саме по себи имају „чудесну моћ“, важно је да их чуваш у телефону и шаљеш на што више адреса да би се та „моћ“ ширила.

Ако пажљиво анализирамо те поруке, уочићемо следеће:

Икона Пресвете Богородице са Христом на којој пише: „Вечерас је вече за привлачење новца у ваш дом. Ако желите да од сутра у вашем дому буде више новца поделите свету икону“. – Очигледна злоупотреба иконе.


Икона Св. Василија на којој он благосиља, а преко ње пише латиницом: „Ko podeli sliku neka ga čuva Sveti Vasilije“.

Ко се усудио да на њој напише заповедне речи и тако доносе загарантовану заштиту Светитеља? Сетимо се сујеверја које се звало „ланац среће“ у виду писама која су нам слала непозната или позната лица, са заповешћу да текст препишеш и пошаљеш на 50 и више адреса и десиће ти се за толико и толико дана неописива срећа, а ако то не урадиш, стиже те проклетство. Тако су нас они устрашени, који су се бојали да прекину „ланац среће“, благосиљали и истовремено нам претили проклетством.


Фотомонтажа: Христов лик међу облацима. На њој пише латиницом: „Ova slika donosi sreću. Podeli i čeka te sreća za 2 dana“. Молитва са Острога, писана латиницом. Прво следе цитати, а онда молитва: „Bože, uđi u moju kuću i oduzmi sve moje brige i bolesti. Leči i bdij nadamnom i mojom porodicom. U Božje ime. Amin.“ Испод тога следи поука: „Veruj, ova molitva je toliko moćna. Nešto dobro će Ti se dogoditi, nešto što već dugo čekaš. Prosledi je na adrese 12 osoba. Ne prekidaj i ne postavljaj pitanja. Stani na trenutak s onim što radiš i pošalji ovu molitvu na svojih 12 osoba. Sada gledaj ono što On može.“ Обрати пажњу: Не каже: „Боже, нека буде воља Твоја!“, него – моја. Поручује управо како се не треба молити Богу. Затим наређује: „Не прекидај и не постављај питања!“

Буда који се грохотом смеје. На тој слици пише латиницом: „Japanci vam poručuju: "Svaki puta kada podijelite nasmijanog Budu, stiže vam novac ili jako dobre vijesti!“ Седећи у будистичкој пози лотосовог цвета човек у длановима држи бели лотосов цвет. На врху пише латиницом посвета: „Za najbolje od najboljih. A tu si i Ti“. Испод дланова пише у веома допадљивим стиховима: „Šaljem ti LOTOS, cvet beli / da te obraduje, da te razveseli / a ti ga šalji nekom dragom srcu tvom / da uđe sreća u još nečiji dom“.

Порука, писана латиницом, која обара с ногу – толико је добронамерна да је чудотворна! У њој се каже: „Za tebe! Pročitaj ga! Stvarno je lepo (idi dole) –

Pitao sam anđela da te sinoć gleda, ali se vratio. Pitao sam „zašto“? Anđeo je rekao: „Anđeli ne bdiju nad anđelima!“ U vašem svetu ima 20 anđela. 10 ih spava, 9 svira i 1 čita ovu poruku. Pročitajte dalje – to nije šala. Anđeli su primetili da se nešto boriš. Kažu da je gotovo sada. Dobijate blagoslov. Ako verujete u anđele, pošaljite ovu poruku, nemojte ga zanemariti, bićete testirani. Dve velike stvari će se naseliti večeras u vašu korist. Pustite sve i prosledite ga. Sutra će biti najbolji dan ikad. Pošaljite ovu poruku 10 prijatelja (uključujući i mene). Ako ga ne vratim, pretpostavljam da ne pripadam. Kad dobijete 5 odgovora, neko koga voliš, tiho će te iznenaditi. PS: ako ste sve učinili, ova ikona će svetleti crveno. Vreme se izvodi. Rot.“


Ту нема никакве иконе. Гаталица. Измишљотина. Очигледно магијско потпиривање сујете испразним бесмислицама.

Ове поруке проричу срећу, ако испуњаваш њихову вољу, а несрећу, ако је не испуњаваш, јер то вређа њихову „добронамерну“ сујету – оне ти обећавају добро, а ти нећеш?! Понеке су писане ћирилицом, да би изгледале православније, а понеке мешаним писмом. Да ли су креатори ових порука свесни да је то, у ствари, скрнављење светих икона или, с друге стране, стављање телесне среће и материјалног богатства као приоритет? А знамо да је код православних хришћана прво духовно па тек онда телесно. У сваком случају, ове поруке су штетне за хришћане јер не доприносе јачању вере него, напротив, воде их у заблуду сујеверја. Ове поруке нису нимало наивне, иако тако изгледају. Нажалост, и надаље их примају православни хришћани и прослеђују другима, можда у већем броју него што захтевају те поруке. Заиста, ово је опасна пандемија духовног шунда веома штетног за духовно здравље православних душа!

А, у ствари, то је манипулација духовном свешћу, испод прага опажаја, формирање нове ласкаве осећајности и пропагирање нашминкане вере. Шминка је постала цивилизацијска тековина, знак престижа, неопходна телесна норма, и зато је пожељно да се она пренесе и на душу и дух. А то подразумева савремено просветитељство, „чешање по ушима“, по речима Св. апостола Павла, и замагљивање аскетске и подвижничке суштине Православне вере. Са којим циљем? Са циљем да веру учимо и утврђујемо из он лајн порука, да нам цркве опусте, да се омладина одбије од њеног опитног и благодатног просветљења; излишно је да се замара црквеном литературом и да се мучи поукама Светих Отаца. Као стручан уџбеник могу послужити ове инстант поруке. Можда је на то најпроницљивије указао песник Матија Бећковић: „Теретане су данашње цркве, а смс – нова поезија“ (Blic nedelje / Gost „Blica“ / 6. septembar 2020.). Чувајмо се! Христос нас је упозорио да ђаво прориче кроз лажне пророке не би ли и неке од изабраних преварио (Мт 24,23-24; Мк 13,5-6; Лк 21,8). Ево, и на овај начин.



Аутор текста: Радмила Грујић

(Објављено у Православном мисионару, март-април 2021.)

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]