[Шумадинац]

ВЕРА И КРИЗА

КРИЗА КАО ШАНСА ЗА БОЉЕ ЧОВЕКОЉУБЉЕ

Главна тема свих промишљања и разговора у наше време је светска економска криза.



Не би било лоше то што се о томе размишља и разговара, штавише и добро је реално сагледавање чињеница у циљу тражења и налажења ваљаних решења, али није добро то што, под утиском овог разматрања, постајемо песимисти. Увећавамо своју себичност у страху од губитка, и све постаје сурова борба за опстанак. Свако види само себе, свој интерес и потребу, мерећи при том другога тим слабомеријем себичног интереса, не знајући да се на тај начин рашчовечује страхом и саможивошћу. Ништа не решава како треба, само увећава несигурност, и постаје самоме себи несносан. Нажалост, ово стање не желимо увек да сагледамо на прави начин, и уместо да тражимо решење, ми скоро увек покушавамо да другога прогласимо кривцем за све наше неуспехе. Сви су нам криви, од међународне заједнице до нашег првог комшије, само ми смо жртве. То у даљем току покреће одређене одбрамбене механизме, који убрзо постану сурови напади на другога и његову слободу и стваралаштво.

Тако нам све у животу постане само сурова борба против непостојећих непријатеља и, што је најтрагичније, не видимо да смо на тај начин сами себи највећи непријатељи. Расудимо своје мисли, жеље, намере и поступке, и уочићемо сав трагизам таквог стања. Не плашимо се унапред, и не одустајмо од добра у страху од другог и другачијег. Не дозволимо да нас било који догађај обезуми и обесмисли, тражимо у свему оно што је добро, и тако ћемо доћи до правог разлога за стваралачку неодустајност. Имаћемо снаге и воље да све променимо набоље, нећемо се предавати у страху и неизвесности, ствараћемо као одговорни и трезвени оптимисти.



ГДЕ ЈЕ БЛАГО НАШЕ, ТАМО ЈЕ И СРЦЕ НАШЕ

Само онда када човек разуме смисао живота, могуће је стварно напредовање у свему, и одговорно прихватање свих стања и ситуација. То није нимало лако, што и сами видимо у својој свакодневици. Много тога нам је нејасно, неприхватљиво и тешко, али ако себе изместимо из стања пасивног чекања и почнемо да стварамо видећемо како је све смислено и лепо. Разумемо да је потребно да стварамо и напредујемо, а не само да чекамо да нам се нешто догоди, за нас, а без нас. Дакле, само онда кад иступимо из стања пасивних посматрача и самодовољних чекача, и почнемо да промишљамо и стварамо, разумећемо смислену лепоту живота и постојања. Видећемо да нам је све поверено тако што треба да стваралачки промишљамо, а не само да примамо као готово решење. Јер, ако се предамо пасивном примању без стваралачке динамике, онда ризикујемо да изгубимо богодаровану слободу. Тада себични интерес диктира наше поступке, губимо снагу и предајемо се случају, самовољно се предајемо беживоту. Бог то не жели од нас, а ми се понекад тако понашамо. Посебно је трагично када верујући човек све своје покрете усмери тако, обесмишљавајући своју молитву, подвиг и наду нестваралачким празноверицама. То је оно говорење уснама, док срце ћути без пламене ревности. Таква вера се своди само на чекање и понизност, без имало правоверне сигурности. Заправо, на тај начин изостаје здрав однос и са Богом и са другим човеком, јер права вера је истовремено и вера у Бога и у човека. Несводива је на страх од казне и потребу за наградом, могућа је само као несебично себедавање. Није страх од већег, него је стално „умањивање" којим се сви истински „увећавамо". Када на овај начин разумемо Бога и себе, онда наше стваралаштво добија пуини смисао и праву меру. Тада веру доживљавамо као Божје и наше себедавање, а не као узимање за себе, знајући да се све мери непролазном радошћу, а не бројкама.


Бог нам се даје у вери, не прети нам и не присиљава нас, док ми понекад једни према другима другачије поступамо. Будући оптерећени сопственим незадовољством и многим себичностима, понекад иступамо из контекста вере тако што тражење и узимање само за себе стављамо у први план. То се увек окончава као неправедно стицање, које неминовно сужава окоглед до обневида, тако да не видимо ни Бога ни другога човека. Бројке и набрајања нам постају једина мера и смисао постојања, све друго је небитно. То опасно стање се додатно усложњава неспремношћу да се стане, једноставно нека чудесна прогресија саможивости нас разара до безизлаза. У јеванђелском контексту ово стање је означено као обеспућеност и изгубљеност, а човек на том беспућу је именован: неразумни богаташ. Не, дакле, вредни и разумни стваралац, него неразумни, јер је својим поступцима све обесмислио, и рад, и богатство, и живот. Ништа не види осим себе и својих прохтева, лако је стекао иметак, али тешко може да се ослободи од робовања иметку. Себе је потценио тим ропством, јер мисли да вреди онолико колико има. Самоме себи је небитан, јер му је једина мара шта и колико има. У ствари, нема ништа јер нема себе. Не, није овде проблем иметак, нити је добро проглашавати оно што је Божја творевина за нешто унапред зло. Проблем је однос човека према творевини, јер на овај начин богоблагословени господар твари постаје слуга створенога, тако што има идолопоклонички, а не стваралачки однос према створеним стварима. Њему не треба ни Бог, ни други човек, за њега је његов иметак све, и то тако што му приступа истовремено и потрошачки и идолопоклонички. Та „збрка у срцу", која потреса човекову унутрашњост, доводи до чудесних стања, посебно онда кад дође до одређених лишавања.



БЛАГОСЛОВЕНО БОГАТСТВО

Треба знати да богатство само по себи подразумева стваралаштво и благослов. Због тога не смемо да једнострано приступамо овом питању тумачећи погрешно поједнине јеванђелске одломке и наводе. Најпре треба рећи да је већ на почетку Бог благословио човека да „свему створеном да име", као и да „овлада земљом", радећи и чувајући је. Посматрајући у овом контексту послепадно стање човеково, где он „у зноју лица свога" обрађује земљу, видимо да је стваралаштво мера односа човека према свему створеном. И уз то стваралаштво неминовно иде и иметак и стицање богатства. Тако да речи о томе да је „лакше камили проћи кроз иглене уши него ли богатом спасти се", треба потпуније разумети. Овде се не говори о томе да Бог презире човеково стваралаштво и богатство, него је реч о томе да човек, будући оптерећен богатством и богаћењем, може да одступи од животне пуноће у произвођачко-потрошачку истрошеност. Дакле, Бог никога не одбацује унапред, човек се одваја од Бога под теретом сопствене несигурности; Бог не кажњава стваралаштво, него се ми трошимо свођењем свега у нагон за стицање, будући оптерећени сталним страхом од губитка и нестајања. Сви тако постајемо једни другима супарници и противници, а свима нама је Бог само партнер од кога нешто чекамо, па колико Он да, толико му љубави и вере узвратимо. Може ово некога збунити, може неко рећи да он то не чини, и добро је ако је тако, али размотримо мало боље све своје мисли, жеље и поступке. Шта ћемо видети? Нажалост, видећемо да смо у много чему ниспутили на беспуће сумње и бесмисао самоодржања, претварајући све у трагичну борбу за опстанак. Све смо свели на бројке и цифре, не видимо једни друге од тих сувишности, и сви смо под истим теретом, неко има више а неко мање богатства, код свих су неповерење и несигурност у истој мери велика оптерећења. Онда остаје отворено питање о томе ко је заиста богат, а ко сиромашан. Шта је мера једног и другог? Да ли иметак, или стање? Да ли се мери тиме ко мало има, а задовољан је, или ко има много или мало, свеједно, а незадовољан је? Засигурно је да је мера богатства стање слободне личности, никако то не могу бити цифре. Такође, нерад и нестваралаштво не могу бити добре мере, јер благословено богатство почива на раду и мудром управљању, са уважавањем другога и његовог стваралаштва и потреба.



СИРОМАШТВО СЕ НЕ МЕРИ ЏЕПОМ НЕГО СРЦЕМ

Погрешно је мислити да је сиромаштво само по себи благословено, што у даљем контексту доводи до закључка о томе да је рад нешто лоше и непотребно. Тако нешто не стоји, што нам сведочи апостол Павле кад каже: „Ако неко неће да ради, такав нека и не једе". Нема у овим речима нимало суровости, треба их посматрати као добар подстицај за стваралачку одговорност којом уважавамо другога и сами себе. Треба знати да човек својом делатношћу показује пуноћу вере у Бога и у себе, тако да је ленствовање одустајање од вере. Наравно, постоје ситуације у којима човек не може да се у потпуности оствари, када много тога не зависи од њега. То је, на пример, ово наше време кризе у којој на тржишту рада не постоји могућност радног ангажовања за многе професије. Ту је потребно да се покаже добра воља од стране оних који имају више могућности, али и оних који су директно угрожени, и ту су веома важни и потребни социјални програми. Нажалост, историја обилује лошим примерима оних који не знају шта ће са новцем. Што је најтрагичније, ти и такви људи су често несрећнији од оних који не знају шта ће без новца, јер они први су увек под страхом од губитка своте и у нагону увећавања, не виде никога и ништа осим свога конта и капитала. Нема ту много радости, страх је све потиснуо, и они су, и поред огромних цифара, увек у нултом стању. Да иронија буде већа, њихов стварни труд је додавање још једне нуле на конто, од хиљада до милиона, милијарди, билиона... Све нула до нуле, и увек мало и никад доста... Заправо, то је највеће и најтрагичније сиромаштво које обесмишљава добро стваралаштво, али то не значи да је свако стваралаштво грешно и погрешно. Такође не значи ни да је нерад мера живота, то никако, него показује бесмисао површности и једностарности стицања којим се троши животна смисленост. Није лако ускладити све ово, али је заиста могуће, само је потребно бити далеко од страха који угрожава добре релације. Потребно је успоставити добре стваралачке релације и сарађивати у добродетељи са свима, не остати у стању инетересног партнерства са Богом и другим човеком, јер се то увек у даљем току сведе на ривалство и супарништво. То даље покреће лењост и завист и доводи до сукоба са несагледивим последицама. То сведоче многи историјски догађаји до сада, све револуције и реформације где су бунт и подаништво потиснули кростост и неустрашивост као добре мере животног стваралаштва.



УЧИНИМО КОНКРЕТАН КОРАК ЈЕДНИ ПРЕМА ДРУГИМА,

И ЗАЈЕДНО ЋЕМО ДОЋИ ДО БОГА

Бити одговоран пред светињом и тајном живота, битно је и потребно. Само, треба знати да се одговорност делатно најбоље пројављује, неисцрпива је само бригом и сувишним старањем, посебно не ако то постане празна прича пуна осуђивања и страховања. Конкретно, уместо што сатима беспомоћно слушамо извештаје о стању у свету, имајући унапред спремне пресуде на рачун „криваца", покушајмо да решимо решиво. Не трошимо се на прозивке људи које реално никада нећемо срести, и не ликујмо над било чијим неуспехом или недаћом. Уместо тих бесмислених самоистрошења, покушајмо да решимо оно што можемо. Најпре, ослободимо се од страха само за себе и своје, покушајмо да уочавамо оно што је добро код другога, и отворимо се једни за друге. Убедимо себе да нам добродетељ буде мера за све, и то тако што ћемо добро чинити. Не будимо сурове судије, знајући реч Божју: „Како судите онако ће вам се и судити", и почнимо да промишљамо како помоћи другоме. Победимо у себи страх од живота, и не доживљавајмо једни друге као противнике, него као браћу и вечну сабраћу. Кренимо од најминималнијег: „Ваш сувишак нека буде нека буде за њихов недостатак", како бисмо разумели библијско саопштење: „Нећу ваше, хоћу вас". Тада ћемо себедавањем побеђивати све наше себичности и видећемо да не постоји криза која може да нас уплаши до безнађа. Сва добра настојања по мери стваралачке одговорности су потребна, само у свему треба бити разуман, поступан и истрајан. Не треба се губити у безнађу, увек треба имати добру наду и разумну меру за све, сходно народном казивању: „У добру се не узвиси, а у злу се не понизи". Такође, не треба чекати готова решења, потребно је дати све од себе са јасном вером да и сами можемо допринети бољитку. Није добро омаловажавати себе безнађем и мишљењем да све треба неко други да уради уместо нас. Тај пасивизам, у вери изражен као чекање неког догађаја или Божјег чуда, а у животу као очекивање решења од неког другог, треба непрестано превазилазити. На тај начин се вера утврђује, живот постаје садржајнији, ми смо одговорни и разумни у свему. Победили смо све страхове у себи и око себе, знајући да то нису добри животни садржаји и да увек испражњују све од смисла. Сигурни смо, али не самодовољни и саможиви до себичности и неосноване самоуверености. Видимо једни друге на прави начин и тако преовладавамо све могуће кризе, знајући да су нам потребни и јело и одело и многи други животни садржаји, али да је живот најпотпунији онда кад одговорним стваралачким оптимизмом побеђујемо све недостатке у себи и око себе.


Тек онда када сами у себи рашчистимо све ове недоумице, могуће је да препознамо и са уважавањем разумемо и прихватимо другога. Видимо да је пуноћа стваралачке радости онда кад се бринемо о потребама другога, трудећи се да разумемо његове жеље, ставове и разлоге. Кад нам не сметају разлике, па не завидимо бољим од себе и не презиремо срећније и богатије, нити омаловажавамо „лошије" од нас. То је прави пут живе вере, којим треба ићи непрестано се трудећи да „малим" чињењем узрастамо у благоверију. Ту је важно разумети другога и помоћи му са пуно разумевања и у безмерију љубави, где ништа не треба да обустави нашу добродететељ. Језиком јеванђеља речено, то је „гладнога нахранити, жеднога напојити, нагога оденути, болеснога и утамниченог посетити, немоћноме помоћи". Ништа лакше, рећи ће свако од нас, али у животу скоро сви ово превиђамо, иако мислимо да се тако нешто подразумева, па онда олако преко тога прелазимо чекајући да КРИЗА ПРОЂЕ, а она траје, троши нас, док ми чекамо, злопамтимо са злурадошћу и убеђењем о сопственој правичности. Кренимо од овог благословеног почетка, од најмањег, не оклевајући нимало. Већ смо закаснили, али Бог не мери као ми, чека стрпљиво и иде нам у сусрет... Дођимо себи и кренимо ка Дому Оца, Он нас чека да начини Велику Гозбу, где ће нас венчати прстеном богосиновства. Делатно нас чека и јавља нам се кроз испружене руке „малих", дајући свима нама Себе, учећи нас да кризе стварамо ми, а не шаље нам их Он. Знајући ово, преузмимо стваралачку одговорност и покренимо се набоље како би све било преображено из безнађа у здраву наду. Да, Бог нас не кажњава, ми се самолишавамо Његовог благослова; не игра се са нама одузимањем и ускраћивањем, ми једни друге повређујемо и омаловажавамо, једни другима ускраћујемо и одузимамо, ретко кад дајемо. Због тога сви који мисле да су „велики" треба да то своје стање потврде спремношћу на себедавање и бригом о другима. Дакле, свака криза је резултат нашег нестваралаштва, и ниједна криза није крај свега, него треба да буде шанса за преображај свих и свега набоље. Окренимо се око себе, сиђимо дубоко у себе и размотримо шта можемо да учинимо, не постављајмо једни другима тешке задатке, олакшавајмо једни другима животно бреме добрим поступањем. Успећемо, али делатним чињењем, а не чекањем да се нешто изненада догоди. Можда баш „чаша воде, парче хлеба, лепа реч..." све покрену. Само треба веровати и чинити без неделатног чекања да неко нешто помери чаробним штапићем. Све је у нашим рукама, а ми у наручју љубави Божје, где не треба да се успавамо, него да, загрејани тим вечним и неизмерним даром, и сами будемо делатна љубав. И све ће бити боље, и сви ћемо бити бољи, и свима ће бити заиста добро.

ПРОТОЈЕРЕЈ ДР. ЉУБИВОЈЕ СТОЈАНОВИЋ

[Шумадинац]

ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ПРОБЛЕМ
САВРЕМЕНОГ ПАСТИРСТВА


Ми још нисмо до краја разумели какве ће огромне последице имати проналазак телевизије. Поседујући уистину магичну привлачност и истовремено у себи кријући страшни отров изопачености, она је попут незадрживе природне стихије освојила за себе најистакнутије место готово у свакој кући, у свакој породици. Савремено пастирство не може и не сме да прећути проблем телевизије, која по сили утицаја на људску душу није ничим превазиђена. Борба са телевизијом мора бити наш најпречи задатак, а то говоримо без преувеличавања јер се њен утицај наставља сваког часа и сваке минуте у нашем сопственом дому. Борба против телевизије мора бити заснована на исправном схватању тог изума модерног генија, но тешкоћа и сложеност која нас при томе чека није у њој, него у безгранично раслабљеној људској вољи, која напросто у себи не налази снаге да се на време одупре том саблажњивом и примамљивом задовољству. Овде се можемо присетити речи св. Павла: "Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да сто овлада мноме" (1. Кор. 6, 12).

Дакле, да бисмо се успешно борили са телевизијом и, сада и убудуће према њој успоставили правилан однос, неопходно је да крајње објективно одредимо све њене позитивне стране, а затим да откријемо све у њој скривено зло. Тек тада се можемо почети служити њеним добрим услугама, одвраћајући доследно и енергично од себе њен штетан утицај.

Пре свега, треба нагласити да ниједан проналазак, механизам или строј није зло само по себи јер нема самобитног зла. Зло се јавља само кроз вољу разумне твари која не испуњава вољу Божју. Напротив, у таквим проналасцима треба видети печат Божје Премудрости, којим је човеку дано да открива природне законе и од свег срца узноси хвалу своме Створитељу. Пред великим размерама саблажњивих сцена које пливају телевизијским таласима, било би неразумно прећутати и позитиван утицај на масе људи: управо је телевизија допринела повратку људи у њихове домове. Током целог периода од 1. светског рата до данас социолози и педагози су настојали да људе усмере на коришћење слободног времена ван куће, да забаву и разоноду потраже на улици. Код куће су само ноћили и јели, али никада и проводили слободно време. Спорт, биоскоп, плесови и безбројне друге забаве, презасићене отровом греха, свакога су одводили изван дома, који је посебно за децу - што је било катастрофално - губио значај родног гнезда, у којем дете формира свој први поглед на ствари и одева их у своју машту, где његова уобразиља с љубављу придаје кућном намештају живе форме и тако својим невиним детињим маштањем ствара читав свет. Улица је мамила и дете и оно је готово из колевке грубо и напрасно, без икакве припреме, упознавало животну реалност, што је за његову душу било погубно.

И тада, телевизија је почела, први пут после више деценија, враћати људе кућама. Њена улога у тој великој друштвеној промени веома је скромна: она се једноставно обратила нижим инстинктима тог човека с улице и вратила га огњишту само зато што су се уличне забаве и разоноде сада преместиле у његов властити дом. Наравно, у основи тога нису били високи морални разлози, али се усред мора смутње, саблазни и греховности савременог живота морамо хватати и за сламку, ако је могуће да бар мало употребимо "зло за неко добро".

Прихватимо чињеницу да телевизија доприноси повратку домаћем огњу и онда ћемо моћи искористити њену добру страну. Телевизија у себи крије готово магнетску снагу и привлачност, па је не можемо једноставно одрицати подизањем гласа са катедре и амвона, јер бисмо тако личили на човека који штапом удара по ваздуху. На крају, телевизија је способна да јасно и детаљно поучава у свим питањима науке, уметности и технике, и да тиме подиже ниво образовања и знања, наносећи тежак ударац мраку неукости и полузнања, који су увек свету наносили много зла.

Размотривши позитивне стране телевизије, пређимо на преглед њеног штетног утицаја на људску душу. Она потпуно одвраћа људе од књиге. Зашто читати када се све не само види, него и чује? Зашто напрезати своју машту када је све већ урађено за нас, прерађено и предано нам у коначном облику до најситнијих нијанси, које је могуће примати просто седећи и без икаквог труда?

Парадоксално је да нас телевизија - која нас може пренети у било који крај света, спустити на морско дно, открити нам земљину утробу; која нас уводи у све врсте фабрика, у затворене операционе сале где заједно са хирургом готово учествујемо у сложеним операцијама; која нам омогућава да видимо народе које никада у животу не бисмо видели - упркос свем том изванредном спектру гледања чини више него икада раније лењима, безвољнима и, као да смо презасићени подацима, равнодушнима, тако да се као резултат свега у нама појављује простота "свезнајућег" незналице.

Појаснићемо нашу мисао. Приликом читања се у човеку одвија сложен психолошки процес, и то понајпре због напрезања његове воље. Свако себе мора принудити да узме књигу и почне читати, али нико себе не приморава да гледа телевизију. Ако аутор књиге не описује збивања довољно опширно, наша машта ће увек при читању стварати своје слике, свој свет. Уствари, ми смо захвални аутору добре књиге управо због тога што нам је помогао у том невидљивом стваралачком чину.

Наша машта, која је важан део човекове душе, извор стваралаштва и смелости, развија се читањем књига и чини човека не само корисним за друштво, него му и даје животни елан и радост постојања. Телевизија се не обраћа нашој машти, то није ни потребно. Све је већ готово, све је већ учињено. Нама једино преостаје да гледамо туђом маштом створене слике, које су нам често сасвим стране. То је психолоско поробљавање наше душе, насиље над њом и пораз наших стваралачких могућности.

Телевизија нас одучава од маштања, па чак и мишљења. Она нас чини духовно лењима, у свом приватном животу постајемо људи без икакве маште, са замућеним погледом на Божји свет, па не видимо да је "на свему видљивом написано сведочанство о Невидљивом" (Рим. 1, 20).

На тај начин, телевизија врло суптилно чини од нас материјалисте који на ствари гледају следећи примарни потицај уопштеног гледања, без учешћа у духовном процесу сагледавања, кроз који гледа душа. Све више нас навикавају да гледамо а не видимо, што нас уподобљава бездушним киповима, о којима у својим псалмима говори славни пророк Давид: "Имају очи, а не виде; имају уши а не чују; имају нос, а не миришу... нек им буду слични који их праве и надају се у њих" (Пс. 113, 13-14, 16). И ми гледамо и не видимо суштину ствари и њихову повезаност, и заиста смо незналице.

Већ је много речено о штетном утицају телевизије, но желимо да на то још једанпут скренемо пажњу. Ниједан отац или мајка никада неће одлучити да своју породицу одведу у кућу сумњиве репутације. Ако би им пријатељ предложио да пођу у шетњу у најозлоглашеније делове града, где царују грех и порок, они би то сматрали глупом шалом, симптомом лудила или би помислили да је предлог изречен под дејством алкохола. О, очеви и мајке честитих, добрих, православних руских породица, зашто сте тако лицемерни? Тек што сте одбили предлог да посетите сумњива места вашег великог града, истог часа ви се са целом породицом, као што је ред, смештате у дневној соби и лаким, невиним притиском на дугме телевизора дозивате у свој дом, чији су зидови освећени светим иконама, сав талог људског друштва: све могуће криминалце, убице, психопате целог света, најневероватније манијаке, трговце људима... и гледате све то без имало гриже савести, као да ништа лоше не радите. А дотле ће ваша деца, после таквих призора, вриштати у сну, постајући постепено нервозна и раздражљива, а онда и груба према вама на невиђен и недопустив начин. Ви сами нећете сатима моћи да затворите очи оптерећени ружним сликама свих врста моралне нечистоте.

Ви оскврњујете своје домаће огњиште, које је по дубоком схватању Православне цркве ваша домаћа црква, како је то неколико пута истакнуо св. апостол Павле називајући хришћански дом "домаћом црквом" (Рим.16, 4; 1. Кор. 16, 19; Кол. 4, 15; Фил. 1, 2). Ви оскврњујете своје душе и душе ваше деце јер се видом и слухом, органима људске душе, користите да бисте у њу унели све те призоре, који се као фотографије урезују у пределе нашег подсвесног и прљају најтајнија места наше душе. А затим, у било којем моменту нашег живота, по неспознатим законима психе огреховљеног човека, изненада избијају из тих тајних душевних дубина, замрачују светлост наше молитве, кваре нам односе са људима и односе од нас радост живљења. Није без разлога Православна црква, знајући како велику штету наноси посматрање греховних кипова и слика, стотим правилом 6. Васељенског цариградског сабора дословно одредила: "Очи твоје право да гледају, и више од свега што чуваш чувај срце своје, јер у њему је извор живота (Приц. 4, 23, 25) - саветује Премудрост, јер телесна чувства лако преносе свој уплив на душу. Зато од сада заповедамо да се не цртају изображења, било на даскама било представе на чему другом, што замамљују поглед, и развраћају ум, и покрећу пламен нечистих задовољстава. Ако се ко усуди да ово чини, нека буде одлучен".

Какво ђаволско изругивање над нама, православним хришћанима! Знајући да ми никако не смемо учествовати на греховним скуповима, сам ђаво је тако вешто помрачио наш ум да ми за сопствени новац, тешко зарађен, купујемо телевизор и сами у своју кућу уносимо изопаченост, разврат, злочине и лудило. Тако губимо свако самопоштовање, којим је толико богат био св. пророк Давид, кроз цео Псалтир неуморно просећи Господа да га не препусти на изругивање ђаволу.

Видевши посредством телевизије све страхоте порочног живота, треба да нагласимо још једну танану а погубну последицу ове појаве. У свакодневном животу између човекове душе и греха постоји пут на којем се налазе многе заштитне препреке моралног, природног, психолошког и друштвеног карактера, које се душа због своје лењости и тромости не одлучује да надвлада. Реализам телевизије помаже гледаоцима да пређу те препреке без напора, путеве до греха чини обичнима, као да су већ пређени, па се и сам грех чини лако и слободно. Ето зашто је у последње време било мноштво незамисливих и неочекиваних злодела, како сведоче многи социјални радници, злодела без и најмањих упозоравајућих знакова и јасних мотива. Тако, на пример, не осећајући никакву кривицу, један дечак рано ујутро убије своје родитеље, ученик нападне учитељицу, уз безбројне друге примере из полицијских анала, које не желимо даље да наводимо.

Какав облик борбе можемо и треба да предложимо? Најпре треба рећи да се борити морамо. И пастир и његово стадо дужни су да непрестано пред себе као задатак постављају борбу са телевизијом. Најбољи и најједноставнији метод је - продати телевизор што је пре могуће. Овде можемо додати и малу напомену за оне који су духовно прогледали: новац од продаје телевизора приложити за цркву или сиромахе. То је унутар свих могућности први корак, наравно, праведних душа, изабраника Божјих, за које је најважнији циљ у животу - спасење своје душе. Од њих су још блаженији они који нису ни купили тај апарат, нити осећају потребу за њим. Такође, ми добро знамо да се у данашње време тај наш први предлог борбе може сматрати тврдом храном коју не може да прими већина наших верника. Телевизија нас је врло чврсто привезала за себе, а воља нам је нејака и немоћна, тако да ће се на први предлог мало ко одазвати. Но, томе се не треба чудити, хероја је увек мало, мученици су увек појединци, праведници увек усамљеници.

Свима нама, обичним хришћанима, предлажемо да се сетимо позитивних страна телевизије, а посебно њене способности да људе врати под домаћи кров. Сви смо шетајући улицом могли да приметимо како се многе породице скупљају код куће и у телевизијском полумраку, готово на патријархалан начин, заједно проводе своје вечери. Значи, наша се борба са штетним деловањем телевизије своди на то да искористимо њену моћ друштвеног повезивања и истовремено одсецамо развраћујуће утицаје. За то је потребна јака воља и утврђена строга дисциплина у односу на тај апарат, тако да га под претњом казне нико осим оца или мајке (или друге одговорне особе) не би смео палити, сматрајући га "забрањеним воћем". Детету могу бити показани само ретки корисни филмови, и то искључиво као награда за његов успех или добро владање. Било би веома корисно сваки филм попратити својим објашњењем или уводом, ширећи његов распон примерима из историје, лепих прича наше књижевности, али увек са чврстим ослонцем на предањско Православље светих отаца.

Верујемо да ће свакоме оном ко се почне тако ревносно борити са штетним утицајем телевизије Сам Господ показати друге начине да себе заштити од зла.

У време поста можемо одредити правило да или сасвим искључимо телевизор или у то време држимо поглед подаље од њега. Напокон, сва ревност у борби зависиће од јачине наше жеље за спасењем, наше усрдности у благочестивом животу, наше преданости Цркви.

МИТРОПОЛИТ ВИТАЛИЈЕ

[Шумадинац]

ПРАЗНОВЕРЈЕ, ИДОЛОПОКЛОНСТВО, ГАТАЊЕ, МАГИЈА, АСТРОЛОГИЈА И ОСТАЛЕ АЛХЕМИЈСКЕ НАУКЕ




Могао сам браћo и сестре много једноставније да формулишем тему мог данашњег предавања: Немој имати других богова осим мене, то би била права формулација. Међутим, хтео сам да разложим у самом наслову и због тога сам се определио да тема гласи: Празноверје, идолопоклонство, гатање, магија, астрологија, односно све алхемијске науке и псеудонауке, агностицизам, атеизам (атеизми) и на крају сатанизам. У ствари ради се о гнусоби опустошења, или како је превео Ђуро Даничић мрзости опустошења.

Девалвација римокатоличког и протестанстског света на Западу, али понегде и православног створила је један велики духовни празни простор. Та девалвација је у ствари сломила хришћански морал на многим местима, некадашњег хришћанског света. Црни покров антихришћанства је заправо покрио континенте данашњег Запада. Завладало је ново паганство, жудња за Сатаном, отимање из трулежнога из натрулога, распадљивога.

Некада у мојој раној младости, иако сам љубио оца Јустина, ми смо умели из неке студентске лакомислености, када се вратимо са Литургије, да се добронамерно наругамо светом старцу што је ошинуо по Европи и Америци. Ја тада нисам познавао да је та камџија тада била неопходна. Господ је благоизволео да и ја сада могу да кажем управо те исте речи. Не по својој памети и по своме знању. Напросто то сада сви видимо. Онда је видео Божији светац отац Јустин. Сада сви видимо да се стратези НАТО пакта држе у ствари Нострадамусовог пророчанства. Они су зато и нас бомбардовали зато што следују тој магијској сфери Нострадамуса. Он је прво био римокатолички пророк и када је прорекао да ће пропасти Ватиканска империја, онда су га се римокатолици одрекли.


ПРАЗНОВЕРЈЕ И БЕЗВЕРЈЕ


Читава епоха осећа себе као неку тачку унутар потпуног безумља. То каже једна књижевна критичарка, која се зове Шошана Елман, једна мудра Јеврејка.

Прва Божија заповест забрањује празноверје и забрањује безверје. Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим Мене. Празоверје је једна потпуна деформација, потпуно супротна побожности. Мада је у ствари настрана изопаченост претерана релиогиозност. То је оно што каже Свето Писмо: "Немој да будеш одвећ побожан". Не мисли се на здраву побожност, већ на ове деформације. Безверје је, такође, једна деформација, где мањка религиозно осећање. Празноверје је потпуна настраност религиозног осећања и свега оног што из њега проистиче.

Празноверје се додуше, каткада, поткрада и верницима. Празноверје може узети потпуно маску православног понашања. Међу нама, заправо, има много празноверних који нису истински прихватили трезвеност наше вере. Најлакше је залуђивати се са једне стране празноверјем, а много је теже трезвеноумно веровати. Оно се испољава тако што се неким чиновим наше свете вере, пре свега чидодејствима, а пре свега Светим Тајнама, пак и Светом Божанском Причешћу даје магијско значење и магијска моћ, на пример, заправо у магијском врзином колу налазе се они православни верници који се усуђују да као духовни лекари преписују одређене молитве или Свете Тајне, освештања или благословине другима, својој браћи, приписујући им одређену чудотворну моћ, не водећи рачуна на духовно стање онога ко треба да прими неко свештенодејство.

Имао сам прилике у свом животу да причестим једног умирућег верника у смртном часу. Он је боловао од рака и родбина која је била празноверна, а уједно и православна притискали су да Свето Причешће буде сваког дана. Болесник је попустио притисцима и замолио духовника да му то благослови и причешћивао се. Пошто је био врло трезвеноуман и своју болест је примио као своје страдање, искупљење и као нешто што ће га избавити великих и жестоких мука онога света, он није ни очекивао да ће бити исцељен. Међутим родбина је њему преписивала Свете Тајне управо са жељом да га исцели. То је празноверје. И када сам га једном приликом причестио, родбина га је питала: да ли му је боље? Он је одговорио: "Ништа ми није боље. Ја се страшно мучим, али ја сам ослобођен од греха. Разумете, мени је дата ова трпња да бих се спасао, а Свето Причешће ми је дато за вечно блаженство".

Исто тако много грешимо када наиђемо на проблеме у нашој околини. Видимо: младић је огрезао у дрогу, неваљао живот или се потпуно посувратио. Онда се међу нама неко нађе ко му "препише" Свете Тајне. То је исто потпуно празноверје. Свете Тајне нам нису дате да из њих избијемо неку конкретну корист овога света. То је празноветна употреба Светих Тајни. Оне су нам дате за оно главно – за нашу вечност. Та свештенодејства су чудотворна, али су чудотворна само вером. Без вере она су преписана или подељена као потпуно празноверје. Тога се треба клонити јер је то јако велики грех.

Став: ја знам боље – је потпуно супротан духу Православља јер је Православље много више од празноверја. Православље је чак неупоредиво више од правоверја. Православље је обожење. Ми смо кроз позив на светост позвани да се обожимо и постанемо богови. На Западу, али и код нас, хришћански свет је пао у потпуно празноверје. Отуда та тмурна слика моралне декаденције око нас.


О ИДОЛОПОКЛОНСТВУ


Наш век је идолопоклонички. Даћу само неке обрисе јер није могуће за ово врем све изложити о овој теми. Цитирао бих на самом почетку Светог Јустина Философа, који је био савременик оних живих идолопоклоника, мада и међу нама има доста идолопклоника. Заправо у свакој нашој души постоји искушење идолопклонства. У току нашега дана од 24 часа паднемо барем пет минута у идолопоклонство. Међутим, будући да је Свети Јустин Философ из првог и другог века, њему су најближи водећи философски идолопклоници тога времена. Он расправља се једним Јеврејем у писму о идолопоклонству и божанским стварима: "Никада неће, о Теофане, бити других богова, нити их је икада било, осим Онога који је створио Васељену. Ми не мислимо да се наш Бог разликује од вашег (дакле јеврејскога Бога – примедба о.Илариона). То је онај исти Бог који је ваше оце из Египта извео моћном руком и испруженом мишицом. Не полажемо наду у некога другога Бога, а њих ни нема, него у истога Бога у кога се и ви уздате, у Бога Аврамова, Исакова и Јаковљева".

Овде се види да је наша вера само оплеменила Стари Завет, а није га укинула. Идолопоклонство је увек многобожачко. Кумири (идоли) су некада сребро и злато, дело људских руку, како певамо у псалмима "они уста имају а не говоре, очи имају а не виде, уши имају а не чују, ноздрве имају а не миришу..."(Псалм 115). Супротно идолима или кумирима, Бог је жив, каже Исус Навин, исто то каже и Свети цар Давид у псалму. Бог оживљава, васкрсава из мртвих и улази у историју што вам је познато. Касније ћу споменути да не постоје богови који уста имају. Постоје и обоготворени деификовани људи. Идолопоклонство је у бити језгро многобоштва, односно паганства. Заправо то је прелест златног телета из Мојсијевих времена која је присутна и дан данас. Изгледа да је овај свет у потпуности идолопоклонички, мада се он назива атеистичким. Под видом атеизма врло често се прикрива идолопоклонство. Осим тога идолопоклонство је стално искушење и за нас хришћане. Ми смо стално изложени да у нашој души двојичимо између Јеванђеља и идола. Идолопоклонство обожава створења или творевину човечију. Идолопоклоник на пиједестал уздиже углавном кривобогове, небогове, лажне богове, а и људе, уживања властита, расу, нацију, локално припадање неком народу, претке, државу и врло често новац, односно богатство. Идолопоклонство у крајњм свођењу обожава демоне и то је на крају вид сатанизма. То је потпуно добровољно падање на треће ђаволско искушење из Јеванђеља. То је, заправо, обожавање апокалиптичке звери Откровења Јовановог, за коју знамо да је антихрист. То обожавање је из даљине, антихрист се још није појавио, али већ има своје идолопоклонике. Не можете служити Богу и богатству. Дозвољено је бити богат све до оне мере док наше богатство не постане наше божанство.

Идолопоклонство једино пориче божанску суштину живога Бога. Зато је оно неспојиво са хришћанством. Мени се чини да је нама људима идолопоклонство урођено, али да смо га током живота, и образовањем, и цивилизацијом, и додиром са уметношћу покупили. Мислим да нас је Ориген уловио на делу као религиозне болеснике када вели да "идолопоклоник своје вечно познање Бога примењује на било шта друго осим на живог Бога". Знате да је Ориген осуђен због неких заблуда у вери, међутим на овом месту, у овој мисли мени се чини да је потпуно у праву.

Свима су познати спортски идоли и не бих да се на ту "златну телад" уопште острвим или било кога повредим. Многе међу њима и сам поштујем. Знам да су потпуно недужни. То идолопоклонство великих спортиста не зависи од њих. Ја не говорим против спорта или спортиста, сачувај Боже. У спортском часопису СQ (Спортски коефицијент) у броју 2 на 32. страници пише да су неки будисти у Бангкоку поставили у пагоди кип фудбалера Дејвида Бекама. Један од будистичких жреца је рекао да они не славе само богове од ебоновине, злата или слоноваче, већ и људе од крви и меса. То је, дакле, потпуно идолопоклонство. У Чикагу и другим градовима Америке и Европе веома се множи секта која се зове "Пагански пут" која је у основи многобожачка. Шири се дакле империја окултистичког бизниса и индустрија спиритизма. Фудбалски навијачи у новије време, како пишу новине, откидају бусене са зеленог тепиха и односе кући као својеврстан фетиш. Вама је позната многобожачка парола која је вероватно дошла из Црне Горе, са Цетиња: "Ми имамо свога Бога, он се зове Бодирога". Ја Дејана Бодирогу веома волим и поштујем. Због њега сам ушао на Гроб Господњи јер је то била најбоља препорука за нас Србе који смо тамо стигли. Знам да је он достојан сваке похвале, врло је побожан и православан. Али ето, десило се да га ставе на пиједестал неког божанства. Међутим, сасвим је недужан тај "Бели Меџик", он не само да је крштен и миропомазан, већ и васкрсао из смрти идолопоклонства, јер је потпуно православни хришћанин кога описује и лепота духа и тела, а који је наследио од својих ујака Херцеговаца.

Најлакши начин да човек заради милион долара је да оснује секту – пише Рон Хауард, оснивач Сајентологије. Ви знате да је јапански цар по обичајном праву деификован и да се њему приступа на идолопоклонички начин. Адолф Хитлер је, рецимо, био обавештен да је више људи, одушевљених његовом окрутношћу, подигло олтаре у својим кућама, где су његовим фотографијама приносили жртве. Та идолопоклоничка апотеоза коснула се и Владимира Илића Лењина, Карла Маркса, па на известан начин и Џона Кенедија, Стаљина који је има поклонике његовог култа. И код нас је царевао један кумир од крви и меса, по имену Јосип Броз Тито.

Сав олимпски многобожачки Пантеон је имао узоре у деификованим људима, кажу познаваоци старе културе. Ти богови сигурно нису од искона, већ су постали то процесом обоготворења, односно уписом у ред богова. Пре деификације у старој Грчкој и Риму, ти људи су имали своје биографије, датум и место рођења. Мени се данас чини да тај олимпски Пантеон васкрсава и да се на исти начин стварају полубогови нашег времена.

Богови од крви и меса су били Александар Велики код Грка, Јулије Цезар код Римљана, а у нашем времену су то многи виђени глумци и популарни спортисти. Мерилин Монро има свој храм где се бласфемно дели наркотик и на тај начин пародира латинска миса пред њеним кипом који је постављен ту као божанство. Такав култ има Елвис Присли, Френк Синатра, Антонио Бандерас, Роберт Редфорд, Арнолд Шварценегер, Харисон Форд, Франц Бекенбауер, француски фудбалер Зидан, Петар Челик, Дејан Бодирога, Дејан Станковић, Дејан Савићевић и један раскалуђер Распућин, Мохамед Али, и сви Битлси, а нарочито Џон Ленон, Ролингстоунси, а посебно Мик Џегер, на филму некада Валентино, Грета Гарбо, Марлон Брандо, Салвадор Дали међу сликарима, Брижит Бардо, Рудолф Нурејев међу плесачима... и тако даље.

Свети апостол Павле види узрок ове појаве идолопоклонства међу људима у хомосексуалности и узрок уопштег богоборства. То се може видети у Делима апостолским. Свети Павле је провео много времена на стадионима, Олимпијадама. То се види из његовог стила, нарочито Посланицама Коринћанима. Он сматра да у свој тој жестини идолопоклоничкој стоји мужеложништво, односно хомосексуалност. Не прави себи идола и нити каквога лика, немој им се клањати нити служити. То је оно о чему смо говорили, а то је друга Божија заповест. Други Васељенски сабор, одржан 787 године, полазећи од оваплоћења Речи Божије Логоса, дозвољава иконопоштовање иконе Христове, Пресвете Богородице, анђела и свих светих. "Част исказана на икони односи се на онога који је на икони приказан", каже Свети Василије Велики. Ово кажем да неко не би нама приписао да поштовање икона којим случајем значи идолопоклонство. Ко поштује икону поштује личност која је на њој израђена, дакле не саму материју. Ми се не клањамо икони, већ је почаствујемо.


ГАТАЊЕ И МАГИЈА


Прозирање будућности Бог је поверавао пророцима, свецима и посебно обдареним људима. Православно поимање је да се и у случају природне човекове тежње за предвиђањем будућности суздржи од сваке упадљиве и болесне радозналости. Чак и ако смо надомак и својим способностима и својом чистотом да прозремо неке ствари у будућности, треба да се суздржимо и не саопштавамо их. У духовном погледу, задовољавање видовитости код гатара и врачара је у сваком погледу једна духовна развраћеност и несмотреност према себи и овом свету. Сви облици гатања и врачања су у потпуности за одбацивање. Бављење црнокњижјем, на челу са астрологијом коју називају краљицом окултних наука, дакле магијом, било да би се разговарало са душама покојника или да би се видела будућност, жртва је и приношење молитве Сатани или одређеном демону.Читање судбине са длана, отварање Тарота, тумачења знамења лета птица, редоследа умирања, понашања дрвећа, ветра, све до потпуно неуротских тобоже видовитости. Све ово жели да потре живога Бога и умилостивљење је Сатане или демона.

Све врсте гатања и врачања су заправо тешка самокажњавања. И сви они који иду код врачара и гатара изопачени су духом и у потрази су за казном. То су греси против Богољубља, односно Христољубља. Одлазак код врачара је и грех против човекољубља. Гатари покушавају да преко тајнога знамења, а то су демони, овладају душама и животима других људи са разним привидно позитивним разлозима. Чешће је врачање отворено "црно", односно злонамерно из жеље да се некоме отворено нашкоди. Гатање и врачање су разне амајлије, хоџини записи, ношење трава којима се приписују магијска својства. Није чудо зашто Откровење Јованово каже да ће најоштрије на оном свету бити кажњени врачари и гатари.

Да ли може да нашкоди "бели" или "црни" маг преко фотографије или белега? Одмах ћу вам одговорити да може. У магијским операцијама користе се белези као што су крв, комадићи одеће, фотогрфија, писма. У одласку код врачара има превасходно лаковерности. Врло често се говори о егзорцистима. Заправо егзорцисти су само свештеници који су добили власт да прогоне демоне. Сви такозвани магови који то себи приписују немају моћ да изврше егзорцизам, односно да ослободе некога од ђавола. Чули сте и за скидање чини. Нема другога начина да се чини скину осим да се изврши Тајна Јелеосвећења или да се читају молитве Светог Василија на запрећење ђаволу. Тврдити да црна магија нема моћ, значи бити неразуман, исто је као тврдити да мржња нема моћ. У свету постоје школе, колеџи да се изучавају окултне вештине, пре свега астрологија које трају по пет, шест година. Свет је засут школованим лажним и нешколованим магичарима. Каже се да у Београду водећи маг има три факултета. Он је завршио римокатоличку теологију, а муслиман је, не знам како је то било могуће, будући да католици проверавају своје студенте, затим дипломирао је на медицини и има специјализацију из кардиологије и завршио је филозофију. Име нећу да му изговорим јер не знам да ли је све ово баш веродостојно. Магија је увек јахала на таласима хистерије, зато она увек запљускује својим таласима све око себе.

Сатурнова братства, како се зову тржишта магије заправо је трговина магијским рецептима, талисманима, пентаклима, чинима, па чак може се купи и семе одабраних аријеваца (спортиста...), иначе моћно средство у магији. Ритуали сексуалне магије, сатурналије како се зову, то је вид најгоре порнографије и под овим кровом о томе није могуће говорити, ни на учтив начин. Однос врачара и жртве која долази код њега је у потпуности садомазохистички. Магија заправо одражава потпуно дух наше епохе. Време у којем живимо је у потпуности магијско. Због тога се догађа да и у цркву улазе магијски појмови, односно да наша вера и ми као народ Божији нисмо потпуно очишћени од тога.


О АСТРОЛОГИЈИ


Сваки астролог пре или касније мора признати да вара себе и друге. То су речи једног врло угледног и покајаног астролога из наше свете цркве. Ја бих цитирао Светог владику Николаја, који каже: "Човек је неупоредиво више од звезда". Свети отац Јустин Ћелијски има интересантно мишљење о астрологији: "Нико не спори да космос утиче на човека. И сам човек је микрокосмос и у њега су свељубазном руком творца на најсавршенији начин урађени сви елементи Божије творевине. Познато је у медицинској науци да извесне промене на Сунцу могу да изазову болести код људи. Ако месец изазива плиму и осеку, како да не изазива промене у човеку пуном течности. Али човек није само микрокосмос, човек је и микротеос, бог у блату који кроз Богочовека Христа позван да постане наследник Царства Небескога као такав саздан по прилици Оца и Сина и Светога Духа, он је изнад и звезда и планета и галаксија". Ово је једно потпуно довољно и добро расуђивање о астрологији.

Најбољи и највећи астролози се преваре, и у томе се види да су од ђавола. Једна моја школска другарица која је професор математике, одала се астрологији. Једном је урадила натални хороскоп једне мале девојчице из наше улице у Земуну. Родитељи су били устрашени јер је по хороскопу та наша мала љубимица требала да пострада на јавном месту тачно у 12.15 часова одређеног дана. Нисмо могли ништа да учинимо, били смо у иностранству. Остало нам је једино да се молимо Богу. Заиста се догодило да је девојчица погинула на јавном месту тога дана али не у 12.15 часова, него у 16.35 часова. Ова разлика говори да је то ђаволско дело. Та временска разлика је занемарљиво варање. Онима којима је истински откривено, они без икакве грешке откривају тајне. Ова грешка само говори да је режисер саме смрти ове девојчице могао бити сам демон.

О. ИЛАРИОН ЂУРИЦА

[Шумадинац]

О КОМУНИКАЦИЈИ

Говорећи недавно у Цркви о Херувимској пјесми која гласи: "Ми који Херувиме тајанствено изображавамо и Животворној Тројици трисвету пјесму пјевамо, сваку сада животну бригу оставимо" , поменуо сам једну ријеч која је, мислим, кључна за разумијевање овог стиха и онога шта он значи за наш живот. Та кључна ријеч у нашем црквеном језику јесте: БЛАГОДАТ, а када бисмо покушали да је преведемо на свакодневни језик, она би значила: милост. Покушаћу да она буде кључна у овом излагању. Хтио бих да кажем много тога за кратко вријеме, а то значи да неће све бити баш сасвим протумачено, него ће више бити дато у неким назнакама, смјерницама за размишљање.


Савремени свијет у коме живимо је у једном вртлогу, и мој је утисак да се помало налази у лавиринту. Управо као што и свако од нас - ако би хтио да буде искрен према самом себи - врло често, свјесно или несвјесно западне у лавиринт, у разне "егзистенцијалне перипетије". И ми се сналазимо уз помоћ онога што нам је Бог дао и уз помоћ онога што смо сами настојали да изградимо у себи, на себи и око себе. Интелигенцијом, снагом, вољом, жељом, добром намјером, брзином, хитрином, мудрошћу, лукавством покушавамо да разријешимо свакодневне потешкоће, или оне перипетије које су мало дугорочније. Тако се понаша и савремени свијет. Без обзира на то што постоје планови, жеље, воље и многе теорије о разним завјерама - о томе шта раде Јевреји, шта раде Енглези, Нијемци, масони, муслимани, Руси итд. - свијет се најчешће налази у једној сопственој заврзлами, али врло често се понаша као оно куче које хвата сопствени реп, или змија која саму себе прождире.


Слично се понашамо и ми, појединачно и заједно. Живећи у некој заједници - од оне најконкретније, најмање, породичне, до неке шире заједнице - ми увијек западамо у многе перипетије. Главно питање и главна мука човјекова је: како из тога изаћи? И како једанпут да поставиш свој живот тако да он није увијек и изнова једна нова заврзлама, нова перипетија, нова агонија, нова борба? И тако најчешће кажемо да је живот борба, и да та борба никада неће престати. И ко год тако тврди, неће погријешити. Али кад већ помињемо борбу, Апостол Павле каже да само онај борац који се бори по правилима добија вијенац на крају, што значи да се мора борити по неким правилима. И друга ствар која је још болнија у томе је да, како Павле каже, многи трче али један побјеђује. Не побјеђују сви. Или, рецимо, ако читате у Јеванђељу како ће бити у онај дан, у онај час када дође Господ: биће два на њиви, један ће се узети, други ће остати; или: биће двије у воденици, једна ће се узети, друга ће остати. То значи да не добијају сви баш, априори, и да не успијевају сви.


Дакле, треба да поставимо питање: како изаћи; или: има ли излаза? Макар ја то знам као свештеник и као владика и као човјек који, на срећу или на несрећу, знам толико стотина људи и ниједног, ама баш ниједног човјека који нема или није имао, или неће можда имати озбиљне проблеме, боље рећи - озбиљну перипетију у животу. Наравно, свако питање које себи поставимо као хришћани извире из наше бриге за овај свијет и, прије свега и изнад свега, из наше бриге за наше спасење. Да бисмо нашли излаз из проблема, треба да нађемо узрок, главни извор тзв. "егзистенцијалних перипетија". А ако би мене неко питао зашто човјек има проблем у 92% или 95% случајева, дошли бисмо до тога да људи имају проблем међу собом зато што не знају да комуницирају. Или, тачније речено, зато што погрешно комуницирају.


Ријеч комуникација долази од латинске ријечи: communion, која у ствари значи заједница, или на грчком то исто значи ријеч кинонија. Остварујући комуникацију, ми ступамо у заједницу. То је заправо начин постојања заједнице - преко односа, одношења према некоме, остваривањем везе - јер личност човјекова је, прије свега, комуникациона и релациона стварност. Овдје би требало да напоменемо да постоје разни начини комуницирања, дијалози (то је грчки појам и значи разговор, диа-логос, кроз логос) који не мора да су само језичког типа. Један дубоки савремени мислилац и теолог Н. Лудовикос каже да наша унутрашња комуникација, унутрашњи дијалог са другима и са свијетом око нас, треба у нашим ријечима да нађе надградњу. Јер, каже он, уколико наше ријечи нису надградња наше унутрашње комуникације, у том случају је можда боље и да их не изговарамо.


На основу тога сам примијетио да веома велики број људи уопште нема лошу унутрашњу комуникацију са неким, нема проблематично настројење, али има проблем са оном спољашњом, у ријечима. Па кад почне погрешно да изговара ријечи, онда проузрокује реакцију код оног другог која је такође неформулисана и нејасна, и долази до поремећаја и оне унутрашње комуникације. (Недавно сам разговарао са неким човјеком, и на све што је говорио, питао сам: "Бога ти, шта ти ти рече?" А, он вели: "Ниси ме добро разумио." -"Ја сам", рекох, "разумио оно што си ти рекао, али шта си ти мислио, ја стварно не знам!" Имао је проблем да изрази то што је хтио да каже, нарочито кад се ја нисам сложио са оним што је рекао.) А то је прије свега зато што човјек често не може да направи личну комуникацију са својом унутрашњошћу, има поремећен унутрашњи дијалог са самим собом.


Врло је занимљива прича о старцу који је говорио општи увод за псалме које читамо увече и ујутру: "Придите поклонимсја Цареви нашему Богу". Када су му неки рекли: "Па како ти то говориш када си сам?" - јер он каже: "Придите", "Ходите" у множини - он је одговорио: "Па, ја то говорим мојим осјећањима, моме уму, срцу, мојој вољи, мом тијелу - они сви треба да приду да се поклонимо." То је већ један веома велики сабор. Већ ту, у себи, треба направити једну велику саборност, треба се сабрати. По ријечима оца Георгија Флоровског, прибрана и самостална молитва увијек је добра, нарочито као увод у ону најважнију - заједничку молитву. А из тога можемо да научимо да је наш дијалог са другима најбоље започети ако смо претходно направили дијалог сами са собом. И ако ми имамо добар однос у свом бићу, наше ријечи ће бити "надградња" онога што изнутра осјећамо. Тада и тако ћемо дејствовати, дјеловати као сабрани људи који, прије свега, знају шта говоре, и који онда знају и да одговоре, одбране оно што су говорили.


Ријеч је, у ствари, једно везивно ткиво, најосновнији везивни елемент међу људима, јер она прави заједницу, или разрушава заједницу. Зато је Господ безброј пута рекао како је важна ријеч. Нажалост, морамо признати да врло често и пречесто онај човјек који разговара са нама уопште не зна шта је рекао прије само једног минута, и да уопште не може да прати свој језик. Па када му кажете: Ти си то рекао, он каже: Нисам то рекао! Можете, нажалсот, већ сутра да провјерите ово о чему вам говорим. На примјер, посљедњих дана размишљам интензивно о томе у чему је проблем када је у питању наш народ и савремени свијет у коме живимо, и дошао сам до закључка да је проблем управо у комуникацији. Када будете причали са неким Србином, он ће имати озбиљан проблем - саму своју мисао која ће му бјежати и изневјеравати га свако мало. То ће бити јако тешко за вођење дијалога, јер он, у ствари, нема никакав став. Главна карактеристика његовог односа и говора биће та да увијек негира сам себе. Зато што он не наступа као: да! или као: не! - односно, као неко ко зна шта хоће, и зна шта јесте, и зна шта говори.


Ово је покушај објашњења зашто се ми у овом животу толико запетљавамо, не само на психолошком плану, него и на плану односа, комуникације, дијалога једних са другима. Дијалог је за нас најважнији, без дијалога не постојимо јер је он питање наше егзистенције, извор живота. Ми се олако односимо према томе јер смо заборавили његову важност. Из тога извире оно што је још теже: водећи дијалог на површан начин, ми, у ствари, потцјењујемо онога који стоји у односу на нас, који је пред лицем нашим. У том случају, није могуће направити комуникацију, а када није могуће направити комуникацију, није могуће направити ни "комунију", заједницу. Ако немамо заједнице - нема живота, ако нема живота и заједнице, нема љубави; а ако нема љубави - нема среће. И зато су људи несрећни. А због тога што су несрећни, онда даље имамо психолошке посљедице: несрећан човјек има грчевиту потребу да из тога изађе. Међутим, ако не ради ништа на плану сабирања себе, поштовања другога, мирења са самим собом, слушања и уважавања другога, прихватања онога што је добро и не прихватања онога што није добро - онда он буквално производи даљу несрећу. И несрећа се шири.


Али, ко то има праву ријеч и прави однос према другоме? Ко је тај који може да остави сваку животну бригу и да слично Херувимима и Серафимима - служи? Ко је тај, и какав треба да је тај каквим Господ свакога од нас хоће да види кад улазимо у заједницу са Њим и у заједницу једни са другима? Ту долазимо до онога што је најважније: тај човјек је благодатни човјек, облагодаћени човјек, који је успоставио, прије свега, комуникацију са Живим Богом. Тај човјек је духоносац, богоносац. И зато ће рећи веома цијењени, познати Светитељ 19. вијека, Свети Серафим Саровски: да је циљ хришћанског живота стећи Духа Светога. А стећи Духа Светога значи управо то: да имаш благодат и да си способан да живиш у заједници са Богом и у заједници са другим људима. Без обзира што они, људи, нису сви за то способни.


Међутим, ми смо у стању трагања, идења, и увијек изнова помало новог покушаја. Нисмо увијек у стању чежње за измирењем, помирењем, смирењем, у стању трагања за способношћу да будемо дио заједнице, њен конститутивни елемент, и чежње да се та заједница радује нама као личности која јој припада. Зато је важно, прије свега, имати добру намјеру, имати добру жељу. Али је исто тако важно имати и добар циљ, а циљ који треба поставити је стицање Духа Светога. Но то још увијек није све. Јер главно питање је: зашто је важна Црква, зашто не може без Цркве? Зато што Црква, Невјеста Христова, и Дух Свети непрестано говоре: "Дођи Господе!", "Маран ата!" А шта, у ствари, значи та ријеч: "Дођи Господе?" То је призив Божанске благодати, ми у Цркви призивамо благодат заједно са Духом Светим који нас је и довео у Цркву. И ту сад настаје једна готово - непојмљивост. Онај који нас је довео, који нас конституише као духовна бића, као бића чезнутљива за Живим Богом, он сада, одједном, заједно са нама моли да дође Господ и да све буде Царство Божије.


Зашто је то тако, и зашто је, по мом мишљењу, много важно да то схватимо? Зато што се ту догађа - ако могу да објасним на онај најпростији начин, народни - да се ми толико запетљамо у овом свијету, да у онај тренутак кад кажемо: "Боже помози", или: "Господе спаси ме", или: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме" - ми се тад отварамо за Бога. Кад жеља да успоставимо комуникацију са Богом заживи у нама, Бог се усељава у нас. Постаје један од нас, дио нас, наше "ја", и ми постајемо једно са Њим. Дух Свети заједно са нама дејствује на нашем спасењу и то је сама милост Божија. То је благодат. Зашто је то тако? Па, зато што ми без тога не знамо! Зато што ми без тога не можемо, зато што смо ми без тога неспособни. Док смо били сами, толико смо се запетљали да нема другог сем да кажемо: Боже помози!


Постоје и људи који не кажу: Спаси ме, Господе. Али, не дај вам Боже да осјетите ту немоћ људске природе, ту једну неописиву немоћ која нема снаге да се обрати Господу Саваоту. Свијет у коме живимо је у проблему само зато што неће да каже: "Боже помози!" И само зато што хоће да каже: "Ја ћу ово да средим", "Ми ово сређујемо". Па имате овај или онај поредак, "нови свјетски поредак", "стари свјетски поредак", па "европски поредак", "јапански", "кинески", "амерички", и што каже Његош: "Нико миран, нико спокојан, нико срећан а нико довољан." То је буквално дефиниција човјека без благодати. Нема теоретске шансе да буде човјек без благодати миран и спокојан и довољан.


Најједноставнијим језиком речено - не можемо ништа без Бога. Али не зато што је Бог то тако намјестио, него зато што је у наше биће уткано то да живимо у заједници. Божије бићетворне силе су дејствовале при нашем стварању, и ти не можеш да живиш у заједници зато што си (ако си!) искључио Бога Који је буквално Логос свега створенога и Логос самог тебе. Као кад би човјек хтио да буде усправан, а да нема кичму. А и то је пребаналан примјер. Не говорим то зато што сам владика, па хоћу да идете у Цркву, или зато што сам неко ко треба да вас научи како да живите у заједници да би вам било фино. Говорим вам то, прије свега, због тога што је то буквално задатак, назначење човјеково. Живећи у овом животу, као и сви ви, врло често и пречесто на моју велику жалост сам био у животним перипетијама. И ријешио сам перипетије онолико пута колико пута сам рекао: "Боже, помози". Свјесно или несвјесно.


Свети Оци говоре да се треба молити непрестано, да треба стално бити у богомислију. Ових дана сам размишљао о томе и са неким људима размјењивао те своје мисли, схватајући једну невјероватну чињеницу: ако имаш некога кога много, много, много волиш, ти са њим имаш увијек непрестану комуникацију. Чак и када ти се чини да уопште не мислиш о њему. А шта је главна карактеристика те "добре комуникације", комуникације неоптерећене? То да је она врло једноставна. Чини ми се да сам дошао до тога не зато што сам схватио да ја имам такву комуникацију, него ми се учинило да Бог има такву комуникацију са нама, са сваким од нас. Он је непрестано ту, само је ствар у томе да ли ћемо ми да се прикључимо или да се искључимо из комуникације с Њим. Он је непрестано ту са Својом милошћу, са Својом благодаћу, у Цркви и као Црква. Зато је Црква важна: јер је то мјесто гдје можеш да се "конектујеш", ако хоћете да тако кажемо, она је"провјадер". И онда можеш да комуницираш с Њим и са другима, јер хришћани су сви умрежени у једно Тијело, у један организам.


Комуникација са другима и са Живим Богом је услов, предуслов, посљедица и чињеница без које не може да постоји заједница. Знамо сви да заједница не може да постоји без љубави, а да нам је, опет, љубав не само дата него и задата категорија. Према томе, заједница нам је дата као задатак. Свијест о томе много помаже и на том најобичнијем животном плану. У животу у кући, са супругом, са дјецом, са браћом, са сестрама, изграђивање тог чула којим ослушкујемо шта унутра осјећа наш ближњи и ми сами, доприноси очувању мира и љубави. Кад осјећамо да некога волимо, зашто се онда са њим свађамо?! Врло често ћемо рећи - зато што се волимо зато се и свађамо. Не, ми се свађамо зато што не знамо да се волимо и зато што смо неспособни да ту унутрашњу комуникацију, која би требало да је испуњена љубављу, надградимо, спасимо и сачувамо. Чини нам се да је љубав исувише мирна и уљуљкана, а свађа динамична. Човјек хоће жив однос, зато често мучи онога кога воли и прави му рану. Али љубав може бити - и она то и јесте - жива, динамична, изграђивалачка. А свађа је у највећем броју случајева рушилачка.


Међутим, много је тешко комуницирати без благодати у било којој животној ситуацији. И у најпозитивнијој комуникацији, и са рођеном мајком, ако нема благодати - посвађаћеш се. Сем ако неко није формалиста, па због лијепог понашања не реагује. Лијепо понашање много помаже, али је немогуће лажно се лијепо понашати. Немогуће је да ти из уста излазе лијепе ријечи, а да си унутра лоше настројен и да то други не види. Таква комуникација је немогућа. Чак и ако је могућа, то је само код изузетно наивних људи. Прије него што проговоримо са неким, већ је давно почела комуникација између нас. И комуникација траје, и може да траје у односу на некога, а да се деси да никада у животу са њим не проговориш. Наравно, сви имате таква искуства, и можете чак и да се посвађате, и завадите и замрзите некога, а да уопште никада нисте разговарали. И исто тако можеш да заволиш и да комуницираш и да све буде добро, а да никада ништа ниси морао да објашњаваш, нити да изговараш било шта.


Без благодати човјек може да говори, а да његове ријечи ништа не значе. Монашки учитељи Цркве уче да је велико зло празнословље. Али није празнословље кад неко прича много, него је празнословље то да прича о нечему што нема везе ни са чим. Прије свега, нема везе са њим самим и са оним са ким прича, и онда само празно-слови, говори без садржаја, тако да се то ни на шта не односи. Што би рекли људи - "лупа", тј. празну јеку ријечи производи. Али ако бисмо заиста на то обратили пажњу на нашу међусобну комуникацију, видјели бисмо како је много тешко јасно, садржајно, у љубави а не по навици произношења ријечи разговарати. Кад је тако тешко и са најближима градити комуникацију и однос, замислите тек како је кад неко на нас атакује непријатељски. Шта каже Свето Писмо како тад да говориш? -"Не брините, Дух Свети ће вас научити." Чиме да говориш тада? Благодаћу. А не да одговараш из своје главе, својом мишљу, из своје злобе, из своје слабости, из своје немоћи. Било да је позитиван однос, било да је негативан, потребна је благодат.


Живимо у свијету који тражи благодат и Црква би у том свијету требало да свједочи једино то да постоји благодат, и да указује на пут којим се она задобија. Задобијају је подвижници, то знамо, али шта би то требало да буде подвиг нашег живота? Управо успостављање заједнице. То је назначење, задатак човјеков. А шта то савремени свијет пројављује данас? Па све супротно од тога. Прије свега, пројављује једну необично велику немоћ пред било каквом заједницом, и то пред оном најприроднијом заједницом између мужа и жене - брачном. Због тога што нисмо способни да правимо нормалну заједницу, препоручују нам се ненормални видови заједнице. И уколико сте против ненормалног вида заједнице, ви сте ненормални. То је потпуно извитоперење овога свијета, зато би свједочанство Цркве требало да буде то да постоје благодат и милост Божија која нас води и изводи из зачараног круга. Ако нећете да признате да сте у невољи, да сте у зачараном кругу, ви ћете инсистирати да увијек постоји неко рјешење и само ћете продубљивати проблем. Као кад бисте били са трактором у неком блату, а инсистирали да се извучете сами; умјесто да позовете, кажете - "имам проблем", неко дође и помогне вам да се извучете. Таква је ствар и са благодаћу.


Наравно, ми нисмо сваког дана и сваког часа у таквој невољи. Врло често неколико дана, и неколико мјесеци прође у некаквом спокоју и животној уређености и ми кажемо: Шта ће ми Бог? Да бисмо непрестано били са Богом, важно је да успоставимо заједницу љубави у којој смо ми са Њим и када не причамо о Њему, и када се не молимо Њему, и када, једноставно, радимо нешто сасвим друго, када зидамо зид, играмо фудбал и сл. Он је ту и ми заједно са Њим, а тако и онај други наш са којим живимо и поред кога живимо. Интересантно је у животној стварности што кад са неким оствариш заједницу по Богу, озбиљну, истиниту, и када га оставиш и одеш од њега или он од тебе, он је увијек ту присутан, само ако хоћеш мало да пазиш, мало да ослушнеш и погледаш. Видјећеш да је он увијек ту и да не можеш да га заборавиш. То је моћ комуникације која је једном успостављена и дотакнута струјом благодати. Зато је много важно и преважно да пазимо, прије свега, на комуникацију срца, духа, душе, осјећања, а онда и ријечи. Јер ако је ова прва добра, а ријечи погрешне, и оне ће се исправити, доћи ће на своје.


Треба да буде много бриге и око онога чиме све почиње и завршава се - то је циљ комуникације. Он почиње добром намјером. А шта је то добра намјера? Добра намјера је у томе да када успоставимо заједницу са неким, не успостављамо је формално, лажно, тек тако, него тако да она никада не престане. Нема играња с тим. То је један од озбиљних разлога зашто, на примјер, није добро да се људи разводе - јер је немогуће развести се. "Де јуре" јесте могуће, али "де факто" је немогуће. Све се у бићима тих људи помијешало, ћелије су се чак помијешале. Ако си ушао у заједницу и хоћеш послије да је прекинеш, то значи да си у почетку био неискрен. Искрено би било да си ушао у заједницу тако да ни по коју цијену нећеш да се прекине. Циљ праве заједнице је то - да буде вјечна, непрекинута. Наравно, неко ће рећи - они ме туку, лажу, краду, отимају ми, морам да прекинем заједницу. То су стварно проблеми са којима се сусрећемо, али то је прије свега девијација комуникација и јавља се као посљедица а не узрок онога што је на почетку требало да буде. Ако узмемо у обзир те двије ствари: шта нам је циљ у животу и шта нам је почетак тог циља, почетак хођења путем, видјећемо да је заједница једна много озбиљна ствар.


Тако је и са почетком хришћанског живота - крштењем. А крштење је, у ствари, пар е израз намјере, воље, хтијења за животом у заједници увијек, заувијек. То је твој завјет са Богом. Падаћеш, устајаћеш, испадаћеш, али ти си на крштењу рекао да хоћеш да то буде вјечно. И ти ћеш увијек моћи да се вратиш назад, и ако скренеш, имаћеш за шта да се ухватиш послије. Почетак сваке заједнице је дијалог, и крштење је (ако пажљиво пратите структуру самог обреда, видјећете то) један дијалог онога ко се крштава са заједницом у коју се крштава и са Богом у Кога се крштава. Невјероватно је како све почиње, све стоји и све се креће ка том дијалогу и кроз тај дијалог, и како је он важан. Да би била добра комуникација, треба нам благодат да бисмо комуницирали. Томе сам се увјерио у свом животу. Ослониш ли се да те Дух Божији учи - ти говориш, ма можда и немаш ријечи, али оне имају дејство. Ослониш ли се на своју интелигенцију, искључиш ли Духа Божијега - можеш да западнеш у разна чуда, а да ти никад не буде јасно: шта се то овдје дешава, како то не разумијем?


Много је важно и потребно да ми хришћани између себе покажемо прави дијалог. Не лицемјерно, не лажно, не кобајаги, него стварно. Ту је битан и моменат ауторитета - да увијек знаш у односу на кога стојиш, са ким комуницираш. А главни ауторитет за хришћане у сваком другом човјеку је управо то што је он хришћанин, и што је крштењем постао заједничар са Живим Богом. Кад смо у односу са оним који није хришћанин, њему ауторитет даје то што је икона Божија. Никад и никако и нипошто не бисмо смјели да у комуникацији са ниподаштавањем поступамо према том другом, као што се врло често дешава. Има људи и жена који у тој немоћи за комуникацијом изаберу један врло чудан пут - не могу да се договоре, свађају се, и једно одлучи да ћути. И то може бити неки пут, ако изађе на добар циљ, и ако уопште има добро за циљ. Ако је циљ само да буде мир, а да комуникација трпи, онда је то врло опасан и погрешан пут. Друга крајност су пак људи који стално инсистирају - "дај да то расправимо", што је такође погрешно. Губећи достојанство у комуникацији, у дијалогу једних са другима, ми разарамо заједницу, а у оној крајњој инстанци - разарамо Цркву.


Благодат не само да је потребна за комуникацију која је тако важна, него нам треба благодат за све. Она долази тамо гдје ми направимо простора, и када настојимо да буде међу нама. А када она постане кохезиони фактор, везивни елемент, повезује нас на један потпуно диван начин.

ЕПИСКОП ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ И ПРИМОРСКИ ГРИГОРИЈЕ

[Шумадинац]

АСТРОЛОГИЈА КАО АСТРОЛАТРИЈА


Хришћанин не мора да буде чудотворац, нити блистав богослов, нити, пак, пророк који види или ствара небеска виђења, али ће морати да одговара због тога што није био свестан својих грехова. У Православној Цркви грех се схвата у оном смислу који је у духу грчке речи „αμαρτια – амартија”.

У старој Грчкој, када би се неко спремао да погоди циљ и када би промашио, онда би се таква ситуација означавала као „амартиа”, тј. као промашај. Према томе, када нешто промашите, када не достигнете свој циљ и када не остварите своју сврху, онда је то грех.

Када хришћанин чини оно што га удаљује од Христа – он греши, јер не живи у складу са својим назначењем, а оно се састоји у томе да живи у Христу. Када не живимо сагласно са својим циљем – да будемо „образ”, тј. „икона Божја” и да постанемо „подобије” Божје, ми онда и грешимо. Ако допуштамо да нас воде звезде са неба, а не Бог, који је те звезде створио, ми чинимо грех. Када прелиставамо новине да бисмо пронашли свој хороскоп и видели своју будућност, уместо да мудрост и поуку тражимо од Библије, ми онда грешимо. Када нешто учинимо или не учинимо зато што су нам то саветовали астролози, и када своје уши затварамо за Божје заповести, ми онда грешимо. Ми грешимо када се молимо нашем хришћанском Богу и када, истовремено, зодијак сматрамо за нешто озбиљно. Ми нисмо водолије, рибе или ваге, синови и кћери звезда; ми смо мушкарци и жене, Божји синови и кћери.

ФАТАЛИСТИЧКО ВЕРОВАЊЕ

Људи се сада представљају као овнови или лавови, а не као хришћани. Зар није чудно што људи радије пристају да се назову по звездама и њиховим констелацијама него по Богу, Творцу и Извору живота? Данас је реткост да чујете како људи за себе кажу: „Не марим за зодијак, ја сам Божји човек, хришћанин и мали брат Христов”. Црква је одувек проповедала против астрологије. Тако пророк Јеремија каже: „Не учите се путу којим иду народи, и од знакова небеских не плашите се, јер се од њих плаше народи, јер је вера ових народа испразна” (Јер. 10,2-3). Када су пророка Данила суочили са асирским или вавилонским астролозима (од којих смо и наследили астрологију), Данило је одговорио: „Тајне које цар иште не могу казати цару ни мудраци, ни звездари (астролози), ни врачи, ни гатари, него има Бог на небу Који открива тајне” (Дан. 2,27-28). Наш црквени устав забрањује људима да верују у астрологију. У ствари, 36. правило Лаодикијског сабора из 369. г. одлучује од Цркве људе који израђују, продају, купују или носе зодијачке знакове.

Слично старим Грцима, и Оци Цркве су осећали да „постоје многа чудеса у васељени, али да ништа није чудесније од човека”. Човек је икона Самога Бога и, како каже 8. псалам, Бог га је „умањио замало од анђела, славом и чашћу овенчао га” (ст. 6), да би човек био господар над целим светом, укључујући и звезде. Свети Григорије Велики пише: „Није човек створен ради звезда, него су звезде створене ради човека, и ако би се звезда могла назвати човековим господаром, онда би човека требало сматрати слугом својих сопствених слугу”.

Бог није створио планете и звезде са намером да владају над човеком, него би и оне, као и остала створења, требало да буду послушне човеку.

Блажени Августин сматра да је астрологија фаталистичко веровање које је Црква одлучно осудила. Он сматра да свако ко верује да је наш добри Бог дао силу звездама да би владале и руководиле нашим животима, вређа Божју правду и љубав. Свети Јован Златоусти гледа на веровање у звезде као на безумно неверје које се противи Божјем свемогућству и стварању, пошто би у том случају и Сам Бог био потчињен сили звезда. Свети Златоуст такође наглашава да, уколико смо уистину руковођени звезданом силом, не постоји ни добро ни зло, јер оно што чинимо чинимо зато што нама руководе звезде. „То значи да заповести Божје да човек не чини грех или да чини добро нису ништа друго до бесмислица”.

ВАВИЛОНСКЕ ГРЕШКЕ

Свети Оци указују на близанце, посебно на Јакова и Исава, и питају: „Зашто постоји таква разлика у животу близанаца, у њиховим поступцима, богатству, делима, призивима, части и у свему ономе што је значајно за људски живот? Да ли је то исход мале разлике у времену, чак и ако су зачети у истом тренутку?”. Свети Григорије сматра астрологију за празноверје и безумље и наводи следећи пример: астролози су му рекли да особа која се роди у знаку водолије током живота буде рибар, док је он у пустињи сусрео многе водолије, али ниједног рибара. У Персији, када се цару роди дете и постане принц, кажу да је то узроковала његова звезда; свети Григорије, међутим, поставља питање: „Ко може да израчуна колико је робова рођено у истом часу и тренутку када и цар? Јер синови царева, рођени у истом тренутку када и робови, добијају царство, док робови, рођени истовремено када и они, умиру као робови”.

Астрологија се појавила у Вавилону пре 4000 година. Била је утемељена на тадашњем астрономском систему, према којем се Сунце окреће око Земље, а не Земља око Сунца. Година је била подељена на 12 месеци, од којих је њих 6 имало по 30, а 6 по 29 дана, што чини 354 дана, тако да је једном било потребно да уведу и 13. месец. Желим да укажем на следеће: особа која је према нашем календару рођена у априлу, тј. у знаку овна, према њиховом календару би била рођена у знаку риба или водолије, јер ми идемо за месец дана испред њих. Према томе, све што сте прочитали о себи је погрешно, јер сте читали податке за погрешан месец. Вавилонски астролошки календар, дакле, за месец дана заостаје за нашим.

У својој Историји цивилизације Вил Дурант назива астрологију једним од многих сујеверја прошлости које још увек цвета и у наше време. Међутим, на бесмислицу свега тога најбоље је исказао Шекспир: „Такво је помодарство света, и када немамо среће, за своје невоље оптужујемо сунце, месец и звезде; као да смо ниткови по нужности, будале због небеске принуде, варалице, лопови или учитељи због владавине сфера, пијанци, лажови и прељубници због присилне покорности планетарним утицајима”. Сумирајући суштинске аспекте људског достојанства, св. Григорије из Нисе исправно каже да, уколико смо само оруђа небеских кретања, ми немамо слободну вољу: „А човек, ако изгуби слободу, изгубио је све”.

Другим речима, ако човек није слободан, онда и није човек.

[Доротеја]

Лепо збори Тасин ученик, још мало па ће и учитеља надмашити.
Што би Срби требали слушати фра Григорија, бизнисмена и мешетара, који само за џип одвоји 140.000 км, а успутно подигне грдне кредитие код банака стављајући цркве и манастире под хипотеку?

Боље ти крени из почетка...

Проучи благородну лозу Немањића и види шта староставне књиге кажу.

[Шумадинац]

ИНТЕРНЕТ ЗАВИСНОСТ


ПРОБЛЕМ ЗАВИСНОСТИ ОД ДИГИТАЛНИХ ТЕХНОЛОГИЈА



Веома је занимљив случај финских војника који су у другој половини 2004. године ослобођени војне дужности под дијагнозом да су „зависници од Интернета“. Да то није изолован случај и да је у питању озбиљан проблем, сведочи и вест коју је пренео један од најажурнијих домаћих извора технолошких новина, дневне електронске вести часописа Mikro. Почетком јула 2005. године наведени извор је пренео вест да је у Кини, тачније у државној болници у Пекингу, почело лечење групе младих људи којима је дијагностикована зависност од компјутерских игара и Интернета, а као примарни симптоми наведени су депресија, нервоза, страх, испољавање недруштвености, паника, агресија… Државно-правни систем Кине је иначе један од ретких који има критички однос према дигиталним технологијама, мада је у великом броју случајева крајње рестриктиван, што је опет дијаметрална супротност у односу на либерално-модернистичка гледишта. Кинеска влада полугама власти често иде дотле да затвара играонице и интернет клубове, али више из идеолошких разлога (НР Кина функционише под специфичним видом комунистичке идеологије), а не услед суштинског препознавања проблема.


Иако је веома пожељно имати критички став по питању технолошких новина, ипак је само институционални став недовољан (а често уме да буде и контрапродуктиван), ако није утемељен на здравим антрополошким премисама. Шта у случају зависности од дигиталних средстава можемо да констатујемо узимајући у обзир науку Христову и светоотачко искуство?

ПРОБЛЕМ ЗАВИСНОСТИ УОПШТЕ

Погрешно је изоловати проблем дигиталне зависности (да га тако назовемо) од проблема зависности уопште. Постоје, додуше, неке специфичности које га чине посве другачијим, али је срж проблема потпуно иста као код осталих облика зависности – једино је феноменолошка раван различита. Сећам се једног разговора из времена студија информатике, вођеног између двају колега, хришћанина и атеисте. Повод је била хришћанска вера као таква, при чему је атеиста верујућем одмах пребацио „да не може прихватити круте калупе, правила и догме“ које по његовом мишљењу Црква намеће и који ограничавају човекову слободу. Пре конкретног одговора на такав став, верујући колега га је замолио да баци цигарету коју је овај имао у руци, у име исте те слободе за коју се страствено залаже и која је тобоже укинута заповестима Божјим. Збуњен, студент атеистичке провенијенције није смогао снаге то да учини, на шта му је саговорник једноставно рекао да је слобода једино у односу према греху те да вера и испуњавање заповести Божјих не поробљава, већ ослобађа…


Проблем зависности уопште треба посматрати у односу на људску природу, тачније у односу на оно што није њено – страсти као извитоперене енергије. Није роб онај који је у веригама и заточеништву земаљском, већ је роб и зависник онај који је спутан грехом и страстима које му окивају вољу. Књига Постања сведочи како је човек створен као слободан и независтан у смислу одлуке да прихвати или не прихвати иницијативу Божју. Једина зависност је постојала и постоји у равни онтологије (бити жив, што није могуће ван заједнице са Богом), али не и у равни воље и одлуке. Међутим, првостворени човек управо слободном вољом чини противприродан покрет и, уместо ка животу, усмерава се ка смрти. Слобода као највећи дар Божији, којим је човек постепено требало да се успиње до висина обожења, искоришћена је тако на сопствену пропаст. А управо у дубинама хришћанског појма слободе налази се кључ за решавање проблема зависности какву срећемо међу људима данас.

ХРИШЋАНСКИ ПОЈАМ СЛОБОДЕ

Хришћански појам слободе је далеко дубљи него у било којој религији или, пак, философској доктрини. На жалост, често је управо код хришћана присутан легалистички појам слободе, појам чисто друштвено-политичког карактера који слободу види у равни избора потврде или негирања између датости кроз постојеће опције. Међутим, хришћански појам слободе је далеко шири, што се види већ у светотројичном догмату. Богу од вечности ништа не сапостоји, према томе он нема између чега да бира и код Њега се та слобода увек испољава као афирмативна, као Да. Отац од вечности жели и љуби Сина и Духа Светог потврђујући слободно своје постојање у односу љубави у оквиру светотројичне заједнице. Са друге стране, Логос Божији своју слободу као љубав потврђује својим слободним рађањем од Оца од вечности и испуњавањем Очеве воље оваплоћењем у времену. Дух Свети од вечности исходи од Оца, такође потврђујући своју слободу у заједници љубави као Да према Очевој иницијативи. Слобода у Божијем постојању је неодвојива од љубави и када кажемо да је Бог љубав, управо мислимо на начин постојања и остваривања Бића Божијег, дакле на онтолошку, а не етичку категорију.


У складу са тим треба посматрати и истинску човекову слободу јер је човек створен као икона Божија. То је одлично изразио преподобни Максим Исповедник описујући праву слободу као незадржив полет ка Богу. Наиме, сваки хришћанин је призван да својим животом оствари оно што му је од Бога дато као циљ у смислу обожења. Стога љубав и слобода за хришћанина не представљају просто неке моралне категорије, већ нешто без чега спасење није могуће, управо начин постојања и уподобљавања Богу, остваривања заједнице са Њим и избављања од смрти. Без слободе оличене у заједници љубави, није могуће остварити икону Божију у себи и узвести је до подобија, није могуће узрасти у аутентичну личност којој ће сусрет са Господом бити светлост, а не тама. То је слобода у Духу Светом, слобода више реалности којом нас је Христос ослободио и учинио усиновљеницима Божијим по благодати. За остварење такве слободе потребан је велики труд воље и напор духа (јер је после пада људска воља ослабљена), а пре свега утеловљење у заједницу Цркве, Тело Христово. То је оно што називамо подвижничким животом у Христу, у смислу добровољног испуњавања заповести Господњих односно активног покушаја човека да своју вољу усагласи са Божијом. То је управо и природно стање бића и воље – велико Да према обожењу!


За дубљи увид у ову проблематику препоручујемо тријадолошке студије митрополита Јована (Зизјуласа), еклисиолошке студије епископа Атанасија (Јевтића) и сотириолошка разматрања митрополита Јеротеја (Влахоса).

ПРОБЛЕМ ЗАВИСНОСТИ ОД ДИГИТАЛНИХ ТЕХНОЛОГИЈА

Дошли смо до закључка да пут слободе у заједници љубави није робовање правилима, како то заједљиво пребацује атеистичка пропаганда, већ пут који у крајњој инстанци води до најпотпуније могуће слободе, односно њеног остварења у афирмативном смислу у односу према Богу и ближњем. Узевши то у обзир, покушајмо да анализирамо проблем о коме је у тексту реч. Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе.


Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје Да вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског Да у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу.

САМО ЈЕ ЈЕДНО ПОТРЕБНО…

По ко зна који пут, поучени животним искуствима која су пред нама, постављамо питање критичког односа према информационим технологијама, али и према свему осталом што пред нама стоји као могућност избора. Човек у свему може претерати и постати зависник, чак и од одређене хране и пића, маркираног одела, друштвеног статуса… па и дигиталних технологија, као што видимо. На таква искушења једино су у одређеној мери имуни људи (само)критичке свести, интелектуалци у правом смислу те речи (јер интелектуалац није човек који пуно зна, већ онај који уме критички да размишља и користи интелект). На жалост, чињеница је да млади и неискусни људи том искушењу често подлежу. Искушење пандигитализације свести стога треба разоткривати и разобличавати литургијском свешћу и есхатолошким погледом. Ту лежи одговорност савремених хришћана јер делатним примером треба да покажемо правилно коришћење дигиталних технологија и аутентичан однос према Богу и људима. Модерни човек је све инвертовао и ступио у псеудооднос са виртуелним светом, а за своје ближње оставио утилитаристички принцип коришћења (што резултира отуђењем). У питању је класична криза идентитета личности, а технолошка зависност је само последица. Проблем не може бити решен ван онтологије персоналности и покушаја остваривања иконе Божије коју сваки човек у себи носи. Све остало (па и институционални покушаји) ће у крајњој инстанци завршити промашајима којих смо били сведоци у људској историји.

О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ

[Шумадинац]

РИЈАЛИТИ ШОУ КАО ЛИЦЕ СТВАРНОСТИ?


ОРИГИНАЛ ФАЛСИФИКАТ

Један од најопскурнијих феномена деценије која је, надам се, за нама, јесу тзв. „риалити“ (енг. reality – стварност) програми; они постоје да би људи о њима причали. На њима се зарађује само зато што се о њима прича. А о њима се прича јер је све друго празно, или, боље, изгледа тако. И зато, морам признати, са зебњом приступам писању овога текста бојећи се да и сам не будем увучен „у причу“.

Наслов за овај текст, јасно је, позајмио сам од истоименог филма Драгана Кресоје из 1991. јер сматрам да он више него јасно одређује феномен.

Најпре, неколико речи о „механизмима“ за које верујем да су довели до феномена о којем говоримо. Наиме, главни шраф тог механизма, главни састојак риалити програма су риалити звезде са којима се конзументи идентификују. Дакле, неколико речи о звездама и идентификовању.

КАКО НАСТАЈУ „ЗВЕЗДЕ“?

Пре пар година сам гледао одличну емисију о људском лицу, чини ми се у продукцији Би Би Сија, чији су главни промотери били сјајни британски глумци Џон Клиз и Елизабет Харли (John Cleese, Elizabeth Hurley). У једној од епизода тема је настанак феномена „филмских звезда“. На моје изненађење, констатација, касније сам увидео, сасвим логична и оправдана, била је да је оно што је омогућило настанак „филмских звезда“ било увођење крупног кадра. Наиме, у почетку је, ако сам добро разумео, и филм имао театарску логику, тако да сте радњу посматрали са „реалног“ одстојања. Све у свему, прилика да одређено „живо“ лице гледате као натприродно велико и блиско, да се унесете, или боље, да будете увучени у сваки његов детаљ, учинила је да вам оно, иако га не познајете, често постане ближе од најближих. Наравно, може се рећи да је у питању само оптичка или психолошка варка; наиме, та лица у стварности не постоје онако како их ми видимо. Чак и када би нам била заиста блиска на начин на који нам могу бити блиски људи које волимо, људи које грлимо и љубимо, ни тада их не би видели онако како их гледамо на платну. Међутим, нема ли, упркос томе што се користе оваквим „варкама“, међу филмовима заиста врхунских уметничких остварења, а међу филмским „звездама“ врхунских уметника? Наравно да има. Ипак, није сваки филм филмска уметност, није свако ко глуми уметник, а риалити уопште и није никакав филм.



Такође, узрок проблема који имамо у риалитијима није у крупном кадру. Узрок је у томе што тај „крупни кадар“ приказује (баш као и код филмског кича). Јер сва она стварна лица из сфере истинске филмске уметности представљају један сплет символичких и емотивних значења која можемо, на основу властитог искуства (уколико га имамо), препознати као аутентична (истинита, стварна) и тако се са њима идентификовати. Та лица по себи већ представљају вредности. Са друге стране, у риалитију гледамо лица која су лишена оваквог садржаја, управо безвредна, а баш та лишеност, што је страшно, има претензије да се самоодреди као стварност.

Но, поменуо сам и идентификацију; управо је идентификација једна од карактеристичних одлика човека. Пре неколико година је извршен експеримент са децом и младунчадима шимпанзе. Постављена је кутија, покривена засторима, са вратима иза којих је био сакривен слаткиш. Када су показали шимпанзама како да дођу до хране, додали су и неколико непотребних радњи, некакво лупкање по кутији и томе слично. Шимпанзе су то поновиле и дошле до хране. Исто су урадила и деца. Када су уклонили засторе, кутија је постала провидна и шимпанзе су закључиле да је лупкање непотребно. Међутим, деца су се и даље држала „непотребних радњи“, јер, изгледа, за човека постоје ствари које су прече и од хране, а такво је, рецимо, поверење, на којем почива свака истинска људска заједница. Лично, верујем да ово има везе са основним богословским учењем о човеку, о томе да је човек створен као икона Божија, као imago Trinitatis. Верујем да се то учење, та истина, дотиче свих сфера човековог постојања. Јер, рећи да је човек образ Свете Тројице значи да је човек биће које смисао или истину свога постојања налази и сазнаје само у заједници љубави, а Света Тројица је та заједница по превасходству.

МЕДИЈИ И РИАЛИТИ

Дакле, идентификација је неизбежна, а с обзиром на греховну условљеност и ограниченост нашега постојања, постоје различите врсте идентификација. Неке имају позитиван, неке негативан, изразито деструктиван карактер. Управо се тиме враћамо на поље риалитија и њиховог места у медијима. Наиме, медији имају велику улогу у процесу идентификације; идентификујући се, као што рекох, човек тежи да допре до истине о своме постојању. Са друге стране, желим да верујем да је основна функција медија (лат. medium) да буду посредници између појединца и истине која му је с обзиром на овај или онај разлог недостижна. Тиме се, наравно, отвара огромно поље за манипулацију, али то основну замисао о доступности истине и етички императив који из ње происходи не сме довести у питање. У односу на то како нам и какву истину презентују оцењујемо и квалитет медија. Е, сада, ако желимо, људскости ради, да будемо доследни, овде нема места ни за каква оправдања типа: то је само забава, то народ воли, није противзаконито. Наиме, може бити да је поређење драстично, али зато није и мање адекватно: и гладијаторске игре су биле забавне, народ их је волео, а биле су и законите. Јер овде, коначно, уопште није поента у некаквој пристојности. И „непристојност“, лично верујем, има своје место у култури, чак и пре „пристојности“. Овде је проблем у лажи. Лаж је отров који разара човеков идентитет. Свет који нам представљају и у који нас увлаче риалити програми је лажан свет. Тај свет је фалсификат стварности. Лаж овде није само у медију, како то обично бива; овде је лаж у самој информацији. И што више жели да буде стварна, што је риалити реалнији, то је више лажна. Зашто? Не зато што су људи лажни, не зато што глуме, већ зато што је контекст у коме су лажан. А узрок лажи лежи у основној замисли приче која условљава све друго: учесници нису ту да би били стварни људи, већ да би зарадили новац тако што ће радити оно што публика жели да види. Публика, пак, углавном жели да види оно што не сме сама да ради. Зато не треба да чуди то што се у том смислу, поред константне полупорнографске тензије, понекад наши риалитији приближавају и гладијаторским аренама, што у преносном, што у буквалном смислу.

ТРУМАНОВ ШОУ И ЛАЖНА ЗБИЉА

Године 1998. је снимљен један заиста генијалан, а када је у питању наша тема готово пророчки филм, који читаву ову причу изобличава на много бољи начин од било какве анализе. Кажем пророчки јер су риалитији свој „бум“ доживели након 2000. године. У питању је Труманов шоу са Џимом Керијем у насловној улози (Truman Show; Jim Carrey). Наиме, Труманов живот је од најранијег детињства риалити, а да он тога није ни свестан. Он је дете рођено након нежељене трудноће, међу првима које је усвојила једна корпорација. Све у његовом наоко идиличном животу је лажно јер је монтирано, намештено. Свака емоција, проблем, свакодневна ситуација, рођаци, пријатељи, све је то гомила лажи. Међутим, Труман открива заверу оног трена када заволи погрешну жену, супротно сценарију, а она је, наравно, одмах уклоњена из „екипе“. Трагајући за њом, вођен љубављу, увиђа лаж у којој живи и побеђује моћну корпорацију избавивши се из риалитија. Е, сада, поред изузетне приче, за филм је карактеристична и „игра речи“ која, верујем, открива његову хришћанску позадину. Примера ради: Труман је заправо True Man, истинити човек; Кристоф (Christoff), главни продуцент гнусног риалитија, је заправо off-Christ, Антихрист; брод којим Труман бежи са острва (које се налази у огромном студију) савладавши притом фобију од воде, страх који се јавио услед изрежиране лажне смрти његовог лажног оца, зове се Santa Maria... Ипак, оно што је најважније, на крају се показало да Труманов живот није био лажан; он је смисао свога живота нашао; упркос лажи у којој је живео, он није глумио нити је имао било какву задњу намеру. Он заправо и није био део риалитија. Показало се да су прави риалитији заправо лажни животи оних људи који су 30 година уживали у тој симулацији једног, малог, обичног људског живота, оних људи који су се 30 година даноноћно старали о томе да Труман не увиди лаж у којој живи. А зашто? Зато што су празни јер су лишени онога што је Труман нашао живећи окружен лажима.

Ако већ нисте, погледајте Труманов шоу.

„НЕПОТРЕБНЕ РАДЊЕ“

Пре неколико година је извршен експеримент са децом и младунчадима шимпанзе. Постављена је кутија, покривена засторима, са вратима иза којих је био сакривен слаткиш. Када су показали шимпанзама како да дођу до хране, додали су и неколико непотребних радњи, некакво лупкање по кутији и томе слично. Шимпанзе су то поновиле и дошле до хране. Исто су урадила и деца. Када су уклонили засторе, кутија је постала провидна и шимпанзе су закључиле да је лупкање непотребно. Међутим, деца су се и даље држала „непотребних радњи“, јер, изгледа, за човека постоје ствари које су прече и од хране, а такво је, рецимо, поверење, на којем почива свака истинска људска заједница.

(НЕ)СТВАРНА ЛИЦА

Узрок проблема који имамо у риалитијима није у крупном кадру. Узрок је у томе што тај „крупни кадар“ приказује. Јер сва она стварна лица из сфере истинске филмске уметности представљају један сплет символичких и емотивних значења која можемо, на основу властитог искуства (уколико га имамо), препознати као аутентична (истинита, стварна) и тако се са њима идентификовати. Та лица по себи већ представљају вредности. Са друге стране, у риалитију гледамо лица која су лишена оваквог садржаја, управо безвредна, а баш та лишеност, што је страшно, има претензије да се самоодреди као стварност.

ПРЕЗВИТЕР ВУКАШИН МИЛИЋЕВИЋ

[Шумадинац]

ПРАВОСЛАВЉЕ И МОБИНГ


Насиље не сме бити одговор

МОБИНГ-ИЗАЗОВ ЗА ХРИШЋАНЕ



Модерно време са собом доноси и нове видове страдања човека у њему, те се тако данас сусрећемо са једним термином, до скоро непознатим код нас, а то је – мобинг. Шта је мобинг, на који начин се појављује, како је правно регулисан у нашем и светском законодавству – питања су која су предуслов за даље успешно разматрање овог проблема, из хришћанске перспективе.

Први пут са појмом мобинга (mobbing) сусрећемо се код Конрада Лоренца, који тим термином настоји да објасни понашање животиња унутар једне врсте, које нападају једна другу са циљем опстанка. Овај термин на категорију људи преноси познати немачки психолог Хајнс Лајдман, дефинишући мобинг као психолошки терор на радном месту. Односи се на непријатељску и неетичку комуникацију која је од стране једног или више појединаца институционално усмерена према углавном једном појединцу, који је због мобинга гурнут у позицију беспомоћности или немогућности да се брани, те држан у истој помоћу механизама мобинга. Ове активности одвијају се веома учестало (статистички гледано барем једном у недељи) и у дужем временском периоду (статистички посматрано најмање шест месеци). Због велике учесталости и дугог трајања непријатељског понашања, такво малтретирање доводи до значајне менталне, психосоматске и социјалне патње. Главна особина мобинга је понашање унутар људске врсте којим се вређа достојанство човека, његов психички и физички интегритет на радном месту, што може да проузрокује трајне последице по здравље појединца.

ФУНКЦИЈЕ ЉУДСКЕ ДУШЕ

Транзиција у којој се налази наше друштво неминовно носи и многе поремећаје вредносних система који се огледају на свим пољима људског живота и деловања. На нашим просторима ситуација је још драматичнија, јер су недавни ратови дали посебан печат моделима понашања и међуљудском опхођењу. Нехумани, а самим тим и нехришћански модели понашања устаљују се у времену потрошачког друштва, а разноврсни видови антагонизама постају узроци све тежега живота и услова живљења. Човек се налази у вртлогу избора биолошке егзистенције и живота. Способност за остварење живота временом се код човека смањује, јер биолошка егзистенција добија доминантно место.

Једна од основних функција људске душе, на основу платонске трихотомне поделе, јесте и раздражајни део, поред желатељног и разумног. Улога раздражајног дела огледа се у остварењу биолошке егзистенције, изазивањем агресивности, беса и храбрости. Сва ова дејства раздражајног дела људске душе имају у данашњем времену, као и кроз историју, улогу да постану извор храбрости и смелости у прибављању хране и суочавању са опасностима. Модерна биохемија централног нервног система повезује деловање овог дела душе са присуством адреналина и норадреналина у организму, који се луче усред осећаја угрожености и несигурности. Улога адреналина је да помогне човеку да изведе радњу која захтева интензивни напор у кратком року, примера ради: напад, или бежање услед опасности.

АГРЕСИЈА, ВЕРБАЛНОСТ, БРУТАЛНОСТ

Данашњица, у којој живи наша цивилизација, карактерише се превасходно осећајем константне несигурности. Све што човеку пружа сигурност, у последњих пар деценија, доживело је велику инфлацију; пример земље која се у последњих 20 година променила у четири форме од СФРЈ, СРЈ, Србије и Црне Горе, до данашње Србије. Кад земља – држава, као једна константна вредност и гарант сигурности за грађанина, у овако кратком року има оволике турбуленције, какав тек осећај сигурности може да пружи грађанима који живе у њој и који су сведоци свих ових промена?! Нема потребе указивати и на друге елементе: незапослености, губљења посла, итд. Све ово нам пружа јасну слику у каквим условима и околностима живи просечни грађанин ове земље, под каквим је свакодневним стресом – константној изложености дејства адреналина у организму. Оваква ситуација јасно указује на то да и понашање људи не може да буде на завидном нивоу. Данас су грађани ове земље, невезано за узраст, непрестано изложени негативним моделима понашања. Штетни утицај медија, како телевизије тако и штампаних, од великог је значаја, јер у многоме промовише негативне методе – агресију, као модел понашања, који је уочљив у свим друштвеним структурама од високог дома Народне Скупштине па до риалити-програма. Агресија, вербалност, бруталност постају прихватљиви методи понашања, па чак и пожељни. Свакодневно можемо чути, у породицама у нашој средини, да деца треба да науче да показују зубе, како би боље пролазила у животу.

Агресија и бес постају свакодневни принцип понашања, а једна од његових облика је и мобинг. Чињеница да је високи дом Народне Скупштине Републике Србије усвојио „Закон о спречавању злостављања на раду“ (Сл. гласник, бр. 36 од 28. 05. 2010. год.) јасно указује да је друштво постало свесно присуства насиља на радном месту, које означава као мобинг, и даје следећу дефиницију:

„... злостављање, у смислу овог закона, јесте свако активно или пасивно понашање према запосленом или групи запослених код послодавца које се понавља, а које за циљ има или представља повреду достојанства, угледа, личног и професионалног интегритета, здравља, положаја запосленог и које изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење, погоршава услове рада или доводи до тога да се запослени изолује или наведе да на сопствену иницијативу раскине радни однос или откаже уговор о раду или други уговор. Злостављање, у смислу овог закона, јесте и подстицање или навођење других на понашање из става 1. овог члана. Извршиоцем злостављања сматра се послодавац са својством физичког лица или одговорно лице код послодавца са својством правног лица, запослени или група запослених код послодавца, који врши злостављање из ст. 1. и 2. овог члана.“

ШТА ЗАКОН КАЖЕ?

Законодавна дефиниција која постоји код нас слична је, у основној структури посматрања мобинга, са „Мишљењем о насиљу на радном месту“ Саветодавног одбора Европске комисије за сигурност, хигијену и здравствену заштиту на раду од 2001. године. Мобинг, се према овом документу, сматра за „...негативан вид понашања, међу колегама или између хијерархијских надређених и подређених, којим се дотична особа понижава и директно напада или индиректно, од стране једне или више особа, у сврху и са циљем удаљења исте те особе“.

Јасно је, из свих наведених законских формулација, да се ради о психичком злостављању на радном месту које за последицу има трајна и дубока здравствена оштећења радника. Запањујући је податак да је 33% здравствених симптома повезано са мобингом (С. Пауновић, Р. Косановић, „Злостављање на раду – мобинг“, Социјална мисао 2, 2010, стр. 40).

Сваки вид насиља над човеком неприхваљив је за свест човека, тако да овај природни закон постаје основа сваког другог друштвеног законодавства. Насиље и нехумано понашање према човеку социјално су неприхватљиви, али и као такви присутни су у разним формама, као и под велом различитих оправдања. Устав Републике Србије гарантује грађанима право на поштовање достојанства људске личности у свом 25. и 26. члану:

„Физички и психички интегритет је неповредив. Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању....

Забрањен је принудни рад. Сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра се принудним радом“.

Нездрави антагонизам, који постоји захваљујући друштвеном немару и високом економском интересу, успева да створи један механизам у коме се газе основна људска достојанства. Често су и жртва мобинга, као и његов починитељ само део ланца овог болесног система вредности. Неконтролисани интерес и профит послодавца, као и каријеризам претпостављених постају подстицај за агресивно понашање према запосленима. Са друге стране, не треба губити из вида и чињеницу да су се у нашој земљи у великој мери зацарили лењост и нерад. Позната је у народу изрека: „не може он (газда) мене толико мало да плати, колико мало ја могу да радим“. Законодавно уређење не предвиђа јасну дефинисаност радног места, тако да се пружа могућност разноразних малверзација. Све ово указује на чињеницу да се друштво налази у једном веома нездравом стању опасном по здравље човека.

ОДНОС УТЕМЕЉЕН НА ЉУБАВИ И ПОШТОВАЊУ

Хришћани, као активни чланови друштва, нису поштеђени могућности да буду жртве насиља на раду, а исто тако и насилници. Питање које се намеће гласи: на који начин да се данашњи хришћанин односи према насиљу и малтретирању на послу?

Једно је сигурно - насиље не сме бити одговор. Такође, јасно је да законске регулативе не могу да реше проблем агресивности као феномена који проистиче из најдубљих структура људске личности. Хришћански живот није у сукобу са законодавним уређењем наше земље; управо супротно, он може бити само позитивни подстицај друштву у његовој хуманизацији. Друштвени закони као главни задатак имају регулисање односа међу људима и, као такви, не задиру у душевне структуре појединца. Насилничко понашање појединца последица је патолошких душевних процеса. Овде се отвара простор за духовну делатност Цркве.

Једна од основних форми односа хришћанина према друштву и друштвеном поретку огледа се у познатој Христовој заповести „подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Мк. 12, 17). Хришћани су позвани да поштују постојећи поредак у друштву. Најбољи пример за то налазимо код апостола Павла кад се обраћа господару одбеглог роба: „али без твог знања не хтједох ништа учинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом на кратко да га добијеш за вечност. Не више као роба, него више од роба, брата љубљеног, особито мени, а колико више теби, и по тјелу и у Господу“ (Флм. 1, 14-16). Из овога примера јасно се види да апостол Павле поштује друштвено уређење – робовласнички систем тог времена, али му у исто време даје и једну нову ноту и карактеристику. Роб престаје бити робом, у класичном смислу тадашњег времена, и постаје човек који је вредан сваког поштовања и људског достојанства. Роб се не лишава својих социјалних обавеза и свог статуса. Он остаје у свом друштвеном положају, али у новој димензији. Апостол Павле господару Филимону не намеће, силом апостолске службе, правила како да се опходи према робу Онисиму, него настоји да његова одлука буде добровољна. Ни данашње време, могло би се рећи, није много напредовало у односу према човеку од робовласничког времена; само што има хуманије форме и, као такво, постаје прихватљиво. Однос запосленог и послодавца, односно подређеног и надређеног, гледано из хришћанске перспективе, требало би да се темељи на логици коју нам је поставио апостол Павле – као однос утемељен на љубави и поштовању. Чињеница је да се већина грађана наше земље изјашњава као хришћани – православни верници. Према томе, и међу насилницима и међу жртвама велики је број хришћана, те је јасно да је потребно активније деловање и Цркве на овом пољу. Изградња хуманости базирана на Богочовеку Христу треба да постане приоритет деловања Цркве у овом времену, не само међу хришћанима, него и међу свим људима. Само ако се прихвати опција да је човек јединствено и непоновљиво биће са својим и позитивним и негативним особинама, који као такав заслужује прихватање, може се поставити и темељ за успешно суочавање са сваким видом насиља, па и са мобингом.

МОБИНГ: ПРОБЛЕМ КОЈИ ЛАКО МУТИРА

Друштво преко својих удружења, попут веб-презентације www.mobbingsrbija.com, указује на механизме суочавања са проблемом насиља на раду, као и начинима борбе против мобинга. На жалост, скромног смо мишљења да не постоје рецепти како се борити против оваквог понашања, јер је ово општи друштвени проблем, који може лако да мутира, попут вируса, и да тако постане још прикривенији и опаснији. Неопходно је да се сви носиоци друштвене свести активно укључе у подизање нивоа спознаје о потреби суочавања са сваким видом агресије, али и одговорности према раду. Одговорнијим радом, у току предвиђених осам сати рада, као и хуманијим опхођењем према запосленима, могуће је суочити се са овим проблемом. Неопходно је поставити здраве принципе успеха на раду, изградње професионалне каријере, који неће допустити да се гази по људском достојанству. Не треба испуштати из вида већ споменуту негативну особину нерада и неодговорности запослених према радном месту. Запослени је обавезан да максимално искористи своје радно време, са правом на коришћење предвиђеног времена за паузу и топли оброк, које немају целодневни карактер. Посао треба да постане место креативности, стваралаштва и остваривања човека као бића које може да доприноси; а не место нужде, присиле и тортуре. Такође, неопходно је и подизање нивоа толеранције, јер је јасно да ће се живот, у времену опште пометености, пресликавати на посао и квалитет рада; што не треба да постане извор сукоба, него присније сарадње. Грешка није непоправљива, уз добру сарадњу; јер, свако ко ради – греши. Грешке запослених указују само на чињеницу да запослени раде, а константно понављање истих грешака није вредно коментара. Такође, и пристојно указивање на погрешку не треба доживљавати као гажење људског достојанства. Неопходна је изградња и подизање степена толеранције код човека, јер данашњи човек је изгубио основни степен толеранције на непријатност. Комодитет постаје основно правило и смисао живота. Тиме се ускраћује могућност индивидуације – личног сазревања, које захтева и трпљење. Неке ствари морају истрпети и послодавци и запослени, као и партнери у браку, као и монаси у манастиру кад „навале“ искушења. Прихватање трпљења, као хришћанског пута, не значи и безличност. Поред трпљења неопходна је и изградња културе дијалога и комуникације, који се темеље на поштовању и уважавању. Уз трпљење и хришћански дијалог постоји могућност превазилажења већине проблема и потешкоћа.

Све ово указује на потребу да, целокупном друштвеном сарадњом и заједничким напорима, изнађемо начине како да позитивно каналишемо агресивност и бес у ревност и марљивост утемељене на човекољубљу, које ће као резултат имати бољи и квалитетнији успех у раду, обострану корист; како послодавца тако и запосленог.

ХРИШЋАНИ И МОБИНГ

Хришћани, као активни чланови друштва, нису поштеђени могућности да буду жртве насиља на раду, а исто тако и насилници. Питање које се намеће гласи: на који начин да се данашњи хришћанин односи према насиљу и малтретирању на послу?

ЧОВЕК – ЈЕДИНСТВЕНО И НЕПОНОВЉИВО БИЋЕ

Чињеница је да се већина грађана наше земље изјашњавају као хришћани – православни верници. Према томе, и међу насилницима и међу жртвама велики је број хришћана, те је јасно да је потребно активније деловање и Цркве на овом пољу. Изградња хуманости базирана на Богочовеку Христу треба да постане приоритет деловања Цркве у овом времену, не само међу хришћанима, него и међу свим људима. Само ако се прихвати опција да је човек јединствено и непоновљиво биће са својим и позитивним и негативним особинама, који као такав заслужује прихватање, може се поставити и темељ за успешно суочавање са сваким видом насиља, па и са мобингом.

ХРИШЋАНИ И ДРУШТВЕНИ ПОРЕДАК

Хришћани су позвани да поштују постојећи поредак у друштву. Најбољи пример за то налазимо код апостола Павла кад се обраћа господару одбеглог роба: „али без твог знања не хтједох ништа учинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом на кратко да га добијеш за вечност. Не више као роба, него више од роба, брата љубљеног, особито мени, а колико више теби, и по тјелу и у Господу“ (Флм. 1, 14-16).

МР. ДРАГАН КАРАН

[смедерево]

Сва зла савременог света намећу нам управо они са којима ти хоћеш унијаћење!!!

ЗАШТО ЈЕ СА БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА ИЗБАЧЕНА ДОГМАТИКА АВЕ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА,А УБАЧЕНА ЗИЗЈУЛИСОВА????

[Шумадинац]

КОМПЈУТЕРСКЕ ИГРЕ


Вероватно ће се већина читалаца изненадити чињеницом да вртоглави успон рачунарске технологије у последњој деценији није условљен само све захтевнијим рачунарским апликацијама и „озбиљним“ софтвером, већ превасходно развојем тродимензионалних игара! Управо су 3D игре пресудно утицале на појаву све бржих кућних рачунара (тачније бржих процесорских и видео подсистема) који би могли без успорења да извршавају сложене калкулације у виртуелном простору. И таман се појави процесор на вишем такту или бржа видео карта, а на тржишту се већ појавила „супер-реална“ игра која захтева бржи рачунар… и тако у круг. Профит који остварују произвођачи игара (а уз њих и произвођачи рачунарских компоненти) је огроман и значајно премашује износе из филмске индустрије. Ако је пре петнаест-двадесет година и било ентузијаста у овој области који су рачунарске игре радили из креативних побуда, данас је процес креирања компјутерских игара у готово 99% случајева детерминисан искључиво профитом.


До деведесетих година мало ко се суштински бавио проблематиком рачунарских игара: графика није била фото-реалистична, а велики део игара је задржавао колико-толико пристојан ниво узимајући у обзир општеважеће друштвене норме морала и понашања. Медицински радници и социолози су се у то време ограничавали на препоруке за временско ограничење рада на рачунару (укључујући и играње), док је ретко која игрица изазивала реакције психолога у смислу забране коришћења деци млађој од 18 година.


Готово истовремено са напретком дигиталне технологије и повећања степена реалности у „игрицама“ дошло је и до забрињавајућег пораста насиља, бруталности, али и отворене моралне декаденције која се почела отворено сугерисати, тако да је данас готово немогуће пронаћи компјутерску игру која би имала здрав садржај и тему. Да ли је време да се заузме одлучан, конкретан став по овом питању и шта се све притом мора узети у обзир?

ТАМНА СТРАНА ВИДЕО ИГАРА


Сећам се да је мој први додир са рачунаром био у 4. разреду основне школе када сам добио Commodore 64 који је у то време (уз ZX Spectrum) био убедљиво најраспрострањенији кућни рачунар. Вероватно је сувишно напомињати да је мој тадашњи рад на рачунару био везан углавном за забавни софтвер тј. игре (што се одразило и на школске оцене). После неког времена је дошао и PC, „озбиљан“ рачунар, али старе „неозбиљне“ навике вишечасовног играња су остале. Гледајући из садашње перспективе, више пута сам покушао бар оквирно да израчунам колико сам времена изгубио играјући се као дете (али и као адолесцент) разних акционих, платформских, FRP (Fantasy Role Play – специфичан тип игара са посебним амбијентом фантазије – прим.) и сличних игара из којих ништа корисно нисам научио (напротив!).


Треба одмах на почетку рећи, дословно и доследно: 90% игара које су до данас пласиране на светско тржиште са становишта образовања представљају потпуни губитак времена – све знање добијено играњем сводиће се најчешће на памћење програмираних нивоа (Levels) или вежбање условних рефлекса са палицом (Joystick). Дакле, са становишта корисности, већина игара представља пуки промашај. Да се прича завршава само на томе, могли бисмо да затворимо тему и да кажемо да се све своди на икономијско одређивање максималног времена које се може приуштити за играње (иако би потпуно одбацивање истих у овом случају било једини одраз јаког карактера). Међутим, прича овде тек почиње…


Главни проблем је у чињеници да је садржај највећег броја игара данас дефинитивно разоран по психу конзумента, а поготово деце. Ово пре свега важи за игре које су се појавиле у последњих неколико година у којима је проценат болесног материјала поражавајући. Као најмања опасност међу психички погубним играма појављују се акционе игре које вас стављају у улогу командоса и најочигледнији су пример виртуелне бруталности: разарање и крв на све стране, а све то са реалним звуком и графиком (попут игре Far Cry која је померила технолошке домете овог жанра). Било би занимљиво направити једну озбиљну српску социолошку студију која би утврдила евентуалну повезаност повећања малолетничке делинквенције и конзумирања оваквог типа игара.


До које се мере демоноликости оваквих компјутерских игара може доћи види се из примера једне од најпознатијих игара на свету под називом Doom. Најновији наставак до те мере дочарава атмосферу неког болесног ума да ни најзагриженији играчи (популарно : gamer-и) не могу да издрже вишечасовно малтретирање чула које долази са мониторског екрана и звучника. Ко год има колико-толико здрав поглед на свет ову игру прекида (тачније, комплетно деинсталира) после само неколико минута! Сатански симболи, убиства, језиви крици и све остало што прати ову ултрапопуларну игру говоре до које мере може доћи некритички став према компјутерским играма. Овакве игре се, због нивоа насиља у њима, забрањују малолетницима, али лично мислим да би држава својим полугама (порез, рецимо) требало још више да им отежа приступ тржишту, а са друге стране да поспеши појаву здравих садржаја (примера ради, прикупљањем пореза на промет „умотворина“ попут горенаведених игара може се пунити фонд за едукативни софтвер на српском језику).


Осим оваквих игара, очигледно опасних по ментално здравље човека, постоји и низ оних које би могли да сведемо под „морална катастрофа“. Примера ради, у часопису Svet kompjutera 8/2004 (једном од реномираних домаћих часописа дигиталне тематике који објављује и приказе игара – прим.) најављена је игра Seven sins (Седам грехова), у којој је циљ да будете што већи грешник и да што више пута чините седам смртних грехова. Слика која стоји уз најаву „обећава“ врхунску графичку подлогу – сада постаје могуће и виртуелно грешити, без зазора, стида и граница. Сваки даљи коментар о томе је сувишан… У јубиларном броју (10/2004) истог часописа се најављује игра под називом Diabolique: License to Sin (Ђаволство: Дозвола за грех) у којој се играч ставља у улогу ђавољег слуге који се бори против снага Добра! У истом броју је описана игра под називом Evil Genius која вас такође ставља у улогу антихероја. (ово није критика часописа Svet kompjutera који је на завидном нивоу у смислу техничких информација које нуди, већ критика самог смера ка којим новије игре све више иду – прим.).


Осврнимо се укратко и на феномен тзв. групних игара. Човеку је одавно постало досадно да се бори против машине па је тренд умрежавање више рачунара ради игре у групи, било једних против других или заједнички против машине. Играонице ничу на сваком кораку и препуне су углавном малолетника који уживају у надметању са својим пријатељима (једна од најпознатијих игара овог типа је пуцачка игра Counter strike). Овде би требало тражити и дубинске узроке – чини се да млади овим првенствено изражавају онтолошку жеђ за заједницом, али на један извитоперен начин. Због тога је веома важно да вероучитељи деци пре свега преносе литургијску мисао и менталитет, да их позивају на заједничко активно евхаристијско учешће у Служби над службама – Литургији, па ће та погрешно усмерена енергија добити свој прави ток.

НЕКИ ПОЗИТИВНИ КОНЦЕПТИ


Истине ради, треба поменути да постоје и компјутерске игре које се могу искористити за учење и интелектуални развој деце и одраслих. Најстарије игре тог типа биле су шаховске симулације (које су данас на таквом нивоу да представљају озбиљан изазов и шаховским велемајсторима) и разне логичке игре (попут прастарог Sokoban-а).


На следећем степенику корисности налазе се тзв. мултимедијалне презентације у облику забавног софтвера. Области попут математике, хемије, физике, историје, географије… су обрађене на такав начин да је учење омогућено преко игре, што је одличан начин да се деца заинтересују за неку област, али и да се на прави начин ослободе страха од коришћења рачунара. Деца би уз овакве игре могла да науче и стране језике и то врло рано и потпуно ненаметљиво. Подразумева се да би стручњаци за образовање требало да имају редовне консултације са информатичарима и да им дају смернице по питању обима информација који је примерен одређеном узрасту, да не би дошло до преоптерећења деце. Овде лежи и шанса за црквену катихезу младих у савременој цивилизацији јер би деца могла да науче доста о православној вери играјући се едукативним софтвером.


Електронске квизове бисмо могли да ставимо у посебну групу компјутерских игара едукативног типа. Они су популарни и код младих и код старих (о томе говори и гледаност квизова на домаћој телевизији), а многе сувопарне чињенице се путем пријемчиве форме квиза лакше памте. За децу би најбоље било да електронске квизове играју заједно са (веро)учитељем на часу, ако за то има услова, или са родитељима код куће.

HOMO LUDENS


Наш уважени професор Пастирске психологије на Православном богословском факултету у Београду, академик Владета Јеротић, често у својим антрополошким есејима истиче да је човек не само homo sapiens, homo religiosus итд. већ и homo ludens – биће које се игра односно има потребу за игром. Ово играње не би требало схватати сувише уско јер се игра често спаја и са озбиљним, свакодневним пословима, ради уништавања монотоније. Компјутерске игре у већини случајева данас губе свој смисао јер уместо одмора углавном доносе напетост чула. Стога треба бити крајње реалан и опрезан по овом питању јер се погрешна стремљења не увиђају одмах, чему често придоносе разни еуфемизми (попут речи „игрице“). И овде се ваља држати златног правила о умерености и здраворазумском расуђивању: икономијски би било дозволити деци временски ограничено коришћење одређеног круга игара које би могли свести под ненасилне и опуштајуће, али исто тако скретати пажњу на погубност коришћења игара агресивне или директно сатанистичке тематике и потпуно их разобличавати. Особито родитељи морају имати активну улогу у том процесу.


Са друге стране, нипошто не треба одбацивати ону грану компјутерских игара која је по својој намени едукативног карактера и омогућава квалитетан видео и звучни запис, као и брзу претрагу информација, што је предност у односу на класичне уџбенике.

О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ

[Шумадинац]

ПРЕЛЕСТ СПИРИТИЗМА


Суштина спиритистичке заблуде је не у томе што спиритисти желе да дознају божанску истину, него што до ње хоће да дођу мимо Цркве, која је, по речи ап. Павла, "стуб и тврђава истине" (1 Тим. 3, 15). Већина њих долазе у цркву на богослужење, учествују са православнима у молитвама, тајнама и молитвословљима. Али се према Цркви ипак односе непријатељски, сматрајући је недовољном, нижим ступњем духовног сазнања и доживљавања, и тек у својим посебним скуповима "сеханама", долазе до пуне истине и сазнања. Не задовољавајући се откривењем које је дао Господ Исус и Дух Свети Цркви, они траже готово свакодневно ново откривење, заборављајући опомену Св. ап. Павла: "Ако бисмо вам ми, или анђео с неба проповедали Еванђеље друкчије него што вам проповедасмо, нека је анатема" (Гал. 1, 8). Све што нам је потребно за спасење Господ Исус и Дух Свети откривају нам преко Еванђеља, сабора и св. Отаца. Инсистирати, из просте радозналости, да оно што нам није откривено, или зато што не бисмо могли разумети, или зато што нам не би било од духовне користи, ипак дознамо околишним путем, нити може бити добро, нити изаћи на добро. А то баш чине спиритисти, по речи московског митрополита Филарета: "Слично лоповима спиритисти настоје да отворе врата вечности лажним кључевима".



Борећи се против спиритизма, Црква се не бори против пророштва као таквог, јер оно постоји у њеној основи. Бог преко пророштва објављује своју љубав, "а сагласно овој Црква живи и дела". Према Милтијаду, апологету из II века, дар пророштва постојаће у Цркви "до последњег доласка Господа". И данас се Црква, као и у доба монтаниста бори против лажног пророштва. Још Папије Јерапољски говори о лажним пророцима и указује на њихове ознаке. Лажни пророк, вели: "Не долази где су сабрани људи праведни, него их избегава; лепи се уз људе двоједушне и празне и у тајним местима пророкује и вара их говорећи свагда празно, по њиховим жељама, јер празним и одговара... А кад дође где су сабрани људи праведни, који имају дух божански, и кад се они помоле тад се онај човек показује празан, и дух земаљски од страха бежи од њега, постаје онај човек нем и сасвим побеђен не могући ништа да каже... Тако и пророци празни кад дођу међу праведне духове, какви дођу такви и остану". Тако бива и са спиритистичким медијумима у присуству људи правоверних и истински побожних.



Осим тога, од особитог је значаја да је благодат пророштва у Цркви увек била у вези с благодаћу "расуђивања" (1. Кор. 14, 29) и "разликовања духова" (1. Јов. 4, 1). Због тога, како разложно расуђује проф. Афанасјев: "Пророштво се састоји из пророкових речи и црквеног испитивања, а то значи да пророштво припада Цркви као откривење њој и за њу. Изван Цркве не може бити расуђивања и испитивања пророчке речи. Реч пророка речена ван Цркве престаје бити пророштво, а сам пророк је лажни пророк, зато што је пророштво служење Цркви и бива у њој самој".



Као непогрешно начело треба да нам буде опомена Св. Пахомија Великог: "Треба угушивати у себи сваку жељу за откривењем (виђењем). Коме треба открити и шта - ствар је Божја. Да ми сами стремимо томе својом жељом сасвим је неумесно. Колико ми имамо искуства, таква је жеља увек била почетак преваре. Ђаво је посеје, и кад успе да је разгори и увуче, успева и да обмане виђењима и откривењима лажним".



Даље спиритисти греше што за себе веле да су "прави богомољци" о којима је говорио Господ жени Самарјанки (Јов. 4, 23) да he се молити Духом и истином, те да је стога на њиховим "сеханама" присутан Дух Свети. Међутим Духа Светог ту не може бити, јер је Он у Цркви Православној, као што вели Св. Иринеј Лионски: "У њој је Бог поставио апостоле, пророке, учитеље и уопште дејства Духа. Стога где је Црква онде је и Дух Божији, и где је Дух Божији онде је Црква и свака благодат. А Дух је истина". Према Св. Јовану Златоустом, Дух Свети је начело постојања Цркве: "Кад Дух не би био присутан не би било Цркве; ако Црква постоји јасно је да је Дух присутан". И савремени богослови говоре о томе исто: "Црква је благодатни организам, вели проф. Афанасјев, не зато што је некад примила дарове Духа које она чува као у некој ризници, нити зато што неки у њој примају харизму, него што она живи и дејствује Духом. Она је место његовог дејства. Нема живота у Цркви, нема дејствовања у њој, нема служења у њој без Духа, најзад нема без њега ни саме Цркве. Основана Христом на Тајној Вечери, она се остварила на Педесетницу кад је прослављени Господ послао ученицима Духа. Почевши од тог дана Дух живи у Цркви, и Црква живи Духом". Једнако о том говори проф. др Јустин Поповић: "Христос је Духом Светим у Цркви и Црква је Духом Светим у Христу. Христос је глава Цркве; Дух Свети је душа Цркве", и даље: "Уствари у Богочовечанском Телу Цркве целокупни подвиг спасења обавља се Духом Светим. Он је који нам у Исусу открива Господа; Он је који вером усељује Господа Христа у срца наша; Он је који нас помоћу св. Тајни и св. врлина сједињује са Њим. И опет: Он је Којим се у човечанском свету остварује све што је Христово: целокупни Богочовечански домострој спасења, јер је Он Душа у Богочовечанском Телу Цркве".



Као што је безуспешно тражити Цркву изван Духа Светог, тако је исто безуспешно тражити Духа Светог у заједницама које не припадају Цркви. Св. Иринеј Лионски изрично каже да не могу имати дејства Духа они који не приступе Цркви, и да се од ње, као од материнских груди храни за живот сваки који црпе из пречистог извора који истиче из тела Христовог. Не може, дакле, бити сумње да се онај који се јавља у мрачним собама таквих заједница и издаје за Духа Светог "лажа и отац лажи" (Јов. 8, 44).



НА СПИРИТИСТИЧКИМ СЕАНСАМА ЈАВЉАЈУ СЕ ДЕМОНИ



Даља погрешка спиритиста је њихова вера да се душе покојних могу по вољи јављати људима и давати одговоре на њихову љубопитљивост. Јављање пророка Мојсија и Илије на Тавору, као и јављање духа Самуиловог Саулу изузетне су појаве у Св. Писму с циљем да покажу да је Исус Христос Господ живих и мртвих и да није против Закона и Пророка, као што су говорили фарисеји (Јов. 9,10). Јављање духа Самуиловог допуштено је да изобличи грех Саулов, одступања од Бога и обраћања жени "с врачарским духом". У том истом смислу треба схватити јављања душа упокојених о којима се говори у Житијама Светих. Ова јављања су "искључиви случајеви који су се догодили по особитом Божјем благоволењу према Његовим изабраницима". И према учењу Св. Отаца немогуће је да се душе покојника јављају по вољи и жељи живих. Св. Јован Златоусти вели: "Није могуће овуда блудити души која се већ оделила од тела", јер је "Бог за душама умрлих запро врата вечности и ни једној од њих није дозволио да се јавља живима, да се не би ђаво користио дозволом да може шкодити и варати људе".



Зато је јасно да се на спиритистичким сеансама јављају демони, као што вели блаж. Августин: "Никаква моћ ђаволска, никакво заклињање не може дозвати душе умрлих, и потом се јављају не душе умрлих, него демони".



Спиритисти греше и у томе што знају да њихови духови износе више пута лажи, а затим наредбе које су у моралном погледу недопустиве, или као што каже проф. Титов, "да њихови духови могу побуђивати људе на преступе и обмањивати оне који их из простог љубопитства изазивају... Осим тога привидна откривења духова и њихови зли савети често су доводили до ослабљења морала, растројства начела породичног живота и сваковрсних злочина". Многи спиритисти, по наређењу духова побратиме се и посестриме (што Црква забрањује), "духовно се везују", као што они веле, али се често те "духовне" везе завршавају телесно, блудом и другим гресима. Разуме се само по себи да би то било немогуће кад би та наређења долазила од Духа Светог, анђела, или душа светих.



И у погледу телесног здравља дуже бављење спиритизмом има тешке последице "растројавајући нервни систем учесника сеансе, изнурује здравље, каткад води самоубиству и лудилу". То је примећено још пре више од сто година, кад је бављење спиритизмом узело маха у Америци, те су многи грађани својим представкама указивали властима "да занимање спиритизмом показује штетан уплив на физички састав и морални карактер народа". Заиста, како даље вели проф. Титов: "Није могуће у исто доба бити веран хришћанству и бавити се спиритизмом". Поготово што многи спиритисти верују у реинкарнацију, тј. поновно рађање у другом телу, и долазак на свет уколико у овом животу на земљи не остваре спасење.



Спиритисти су доспели до ових погрешних схватања и удаљили се од Цркве већином покренути гордошћу. Преластили су се (обманули) жељом да мимо Цркве, мимо свештенства, имају непосредну везу са небеским светом, Духом Светим, анђелима, апостолима и душама покојника кад год зажеле. Слично Монтану који је из прекомерне жеље за првенством потчинио себе противнику (ђаволу), и лажним пророцима који, како вели Јерма, уздижу себе и желе да имају првенство, тако и ови из сујете сматрају себе избраницима Божјим, духовним људима којима је спасење осигурано. Свакако да се тим путем не може доћи Богу "јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат" (1.Петр. 5, 5). Какво се добро може наћи код оног коме се Бог противи?



Но, морамо признати да у томе што су ови људи напустили "извор воде живе, и ископали себи студенце испроваљиване који не могу да држе воду" (Јер. 2, 13), има кривице и до нас свештеника. Својим лакомисленим поступцима, прекомерном бригом за ствари овог света делујемо саблажњиво на верне да они изгубе поверење у Цркву која има такве пастире. Велики део кривице да једна таква личност као што је био Тертулијан скрене у монтанизам имали су савремени недостаци црквеног живота, поготово свештенство. "Он је горко иронисао да су Апостоли зато основали Цркву да би се епископи користили црквеним приходима, пажљиво се ограђујући од било каквих опасности са стране римске власти". И Оригенове критике ондашњих прилика су беспоштедне. Уместо да будемо свима слуге за спасење "ми или не схватајући шта хоће Исус својом науком, или презирући толике савете Спаситељеве такви смо да понекад превазилазимо сујетом и рђаве кнезове незнабожаца..." Осим сујете и бриге за пролазно, многи од нас верне, који желе пунији, интензивнији религиозни живот препуштамо њима самима. Завршимо богослужење, или другу свештенорадњу, на застарелом, неразумљивом језику, не проговоривши ни речи објашњења прочитаног Св. Писма, или кога православног учења, повлачимо се а верни остаје сам са проблемима своје вере, без еванђелског одговора на питања која им постављају разни сектанти, или атеисти. Нити их као добри пастири водимо на добру пашу еванђелске науке, нити будно стражаримо над својом и њиховом вером да одмах приметимо долазак непријатеља, укажемо на њега и његово криво учење, на шта смо се заклели приликом рукоположења. И кад нас упитају, одговарамо с досадом и суво: "Не слушај их, то су јеретици, или безбожници!", без изношења разлога и озбиљнијег објашњења. Без свега онога што је вернијима давао богомољачки покрет, није чудо да они које све то озбиљније интересује потраже објашњење од суботара, адвентиста, спиритиста. Или наставе да падају све ниже и ниже у најпримитивнију побожност, која не може дати одговор ни себи, ни другима о својој вери ни на најпростија питања, а камоли она која пролазе и постављају извежбани противници. Корак у безверје одатле је кратак.



* Вера је неопходна и код других црквених чинова и Св. Тајни (Упор. Др Л. Мирковић, Литургика, Београд 1967, II, 2, ср. 18, 70, 122). У свом Лимонару, преп. Јован Мосх наводи како су једном упитали Св. Атанасија Великог: "Да ли се може признати крштеним онај који није због вере, него због било каквих других разлога примио крштење?". Св. Атанасије одговара да је чуо од стараца, како су за време неке епидемије, у време његовог претходника, Св. свештеномученика Петра, неки незнабошци, не би ли се спасли од епидемије, прибегли крштењу. Св. Петру јави се неко сличан анћелу, па му рече: "Зашто нам шаљете овамо запечаћене мешине, али потпуно празне?" (Луг духовни, превод на руски свешт. М. Хитрова, Св. ТројицкоСергијева лавра 1896,198). И канониста T. Валсамон наводи како су у време цариградског патријарха Луке Хрисоверга (11561169 г.), неки Агарјани говорили да су хришћани, јер су крштени као деца, пошто њихови родитељи, као и други сународници, смарају да је зао дух у сваком новороћенчету и да "смрди као псето", док не прими хришћанско крштење. У свему су осталом живели и поступали као муслимани. Овакво крштење, зато што није тражено и примљено ради спасења у Христу, него као телесни лек, или магија, разумљиво није им се могло признати (Милаш, Правила, Нови Сад, 1895.1, 610). Поводом неких Јевреја који су такоће неискрено прилазили хришћанству и крштавали се, VII вас. сабор, својим 8 правилом, вели да се не могу примити у заједницу, нити им се могу деца крштавати (Милаш, н. д. И, 609; Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 330). Не заборавимо да смо дужни да своју веру, не намећући је, проповедамо речима и у време и невреме, а хришћанским животом свагда. Јер нас часни крст, Св. Тајне и припадност Православљу не спасавају механички. Потребна је жива вера* која кроз љубав дејствује (Гал. 5, 6).

БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ

[Шумадинац]

КРСНА СЛАВА У СРБСКОМ НАРОДУ ДАНАС


СЛАВА ИЛИ КРКАНЛУК?



Циљ живота хришћанина, по речима Светих отаца, а и самог Господа Исуса Христа, јесте досезање светости. "Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески", поручује Христос Својим ученицима. А, како је то могуће? Могуће је угледањем на Сина Божијег, Христа Богочовека. Ма како да нам овај циљ изгледа далек и недостижан, ипак, кроз све векове било је много људи који су успели да свој живот саобразе Христовом и које је Црква препознала као такве. То су светитељи. Они су, живећи са Христом, сјединивши се са Њим, задобили Духа Светога, Духа Божанскога. Светитељи, дакле, нису неки надљуди. Нису они извор своје светости, већ Дух Свети Кога су задобили кроз лични подвиг, путем саможртвене љубави, постом, молитвом, милостивошћу, богољубљем и човекољубљем, којим је одисао сав њихов живот. Дакле, сам Бог је кроз њих засијао светлошћу кроз њихова дела, и ми у њима, заправо, прослављамо самога Бога. Црква је на њих указивала кроз сву своју историју, одређујући им по један дан у години када би им се изражавало особито поштовање. Њима су посвећивани и храмови, а српски народ је једини православни народ који је празновање Светитеља из цркве пренео и у своје домове. То празновање називамо Слава или Крсно име. Међутим, Слава је и својеврстан тест који, више него било који други догађај, показује наш истински однос – не само према Светитељу кога славимо као нашег породичног заштитника, него, у крајњем исходу, и према самоме Богу, вери нашој православној, али и према ближњем. Начин на који славимо показује где се налазимо у односу на најузвишеније вредности живота једног православног хришћанина. Зато, хајде да завиримо у нашу свест и савест и видимо најпре шта и колико знамо или не знамо о ономе што нас разликује од свих осталих православних хришћана, о својој Крсној слави.

Иако, дакле, не знамо много, Слава је својеврсна декларација сваког српског православног дома. А, шта је то Слава? Како Црква каже, Слава је молитвено прослављање једног Светитеља као заштитника породице и њеног молитвеног заступника пред Богом. На дан своје Славе, породица још ревносније него иначе прославља и молитвено велича Господа, и још усрдније него иначе моли се свом Светом заступнику да молитвено посредује пред Господом за милост и благодат Његову, за спасење и вечни живот. Дакле, онај ко слави Славу, показјује да верује у Бога, прославља и поштује и Његове светитеље, који су нам узори у животу и вери. Али, шта знамо о њима?

Чињеница је да у наше време многи Срби не знају због чега су њихови преци са толиким жаром бранили и очували древни обичај прослављања Светитеља, назван Крсна слава, од којих их не одвојише ни бројни ратови ни насилна покрштавања. Ретки су и они који нешто више знају о својој Крсној слави, о животу Свеца или заштитника, време у ком је живео или дела због којих га народ поштује и слави. С друге стране, начин на који славимо показује меру поштовања које имамо према Богу и Светитељу кога славимо. Смисао празновања, суштина Славе, јесте у очувању вишевековне духовне везе и заједнице са Богом кроз свог Светитеља-заштитника. Али, у празновању Славе пројављујемо и хришћанске врлине, дела милосрђа. Баш зато се за Крсну славу и каже да је она празник "отворених врата". Угледајући се на Свеца-заштитника свога дома, наши стари би подражавали његовом животу и подвизима, чинећи добра дела. Њихов дом био би тога дана отворен за путнике и намернике, жедне, гладне, потребите. Давало се и помагало већ према могућностима домаћина. Славило се како се могло, али није било таквих који, макар били и најсиромашнији, своју Славу не би прославили, помињући тога дана у молитви свога заштитника и приносећи залог своје љубави: славски колач, свећу и жито. Домови су били домови молитве, у којима би домаћин, са својом чељади, благодарио Господу и својој Слави за благослов и дарове, иштећи да их здравље, мир и свако добро и надаље прате у животу и раду.

И, као што у богослужењима Православне цркве све има смисао и значај, тако је и код славског обреда: све је у знаку Евхаристије (Благодарења) – славски колач, вино, жито или кољиво, славска икона, свећа, кандило и кадионица. Славски колач представља жртву, али жртву благодарности Богу што смо кроз Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти која би нас постигла због наших грехова. Крстообразно пресецање славског колача представља страдање Христово нас ради. Преливање вином пресеченог колача значи да смо Христовом Крвљу очишћени од грехова својих. Жито или кољиво се у Цркви употребљава од најранијих времена и њиме се, као примером, утвруђује веза између овоземаљског и загробног живота. Труљење пшеничног зрна посејаног у земљу, како би донело нови род, слика је коју је сам Господ Исус Христос узео као пример, и подсећа нас на то да и ми морамо умрети овом свету и светским, лошим навикама, како бисмо били слични Христу и задобили живот вечни. Треба нарочито нагласити да се кољиво о Слави не спрема за покој душе оног Светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле, јер сви су светитељи живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници.

Славска икона је образ Светитеља кога дом слави и сваки поглед на њу обавезује. Требало би да смо надахнути примером Светитеља којег славимо, да се и сами потрудимо да живимо онако како је он живео, да се угледамо на његова добра дела и живот пред Богом. На Западу, племићке породице имају свој грб, а ми, православни, имамо своју икону. У историјском контексту, наша икона је наша тапија и наш грб, са њом ми смо сви племићи. У том смислу, наш народ и јесте један племићки народ. И, заиста, у слављењу Славе, све је племенито и благословено. Славска свећа и кандило представљају Светлост Христову, а у исто време су и симбол жеље свечара да он и његови укућани светле пред Христом, да горе љубављу према Богу и ближњима.

Данас, осим што је породични празник и породична светковина, Слава се прелила и на институције, установе, организације, цеховска и професионална удружења. Славу славе и верујући и неверујући. Како је данас схваћена, она је све мање показатељ хришћанске везаности за Светитеља, а преко њега и самога Бога. Уместо тога, постала је, такорећи, главни показатељ националног припадништва израженог паролом: "Славу славим – Србин сам". Можда отуда српска Слава све чешће показује и другу страну, непримерену њеном суштинском значењу. Уместо Богу и Светитељу, важност се даје гозби и гошћењу, уз присуство понеког хришћанског обележја које, руку на срце, више дође као украс и сценографски детаљ. Међутим, јасно је да овакав начин слављења нема ништа са предањским смислом и литургијским прослављањем Бога и светитеља Божијих. Спремање мрсних јела у посне дане, неумерено коришћење алкохола, ружне речи и псовке, пушење поред славске свеће и друго, не само да је неумесно, већ је и врло штетно. БОЉЕ ЈЕ НЕ СЛАВИТИ, НЕГО ОВАКО ВРЕЂАТИ И СВЕЦА И БОГА.

Наш народ краси велико богатство славских обичаја, али обичаји су тек само фолклор, ако немају ту духовну нит која их везује за Бога. Бавећи се бесмисленим и небитним радњама и стварима, по принципу: "ваља се – не ваља се", "треба – не треба", "мора – не мора", људи не схватају и не доживљавају суштину. На тај начин, Слава губи свој значај и смисао, преокреће се у своју супротност – у срамоту. Жалосно је када видимо како се, у сусрет Слави, покреће читава машинерија за припрему трпезе, бесомучна јурњава и нервоза, а неретко и свађе међу укућанима. А, Светац? Он, нем и озбиљан, гледа са позлаћене даске на источном зиду, чека да га се неко ипак сети, док породица, напета, нервозна и растројена, дочекује дан своје Крсне славе.

Врло често, нарочито у градским срединама, Славе се претварају у праве фестивале снобизма и малограђанштине, својеврсне изложбе специјалитета и посластица, утркивање међу домаћицама, параде неукуса и кича. На жалост, веома је распрострањена појава да угађамо своме стомаку и гостима већма него Богу и свецима. Ту је реч о нашој бахатости. ВЕЛИКОЈ ВЕЋИНИ И НЕ ПАДА НА ПАМЕТ ОДЛАЗАК У ЦРКВУ, НА СВЕТУ ЛИТУРГИЈУ, услед заузетости око припремања трпеза, печења прасића, прављења салата, торти или мезетлука. Све се чини у славу стомака уместо у славу Бога и Светитеља. Многи данас своје Крсне славе чак и не славе у својим домовима. Поквариће, кажу, распоред, угрозити поредак, оштетити намештај, испрљати тепихе. Зато славска весеља организују у ресторанима и кафанама, са музиком и пропратним програмима. Међутим, иако се, као хришћански народ, препознајемо у Слави, у новије време се сусрећемо и са оним православним Србима који су не само спремни да кокетирају са туђим духовностима и традицијама, већи и да се потпуно одрекну своје вере и прихвате туђу као своју.

И, док су се на славама некада певале духовне песме и њима узносила хвала Богу, светитељима и мученицима, данас се славе често претварају у дебатне скупове острашћених странчара и партијаша. Уместо духовних разговора, уместо прича о подвизима светих мужева, испредају се вицеви, препричавају филмови и телевизијске серије, коментаришу утакмице и спортски догађаји. О, каква промашеност и каква срамота! Каква журка и крканлук, на који се троши огромна количина новца, а да при том нико и не мари за милосрђе према онима који немају ни за кору хлеба. Заборавља се да би се управо тада требало сетити оних који су у беди и невољи, те и њих позвати на славље, па, уколико је могуће, и помоћи им.

Славимо, дакле, али радимо то са срцем и нека све буде пропраћено молитвом и учињено у славу Божију. Разликујмо битно од небитног. Одвојмо прослављање Светитеља од гозбе, Славу од весеља, упоредимо свој живот са животом и делима нашег Светитеља и исправимо га према Светитељевом примеру. Немојмо правити од Славе никакав пир и весеље, које ће јој одузети смисао. Запитајмо се: да ли су светитељи Божији, од којих су многи били испосници, мученици, задовољни нашим слављењем њиховог имена и да ли ће нама, оваквима какви смо, бити заступници пред Богом или не? Наша Црква непрестано поучава и опомиње да Крсна слава нису јело и пиће. На Славу се окупљамо да прославимо светитеље који су, силом Божијом, чинили и чине чуда. Зато највеће поштовање на Слави припада Господу Исусу Христу, а не Светитељу. Нашем Светитељу, који је и сам читав живот посветио Господу, сигурно не би било драго да њега ставимо испред самога Христа. Славу треба прослављати молитвено и достојанствено, не заборављајући да је темељ Славе молитва, благословено тиховање и саборност која је, у ствари, Црква.

Према речима Светог апостола Павла, породица и јесте домаћа, мала Црква, када је на окупу и једномислију, када њени чланови саборују са Светитељем кога прослављају и с њим скупа са Христом. Када домаћин стоји испред иконе и пали славску свећу, када ломи хлеб и узноси славу Господу у част свога заштитника, тада он представља самога Христа. Као првосвештеник, он ломи хлеб и тада се догађа оно што се догађало на Тајној вечери, када је Господ установио Свету Евхаристију. Домаћин зато увек треба да стоји, као што, рецимо, свештеник своји пред Светом Трпезом у олтару црквеном и служи. С друге стране, он не седа за трпезу из поштовања према СВЕТИТЕЉУ КОЈИ МУ ЈЕ ТОГА ДАНА ГЛАВНИ ГОСТ. И, као што ни Господ није био сам на Тајној вечери, тако ни домаћин није сам у дому. Око њега су његови укућани, али и кумови, родбина, пријатељи; сви, дакле, они који деле његову радост за трпезом љубави, која је неодвојиви део сваке Славе.

СЛАВА ЈЕ, ПРЕ СВЕГА, ДУХОВНИ ДОГАЂАЈ И ДОЖИВЉАЈ. Нема сумње да је Слава наших предака Богу била далеко угоднија и Јеванђељу Христовом ближа од данашње уобичајене Славе са много јела и пића, а мало љубави и молитве. Јело и пиће, наравно, нису грех, али су то претеривања, разбацивања и стомакоугађања. Заборављање на гладне, жедне и невољне, још је већи грех. Исто тако, Слава као служење Богу и служба Светоме свој пуни смисао и оправдање добија тек у делатној љубави према ближњем, кроз милосрђе и саосећање са невољнима, угроженима, жалоснима, једном речју – онима који пате. Зато, Срби, чувајмо се самих себе! Ако своје славе овако славимо, онда је боље да их не славимо, да свеце Божије не вређамо, милост и благослов Божији од нас не удаљујемо. Јер, Слава је Божија тиха и мирна, она је лакоћа радости и љубави према Богу, Светима и ближњима. Зато, све што радите, у славу Божију радите! А, ако сте препознали себе у овим примерима како не треба Славу славити, онда се покајте и почните је славити онако како треба, како су наши преци радили, да би Богу било угодно и Свецу мило, а вама и вашим породицама на благослов било.

[Шумадинац]

ВИДОВДАНСКИ ЕТОС У ВРЕМЕНУ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ


Често имамо прилику да чујемо констатацију да је време у коме живимо тешко. То није у потпуности тачно, поготово у односу на тежину времена косовских јунака и и времена које је уследило после Косовске битке. Опет, не можемо рећи ни да живимо у лагодном времену – довољно је да се окренемо око себе и приметимо толико несрећних људи који живе на рубу материјалне егзистенције. Како онда можемо окарактерисати наше време? Прави одговор је да живимо у сложеном времену које одликује један изузетно сложен феномен, а то је глобализација. Тај феномен није могуће свести на једну раван, економско-финансијску, мада се то најчешће чини. Глобализација, међутим, не мења само нашу економско-финансијску сферу деловања, већ и културу, политику, начин размишљања, психолошки профил личности… За концепт глобалног повезивања људи, роба, услуга, информација не можемо рећи ни да је сам по себи лош ни добар, али је императив да његове примењене одлике што боље идентификујемо и јасно укажемо на позитивне и негативне аспекте у реалном животу.

За глобализациони феномен потрошачког друштва сасвим сигурно можемо рећи да је цивилизацијски разоран. У њему је човек пре свега и изнад свега стављен у улогу потрошача и поседника материјалних добара. И у ранијим епохама су материјална средства била важна, али никада нису представљала суштину нашег битовања, док је у потрошачкој цивилизацији човек остварен онолико колико поседује. У њој не постоји проблем греха и неморалности (у дневној штампи ћете редовно читати о „контроверзним бизнисменима“ који се не могу подичити моралним животом, али су ипак успешни), али постоји проблем неостварености каријере и материјалног богатства. Таквог финансијски неоствареног човека једноставно називају губитником.

Логика потрошачке цивилизације гута све на шта наиђе, па тако и самог човека, који желећи да у њој пронађе задовољавање својих материјалних потреба и сам на крају постаје сводив на економски одредиве категорије и постаје објекат у суровом систему. И то још није крај – у потрошачкој цивилизацији се и духовне вредности покушавају свести на потрошачке потребе: срећемо многе хришћане који кажу да не налазе свој идентитет у Цркви, али да у њу иду када осете духовну потребу, што је одраз типично потрошачког менталитета, само на духовној равни.

Потрошачко друштво је изнедрило велики број проблема, а један је у свој својој величини видљив управо сада – глобална финансијска криза. Она није ништа друго до производ девијације конзумеризма на пољу људске личности и њен корен је у огромној, до сада невиђеној похлепи и себичности. Та похлепа је довела до тога да савремени човек покуша да умножи капитал који још увек није стекао, капитал који је само фиктивно његов. Финансијске анализе штуро указују да је то кредитна, дужничка криза, али у антрополошком преводу то значи да је савремени човек желео да се обогати и умножавањем оног богатства које још није стекао. Тај вид похлепе се по први пут среће у људској историји.

Има ли какве везе видовданска етика са проблемом глобалног конзумеризма и глобалне финансијске кризе? Није ли беспредметно разговарати о видовданским вредностима у 21. веку? Одговор је једноставан: управо је видовданска етика кључ за решавање нагомиланих проблема и огромних девијација савременог друштва. Уколико смо напред констатовали да је основни проблем савремене цивилизације похлепа, себичност и крајњи индивидуализам, онда је решење за тај проблем једино у афирмацији етоса жртве за другог. Препознавања другог човека у његовом лику, личности, имену, а не у броју и квантитативно одредивим категоријама потрошачке цивилизације. Такав етос жртве за другог су управо показали косовски јунаци којих се сећамо ових дана, на челу са својим светим и честитим кнезом Лазаром.

Свети кнез је са својом војском кренуо на Косово поље не ради витешког обрачуна и ратничког похода. Не треба наседати на тезу да су православни Срби тобоже ратнички народ и да баштинимо ратничку традицију јер то просто није тачно – православни Срби су домаћински народ, везан за породицу, огњиште, родно место… Војска коју је водио часни кнез се састојала пре свега од људи који су пошли у бој да би заштитили породице и ближње, знајући би их Отоманска империја поробила не само физички, већ и духовно. Са друге странем, кнез Лазар је могао, по принципа потрошачког друштва, да размишља само о свом интересу и склопи пакт са султаном, у ком случају би сугурно напредовао у земаљској служби (данас: „каријери“). Али честити кнез није размишљао на тај начин јер се није руководио етиком личне добити, већ етиком жртве за другог. То што му је Бог подарио службу да буде управитељ једног дела српске територије је схватао као одговорност за другог, а не као службу господарења над другим. И зато је толико велики у свести нашег народа, а његова жртва није само историјски важна, већ је актуелна до краја света и века.

У времену глобализације примећујемо колико је етос видовданске жртве важан. Неко ће можда упитати са киме то ми треба да се боримо у данашњем времену? Одговор је: највише против сопственог егоизма с обзиром да смо у великој мери постали баштиници потрошачке културе, а не етоса видовдански ратника. Баштиници културе идола и смрти, а не културе живота (вечног). Већина наших суграђана данас размишља на потрошачки начин: битно је за себе стећи и обезбедити, а није важно у каквом је положају онај други. То је оно што наше свете заступнике пред Престолом Господњим веома жалости, али они ипак не одустају од нас и једнако заступнички се моле и сада. А ген видовданског етоса, тај дубоко укорењени хришћански осећај жртве за другог још увек живи у овом народу – није преовлађујући у броју, али је моћнији. Као што мало соли да укус целом јелу, тако и тај мали број носилаца аутентичног етоса пожртвовања може учинити да Србија опет просија видовданским надахнућем.

Не треба да наседамо на лажи да ће нам бити боље за годину, две, пет… Не треба да се лажемо већ да говоримо отворено. Потребно је да се појаве људи који ће отворено рећи да је ово тренутак жртве за оне који долазе после нас, за нашу децу, и њихову децу, а да за себе лично не очекујемо бољитак. Када Господ пошаље такве људе који ће својим личним животом и пожртвованошћу показати да не треба да тражимо само за себе, већ и за друге, као што свети кнез Лазар и његова света војска нису тражили за себе, већ су себе дали у жртву за друге, то ће бити почетак преображаја Србије у институционалном погледу. И тај тренутак ће, ако Бог да, доћи. Ипак, етос жртве за другог не треба да тражимо само од наших представника у институционалном систему и да пасивно чекамо да се ствари промене. Промена првенствено мора да се деси у нашем сопственом животу. То и јесте вечити одговор хришћана на изазове времена, одговор који није на равни институција, већ на равни личности. Ако свако од нас промисли колико има људи у својој околини који оскудевају у било ком другом смислу и ако било шта конкретно учини у том погледу, па нека је то удељивање и корице хлеба, Србија ће се преобразити. Морамо поћи сами од себе и не заборављати људе око себе, без чега не треба размишљати о неким великим „пројектима“ преображаја целог друштва. На Страшном Суду ћемо дати одговор за конректне људе из наше околине, људе са именом и презименом. Сетимо се само приче о убогом Лазару и богаташу анонимном [= безличном – богаташ убогог Лазара није удостојио ни погледа, а Господ њега у еванђелској причи није удостојио ни имена]. Када се буду испитивале најтананије мисли сваког од нас, Господ неће постављати питање генијалних решења за глобалну финансијску кризу, већ ће нас питати за решавање кризе нашег личног живота и односа према другом човеку. Питаће нас колико смо у свом животу показали Видовдански етос жртве за другога, колико смо уопште видели човека са свим његовим потребама и патњама. И по томе ћемо се и овде и у Царству Божијем одмерити јесмо ли на страни честитога кнеза Лазара или на оној другој.

О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ