[Шумадинац]

КО КУША ЧОВЕКА


Именица „кушња“ (кушање) и глагол „кушати“ означавају у говорном језику „пробу“ или нешто „пробати, испитати, окусити“, док је у хришћанском учењу „кушање“ један од централних појмова који означава искушења или искушавања кроз која сваки човек у току живота пролази. Нема историјског раздобља у коме се појединац или и читав народ није сукобљавао са најразличитијим тешкоћама и препрекама, или када није запињао ногом о „камен спотицања“ или „камен кушања“. Невоље човека, које се могу схватити и као кушање или изазови, почињу од самог рођења и не престају, са краћим или дужим периодима предаха, до краја живота, без обзира колико тај живот човеков дуго трајао. Буда је учио, на пет стотина година пре Христа да је човеку све мука у духу: и рођење и умирање, и љубав и мржња, и пријатељство и непријатељство, и мушкарац жени и жена мушкарцу. Једини је спас од ове непрестане муке — невоље, кушње, изазова, – живота: угаснуће жудње за животом, достизање равнодушности или неке врсте атараксије (грчких стоичара, касније), која води у нирвану.

Ако нам је као хришћанима, у двехиљадегодишњој екстравертованој хришћанској традицији, обележеној активношћу, борбеношћу и стваралаштвом, дубоко страна основна будистичка философија живота, сетимо је се и нехотице у данима и недељама када су нам црни облаци застрли небо, када туче сваки дамар у телу, када је наступила „тамна ноћ“ душе, када више не видимо никакав излаз из лавиринта. Али, ко нас је увео у „тамни вилајет“, шта нас је довело до ћорсокака, ко нас куша до очајања или сете (Кјеркегор)? За будисте, видели смо, то је непресушна жеља за животом, то је воља за постојањем, која не представља ништа друго него „вољу за моћ“ (Шопенхауер, Ниче, Адлер). Као да је Буда још пре две и по хиљаде година тачно сагледао последице „слепе воље за животом“, која је, ако и не беше „на почетку“ слепа, довела цивилизацију у двадесетом веку до слепила и апсурда постојања. И у хришћанској средњовековној философији, посебно у нововековној, воља је играла знатну улогу, како у систему мишљења, тако и у практичној примени. Насупрот вољи за господарењем, односно потчињавањем слабијих јачем, као природном закону живота у коме је „човек човеку вук“ (Енглеска је била „изабрана“ земља у којој су се родили и стварали Џон Лок, Дејвид Хјум, Чарлс Дарвин; у њој је ковао планове „о светској револуцији“ Карл Маркс; у Енглеској је умро, написавши последњи значајан есеј „Мојсије и монотеизам“, Сигмунд Фројд), Христова молитва „Оче наш“ остављена као најупечатљивија и најтрајнија молитва у свим временима, две хиљаде година понавља на уснама и у срцима хришћана молбу: нека буде воља Твоја! Тако се, још једном, разоткрива двојност људске природе, болан расцеп између земаљског дела њеног (из земље, прашине си постао, човече, у земљу се враћаш и прашина постајеш!) и небеског дела (Божијег духа, даха, од кога постаде „душа жива“), још од времена стварања човека, између Божије заповести човеку да буде господар природе и овлада свим њеним благом, и човековог „заборава од кога му потиче ова заповест, између моје воље и Твоје воље. Тако ми се још једанпут потврдила истина о хришћанству као „полудуалистичкој религији“ (Џефри Расел), која као таква верно казује шта се са човеком збива од рођења до смрти, у времену нашег бивствовања у коме је „рат отац свему, свему краљ“ (Хераклит). Насупрот моћној нужности (ананке) којој су потчињени и сами богови, као и врховни бог Зевс у грчкој митологији и философији, нужност коју и те како осећамо и као хришћани, моћна слобода, којој нико и никад ван хришћанског теолошког, мистичног, философског и уметничког света није спевао онакве химне какве познајемо од времена Светих Отаца Цркве до Николаја Берђајева, Булгакова, Шестова и других савремених хришћанских мислилаца, одржава увек непостојану равнотежу између Закона и Благодати. Признајући и прихватајући оба ентитета настала после „космичког праска“, покренута на кретање од „непокретног покретача“ – Нужност и Слободу – човек поставља и данас старо питање: Ко ме куша, и то, да ли на кружном точку рађања и умирања, да ли на вечном клатну које се њише између Бивствујуће и овдебивствујуће моћи, да ли на правој или спиралној путањи од Алфе до Омеге? Одговор, или као што ћемо ускоро видети одговори на овако сада постављено питање: Ко куша? зависиће од нашег претходног одговора на питање откуд Нужност и откуд Слобода. Знамо и најчешће одговоре у току хиљада година трајања људске мисли: и Нужност и Слобода потичу од случаја или од Бога. И док је наука, још од Демокритовог доба до данас, све боље излазила на крај са појмом и значењем нужности, појам слободе, нарочито истицан од хришћанског рачунања времена, налазио је, када се о њему умним путем расправљало, на непревазиђене препреке. На крају, или већ и на почетку, препуштен је мистичарима и њиховом доживљају слободе. Али пошто ни тада не добијамо јединствен задовољавајући одговор, јер је доживљај мистичара препуштен нашем веровању или неверовању, признајемо нашу немоћ да и преко доживљаја стигнемо до разјашњења суштине слободе.

Ако слобода није случај, тј. уопште и не постоји, ако слобода није препозната нужност, онда је слобода од Бога или од Ничега. Ова последња представа слободе опасна, привлачна, необична, ретка, уколико јој се корен не може пронаћи још код пресократоваца или код будиста, одређеније је, изгледа на мистичан начин, доживљена од Јакоба Бемеа, а прихваћена од Шелинга и Николаја Берђајева. Корен овакве слободе треба да је Ungrund (непреводљива немачка реч); она је створена из Ничега, ниче сама по себи, нема никаквих основа „за собом“ и „иза себе“, недоказива је, колико и безразложна. На овакву безразложну слободу нема ни Бог утицаја и моћи, отуд, можда, потиче, делом, и „скривеност Бога“ (Deus absconditus). Није лако ни разумом ни умом докучити дубину и далекосежност једног оваквог Бемеовог мистичног доживљаја (тешко да су до њега могле стићи књиге пресократоваца или будиста), још је мање разумљиво зашто је било потребно православном руском философу Николају Берђајеву да се, преко Шелинга, препусти чарима оригиналног немачког протестанта Бемеа. Али када зађемо мало дубље у честаре Берђајевљеве философије, мање ћемо се изненађивати избором његове омиљене философске и религиозне литературе. За Берђајева хришћанство није тек „полудуалистичка“, већ уистину дуалистичка религија, мада се Берђајев строго ограђује од онтолошког дуализма, према типу дуалистичких религија Зороастра, гностичара или Манија. Ипак, колико се год Берђајев успешно ослобађао утицаја гностичара, негде, на средокраћи његовог учења, остаје чудновата и привлачна представа борбе која и даље траје, али не између два подједнако јака бога, већ између Бога, Творца света ex nihil и управо оног дела Ничега или Ништа којег Бог још није из хаоса освојио, осмислио и у њега Светлошћу ушао. Као да из таквог Ничега струји и према Богу и према Његовој творевини она безразложна Слобода. Чудим се, некад, да Жан-Пол Сартр, са својом привлачном, опасном идејом о „апсолутној слободи“, није нашао себи заговорника или претечу у Бемеу и Шелингу.

И најзад, ако слобода не отиче из овог тамног бездана Ungrunda, коме се могао (али није) и геније Достојевског приклонити када је стварао своје негативне хероје којима је „све дозвољено“, остаје да она једино може да потекне од Бога, као Његов скупоцен и бескрајном љубављу испуњен дар намењен Адаму. Сада смо на познатијем и сигурнијем хришћанском тлу. Не желећи да створи послушнике који ће из неслободе у еоне еона клицати Осана и Алилуја, Бог је и Адаму, као и Луциферу, са вечном и неисказаном слободом усадио и избор и кушање. Поред Дрвета Живота, тик уз њега, у земаљском или, најпре, небеском Врту, расло је, или је већ било израсло, Дрво познавања Добра и Зла. На оправдано питање, од Мојсијевог Петокњижја до данас, откуд у Божијем Врту Добро и Зло заједно, од Адама непрепознато као Добро и Зло, већ сагледано као Дрво јединственог Доброг–Злог, још без диференцијације – препустимо одговор онима којима је Бог у просветљењу откривао ову дубоку тајну. Нас ће, пре занимати да се у светлу досадашњег нашег излагања изнова упитамо: Ко куша човека – Нужност или Слобода, односно, у оквиру саме нужности, куша ли сам човек себе и другог човека, подлежући закону нужности, или, у оквиру Слободе, не куша ли то човека сам Бог или можда Луцифер, који је из завидљивости хтео да постане Бог?

Када апостол Павле пише у Посланици Римљанима (7, 1519): „Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним [...] Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним“ – онда и он и сви ми заједно с њим, кушани смо и чинимо зло по нужности, јер подлежемо закону тела. Тако апостол и каже: „Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар [...] Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему“ (7, 16 и 18, у истој Посланици).

Највећа сила у нама, она два снажна коња у Платоновим колима, којима, истина, треба да управља кочијаш, али се далеко чешће да коњи управљају кочијашем, јесу наша два нагона; сексуални и агресивни. Ни умни философ ни смерни калуђер, не могу да избегну кушања нужности својих нагона. Закони су и успостављени у давно доба историје, понајвише, да би се на видљив, спољашњи начин регулисало деловање невидљивих, унутрашњих моћи човека. Тако је човек подложан и унутрашњем и спољашњем закону нужности, али не и без Божијег дара да закон замени вером, а нужност слободом. Савремена дубинска психологија, иако несигурно и нерадо, ипак признаје могућност „сублимације“ сексуалног и агресивног нагона у човеку, што не значи друго, него да кочијаш у Платоновим колима чврсто држи кајасе у својим рукама. Другим речима, човек може да влада својим страстима и афектима, опасним кушањима која долазе из „сфере свести“, или из мање упознатих, а прастарих делова сложене и простране човекове психе.

Лакше ће нам сада бити да сагледамо, док смо још код Закона и Нужности, да је најпре и најчешће човек тај који, чешће несвесно, ређе свесно, куша самог себе. Сужавајући границе и слободну делатност човековог Ја, психоанализа би рекла да је човек кушан од оног и од над-ја, добрим делом несвесних подручја човековог психичког живота. Пошто човек живи у заједници, ужој породичној и широј друштвеној, његова кушања никада нису ограничена само на себе, већ се простиру, опет и свесно и несвесно, и на друге људе. Пројектујући своје жеље, своју љубав и мржњу према самом себи и на друге људе, ми олакшавамо себи мучан посао упознавања себе (јер бисмо онда морали собом боље и да владамо), изазивајући друге, наше ближње, оним чиме бисмо морали бити сами изазвани. Тиме се донекле растерећујемо сопствене одговорности, али, тако постајемо непријатељи људима у својој околини, којима бивамо главни кривци за све њихове невоље које их сналазе. Човек тако упада у двоструку клопку, постајући непријатељ и самом себи и другим људима, оптужујући, ипак, радије друге него себе.

На питање, нису ли искушења која сами себи стварамо, а онда и она која стварамо другима, а и други нама, корисна за наш „индивидуациони процес“, или, за хришћанско усавршавање, нису ли она у Промисли Божијој, а не само човековој наведимо као пример игуманово искушавање искушеника, или родитељево кушање деце – не можемо добро да одговоримо све док не будемо могли да развијемо у себи Божији дар прозорљивости, који ће тачно сагледати добре или рђаве „помисли срца“ човека који свесно, или, чешће, несвесно, искушава себе и друге. Довољно је ако смо будни и све буднији – овакви постајемо што боље упознајемо сами себе – у погледу искушења која сами себи стварамо, јер: „Друго вас искушење није снашло, осим човјечијега; али, вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети“ (I Кор. 10, 13). Уколико нам се, дакле, учини да нам Бог, као појединцима или као народу, шаље већа и тежа искушења него што можемо „поднијети“, будимо сигурни да нисмо са Богом, нити је Бог са нама. Искушења која нас савладају (самоубиство, очајање, понека тежа душевна или телесна болест, материјална пропаст или пропадање државе), изазвана од нас људи, плод су наших гнојних рана, и јесу кажњавања која захтева наша сопствена савест. Ни Бог, нити било која духовна сила изнад човека, ништа нема са изазовном олујом која руши кућу која је подигнута „на песку, а не на камену“.

Постепено се удаљујући од стуба Нужности, приближили смо се другом темељу космичког и земаљског живота – Слободи. Признавали је ми људи или не, разазнали је као „препознату нужност“, или, приписујући јој порекло из Ничега, прихватили је као хришћани од Бога као дар нама људима, Слобода је у својој изворности апсолутно очигледна, јер „у свакој минути свог живота човек доживљава и може интуитивно да предочава своју способност да каже да или не, да призна или одбаци, створи и поруши, и читав живот се и састоји од таквих аката, таквих ,да’ и ,не’ (Б. П. Вишеславцев). Претпоставили ми дакле, да смо кушани од самих себе, од других људи или демона, одлуку о да или не доноси само човек.

Утицај демона на човека веома је различито процењиван од разних народа и религија у току хиљада година. Све до „века просвећености“, а онда и до нашег доба, није било народа, и у њему од најпростијих до најобразованијих, који би посумњали у реалност демона и њихов утицај на човека. Данашњи теолози на Западу, још више научници и философи, нешто мање уметници, избегавају да говоре о ђаволу, било зато што као атеисти негирају постојање и Бога и ђавола, што као агностичари сматрају сувишним и смешним потезање било каквих расправа о ономе о чему „ignoramus i ignoramibus“, или што се као хришћани боје да ће испасти наивни у очима „просвећеног“ света ако проговоре нешто о демонима, свесни да их као хришћани никако и никада не могу негирати. Не мислимо да се овде бавимо сложеном проблематиком демонологије, о којој је, уосталом, довољно и добро писано (код нас су то дела наших познатих теолога и етнолога, као и преводи књига П. Флоренског, Ђ. Папинија, Џ. Расела и других). Занима нас „само“ питање – да ли, и зашто, ђаво куша човека.

У православном српском народу ђаво је омиљена личност. Народ се са њим шали, спрда му се, плаши га се и хоће да му се додвори. Сачувано је много занимљивих прича о односу човека и ђавола, још од времена Светог Саве. Свест о ђаволовом присуству, његовом деловању, утицају и кушању, далеко је постојанија и сачуванија у православним земљама света, него у римокатоличким, а најмање је ова свест о ђаволу присутна у протестантских народа. Бројна су тумачења оваквог „распореда“ присуства ђавола међу хришћанским народима света. Споменуо бих само два најпознатија. Због слабијег дотицања западњачке просвећености и са њом рационалних тумачења многих природних и натприродних појава, код православних народа (првенствено Русије и Балкана) продужена је актуалност трајања паганских веровања и обичаја, у људској души ионако веома старог слоја анимистичког, а можда још примитивнијег, преанимистичког „погледа на свет“. Друго, православно хришћанство, да ли због своје природне неагресивности и јаче окренутости „оностраном“, или због изузетне тврдокорности словенског паганства, није било усмеравано на беспоштедну борбу са паганством, на његово истребљивање (дубински психолози би рекли, само на опасно потискивање), односно, искорењивање из душе и обичаја покрштаваних народа, као што је то чешће био случај тамо где су христијанизовање вршили римокатолици и нарочито протестантски мисионари. Предности и мане православног и западњачког покрштавања паганских народа добро су познате теолозима, а нарочито социолозима и психолозима религије, и њима се не бисмо смели сада да бавимо. Очевидно, успешна, мање успешна или неуспешна мешавина паганских и хришћанских погледа на улогу ђавола у животу човека, утиче и на његову улогу кушача у животу човека, како простог човека из православног народа, тако и у животу највећих подвижника и светаца хришћанске цркве. Нема ниједног житија хришћанских светитеља у коме се не види мања или, обично, већа улога ђавола, тек „захваљујући“ чијим кушањима, односно успешно им одолевајући, пустињски подвижници постадоше свецима.

Ђаво, дакле, куша човека, знао овај то или не, веровао у ђавола или не веровао. Различито је присуство, нарочито утицај ђаволовог кушања човека „безумника“ који рече „у срцу своме: нема Бога“ (Псалам 14), од ђаволовог кушања апостола Божијег, односно човека који је рекао да апостолском подвигу. Сада нам је лакше да направимо разлику између човека „Јова“, на кога Бог преко ђавола, као Божијег слуге, шаље најстрашнија искушења, да би вечни Јов у човеку избрусио дијамант вере тако да овај светли за сва времена, увек у вери колебљивом човеку (на сличан начин, очевидно инспирисан Јовом, и Гете шаље Мефиста Фаусту са крајњом намером да овог спасе и уведе у „царство мајки“) и човека „безумника“, који својим не Богу, себе вољно препушта ђавољем искушењу без посредства Бога. Само за оне праве „Јове“ међу људима сведочи апостол Павле у спомињаној Посланици Коринћанима: „... вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети“.

Православни хришћанин, да завршимо тако део о ђаволу, који је на путу обожења увек свестан да највећи део искушења производи он сам, а потом други човек, никако не заборавља, јер га на ово непрекидно опомињу сва четири Јеванђеља, да кушања долазе и од демона. Суптилно разликовање, код искусних и прозорљивих подвижника, начина деловања искушења, односно путева како ова стижу до човека, као и учинка деловања, упућује ове подвижнике, скоро непогрешиво, и на изворе кушања. Када познамо одакле нас вреба опасност, много је лакше да се од ње и одбранимо.

Завршили бисмо нашу малу расправу о кушању и кушачима вероватно најтежим питањем: куша ли Бог човека? Хришћански Бог, у лику Свете тројице, није никакав деистички или пантеистички бог просветитеља и хуманистичких философа Европе, нити далеко, непредстављиво индијско божанство Брахман-Атман, већ Личност, друго Лице Свете Тројице, Исус Христос, Бог и Човек (Богочовек), који је „ради нас људи и нашега ради спасења“ сишао на земљу, постао човек, узео грехе свих нараштаја људи на себе, невино пострадао за све људе света, васкрсао и узнео се на небо да буде „с десне стране Оца“; тек је тада Христос, пошто је, према казивањима јеврејских пророка и наслућивањима доласка Месије, готово код свих народа и религија света, како ваља све обавио могао да пошаље треће Лице Свете Тројице, Духа Светог свима који у вери, нади и љубави признаше и прихватише Оца и Сина, без кога нема, никад и нигде Духа Светог.

За верног хришћанина, доживљајног, односно опитног, који више не мора да верује, јер зна, коме су Божија Благодат и његов лични труд помогли да му „ум у срцу почива“, Бог је свуда и све. Иако у овом реалном, земаљском животу, „у злу огрезлом“, православни подвижник и сваки истински хришћанин, болно доживљава трагизам дуалистичке истине господарења Земљом „кнеза овог света“, и у исто време извојеване победе за сва времена, у свим еонима над силама мрака, а пре свега над смрћу, Васкрслог Христа, он је апсолутни монист за кога је Бог, као што рекосмо, „свуда и све“. Када бисмо оваквог екстатичног хришћанског визионара упитали: Ко куша човека? он би, без двоумљења, ускликнуо са Давидом псалмопевцем: „Господе, Ти ме кушаш и знаш. ... Још нема ријечи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш ... Да изађем на небо, Ти си ондје, да сиђем у пакао ондје си ... Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској. ... Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје, и види јесам ли на злу путу, и води ме на пут вјечни“(Псалам 139).

Ето предивног одговора на сва наша питања о кушању. За оног просветљеног, који је „Давид“ пред Богом, сва кушања, којима је изложен и праведник и безбожник на земљи, дело су „руку Божијих“, Његовог Промисла. Он нас, онда, куша и када кушамо сами себе и када смо кушани од других људи и када смо изложени нападима демона, јер је све за наше добро и све је постављено вољом мудрог Управљача нашег живота на путу нашег спасења.

Не знам да ли је апостол Јаков стигао до Божијег престола у чијем је подножју Давид испевао онај величанствени 139. псалам. Знам да до овог подножја, па и до „мрвица са трпезе Господње“ стиже ретко који Божији угодник. Али апостол Јаков много може да помогне свима онима „на путу Господњем“ а можда и онима који се још не одлучише за овај пут, који се, повремено, уморе, па би да спусте или одбаце свој крст, који посумњаше и похулише, којима се учини да је Сатанаило јачи од Христа, а тама јача од светлости; таквима, и свима нама када смо колебљиви, малодушни и мрзовољни, апостол Јаков поручује у својој Посланици (1, 1316): „Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер Бог је непријемчив за кушање злом и Он не искушава никога. Него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља затрудњевши рађа гријех, а гријех учињен рађа смрт. Не варајте се, драга браћо моја“.

Нема никакве противречности између Псалма Давидовог који почиње са: „Господе, Ти ме кушаш“ и Јаковљеве Посланице која вели да Бог „не искушава никога“. На различитим ступњевима нашег сазревања, „индивидуационог процеса“, или обожења (на путу ка испуњењу Христове заповести: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“), неминовна и неизбежна кушања доживљаваћемо различито; на почетном, или најнижем ступњу Лествице бићемо уверени да нас кушају други људи и народи и да су они виновници свих мука и свег зла нашег. На наредном ступњу Лествице препознаћемо да све потиче из нас самих, наших мана, грешака, тачније грехова, па ћемо се трудити да борбу, као прави јунаци, не водимо више са стварним или измишљеним непријатељима споља, већ са сопственом недоношчади и „туморима“ душе и тела.

Када смо одмакли још мало даље у својој доживотној борби са љутим противницима у себи, као што су неповољни наследни гени, па рани рђави утицај мајке и оца, па бунтовничка, често богоборачка и грабљива младост, и још успели да искрено окајемо мноштво свесно почињених недела из наше средовечне доби, уочићемо, на новом степенику Царских степеница, да демони нису измишљотина, ни властодржаца ни неуког, глупог народа, већ да су и они „укључени“ у наша овострана „митарства“ и да ваља учити да их распознајемо. Ако нам при даљем пењању и буде жао некад што нас Бог и даље „куша“, апостол Јаков ће нам шапнути на ухо своју поруку, па ћемо спознати да нам сопствена жеља „затрудњевши“ роди грех, а са грехом искушење, тј. да се још једном оклизнусмо на стази сопственог кушања, никако не на Божијој.

Бога као кушача оставимо само онима који стигоше до врха Лествице, оног другог, старијег Јакова. Тамо су они најређи и најскупоценији Божији миљеници којима се навали најтеже могуће искушење, за обична људска плећа непојамно тешко бреме: тамо су Аврам који умало не закла сина Исака (послужи онда и најблиставијем и најдубљем светском спеву о Авраму и Исаку од данског принца Серена Кјеркегора), Јаков који се рваше са Богом, Јосиф који би бачен од браће у јаму пропадања, јеврејски пророци који бише каменовани и стругани и тако сведочише Бога Једнога у првом монотеистичком народу света; пре свих, наравно, тамо је и Јов који „апсурдно“ одоле искушењима телесне, душевне и духовне губе, тамо је, не можемо ово сметнути с ума, и „син Божији“ и „син човечији“ Исус Христос, када је у Гетсиманском врту, крвавим сузама и знојем, молио Бога да га „мимоиђе ова чаша“. Певајмо химне до краја света и века Божијим миљеницима и Богу оставимо бригу о њима. Да их подржавамо нити умемо, нити смемо.

Молимо се милостивом Богу, предано, дуго и искрено, за оне људе, данас свуда у свету све бројније, који не верују у Бога ни у ђавола, ни у друге људе или природу, који су препуштени потпуно самима себи и који због тога трпе најгора искушења, равна хришћанским представама о пакленим мукама. Искушавани од себе самих, без вере, наде и љубави спадају у оне несрећнике о којима Симона Веј лепо каже: „Једина напаст у којој се човек може наћи јесте да буде препуштен себи самоме у додиру са злом. Тада се човеково ништавило може искуствено проверити“.

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

[Шумадинац]

ПСОВКЕ У СРБА


ПСOВКА - ЗЛОУПОТРЕБА ДАРА БОЖИЈЕГ, ДАРА РЕЧИ



“Ја вам кажем да ће за сваку празну ријеч коју

рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због

своји ријечи бити оправдан и због својих ријечи

бити осуђен.”

( Мт.12;36-37)

“Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава

језика својега, него вара срце своје, његова је

побожност узалуд.”

( Јакољ. 1;26)

Бог је створио човека као своју слику и прилику (Књ.пост.1;26-27), и обдарио га разноврсним талентима и слободном вољом. Понашајући се слободно човек речима и делима пројављује своја осећања, хтења, намере, што ће рећи,открива своју унутрашњост. Ниједна неумереност не излази на добро. Тако и неумереност у опхођењу у коме је заступљено често понављање ружних речи поприма силу навике која се укоренила и не искорењује се лако.Људи који у свом речнику користе псовке дар Божији, дар речи, обезвређују испод сваког нивоа. Сваки цивилизовани народ води рачуна о уређености свог животног простора, а наша Црква учећи људе вери у једнога Бога у Тројици учи их о уређености духовног простора, односно, како да користе време земног живота припремајући се за живот будућег века и добар одговор на страшном Христовом суду.

Многи се питају да ли је псовка одувек део наше “културе”?

Ова наша земља је основана од светородне лозе Немањића и других србских светитеља. Ево какав је утисак стекао Константин Философ боравећи међу Србима у време деспота светог Стефана Лазаревића: “Живот пак у целој тој земљи је као црква Божија, и људи не живе као остали народи скотски и против природе, и не спомињу узалуд сваки час име Божије, него је установљено да се сви од малога до великога моле више од два пута на дан.”

Један од могућих одговора на питање од када датира употреба псовки међу Србима дао је духовник манастира Витовнице Архимандрит отац Тадеј:

У време Обреновића када је ослобођена од Турака мала Србија, нисмо имали школско образовање, људе који би требало да воде рачуна о администрацији, државној и црквеној. Надали смо се да ће Русија да нам помогне као православна земља. Милош Обреновић је имао државну делегацију а Црква своју. Те делегације су ишле да моле да тамо приме нашу омладину да се војно и административно усаврше… Кад су отишли тамо нико их није ни погледао… И црквне власти нису смеле од државних да приме делегацију и наши су се ожалошћени вратили назад…

Ми се онда окренемо Западу. Пошто нам је најближе била Пешта, ми смо своју омладину послали у војну академију у Пешти. Мађари су чувени псовачи у целом свету. И наша омладина научила се да псује. У нашем језику нису постојале псовке, није се знало за псовке и прва псовка почела је у гарнизону. И ево за непуних сто година ми смо гори сад и од Мађара у псовкама.”

Познати наш владика Николај Велимировић је писао о једном француском официру који је био са србском војском на солунском фронту. Када је овај официр у Паризу говорио о србском народу изнео је запажање да у Срба постоји беспримеран обичај псовања светиње. “Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубавио псовком. Надати је се, да ће се народ србски, који може све, моћи некад очистити и од ове моралне губе.” Заиста ничега се србски народ не мора толико стидети колико свог језика упропашћеног псовкама.

Гле какава разлика између Срба у време Првог светског рата у односу на Србе непосредно после косовског боја. Разлика се може приписати 500-годишњем робовању под Турцима, односно опадањем нивоа православне духовности а самим тим и опадањем нивоа културе опхођења и говора

Требало би да се угледамо на наше претке, да се обожимо и да своју православну културу пројавимо и у говору. Много би нам користило да се угледамо и на наше суседе и браћу по вери, Грке и Бугаре, који немају псовке Пошаст псовке се као неко гљивично обољење проширила у нашем народу. Захваљујући дугоготишњем негирању постојања Бога остао је наш народ без страха од Бога и без стида не само пред људима него и пред децом.

Почујте шта каже Господ о саблазнима и о онима који их шире: “Тешко свијету од саблазни; јер је потребно да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан”(Мт 18;7). Много тежу казну заслужују они који дечије душе саблажњавају или штавише уче децу псовкама. “А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску”(Мт.18;6).

Опаке речи као што су псовке одјекују попут пуцња у ушима онога коме су упућене а у душама мале деце имају разарајуће дејство јер прљају ангелолику чистоту дечијих душа. “Неки људи могу коња проиграти и без седла, а неки убити човјека и без оружја – злим ријечима”, рекао је св.старац Симеон из Дајбаба.

Псовачи без страха Божијег и стида пред људима дар Божији – дар речи изврћу на зло, припремајући себи излив гнева Божијег на њихову главу и вечну погибао. “Гле иде Господ … да учини суд над свима и да покара све безбожнике за њихова безбожна дела… и за све дрске ријечи које безбожни грешници говораше против Њега”, каже св.ап.Јуда Јаковљев у својој посланици (1;14-15).

У Светом Писму још стоји : “Ако ко од вас мисли да је побожан а не зауздава језика својега него вара срце своје, његова је побожност узалуд”(Јаковљ.1;26). Затим : “Срце праведниково премишља шта ће говорити а уста безбожника ригају зло”(Пр.Сол.15;28). “Ако неко у ријечи не греши тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело”(Јаковљ.3;2). Општи је утисак да је језик тешко укротљив те често “трчи” испред памети.

“Неко причом говор мути неко прича и кад ћути” (Мирослав Антић). Има ли горих мутивода нашег лепог и по фонду речи богатог србског језика од мутивода псовача и ругача не само видљиве твари и творевине Божје. Псовачи и ругачи дрско и непромишљено хуле и на само име Божије, Пресвету Богородицу, крсне србске славе и на све што је свето. Бог је створио човека као круну свега створеног и обдарио га разумом и слободном вољом. Али гле, разумно биће – човек, по своме слободном избору понаша се горе и од безсловесних животиња! Јер животиње испуњавају закон Божији не ружећи свога Творца. Достојевски поручује : “Човече не горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином,прљаш земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг – авај скоро сваки од нас!”. У сличном духу проговара и наш свети владика Николај Жички : “Када пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Не кисне ли и во као и ти? Зашто онда сам ти псујеш а во твој ћути? Или има вајде од псовке или нема? Ако има, научи и свог вола да псује, ако ли нема, зашто се ти не научиш од свога вола да ћутиш и трпиш?”.

Сви су људи у суштини добри јер су створени по образу и по подобију Божијем, али се многи понашују ружно, следујући лошим навикама. Међу псовачима има и оних “несвесних”. Кад њих опоменете они уопште нису свесни где су погрешили. Овде делује тзв.моћ навике која узима свој данак у виду узречица које су често гнусне псовке. Моћ навике је до те мере испраксована да псовач није свестан шта чини и где греши. Псовке су део жаргона и имиџа који се укоренио код свих генерација. Много примереније би било да наш Православни србски народ користи језик хришћанске љубави а не да нам језик поприма ђавоимани стил.

У Псалтиру цар Давид каже : “Безбожник у објести својој не мари за Господа … Уста су му пуна неваљалијех речи, пријеваре и увреде, под језиком је његовијем мука и погибао” (Пс.10;4 и 7). Неки псовачи упражњавају лошу навику псовања јер мисле да им то служи за пражњење нагомиланог негативног психичког набоја. Да је то тако њиховом пражњењу би дошао једном и крај. Напротив, што човек више псује његово срце се не празни од зла него се све више испуњава злом које обликујетакозвану моћ навике која је изражена србском народном изреком: ”Навика је једна мука а одвика сто”. На ову тему св.Василије је рекао: “ Није то мали подвиг победити своју навику.

Јер обичај, утврдивши се кроз дуго време, поприма силу природе”. Многи псовачи следујући инерцији лоших навика не труде се да избаце из свог језика псовке не размишљајући о последицама чак ни када их деца слушају. Нажалост, у дечијем речнику су све присутније псовке и то псовке које су научили од својих најрођенијих. Камо лепе среће да су их ти најрођенији научили како да се правилно прекрсте и некој од најкраћих молитава као што је “Оче наш …” или “Богородице Дјево … “ или да су их научили да понављају Исусову молитву: Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног (грешну).

Поред тога што је псовка израз крајње некултуре и примитивизма она је дрско кршење и треће Божије заповести која нас опомиње : “Не узимај узалуд имена Гопода Бога својега”. Епископ Николај Жички је пре више од пола века писао о онима који директно крше ову заповест : ”Најузвишенија, најстрашнија и најпоноснија реч коју је људски језик научио да изговара јесте реч БОГ, тј.она реч, која означава Онога који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је, дакле, толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен, да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хули на то Име!…

Но богохулство није само када директно хулиш на име Божије. Богохулство је кад хулиш на нечију мајку, или оца, или сестру; богохулство је и хула на вола, и коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву,хули на ковача који је секиру сковао… Ах, колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли, да се без казне не сме хулити на име кнеза једне земље? А шта су сви кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем сцра. Псовачи не само да трпе зло него временом постају слуге зла, извежбани војници Сатане.

Гле како је мало псовача Сатане, а како је много псовача Бога!”. Школованост није услов искорењивања псовки као израза крајње некултуре и вређања осећања ближњих. То у нас показују многи школовани људи који не могу да проговоре без поштапалица које су псовке.

Интелигенција често псује и Светињу.

“Најжалосније је у србском народу то“, приметио је владика Николај Велимировић, “што и понеки школовани људи псују. Ти школовани људи написали су по канцеларијама и механама “ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ПЉУВАТИ” но нису написали нигде – ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ПСОВАТИ. Каква жалост! Као да је пљувачка више смрдљива од псовке! Као да псовка не трује душу људску и не ствара трулеж у души јаче него ли пљувачка што трује плућа и ствара трулеж у плућима! Заиста, браћо, школован је онај човек, који је успео да очисти свој језик од гадних речи, и своје срце од смрадних жеља, и свој ум од безбожних мисли…”. Ово иде у прилог тврдњама да бити школован не значи бити и образован.

Обезбожен систем школства децу не образује него пружа могућност усвајања одређених сазнања системацки прикупљених и изложених, која могу послужити као основа за бављење одређеном професијом. Образован човек је васпитан науком Христовом. Сама реч васпитати потиче од црквено-словенске речи воз(с)питати (воз = горе, више, изнад ; питати = хранити).

Васпитати значи хранити вишњом,узвишеном храном. “Не живи човек о самом хлебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих” (Мт.4;4). Бити образован значи поново успоставити образ (лик) Божији у себи, онај прволик, по коме смо створени јер се каже у Светом Писму : “ И створи Бог човјека по образу Својему, по образу Божијему створига” (Књ.Постања 1;27).

Обратите пажњу на речи Господа Исуса против псовке и псовача:

“Породи аспидини! Како можете добро говорити, када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро; а зао човјек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен”(Мт.12;34-37).

“ Чујте и разумијте ове речи сви ви, којима уста не луче ништа друго до пљувачку и псовку. За сваку своју реч одговараћете пред Најстрашнијим Судом, где вам неће помоћи никакви адвокати и никакви лажни сведоци. Јер Он чује струјање крви у жилама вашим, камоли да не чује ваше богохулне речи…

Благо вама, богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на што је језик човеку и дат, наиме : на утеху људима а на славу Бога…” Сада се упознајте са истинитим догађајем из 1931.год. који је описала Мица Цв. Динићка из Скопља, а коју је “Хришћанска заједница” јануара 1933.год. објавила под насловом “Казна Божија због псовања славе”:

“Године 1931. славили смо св.Николу. Ја сам спремила све што је потребно: кољиво (славско жито), колач и све друго по нашем србском и хришћанском обичају. За све време спремања посматрао ме је један наш кирајџија – радник. Он је негде из Словеначке, по вери римокатолик, те му је ово, можда, изгледало чудновато, пошто римокатолици немају славе. Са чуђењем ме је запитао “зашто оволико спремаш и нашта ће све то?”

Одговорила сам му да ми православни Срби увек тако спремамо за своју Славу. Ако пак намамо довољно средстава да све спремимо како обичај захтева, спремимо увек оно без чега се не може славити : кољиво (славско жито), свећу и колач. На то ми је он одговорио најпоганијом псовком, додавши “немате довољно хлеба да једете, а толико трошите на празне обичаје и некакве славе, као да вам што користи; све на вашу штету!”

Као православној Српкињи уздрхта ми срце и би ми криво не само што ме критикује због трошкова око славе, него више због тога што понижава и презире велику србску Светињу, којој се дичим и поносим. Упитах га : “Знаш ли шта си изговорио и јеси ли при себи?” Он ућута.

Мужу ништа нисам о томе говорила, да се на дан славе не би узнемиравао. Увече позовемо кирајџију на вечеру, да види и осети шта је наша Слава. Указали смо му све почасти, које се указују гостима о Слави …

Очевидно је било да му се наша Слава јако допала. Жалио је што римокатолици немају славе.

Трећег дана по слави њему су се искривиле вилице, а образи отекли, те није могао ни да говори. На моје питање шта му је, шапатом одговори : “Ето шта ми уради твој св.Никола, кога сам псовао и исмејавао”. Видевши га овако унакаженог и страшног заплаках се, а и он заплака. Гушећи се у сузама прошапута:

“Огреших се, сестро, јер похулих на св.Николу чудотворца” и дате ми руком знак да га оставим на миру. Он је после отишао у болницу; оперисао се, али му је остала белега да га потсећа на његов грех. Док није напустио Скопље често смо разговарали о нашој Слави коју је увек хвалио и кајао се због свог непромишљеног поступка.” На крају своје приче сведок догађаја, Мица Динић каже: ”Молим Православну Хришћанску Заједницу да овај догађај оштампа. Мислим да ће многим хулитељима и псовачима Бога и Божијих угодника послужити за поуку. Бићу срећна, ако се после овога бар један одрекне псовке.”

“У ћутању је сигурност”, рекао је наш нобеловац Иво Андрић. Ми монаси би рекли сигурност је у благословеном ћутању које је испуњено молитвом. Апостол Павле је рекао : “Волим рећи пет речи умом својим… неголи хиљаде речи језиком” (i Кор.14;19). Овде апостол мисли на корисност упражњавања умне молитве насупрот празноречитости и многоговорљивости. Руковођен молитвом свако је сигурнији да ће мање посртати у грех јер благословено ћутање молитвом испуњено је чврст ослонац. Умна молитва је држање за самог Сведржитеља. Посрне ли и падне у грех и онај ко зна за молитву лакше ће устати јер има чврст ослонац него онај ко не само да се не сећа да молитвом призове име Божије него по злој навици псовком чак и скрнави Бога и све што је свето.

“Неко прича и кад ћути”. Молитвеник прича са самим Богом када молитвено ћути. Или слави свога Творца или му благодари за знана и незнана добра или проси од Њега помоћ. А језик који не упражњава молитву он “се не чисти огњеним именом Божијим и јесте само справа за пљување, за стварање и умножење упљувака” (Николај Велимировић).

Ми Православни Срби смо позвани на споразумевање у духу еванђелског језика, будући да имамо за собом дугу традицију Православне духовности. Поставља се питање у ком језичком духу се споразумевају данашњи Срби? У еванђелском сигурно не ! пре би се могло рећи да је језик србске свакодневице, са учесталим псовкама и непристојним изразима, незнабожачки и варварски, безпримеран и у савременим атеистичким (безбожничким) цивилизацијама на Западу.

Тачно је да и други народи имају своје псовке, али ни један народ нема у речнику псовке Бога и Божијих светиња као што је случај са Србима. Парадокс да тако мали народ гаји тако велико зло ! Мало би било рећи да је то наша национална брука и срамота! То је много више! Кушање дуготрпељивости и милости Божије и призивање изливања гњева Божијег на нас. Псовање као најгори облик празнословља је одраз празноверја и неверја које је узело маха код Срба. Све ово води пропасти како на општем тако и на личном плану.

* * *

За све оне који се труде да псовку избаце из свог речника помолимо се речима владике НиколајаЖичког:

“ Пресвети и пречисти Боже, помози свима вољнима да језик свој очисте и освете да би и језик србског народа, и свију народа на земљи, био сличан огњеним језицима Твојих анђела, и апостола и светитеља, - инструмент наше утехе а Твоје вечите славе, моћи и мудрости. Да би језик свих људи био не на погибао њихову но на спасење и радост духовну. Амин.”

[Шумадинац]

"КАКО ВОЛЕТИ ОНЕ КОЈИ НАС НЕ ВОЛЕ"

(Одломци)



Ми поистовећујемо грех било ког човека са њим самим и са његовим назначењем. Ми треба да га будимо, а не да му претимо. Најлакше је да претимо... И, у том контексту ми заклањамо љубав Божију. Најстрашније стање у које један верник може да дође је да заклони Христову љубав другоме човеку. Да просто сам себе убеди да Христа више воли ако не воли неког човека који богохули, делима, речима... Не сме ничије зло да буде јаче од наше љубави, од нашег човекољубља. Нема тог греха који је већи од љубави Божије. И зато је врло важно управо тако посматрати сваког човека. И зато је врло важно своју добродетељ не наметати као образац понашања, него Христову љубав као неисцрпни Извор, где има места за сваког човека. Ми понекад делујемо својим савременицима тако као да кажемо: само сам ја освојио ту Христову љубав, ти тешко можеш стићи до ње... Не кажемо ми баш тако буквално, али тако делује. И зато је врло важно на прави начин осмислити све релације и живети свој хришћански живот изнад свог порекла и припадности, не сводити га само на породичне обичаје и традицију, на једно племе, једну нацију, једно време, него осмишљавати га /.../ То је пут ка Царству Божијем... /.../



Исповест није само признање и чекање казне. Исповест је одлука да се живи на други начин и један бољи начин. И да се, оно што апостол Павле каже, оно што је иза мене остави и да се иде ка новом и бољем животу.



Али, ми, просто, не дамо једни другима. Први проблем је: попуштамо најближима, а сад, онај ко ми није по вољи, кога нећу да волим: "Знаш ти какав је он био! Знаш ти каква је његова прошлост!" Погледајте у својој свакодневици: скоро свака снајка која долази у кућу носи тај терет, сваки зет тај терет носи, сваки нов човек који дође на неко радно место, увек носи тај терет: "Знаш ти каква је његова прошлост!" Па, дај да видимо каква нам је будућност заједничка! Тај терет греха другога стално товаримо јер нећемо да волимо другога. Ми се изговарамо: он нас мрзи, а у ствари: ми њега мрзимо. Кад човек каже: "Мене мрзе сви", у ствари, рекао је: "Ја мрзим све". Ја сам нашао разлог зашто мрзим све: зато што мене сви мрзе. Погледајте каква нам је свакодневица. Како смо под једним теретом, несносним теретом, који свакога дана постаје све већи, у кући свакој, на радном месту, у фирмама, свугде терет. И свугде је решење само: дај, хватај кривца, да га казнимо. И онда кажемо: ми хришћани имамо једно још боље решење – он ће горети у паклу. Као да је Христос дошао да отвори пакао и да све људе пошаље тамо, а не да отвори Царство Небеско. И гле апсурда: први улази разбојник на крсту! "Сети ме се, Господе, у Царству Твоме..."



Е, то је оно, што сада треба да пробудимо тај покајни оптимизам код себе. Да просто схватимо да има нешто када је у питању одлука да се промени живот, што је скупље од оних пет милиона које још нико није добио... Да је, у ствари, одлука "Хоћу да променим живот", идем у цркву да се покајем, код свог свештеника, код духовника, у манастир, било где, и хоћу сад да кажем: е, то сам ја; и да одлучим да живим боље. Сви негде калкулишемо. Као да негде нисмо довољно сигурни да нас Бог воли, да ће Бог ту сад нешто, ко зна шта ће да се деси... И стално носимо тај терет испаштања, "сад ће Бог ту нешто да...", а и ми носимо грехе наших предака... Па, ту смо нагомилали свашта, па се ту појављују разни "чаробњаци" и "видовњаци" – никако да дођемо до себе. Е, кад би човек одлучио ТО, да каже: е, нећу више тако, одлучио сам да сада живим једним животом који је пун љубави и баш ме брига, нека ме мрзе сви, ја нећу да мрзим никог. И кад се човек покаје, па се олакша на исповести, па види да ту има нешто што се не може парама купити – Царство Божије, па каже: па, да, што бих се ја сада бавио питањем колико људи мене мрзи, зашто не бих окренуо, па се питао: зашто бих ја било кога мрзео? /.../



Како ћемо осетити радост Царства небескога? Како ћемо осетити радост вере? Како ћемо разумети лепоту праштања и незлопамћења? Како ћемо избећи злурадост? Па, за то мора свако од нас да донесе одлуку у себи. То је оно најлепше. То је онај свети тренутак истине, који човек треба да просвети у себи. Не да каже: ја сам био, него: ја ћу од данас бити бољи. Ја од данас одлучујем да ћу бити бољи. Ја нећу да се уопште бавим мржњом других да бих оправдао своју мржњу. Верујте да докле год човек има у себи тај набој, тај нагон да анализира колико људи њега мрзи, зашто га људи мрзе, или колективно, као национални идентитет, као верски, "зашто нас мрзе они неки други?" – значи, тражимо разлоге да своју мржњу утемељимо, и то није добро. Трáжимо разлоге за љубав. Који је једини разлог? Христос, ако смо хришћани, а јесмо хришћани. Он, на Голготи, док Му се ругају, моли се Оцу: " Оче, опрости им, не знају шта чине", и даје нам пут како да се опходимо према злу других, и при том их не мрзимо, да их не проглашавамо за своје непријатеље. Јер, највећи непријатељ самом себи сам ја. Нико не може мени бити већи непријатељ од мене. То је илузија, то је фантазија, то је изговор. Сви смо негде у том тешком стању, где свако од нас има у својој непосредној околини много непријатеља, које смо ми измислили, па нам онда дође нека "видовита" жена и каже: "Нека црна жена у породици вам је лоша, или у комшилуку", па ми кажемо: "А, да, то је та..." И онда стално зазиремо од нечега, стално смо у некој пакости, у неком хаосу, у ничему... И пролази један пост, други пост, причешћујемо се, исповедамо се: "ништа нисам урадио..." А, да ли мрзиш? "Па, то је људски". Па, није... Хришћанство нас уводи у богочовечанску динамику, изводи нас из тих људских релација. И осмишљава те људске релације, да на прави начин волимо, и свога брата, и своју сестру, и оца, и мајку, и пријатеља, и кума, у исто време, и сваког другог човека, који је опет нечији отац, нечија мајка, нечије дете. Не можемо ми са целим светом бити у комуникацији, не можемо са свима остварити исте нивое љубави: родбинске, породичне, брачне и све остале. Али, човекољубље је хришћанска стварност. Не идеал, не само идеал, него стварност.



Увек када се суочимо са вешћу о неком злом делу, увек треба да човекољубље буде изнад свега тога. Видимо, свакога дана, слушамо тешке вести. Велика је трагедија што ти људи чине многа безакоња, али има и лепих ствари. Ми смо већ свикнути на да ујутру, кад упалимо телевизију, чујемо: ухапшен овај, убијен онај, онај урадио то. Мислим да би код појединаца било страшно кад би устали и чули: овде се догодило нешто лепо, брат је помогао брату, комшија је помогао комшији, иградио кући, изградио ово, изградио оно, помогао... Морамо то стање мењати. Морамо ту напетост превазилазити, не само да бисмо читали лепе вести и монтирали лепе вести, него да бисмо стварно чинили добро, које би стварало једну лепу нашу стварност. И кад се сусретнемо и питамо: "Шта има ново?" – ретко ће ко да прича о лепим стварима. /.../ Крећемо од лоших вести. Просто, то је постала наша навика да причамо лоше вести /.../ И уби нас та лоша слика коју прихватамо као нашу реалност. А, ако бисмо ситуацију обрнули и потражили лепе ствари, не да бисмо себе лагали, не да бисмо правили неку илузију, него да бисмо показали да имамо капацитет за добро.



И онда бисмо се упитали: а шта ја радим? Да ли ја волим све? /.../ Окренимо причу, упитајмо се: зашто ја било кога мрзим? Шта значи волети? Волети значи праштати, не осуђивати. Имати најнепосреднију заједницу и са ближњим, тако што ћемо истину говорити, што нећемо попуштати. Што ћемо се отварати за све и нећемо се трошити у тој заједници, него ћемо, сходно оним речима Христовим, бити "со земљи и светлост свету", и ширити ту Благовест Јеванђеља, ту радост живљења по целој васељени. Не можемо са свима људима, са којима смо се срели случајно, у неком послу, остварити живу животну заједницу, али можемо показати према свима љубав. Наравно, можемо остварити љубав на различитим релацијама, у својој породици, у својој заједници, али не треба да дозволимо да нас зло које неко други чини подстакне да будемо песимисти, да будемо нихилисти. Морамо увек бити оптимисти. Само одговорни оптимиста, који стварно верује, може да воли све и да не тражи љубав, него да је даје несебично. И онда ће је и добити. А, ако чекамо, онако статично, да нас заволи свет, да нас разуме свет, просто ћемо се изгубити у том лавиринту и онда ћемо престати да волимо и себе. А, речено је: "Љуби ближњег свог као себе самог ", а ближњи нам је сваки човек који чини добро дело. Дакле, могуће је волети сваког човека. Није могуће са сваким човеком остварити исти ниво комуникације и заједнице те љубави, али није добро бити само неко на дистанци, него увек уноси себе. И, оно што каже Василије Велики: "Вести из света примајмо, али немојмо да судимо, него молимо се за спасење света". Не смемо заборавити ми хришћани колика је моћ молитве, колика је моћ праштања. И, ону основну чињеницу да љубав увек остаје, како би рекао апостол Павле у Химни љубави. Јер је гарант те љубави – Бог, и она је неистрошива. И, немојмо да сумњамо да ћемо, тиме што волимо и оне који нас не воле, бити наивни, истрошени, испражњени, да ћемо бити неки слабићи. Да би човек могао да воли и оне који њега не воле, он треба да буде много храбар, сигуран и остварен. Само остварен човек, који је сигуран и спреман да се до краја несебично дâ, може да воли безусловно, безрезервно и неизмерно. То није оно слепило, како кажу људи: "љубав је слепа"; та љубав није слепа. Она је свевидећа: она види и зло, и промашај, али не мрзи, него тражи начина како да поправи то зло. Дакле, та љубав није слепа, она је свевидећа.



Потрудимо се управо да у том контексту, такве љубави, на прави начин се суочимо са свим својим савременицима, са свим проблемима, знајући једно: у мени је највећи проблем. Кад решим проблем мене, онда сам покушао да решим проблем овога света. Бекством од себе, непрестаним јурењем за другим, не стижем нигде, а изгубио сам себе. Зато је врло важно да човек освести себе, да се пита: ко сам ја? где сам ја? шта се догађа са мном? зашто се трошим у осуђивању другога? зашто сам себичан? зашто ми је интерес важан, а не човек као такав? зашто мало верујем у себе? Не: зашто мало верујем у Бога – сви ми који смо хришћани, верујемо у Бога. Али, зашто мало верујемо у себе? Зашто мало верујемо у своје капацитете? Да се нећемо истрошити тиме што волимо и када нисмо вољени, него ћемо, на тај начин, још више да узрастамо и да успевамо и да се умножавамо у добродетељи. Зато Христос управо и каже: "Ко чува свој живот, изгубиће га", а ко га дâ – а то није неки мазохизам, већ изграђивање себе; то је то давање себе и свог живота, то несебично давање, кад волимо и кад нисмо вољени, кад волимо људе око себе. То није нешто наивно, неко слепо предавање, препуштање пред злом: нека злочинци сад раде шта хоће – не! Јер, само онда кад ти волиш, можеш да разобличиш зло, да подстакнеш човека, али не можеш да га натераш. Можеш да га покренеш да се поправи и да се исправи. Али, немој да оптужујеш никога да је крив сада за те лоше релације, него тражи решење. А, решење је у несебичној љубави.



Нека би Бог дао да та несебична љубав непрестано у нама узраста, да се умножава, да је ми умножавамо својом слободом, у истини, и да кренемо управо од тих добрих релација у свом дому, са својим најближим, па да се полако ширимо на том васељенском плану и да, у тој богочовечанској стварности, видимо да је гарант свега тога Богочовек Христос, Који је Себе дао за свет. Не само ја, не само ти, не било ко од нас, него сви ми заједно у Христу. Како би рекао апостол Павле: "Све могу у Христу, Који ми моћ даје". "Живим не више ја, него Христос живи у мени". То није обезличавање, него је то охристоличење, и то је управо оно што у крштењу добијамо као почетак, узрастамо и непрестано понављамо у радости причешћивања. И, баш као што је Христос дао Себе за нас, и ми дајемо себе једни за друге и не питамо се: колико мене неко други воли, него се питамо: колико ја могу да волим? Не: колико сам вољен, него: колико могу да волим. И, онда, човек који може много да воли, и када је мало вољен, он то доживљава као љубав, и умножава је и додаје, баш као што је и Христос учинио. Он је дошао, Он је Љубав, Он је Себе дао за свет, није питао колико Њега свет воли, него је Он показао љубав. И, управо ми који смо хришћани треба да будемо неко ко продужава ту љубав, а не ко се сукобљава са овим светом. Ничије зло се не може победити насиљем и мржњом. Али, љубав, "савршена љубав" – како каже апостол Павле, изгони страх напоље. Не треба да имамо страх од било чега у овоме свету, од зла, од ма чега, морамо да имамо ту савршену љубав која изгони страх напоље, и ту веру, којом побеђујемо, а не поражавамо.



Зато смо ми хришћани трећег миленијума управо пред једним великим изазовом да своје савременике убедимо да их Бог безрезервно воли. Чак и кад они Њега не воле. Како да их убедимо? Тако што ћемо их ми волети и показати ту љубав, а не само причати о њој. Нема човека који није жељан те љубави, који није жедан те љубави, само не може да дође до ње. Покушајмо и потрудимо се бар да им не заклањамо Христа, и да не заклањамо једни другима Христа. И, када сви заједно дођемо у ту пуноћу христоличја и христоношења, онда ћемо разумети да човек који безрезервно и безусловно воли управо је побожан, управо је боголик и слободан. Дај Боже тако да буде.

ПРОТОЈЕРЕЈ ДР. ЉУБИВОЈЕ СТОЈАНОВИЋ

[смедерево]

ЕКУМЕНИЗАМ - јеретички покрет за међусобни дијалог између религијских скупина које често себе називају "хришћанским". Утемељен је крајем XIX века (1897), на конференцији 194 англиканска бискупа у Ламбету. На том скупу формулисани су и основни принципи тог покрета. Суштина Ламбетске конференције јесте афирмисање тзв. догматског минимализма, што значи да се полази од чињенице да јединство религиозних протестантских скупина треба тражити у минимуму богословских учења, па су на основу тога проистекла три принципа која су потврђена на овој конференцији:
Принцип минималне заједничке основе коју је требало да чине: Свето Писмо (без Светог Предања), Никеоцариградски Символ Вере, крштење и евхаристија (само две Свете Тајне).
Принцип толерантности према учењу других религиозних скупина, са великом спремношћу на компромис.
"Теорија грана" која полази од идеје да је Христова Црква разгранато дрво, чије стабло представља једну недељиву Цркву. Гране представљају разне религиозне скупине које су међусобно равноправне и манифестују једну Цркву. Ниједна грана појединачно није Црква, нити поседује пуноћу Истине.
Нити један од ова три принципа екуменистичког покрета није ни близу основа Православне вере. Заправо, можемо рећи да су сва три принципа типично протестантски у својој основи, јер је реч о:
Одбацивању Светог Предања.
Одбацивању Светих Тајни и признавање само двеју.
Потенцирању толерантности и компромиса према јересима.
Релативизацији еклисиологије, тј. промовисању протестантске измишљотине о "апстрактној" и "невидљивој" цркви.
Један од нуспродуката свејереси екуменизма је и организација позната под називом "Светски савез цркава", основана 1948. године. Нажалост, тој организацији је приступила и Српска Православна црква 1965. године.

[Шумадинац]

КРИЗА И МОГУЋНОСТИ ЕКУМЕНСКОГ ПОКРЕТА

Јединство Цркве јесте сaма њена истина – спасење човека, односно егзистенцијални преображај падом раскомаданог човечанства у икону Тројичне заједнице. Посматрано на основу критеријума ове истине, данашња настојања да се оствари екуменско јединство хришћана и да се ови напори институционализују у оквирима организма Светског савета Цркава, показују трагично отуђење Цркве, односно издају човекове наде у спасење и у егзистенцијалну аутентичност – у „изобиље живота”.

He може се, ипак, заборавити да је ова, толико истинита констатација, тешко доступна данашњем човеку, чији се живот налази на сасвим супротној страни од начина живота Цркве. У највећем броју случајева, незнање или немогућност разумевања истине и јединства Цркве представља последицу духовног и културног нивоа на коме се налазе данашњи људи потрошачких друштава, после читавих векова варваризовања хришћанске истине, односно њеног претварања у наивно моралисање и површну друштвену ефикасност. Како је могуће, дакле, занемарити нашу, можда невољну, духовну незрелост и недораслост; како је могуће од људи који су жртве вековне духовне заосталости, захтевати бављење егзистенцијалним питањима које поставља богословље, уметност, богослужење и аскеза читавих векова неподељене Цркве?

На основу богословских и историјских критеријума, може се строго и праведно судити ? екуменском покрету. Кад се човек, међутим, нађе у непосредном личном односу са конкретним људима који искрено верују у циљеве покрета и покушавају да их остваре – мноштвом људи који припадају вековној традицији англосаксонског пуританизма и позитивизма, или немачког рационализма и пијетизма, који ипак искрено верују у Христа, па макар и на погрешан и бесплодан начин који им је наметнуло њихово духовно порекло – веома је тешко одбацити или осудити искреност и жртве које прате њихове делатности.

Уосталом, ако истина јединства Цркве превасходно јесте егзистенцијална чињеница динамичког преображаја човека, онда се она тешко преноси и тешко бива доступна кроз аналитичка тумачења и уверења дијалектике у оквирима институционализованих „дијалога”. Подела хришћана на мноштво Цркава и вероисповести не представља некакву теоријску неусаглашеност, него истински грех , егзистенцијални промашај и напуштање аутентичности
живота – једнообразности начина постојања који је Христос открио. Због тога кризу екуменског покрета не треба решавати супротстављајући јој некакву догматичну „ортодоксију”. Грех и промашај човека не може бити одстрањен теоријским „егзорцизмима”.

Подела хришћана и погрешни захтеви за јединством представљају „заједничко понижење за нашу природу”, крст Цркве – саблазан за верску свест и лудост за рационалистичку мисао. Тај крст се не уклања помоћу дијалектике него само васкрсењем. Али, и васкрсење претпоставља слободно прихватање крста, односно вољно прихватање смрти, по узору на мученике и подвижнике, који на своје тело узимају смрт и муку света, и у својој личности васкрсавају наду на живот свих нас.

Догматична „православност” учествује у екуменском покрету и у Светском савету Цркава од првог тренутка његовог оснивања. И није успела да одстрани кризу и безизлаз о в ог великог подухвата за уједињење хришћана. Карактер и физиономија, смер деловања, одлуке и активности екуменског Савета формирају се без Предања Једне, свете, католичанске и апостолске Цркве. Разлози овога неуспеха су многобројни и разноврсни. Али, један од суштинских разлога свакако је отуђење овога Предања у начину на који га данас представљају његови носиоци.

Ма колико то изгледало апсурдно – посматрано на основу критеријумa савремене „објективности” – ипак је потребно нагласити: лично сведочење доживљаја тајне црквеног јединства, али и смиреног прихватања крста црквених раскола, било би довољно да динамички открије присуство црквене (а не само догматске) православности у екуменском покрету. Јединство и католичност Једне свете Цркве открива се и доживљава у „божанственој једнообразности” богослужења, у прејемству апостолског наслеђа благодатних дарова, у повезаности богословља са егзистенцијалном чињеницом спасења, али и у мучеништву уздизања крста разноврсних подела међу хришћанима.

Ови критеријуми црквеног Православља, пре него што се покажу као теоретски бесплодни ставови у свехришћанском дијалогу, не могу бити невезани за начин учествовања у остваривању хришћанског јединства. Православни представници црквене истине и Предања долазе на екуменске скупове не као појединачна Црква – са фрагментарно-вероисповедним гледиштима и ставовима – него сви они сведоче и доживљавају живи квасац црквеног јединства и католичности (скривен испод мртвог теста света), и идеолошке и организационе супротстављености хришћана узимају на себе као лични крст учешћа у греху и неуспеху наше човечанске природе.

Кроз такво посматрање (парадоксално и неодредиво, али истовремено толико стварно и конкретно колико и сведочење пустиње које је образовало етос неподељене Цркве), савремена криза екуменског покрета није ограничена само на немогућност и спорост у остваривању јединства хришћанa. To je „криза” више у оном библијском смислу речи: просуђује, односно објављује и открива наше приближавање или удаљавање од истине спасења и нашег егзистенцијалног препорода „у Христу”. Та криза-објава, дакле, представља најзначајнију могућност коју екуменски покрет данас нуди.

На основу ових тврдњи може се наметнути „практичније”, а самим тим и доступније питање. Јединство Цркве, зацело, представља егзистенцијалну истину – истину човековог спасења, односно тројични начин постојања, који нам је дарован Божијим Очовечењем. Управо зато, међутим, што нам је дарован, овај начин постојања не представља човеково достигнуће, него чудо којим наше мртво постојање бива оживљено од стране Бога, „Који подиже мртве”. Према томе, зар наша нејака настојања да у оквирима екуменског покрета остваримо јединство, не могу бити историјски повод за чудо Божије, за првину благодатног јединства данас распарчаног хришћанства?

Одговор свакако треба да буде потврдан. Да, јединство може да буде неочекивано чудо – довољно је оно што сви тражимо унутар екуменског покрета: да истина Цркве буде чудо-благодатни дар новог начина постојања који образује заједницу светих. Ако наши захтеви, међутим, помету ова настојања и удаље их од њиховог суштинског циља или „краја” – а заједно са тим преусмере човекову животну жеђ за једином надом спасења – онда ће присилно управљање екуменским покретом у благодатној „пуноћи” јединства бити насиље над истином. Када тражимо спасење, а не „побољшање” нашега палога стања – побољшање које мења сaму истину спасења – онда благодат или чудо надопуњује „недостатке” наших бесплодних трудова, односно отклања наш грех и неуспех, а наш крст и нашу смрт преображава у васкрсење.

Треба да признамо – независно од било какве сврсисходности – да, уколико пут и историју екуменског покрета посматрамо до данашњих дана, можемо запазити како покрет никада није показивао свеобухватно познање свог суштинског циља или „краја”, нити се показао независним од предлога и амбиција световне „ефикасности”, а исто тако није успео да очува истину чињенице спасења.

Да ова тврдња не би остала произвољна и схематска, вероватно би било од користи да првенствено дефинишемо неке битне чиниоце који су одиграли суштинску улогу у формирању и развоју екуменског покрета а који и даље образују његов карактер и физиономију. Кроз ово набрајање, а пре свега разјашњавање, треба боље да назремо узроке кризе, али и могућности екуменског покрета данас.

А. Као први основни чинилац треба истаћи племениту визију, несебичну ревност и делатни – често и повезан са властитом жртвом – активизам конкретних личности у правцу превазилажења хришћанских подела. Имена као што су John Mott, епископ Brent, архиепископ Soderblom или Visser't Hooft, непосредно су повезана са сaмим постојањем појединих огранака екуменске активности који су довели до формирања Светског савета Цркава. Свесрдна вера у циљеве ове активности, стваралачки ентузијазам и надахнута иницијатива многобројних посленика екуменског покрета, и даље дају печат путу и развоју Светског савета Цркава – и поред бирократске крутости последњих година, чиновничког духа, или чак некаквог професионализма који се паралелно појављује у том екуменском организму.

Б. Заједно са занимањем и ентузијазмом конкретних личности, јавља се и занимање многих појединачних црквених и вероисповедних организама. И поред институционализоване изолованости и овешталих вековних предрасуда, показала се истински потресна и делатна жеља за изналажењем могућности за зближавање, међусобно упознавање и сарадњу, за дефинисање богословских разлика, али и за заједничку веру и заједничко сведочење хришћанске истине у савременом свету.

В. Свој допринос неговању идеје ? екуменској сарадњи Цркава и одређивању прототипа за оснивање Светског савета Цркава, свакако су дале и одговарајуће политичке активности које су се појавиле у нашем веку: активности у правцу међусобног зближавања држава и стварања међународних организација са циљем унапређења светског мира и сарадње. Осврт синодског Прогласа (из 1920. године) на пример Лиге народа који Цркве треба да следе (пример политичке сарадње и организационе ефикасности), као и угледање Светског савета Цркава на устројство и деловање Организације уједињених нација, представљају незнатне али карактеристичне доказе тог утицаја.

He постоје показатељи који ће тврдити да су критеријуми и сврсисходности међународне политике (антагонизма државних влада или ширих коалиција) утицали на формирање и развој екуменског покрета. Проглашавање Светског савета Цркава међународном организацијом са најширим утицајем и могућношћу интервенције по питању кризних међународних проблема, и са ауторитетом васељенског хришћанског заступања, свакако је утицало на политички антагонизам држава и коалиција. Па ипак, остаје недоказана повремено распростирана сумња да је екуменски покрет искоришћен од стране међународне политике.

Ако се овде напомиње таква могућност и ако се њоме занима богословска студија, то је само због идеја којим екуменски покрет, посветовњачењем својих циљева и амбиција, даје подстрека непосредном политичком искоришћавању и отуђењу заједничких захтева хришћана за јединством. Чињеница је, дакле, да осим истицања (кроз Проглас) обрасца политичке сарадње и организационе ефикасности коју отеловљује Лига народа, постоји и каснија пројава посветовњачених критеријума којима је, бар Васељенска патријаршија, повремено оцењивала екуменски покрет: реч је, наиме, ? Енциклици васељенског патријарха Атинагоре (1952. године) упућеној „свим аутокефалним Православним Црквама”, којом их он подстиче да учествују у Светском савету Цркава, наглашавајући потребу „пројављивања јединства хришћанског света насупрот антихришћанским тежњама и правцима присутним у свету… ради уздизања и превласти духовних вредности човека унутар најопштијих хришћанских оквира”.

Ови наговештаји дали су повода да се оснивање Светског савета Цркава доведе у везу са приближно истовременом појавом такозваних „хришћанско-демократских” (демохришћанских) политичких странака на Западу, у оквирима најширег настојања да се хришћанска „идеологија” („вредности демохришћанске културе”) ангажује на стварању свехришћанског „блока”, насупрот „безбожном” комунистичком „блоку” који је изникао из немирa Другог светског рата.

Овакву распрострањену, али недоказану сумњу ? његовој политичкој искоришћености свакако подстиче, на политичке утицаје осетљива, економска и уопште бирократска структура екуменског покрета, а нарочито чињеница економске зависности Светског савета Цркава од Цркава једне „велике силе” – Америке (две трећине основног буџета Савета покривено је прилозима чланица-Цркава Америке), које на тај начин могу непосредно да утичу на његове програме и циљеве. Сличну обазривост изискује и чињеница да центри доношења суштинских одлука често остају невидљиви: рецимо, чланове Централног одбора бира Генерална скупштина, која одобрава списак именa, без суштинске могућности измене; док ? састављању тога списка одлучује такозвани Одбор за именовања (Nomination Committee), који разматра евентуалне предлоге Цркава, али без обавезе према њима; овај Одбор се саставља на основу одлуке некаквог неодређеног и невидљивог Одбора за припреме (Preparatory Committee). Ha подједнако невидљив начин одређују се и председништва појединих комисија и радних група на сваком скупу и конференцији; њихова улога је одлучујућа за ток делатности и састављање одлука и текстова.

Ако карактеристични показатељи попут ових допуштају сумњу у то да „конзервативни” политички чиниоци утичу на правац деловања и одлуке Светског савета Цркава, са друге стране, екуменски Савет показује и неку врсту политичког либерализма који изненађује, а понекад и саблажњава политичке конзервативце. Његова подршка ослободилачким покретима такозваног „трећег света”, затим јасна и често понављана осуда конкретних последица колонизаторске политике и расних разлика, супротстављање методима насиља и притиска које примењују тоталитарна уређења, представљају само неке од примера тог политичког либерализма, нарочито израженог последњих година. Истовремено (и насупрот подозрењима антикомунизма), Светски савет Цркава ћути поводом гоњења и страдања хришћана у Русији, и поред очајничких вапаја који до њега повремено стижу од појединих свештеника и верника ове земље.

Ови супротни докази, наведени као пример, не могу бити основа за сумњу да политика представља један од чинилаца који одређују смернице и активности Светског савета Цркава. Они, међутим, откривају многообразност тежњи и смерова, односно најдубљу „кризу идентитета”, која допушта најразличитија тумачења и могућа искоришћавања посветовњачених делатности екуменског покрета.

Сaме Цркве-чланице Светског савета Цркава често одају утисак да су веома мало критичне, или да недвосмислено подржавају екуменске активности, јер разноврсност и извесна пометња тежњи и смерова допушта многе заокрете црквене политике. To допушта и некаква лакоћа коришћења могућности које нуди ова међународна организација – као трибина најширег пропагирања појединачних циљева и као простор остварења међународних односа, а исто тако и као средство економске помоћи Црквама углавном у „хуманитарним” и мисионарским активностима.

Са тог становишта посматрано, одговорност Православних Цркава је можда већа – а тактика, или чак немар православних, свакако представља један од суштинских чинилаца за данашње одређивање путање екуменског покрета.

Г. Још једанпут треба нагласити да екуменски покрет своје постојање дугује учествовању православних. Без тога учешћа, и уз чињеницу одсуства Римокатоличке Цркве, васељенство Светског савета Цркава представљало би само некакав унутарпротестантски дијалог, без ауторитета и свехришћанског васељенства које даје важност овој међународној организацији.

Међутим, као што је поменуто на претходним странама, чини се да овај темељни допринос у пракси не цене протестантски чланови Светског савета Цркава, нити су га делатно свесни и сaми православни. И поред повремених протеста због занемаривања њихових ставова, издавања засебних „саопштења” мањине по одређеним богословским питањима и честог позивања на њихове историјске титуле, православни су веома далеко од тога да утичу, макар и елементарно, на токове и физиономију Светског савета Цркава.

Основни узрок чињенице што се оснивачки и утемељујући допринос православних Светском савету Цркава претворио само у декоративно и бесплодно присуство јесте следећи: православни су примљени у екуменски Савет не на основу начела дијалога богословских и црквених предања, него на основу квантитативно-статистичког представљања црквених организација. На тај начин се унапред неутралише присуство православних, јер они стално представљају бројчано нејаку мањину у односу на мноштво протестантских Цркава и верских заједница.

Који су, међутим, најконкретнији разлози за тај компромис православних са декоративном и бесплодном улогом коју им је доделио екуменски покрет? Како се оправдава њихова пасивност и немар који ослабљује толико плодоносну екуменску активност наших дана, и оставља је да се преиначује у протестантски дијалог? Процене могу бити само личне и недоказиве – потребне су, ипак, као зачетак или као изазов за подробније истраживање.

а. У сваком случају, постоји начелна разлика у начину мишљења. Протестантски чланови Светског савета Цркава испољавају, на простору Запада, изузетно развијену способност и вештину организовања, ефикасности, рационалистичког програмирања и систематизованог деловања. Православни са простора Истока – који се налазе на маргинама западне технологије и „напретка” – на сваки начин покушавају да се прилагоде захтевима „напредних” Европљана. Као претпоставке, које су сaме по себи разумљиве, прихватали су академски и вероисповедни карактер богословског дијалога, али и његове неизбежне пијетистичке последице.

И поред свега, међутим, чини се да се православни, у суштини, не усаглашавају са том врстом теолошке сарадње и њеног толико „блиставог” спровођења у дело. Преношење зацртаног циља на безличне потребе програмизма и организације доводи дотле да се размена гледиштa и издавање текстова сматрају циљем по себи. Међусобно зближавање Цркава остварује се тако што се суштински циљ зближавања и однос који оно може да има са стварношћу човековог спасења, препушта пуком случају. Према томе, ма колико православни настојали да се прилагоде, њихово прилагођавање је толико неприродно да их неизбежно дезоријентише – лишава их могућности да остваре сaми себе, односно да остваре нарочити етос свога духовног и културног порекла.

б. Зашто се, међутим, сaмо по себи подразумева наметање западног духа и организације делатностима Светског савета Цркава? Пре свега зато што су иницијатива и економска средства за оснивање Савета потекла углавном од протестаната. Заступљеност православних у управној служби Светског савета Цркава дирљиво је мала и слаба све до данас; можда и из других разлога, али и због тога што економске могућности Источних Цркава и вредновање њихових организационих потреба изгледа да не допуштају постојање таквог специјалног представника у седишту Савета. Паралелно са тим, у пракси се показује да духовни и богословски динамизам православних није такав да надокнађује економске и организационе недостатке.

в. Одсуство економске моћи које се преноси и на недостатак систематичније организације (оснивања посебних канцеларија и радних група у помесним Црквама, методичног припремања истакнутих чланова за заступништво на конференцијама и скуповима итд.) и поређење са могућностима и доприносима западњакa у тим областима, очигледно да православне доводи у вечити положај мањине унутар екуменског покрета. Изгледа да се ми православни никада нисмо позабавили тиме како да, кроз начин учествовања у екуменском покрету, искажемо своје „ја” и свој етос. Никада није постало сасвим јасно зашто суштински допринос православних екуменском покрету не може бити изношење вероисповедних разлика или додирних тачака са протестантима него, пре свега, наш делатни начин учешћа у тој активности. Насупрот томе, ми православни смо од првог тренутка настојали да се по сваку цену прилагодимо западном схватању организације и функционисања Светског савета Цркава, који нам је био толико стран.

Да бисмо поткрепили ове тврдње, навешћемо следећи пример: православни никада нису помислили да доведу у сумњу начело квантитативне већине приликом доношења одлукa – начело које истину претвара у подударност појединачних гледишта. Никада нису одбили да учествују у детињастим протестантским молепствијима која се намећу на почетку генералне конференције, као и на почетку и на крају заседања појединачних комисија и радних група. Никада им није пало на памет да у своје делегације укључе не само академске теологе (као што захтева западно схватање теологије и „дијалога”) него и монахе, који су истински носиоци православног духа. Нису се ограничили на слање лаикa или евентуално ђаконa, него су прихватили изједначавање апостолског и благодатног прејемства православних епископa (прејемства које у личности епископа савозглављује искуство и сведочење католичанске Цркве) са ауторитетом индивидуалног мишљења протестантских професора и пасторa, у оквирима бројчаног вредновања гласова.

г. Сведочење православних унутар екуменског покрета свело се, у најбољем случају, на указивање на богословско-вероисповедне разлике које нас раздвајају од протестаната, a y најмањој мери или никако на схватање и истицање разлика духовног искуства и цивилизацијског нивоа. Оно што се „у великим размерама” догађало у историји Православних Цркава, то се „у маломе” догађа и у оквирима екуменског покрета: васцела цивилизација изванредних достигнућа и сведочењa истине и егзистенцијалне аутентичности у свим областима човековог живота, добровољно се потчињава и бива измењена од стране културе „блиставе површности”, односно културе профитабилности и ефикасности.

Култура динамичке истине личности и личносне католичности, аскетског самопревазилажења и еросног заједничарења, налази се у мањини, и на концу се потчињава култури индивидуалне логике, индивидуалне етике, индивидуалне сентименталности. Вековна борба ради победе над смрћу, да би човеково тело стекло непропадљивост, посустаје и уступа место индивидуалном формулисању интелектуалних гледишта ? „побољшању” друштвено-политичких услова.

д. Очито је да ми православни као допринос екуменском покрету нудимо своју унутарњу кризу, односно непознавање и изопачење властитог духовног, богословског и културног идентитета. Понеки лични изузеци само потврђују ово правило. Због тога и покушавамо да опстанемо у екуменском покрету стално истичући наше историјске титуле. Али, кад не представљају динамизам живота који може да преобрази садашњост, историјске титуле су мртве и бескорисне, и изазивају само снисходљиво саосећање и гануће.

Ова криза идентитета православних у границама западне културе, која представља заједнички простор данашњег живљења, неизбежно доводи д о схизофрених појава и реакција у екуменском покрету: постоје православни који унапред одбацују или са снисхођењем прихватају небогословску проблематику протестаната а да при том нису у стању да православно црквено гледиште и динамички став супротставе изазову проблема савременог света. Као што постоје и други, који су спремни на сваку врсту уступка ради екуменске сарадње и заједничког сведочења хришћана, и који су у истој мери немоћни да то сведочење доведу у везу са човековим спасењем од смрти и очаја.

Са једне стране, равнодушни смо према изузетно позитивној чињеници осетљивости коју организација Светског савета Цркава показује према великим историјским изазовима нашега времена, и трагично смо одсутни у њиховом богословском решавању. A ca друге стране, сматрамо природним да Светски савет Цркава и његов међународни ауторитет користимо за очување и заштиту патријаршијa Истока од опасности које ствара њихово иноверно окружење, или за економску помоћ нашим мисионарским или хуманитарним активностима. Свим овим начинима постижемо само то да будемо „сиромашни рођаци” екуменског покрета – неприлагођени и без суштинске везе са његовим циљевима.

Није потребна нарочита пророчка способност да се прозре како криза екуменског покрета прати, и до краја ће пратити, неке појединачне фазе општије кризе западне цивилизације: кризу сврсисходне ефикасности међународних организација, утопијских визија идеалистичког морализма, наивног поверења у рационалистичко програмирање, кратковидог самоубеђења политичких покрета за објективно „побољшање” апсурда историје.

Свакако да се културни преображај који би означавао некакве промене у човековом и сторијском путу, може очекивати само на нивоу непосредног и католичанског начина живота човека, који ћ e увек оваплоћавати културне разлике. A једине могућности за такав цивилизацијски преображај – без ударања на сва звона – назиру се у веома оштрим кризама безизлаза данашњег начина човековог живота: као што је, на пример, непосредна претња од загађења природне средине, коју ствара аутономизовани економски и потрошачки развој, као и претња политичке власти која је у истој мери отуђена од човекових потреба.

Прва претња може довести до сумње у данашњи практични став човеков према свету – до сумње у објективизацију света и његовог претварања у безличну „ствар” над којом индивидуална воља врши насиље. Тада је прави час за црквену космологију: за откривење личносног логоса „ствари”, евхаристијске употребе света и аскетског самопревазилажења незајажљивих егоцентричних жеља.

Друга претња, опет, може довести до сумње у рационалистичко ускла ђ ивање права и обавеза појединца, у програмиране визије „опште среће”, тоталитаризам који је присутан у сваком „безгрешном” систему готових решења социјалних проблема. Тада је, дакле, прави час за истину ? црквеном јединству: јединству које не укида, него истиче личносну особеност, откривајући друштвени живот не као олакшање човековог преживљавања, него као циљ човекове егзистенцијалне аутентичности – што представља истински одговор на бесмисао смрти.

Ово не значи да велики друштвени проблеми, као што је загађивање природне средине или безизлаз политике у наше време, обавезно доводе до културног препорода и преображаја света у Цркву. Ови проблеми, међутим, означавају и представљају истинске могућности буђења верника Цркве из летаргије компромиса са претпоставкама живота које су довеле до данашњих безизлаза. Под немилосрдним претњама попут ових које смо поменули и које се не тичу идеолошких дилема, него могућности живота и смрти – умртвљивања и варваризације живота – верници Цркве могу схватити да се некакво идеолошко и моралистичко хришћанство показало бескорисно и сувишно управо зато што не спасава од смрти.

У границама цивили з ације загађења (pollution) и политичког тоталитаризма, човековог отуђења и очаја пред смрћу, екуменска сарадња хришћана има смисла само као сведочење другачијег начина постојања , који заиста спасава и обесмрћује човеков живот. Ово сазнање може и треба да означава корените промене у досадашњем путу екуменског покрета – најдубљи заокрет и преумљење у начину екуменске сарадње и сведочења.

Практична пројава овога преумљења јесте и огромна могућност која се јавља у екуменском покрету данашњих дана. To je могућност која се не може програмирати и систематизовати, него почиње да се назире и да се остварује у оној мери у којој се најдубља криза екуменског покрета претвара у спасоносни очај: очај који избавља од поверења у сјајно функционисање и утопијске визије сврсисходне ефикасности, ослобађајући скривени и неодредиви динамизам квасца и „зрна горушичиног”.

Екуменска сарадња хришћана данас има смисла само ако се проблем црквеног јединства изнова постави као животни проблем свих људи уопште, који се тиче „природног” и „истинског” човека, односно човековог начина постојања – проблем аутентичности човековог бића и живота, а не унутарњи проблем посветовњачених црквених организама. Такав заокрет екуменског покрета, који he означавати његово суштинско и коренито задирање у конкретне фазе културног безизлаза нашега времена, не може се остварити другачије осим кроз повратак првобитним коренима црквеног искуства, животној непосредности чињенице спасења, односно Предању црквеног богословља и праксе неподељеног хришћанства седам Васељенских сабора. Овај повратак, наиме, не сме бити теоретски и апстрактан, него мора бити, пре свега, конкретна промена и преиначење начина устројства и функционисања екуменског покрета.

Треба, ме ђ утим, да признамо: веома смо далеко од такве перспективе. У екуменском покрету и богословљу врло је мало показатеља који би могли да представљају прве наговештаје надања. Заточени смо у целисходности које су толико световне да понекад неизбежно помишљамо како нам оне не допуштају ни најмањи излаз.

Због тога ће екуменски покрет, бар за наш нараштај, остати болан изазов учешћа у Распећу Христовом, скромно унутарње прихватање нашег човечанског неуспеха, односно греха наших подела и деоба, или наших наивних активности у виду идеолошког и моралистичког улепшавања нашега пада. Тај изазов учешћа у Распећу Христовом, у крајњем смирењу наше природе, и даље ће представљати једино оправдање за учествовање православних у екуменском покрету; али и последњу могућност црквеног искуства у границама екуменске активности – личносног искуства, јединог које задржава динамизам квасца и „зрна горушичиног”.

ХРИСТО ЈАНАРАС

[Шумадинац]

ИНСТИТУЦИЈА ПЕНТАРХИЈЕ ДАНАС

Федеративно схватање црквеног јединства – типичан израз организационог рационализма који обележава наше друштво – утемељује и институционализује екуменски покрет. Праћено је увек вољним и невољним прихватањем идеолошке многообразности (pluralismus) која доводи до безизлазне кризе еклисиолошког идентитета у институцији екуменског Савета Цркава.

Сaмо федеративно схватање црквеног јединства утемељује, али не и институционализује, и „паралелно постојање” аутокефалних националних Цркава православног Истока данас. Праћено је увек већом или мањом пометњом еклисиолошке самосвести православних, стварајући непосредни садржај измене и изопачења истине Цркве – како је наглашено на претходним страницама.

Проблем је, свакако, уочљив, и као одговор на ово могла би се констатовати три конкретна става:

Први став посматра јединство Православних Цркава као проблем верности историјском устројству првенства части. Он верује да историјска схема установљења првенства части и данас може да одржи „јерархијску једнообразност” и црквени поредак православних, иако првенства части представљају само „високе” титуле.

Други став такође инсистира на обезбеђивању јединства помоћу устројства првенства части; међутим, захтева суштински ново разматрање овога устројства, тако да оно не одговара „високим” титулама, него данашњој историјско - политичкој стварности, у складу са бројем верника – према древном обичају да се црквене заједнице прилаг ођ авају одговарајућем политичком устројству.

Трећи став заступа чисто федеративно решење: обезбеђивање јединства и сарадње православних посредством једног колективног органа, односно некакве врсте „унутарњег
сабора” – сталног или повременог – чији ће чланови одлучивати „на основу већине гласова” и „под једнаким условима”, преносећи историјске титуле првенства части само у богослужбени Типик.

Иза ова три става назире се разлика између еклисиолошких схватања, односно начина на који се разуме црквена истина и јединство. Практични проблем који прати предложена решења са разјашњењем еклисиолошког идентитета православних, сажет је углавном у дефинисању оних институција и функција црквеног тела које обезбеђују формулисање и очување аутентичне истине и вере.

Ову свест могла би да дефинишу два индикативна примера: у коликој мери конкретан став једне православне патријаршије или неке помесне Цркве у вези са инославнима (на пример признавање крштења римокатоликa, или поновно крштење у случају њиховог обраћења у православну веру) обавезује остале Православне Цркве, и ко одлучује ? свеопштем прихватању или одбацивању такве мере? И други пример: ако васељенски сабор представља једино средство и орган за сличне одлуке, али и за формулисање и очување православне истине и поретка, какво јерархијско и организационо устројство данас може довести до одлуке ? сазивању, припреми и састављању васељенског сабора? И да ли сaмо ово устројство, или нека друга институција, надопуњује вековно одсуство васељенских сабора и обезбеђује православно веровање и поредак од лажних сабора који сами себе проглашавају „васељенским”?

Овај трећи став, који смо малочас навели – федеративно схватање јединства православних – изгледа најпрактичнији кад је у питању решавање таквих проблема. Некакав колективни орган заступничког учешћа Православних Цркава могао би одговорно да доноси одлуке у име Цркава које имају учешћа, надокнађујући тако одсуство васељенских сабора бар када је реч ? црквеном поретку и очувању истине Цркве.

Међутим, заступљеност појединачних Цркава у некаквом колективном органу свакако треба да се заснива на неком теоријском априорном „начелу” конституисања тога органа: на начелу процентуалног учешћа (у складу са бројем верника или са историјским титулама које Цркве представљају), или на начелу бројчане заступљености. Учествовање на основу броја верника упућује на проблем прихватања историјских приоритета или поновног разматрања установљеног првенства части. И начело бројчане равноправности чланова у потпуности одузима легалитет установи сабора јер укида истину и предање црквене јерархије.

Поврх тога, оба ова подједнако компромисна начела изискују селективно одређивање епископa ради заступљености заједница које су шире од епископије. На тај начин улога епископа бива потцењена, а његово достојанство постаје независно, односно невезано за истину и искуство помесне Цркве, укидајући темељне претпоставке функционисања саборског система. Јер, епископи не учествују на саборима као бројчане монаде, које заступају индивидуална или теоријска гледишта, него као изразитељи искуства помесне Цркве. Помесна Црква представља органску и свеколику заједницу живота, односно „духовно тело” коме је „глава” епископ „по образу и на месту Христовом”. Према томе, није могуће да се за неко саборско посланство изабира искуство једне помесне Цркве а да се искључује искуство неке друге. Нити је могуће да један епископ заступа искуство епископијa које нису његово „тело”, у којима он сам нема „место” Христово.

Стога Црква познаје и признаје или васељенске или помесне саборе – или све епископе „католичанске Цркве по свој васељени”, или све епископе једне помесне Цркве. Селективни избор епископa ради заступања заједнице која је шира од епископије – компромисним примењивањем аналогије квантитета или бројчане равноправности – пориче и укида повезаност епископског чина и функционисања саборског система са самом истином Цркве.

Очигледно је да данашње обезбеђивање јединства православних, посредством неког колективног заступничког органа „опуномоћених” епископа, изнуђује извесно идеолошко тумачење истине спасења и правно решавање проблема поретка и обичајa верних. Јер, заступничко учешће у некаквом федеративном централном органу не изражава ни искуство помесних Цркава, ни једногласност периферних сабора, него данашња аутономизована и неизбежно теоријска гледишта институционализованих црквених организама. ? помоћу теоријских гледишта не може се ни изразити ни очувати егзистенцијална чињеница спасења – напросто, формулишу се идеолошка „начела” и правне одредбе.

После свега овога, чини се да је најдоследнији и најприроднији онај трећи став, који смо на почетку поменули: обезбеђивање јединства помоћу установљења првенстава части, које не одговара само „високим” титулама, него и данашњој историјско-политичкој стварности броја верника.

Као што је наглашено у претходном поглављу, јерархијско одређивање приоритета Цркава и првенстава части – првенстава жртвене љубави и одговорности за јединство у учењу и богослужењу – за Цркву не представља само систем организације, него пројаву истине и израз вере. Ово јерархијско одређивање отеловљује агапијско-кенотичко узвратно предавање истине у границама католичанског тела Цркве: предавање истине „у љубави” и њено примање „у смирењу”. Због тога јерархијско устројство црквеног тела представља начин постојања Цркве – открива Цркву као Икону тројичне „богоначалне Лепоте”, објављује „најбожанственију красоту” „небеске јерархије”.

Према томе, јерархијско устројство црквених превасходстава и првенстава части обезбеђује јединство Цркве, као и формулисање и очување њене истине у оквирима органског функционисања и животне повезаности „најзваничнијих катедри” са православним епископијама „широм васељене”. Израз овог органског функционисања и животне повезаности јесте васељенски сабор, а не објективизовани орган непогрешивих одлука. Кад не изражава и не открива ово функционисање и ову повезаност, сабор није васељенски – макар и да поседује сва формална својства, или сам себе прогласи „васељенским”.

И кад је реч ? одлуци ? сазивању, припремању и састављању једног васељенског сабора, као и кад се ради ? решавању проблема црквеног поретка или очувања истине Цркве, јерархијско устројство црквених превасходстава и првенстава части може да очува јединство Цркве као органско функционисање и животну повезаност „званичних катедри” са Православним помесним Црквама „широм васељене”. Помесне Цркве прибегавају „званичним катедрама” не у оквирима објективизованог вредновања административних надлежности или аутономизованих историјских титула, него у границама органског функционисања и животне повезаности коју открива начин постојања Цркве, односно узајамно љубавно прожимање Тројичне заједнице.

Овом последњом тврдњом, међутим, из јерархијског устројства црквених превасходстава и првенстава части, искључујемо и објективизовано вредновање административних надлежности и аутономизовање историјских титула, односно и прво и друго искључујемо из очувања јединства Цркве.

Поновно устројавање црквених превасходстава и првенстава части, које не би више одговарало „високим титулама него данашњо ј историјско-политичкој стварности и савременим аналогијама броја верника, наметнуло би црквеном животу апстрактно и конвенционално „начело” обавезног прилагођавања црквене јерархије „објективном” вредновању световне (политичке и административне) моћи градова или држава у којима постоје Православне Цркве.

У сваком случају, прва хијерархија превасходстава Цркава и првенстава части произашла је из одговарајуће хијерархије административних и културних центара Ромејске империје. To прилаг ођ авање, међутим, било је органско – није било последица примене некаквог апстрактног и конвенционалног „начела”. Митрополитски систем и установа пентархије патријаршија следили су хијерархију административних центара у којима је био концентрисан политички, економски и духовни живот Ромејске империје. Ово се, међутим, збивало зато што je y тим истим административним центрима органски и неусиљено био устројен и унутрашњи живот католичанског црквеног тела, односно органско деловање и животни однос који открива начин постојања Цркве. Ако од ове историјске чињенице начинимо идол и претворимо je y апстрактно „начело” устројства црквене јерархије, онда органско деловање и животни однос који сачињава јединство Православних Цркава замењујемо световним схватањем административне и организационе градације у чијим се оквирима Цркве унапређују или уназађују зависно од политичке моћи, или од пораста или смањења броја верника код оних народа које представљају.

Са друге стране, постоји опасност да створимо идоле од историјских титула које су настале из оне прве органске и литургијске хијерархије црквених превасходстава и првенстава части. Заснивање јединства Православних Цркава на аксиолошкој објективизацији и апсолутизацији историјских титула значи прихватање неког другог апстрактног и зацело конвенционалног „начела”, невезаног за органско функционисање које сачињава животни однос и јединство Православних Цркава, и које је изражено у хијерархији црквених превасходстава и првенстава части.

Рекли смо у претходном поглављу да је „свештени поредак” и „свеопшти украс” јединства Цркве пресликан на начин на који је административна црквена јерархија функционисала у чину седам Васељенских сабора, који и даље остају мерило и одредница црквене истине. Седам Васељенских сабора не сачињавају неку врсту објективизованог непогрешивог кодекса формулисања црквене истине, него представљају, у Цркви увек присутни, начин „дефинисања” истине насупрот лажном знању – установа пентархије патријаршија представља историјску плот тога начина . Ако Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим чак и престану да постоје као градови, ипак неће престати да представљају присутну и живу црквену стварност, односно да сачињавају пројаву начина „одређивања” истине насупрот лажном знању – као што је овај начин откривен од стране седам Васељенских сабора.

Очито је, међутим, да ова констатација изражава одређену стварност живота, и погрешно је да се она сматра апстрактним „начелом”. Римска Црква је већ отпала и сама себе искључила из улоге, одговорности и части „најстаријега Рима”, односно из органског деловања јединства црквеног тела. Ово пак не значи да је значај и улога Рима у овом органском деловању јединства престала да представља увек присутну могућност живота Цркве. Истовремено, међутим, значи да ово отпадање и самоискључивање из органског деловања установе пентархије представља историјску евентуалност која се може поновити – a да се при том не укида истина начина деловања пентархије. Наиме, као што је Цариград органски преузео место и улогу Рима, исто тако нека историјски каснија патријаршија може органски и неусиљено да надокнади евентуално отпадање неке од најстаријих патријаршија.

Промене такве врсте не укидају органско деловање јединства Православних Цркава и не замењују истину Цркве – пројаву чињенице спасења – нити изопачују начин дејствовања установa које сачињавају црквено јединство и истину. Јединство се укида и истина се замењује неком другом кад се мења начин постојања Цркве, начин деловања установa које сачињавају јединство. Ово се, наиме, збива када почасна превасходства и првенства одговорности не произлазе органски и неусиљено из самог живота и служења црквеном јединству, него се оствару ј у на основу световних критеријума – критеријума бројчане надмоћи, политичке силе и постизања националних циљева. И на овом месту, искрено и са болом, треба да признамо да овоме наликују критеријуми на основу којих дејствује Московска патријаршија последњих векова – тиме што оспорава историјски опстанак установе пентархије и што покушава да замени Цариград, претендујући на место „Трећег Рима”.

Одговор на световне амбиције Москве не могу бити „високе” историјске титуле најстаријих патријаршија Истока, већ само њихов органски и животни допринос начину дејствовања васељенског јединства православних – то је истовремено начин „одређивања” истине насупрот лажном знању. Почасне превасходности и првенства одговорности нису последица претензија или „високих” историјских титула, него органски и неоспорно припадају оним животним чиниоцима који обезбеђују католичност и васељенство Православља и његову богоначалну једнообразност.

Москва досад није дала примере органског и животног доприноса начину функционисања васељенског јединства православних и начину очувања православне истине. Тешко би било говорити ? некаквој руској димензији васељенског Православља, као што постоји димензија коју Александрија и Антиохија представљају у богословљу, Цариград у уметности и богослужењу итд. He постоје руски примери васељенског „отварања” жртвеног служења црквеном ј единству независно од националистичке сврсисходности, или примери богословске „авангарде”, богословствујуће уметности и динамичких преображаја богослужбеног и монашког живота – као што су животни примери који су утврдили улогу најстаријих патријаршија у начину деловања и „одређивања” црквене истине и јединства.

Болно отуђена насилним позападњачењем у периоду Петра Великог, Руска Црква се предала европеизовању и измени своје начелне духовне физиономије: црквена музика, иконографија, архитектура храмова, односно основне пројаве њеног етоса, обележене су антропоцентричним сентиментализмом западњакa – народни црквени живот и побожност такође су потпали под утицај мистицизма пијетистичке религиозности. Оптимистичке активности препорода током 19. века сасвим су угушене од стране бољшевичке револуције, или су пресађене на простор западне Европе, да би оствариле истински препород православног богословског конформизма. Московска патријаршија, међутим, остаје препуштена распећу бољшевичког уређења. Ово распеће на чудесан начин васкрсава побожност руског народа, док административна јерархија, у оквирима трагичног настојања да оствари историјски компромис са режимом – са циљем да се очува мученичка Руска Црква – отворено се потчињава политичким циљевима партијске бирократије.

Стога, сваки данашњи предлог и активност од стране Москве у правцу преиспитивања установе пентархије и васпостављања јерархије превасходстава и првенстава части, не заступа само световне критеријуме бројчане већине верних и политичке моћи, него и сврсисходне могућности наметнуте од стране режима који је потчинио Руску Цркву. Према томе, овакви предлози и активности представљају непосредну претњу преустројавања начина деловања јединства православних, а тиме и деградацију саме истине Цркве.

Искључујући федеративно схватање јединства православних, али и могућност компромисног преустројавања црквених превасходстава и првенстава части, неизбежно доспевамо до потребе прихватања предањског историјског обрасца јерархије Православних Цркава „по свој васељени”.

Ово прихватање не представља ни лако ни безболно решење. Древне грчке патријаршије на Истоку, кроз насилне историјске промене, углавном су сведене на малобројну паству и сужену пуноћу верних. Стога су данас у патријаршијским синодима најзаступљенији епископи без епископија, односно пастири без стадa. Ово је највећи и најболнији проблем грчких патријаршија данас.

Установа такозваних „титуларa”, епископa, архиепископa и митрополитa (ако представља конвенционално аутономизовање црквених достојанстава) у отвореној је супротности са православном истином ? Цркви. Јер, Црква није некаква институција којом управља администрација конвенционалне хијерархије, него она представља динамичко-литургијско остварење Тела у коме органи функционишу као структуре за објављивање истине и за остварење човековог спасења.

Одвојено од свог дејствовања унутар црквеног тела, епископско достојанство није само некаква празна условљеност – као што је испразна и несхватљива титула „димархоса” (председника општине) када он не заступа неку општину или њене житеље. Оно чак представља истинско порицање светотајинског односа епископа и Цркве, односа који обезбеђује јединство црквеног Тела са његовом Главом – Христом.

Само са епископом „по образу и на месту Христовом” остварује се католичанска Црква, „целовитост вере и спасења”, односно пројава Цркве. ? епископ је само онај који, кроз апостолско прејемство, заузима место пастира Христовог у црквеном телу – само онај који савозглављује, отеловљује и чува искуство и православну самосвест једне помесне Цркве. Без свог органско-литургијског места на челу неке помесне Цркве, установа епископа је незамислива и не може бити оправдана титулама конвенционалних пуномоћи. Ниједно црквено звање није индивидуална титула која се дарује као вредносно унапређење – све су то службе уврштене у тело помесне Цркве.

Ни то „начело”, дакако, не искључује оваплоћење католичности Цркве у личности само једног епископа – чак и титуларног – који у себи сажима њен начин постојања, односно њену муку и искуство.

Међутим, институционализовање титуларних епископa, архиепископa и митрополитa, тежи ка томе да патријаршијске синоде претвори у административне органе независне од живота црквеног тела, односно у минијатуре Ватикана.

Чињеница је да позападњачено схватање организационог јединства православних почиње да се појављује још у периоду заузимања Цариграда од стране Турака, када освајачи доживљавају патријарха као највишег верског и политичког вођу православних хришћанских народа Отоманске империје. Позападњачене тежње ка централизму, које су вероватно биле неизбежне у конкретним историјским околностима отоманског освајања, суштински не мењају еклисиолошку самосвест и веру Истока. За последицу, међутим, имају извесно превиђање богословске истине јерархије, односно начина постојања Цркве, који се открива у устројавању превасходстава и првенстава части.

У сваком случају, турско освајање није једини разлог за превиђање богословског и откривењског карактера црквене јерархије. Овоме је, у распону читавих векова, претходио антагонизам двају великих црквених центара – Рима и Цариграда – који је неизбежно довео до практичног занемаривања начина функционисања целокупне установе пентархије, али и до покушаја „објективног” вредновања и рационалног поткрепљења првенстава Рима и Цариграда. После раскола и отоманског освајања, првенство цариградског трона истиче се не само ради супротстављања, него и ради заштите од захтевa папског првенства и тоталитаристичких тежњи Рима.

Ове централистичке тежње и схватања видљиво се ограничавају, ако чак и не губе, током 19. века, проглашавањем и осамостаљивањем националних аутокефалних Цркава. Могла би се формулисати извесна схематска (и због тога је не треба схватити у дословном смислу) примедба да Православне Цркве у 19. веку пролазе кроз фазу протестантског утицаја на властито организационо устројство – и то после дуготрајног периода углавном римокатоличког утицаја. У сваком случају, „вавилонско ропство” православног богословља последњих векова – његова потчињеност методама, духу и критеријумима западног рационализма – некад доводи до потребе за видљивим средиштем црквеног ауторитета, а некад до апсолутизованих тежњи ка аутономији и аутокефалности. У „догматски доследнијим” случајевима доводи до захтева за „размеђом” између римокатоличког и протестантског еклисиолошког схватања, са циљем да се дефинише вероисповедни „православни” став и пракса. Ова „размеђа” је увек изражавана помоћу типично западних категорија (као што је чувени „демократски” систем односа међу Православним Црквама), уз потпуно непознавање или занемаривање богословске истине ? јерархијском устројству црквених превасходстава и првенстава части – устројства које открива кенотичко узајамно прожимање и љубавну заједницу.

Зацело, криза богословске самосвести православних у оквиру начина живота који генерално намеће западна култура, задржава и величину проблема јединства Православних Цркава „широм васељене”. Унутар те кризе, улога и одговорност првопрестолне Цариградске патријаршије у очувању истине јединства (а не само њених формалних својстава) опет се показује неопходном. To je једина могућност ауторитативног и одговорног обуздавања коренитих тежњи ка апсолутизованој аутокефалности, које јединство Цркве воде према протестантском виду подела.

У случају Васељенске патријаршије, ова могућност благовременог и одговорног обуздавања тежњи ка отцепљењу представља веома слабу могућност, лишену политичке подршке, бројчане надмоћи и објективних начина наметања. Због тога она и остаје чисто црквена могућност, пример оне силе коју оваплоћује Црква, и која је сила Крста. Што се више ова крајња световна немоћ и ослабљеност првопрестолне Васељенске патријаршије показује као сила која обједињује Православне Цркве, јаснија и историјски јаче посведочена биће карактеристична различитост између православне истине Цркве и њених посветовњачених или јеретичких изопачења.

Ми православни, међутим, не можемо бити спокојни кад je y питању ова крсна одговорност цариградског трона. Наша дужност и циљ (дужност живота и циљ наде) не може бити друго него поновно динамичко проналажење јерархијске једнообразности начина функционисања јерархијског устројства црквеног јединства – начина који се испољио у пракси седам Васељенских сабора, где је установа пентархије представљала његово историјско тело.

Ово поновно проналажење се, наравно, не остварује рационалистички. Једина конкретна припрема јесте богословска будност и осетљивост за непрекидно искључивање туђинских утицаја на критеријуме и праксу црквеног јединства. Због тога и последице – попут институционализације титуларних епископa, на коју смо у самом почетку сажели кризу Источних патријаршија – треба да буду схваћене и да се покаже колико су богословски погубне; оне представљају крсни историјски компромис ради практичног опстанка, унутар истине јерархијског јединства, првопрестолних Цркава које су остале без пуноће (= народа). „Извршна” организација патријаршијa са титуларним митрополитима на челу специјалних уреда и комисија, одвојених од пастирске службе и живота помесних Цркава, може завршити у некаквом ватиканском схватању црквене хијерархије. Наиме, ватиканско схватање означава одвајање црквене администрације од истине коју отеловљује Црква – означава епископа као вишег службеника, или као предводника неке конвенционалне, бирократски организоване религијске институције.

Богословска опрезност и осетљивост јесте нешто најмање, а истовремено и највеће, што би могло да васкрсне и оживи хијерархијску службу првопрестолних патријаршија Истока, али можда „у другом обличју”. Читави векови историјских неприлика као да су довели Исток до извесног стања богословске неодговорности и до пребацивања сваке бриге на првопрестолну Васељенску патријаршију – да бисмо данас доспели до слике коју представљају те патријаршије, са довољним бројем заступникa клирикa и бројчано успешним Саборима, и које су, и у екуменском покрету и на међуправославним скуповима, богословски заступљене углавном од стране професорa грчких универзитета. Ти професори, који се смењују, не могу представљати непосредност Предања и трајност искуства тих првопрестолних катедри. Запањујуће је како се богословске одговорности епископa раздвајају од административних – а ми православни инсистирамо на томе да епископе „Мајке Цркава, Светога Сиона” сматрамо само чуварима светих и поклоничких места, формалним надзорницима неког верског музеја, независно од борбе или наде у живот и спасење људи.

Богословска будност и осетљивост првопрестолних патријаршија Истока не може занемарити додатну одговорност коју намеће њихово јелинство. Ово јелинство не представља географску или формалну историјску димензију: то је животни став и могућност за пројаву истине – то јелинство је благодатни дар, а не шовинистичко или националистичко хвалисање.

Јелинство је представљало историјску плот црквене православности, конкретну ипостас богословске речи у њеним писаним, литургијским, поетским или ликовним изразима. И то не на основу симптоматичних полазишта – као што за једног члана Цркве Оваплоћење Божије „од Јеврејa”, у конкретним историјским оквирима Израиља, није симптоматично. Постоји извесна историјска могућност дарована јелинизму која га је обележавала током читавог његовог историјског пута, и која остварује међувремено јединство појединачних фаза његовог културног развоја – од предсократоваца и Платона до византијских светих Отаца, и до живописаца и народних градитеља из времена владавине Турака. Ова могућност која карактерише јелинизам, изражена је посебним животним ставом , односно представља начин превазилажења ограничавања истине на појмове и схематске аналогије, као и превазилажење слова и чувствених или умствених идола; коначно, представља начин да се пројави оно што је „са оне стране суштине”.

Историјска могућност која је дарована јелинизму, увек је требало да покаже динамички карактер истине, односно да истину формулише на начин који допушта динамичко, личносно приближавање њој сaмој, независно („са оне стране”) од неизбежне објективности суштине било као интелектуалне категорије, било као дефиниције. Јелинска реч, писана или ликовна, увек је представљала изазов за динамичко учешће у истини –никада није исцрпљивала истину у објективним границама дефиницијa. Због тога је грчки логос увек био католичански и васељенски: било да је изражавао древну мудрост, било хришћанско Откривење. Јер, католичност представља став према истини, односно начин изражавања који омогућава човеку да искуси истину целим својим бићем, а не само умом или чулима.

Јелинизам живи делатно и динамички, и преображава историју када пориче своју националну ипостас, односно када умире као историјска схема, да би живео у размерама своје духовне католичности. Оно што су западњаци називали „Византијом”, то је тријумф јелинске католичности – крсни тријумф. Географски и државно непостојећа Грчка подарила је своју историјску плот католичанској Цркви „по свој васељени”. Из тог оваплоћења произашла је култура која представља увек актуелне могућности живота. Православни богослужбени живот, ороси Саборa, или иконе, јесу конкретне пројаве јелинске католичности – али то јелинство је на жртвени начин превазишло сaмо себе, односно одрекло се своје националне, а често и језичке, ипостаси.

У оној мери, дакле, у којој грчке патријаршије Истока одржавају и отеловљују грчку католичност, оне сaме по себи, и изван сваке сумње, представљају животне центре васељенског јединства Православља, и имају првенство међу Православним Црквама јер представљају јемство католичности и васељенства Православља.

Уколико се, међутим, одрекну и издају ову своју суштинску историјску привилегију ради остваривања политичких, националистичких и шовинистичких циљева (као што је то учинила Јеладска Црква проглашавајући се „аутокефалном” 1883. г.), онда све њене историјске титуле и дипломатске активности нису довољне за осигурање почасног превасходства – које би у овом случају било чак и без садржаја.

Четири првопрестолне патријаршије Истока носе велико бреме одговорности за еклисиолошки идентитет Православља и за практичне доказе његове богословске и црквене католичности, односно за испољавање начина на који у Цркви дејствује и остварује се истина.

Еклисиолошки идентитет православних, као „богодолична” јерархија, као ваљано устројство и хијерархија богословских и духовних могућности у делу прихватања и преображаја историјске стварности, представља једину могућност за пројаву Цркве не као „религијске” институције, него као спасоносног одговора на безизлаз савременог друштва.

Посматрано из једног другог, мање деонтолошког, а више „прагматичног” угла: богословско ангажовање првопрестолних патријаршија Истока, али и ослобађање аутокефалних Цркава од ускости националних интереса, јесу видљиве историјске могућности за поновно проналажење истине јерархије као начина постојања васељенског тела Цркве. Обе ове могућности претпостављају динамичко проширивање „старања” помесних Цркава у васељенским границама црквене католичности – а ?? је католичност проблема човекове егзистенције.

Међутим, истина јерахије, односно јединство као начин постојања Цркве, не исцрпљује се у видљивим историјским околностима и могућностима. Данашње скривене унутарње размирице националиста, „очијукање” православних са рационалистичком ефикасношћу западног хришћанства, пометња границa између спасоносне истине и посветовњаченог институционализовања моралистичке религиозности (пометња која намеће оглавину „љубави” и „дијалога”), па чак и претварање богослужбеног живота и литургијске уметности у сентименталну допуну „поправљања” појединачних карактера – све то може да се настави кроз векове, у оној мери у којој култура „објективности” и потрошачког духа људима наметне свој начин постојања.

Све ово (а можда и нешто још болније) можда се догађа на површини живота Православних Цркава апостолског и светоотачког Предања. Али, оно што има превасходни значај (универзални значај за људски род) јесте чињеница да у тим Црквама увек постоји сачуван макар и најмањи живи квасац свеколике истине Цркве – „мало стадо”, чији начин постојања јесте телесно исповедање вере „у Тројицу једносуштну и нераздељиву”. ? тај скривени „остатак” (који може бити чак и нека парохија, манастирска заједница или лик неког светитеља који отеловљује католичанску једнообразност апостолског и светоотачког Предања) представља наше „сигурно надање”, односно увек постојану могућност спасења човека и васколиког света.

Оно што обједињује православне јесте ова наша „сигурност”, а не беспрекорно историјско остваривање „начелa” православне еклисиологије у свакој појединачној помесној Цркви. Обједињује нас крсно прихватање нашег заједничког неуспеха и отуђења – наше мерило и наша нада јесте начин постојања оваплоћен у црквеном јединству, у стварности заједнице светих, односно у извесности спасења унутар православног остварења Цркве.

Истинска католичност Православних Цркава представља „чудну” могућност улаза („кроз затворена врата”) у историјску стварност, али и у срце сваког човека који трага за спасењем, било ком помесном предању да припада. Јер, „средишњи вид” историје, као и дубина људског бића, увек сведочи како негде – свакако на земљи, међу нама – постоји Царство, односно унутар историје отеловљени одговор на неутољиву жеђ нашега бића.

ХРИСТО ЈАНАРАС

[Шумадинац]

ХРИШЋАНИ ТРЕБА ДА СЕ ДРУЖЕ

Хришћани треба да се друже. Време је такво да ће се човек ако каже баналност прочути као пророк, до те мере је природно постало неразумљиво. Мужеви не разговарају са женама, а жене – с мужевима. Немају времена. А немају ни о чему (ма како страшно то звучало). Деца и родитељи не деле новости једни с другима. Свештеници ретко разговарају на теме молитве, служења и заповести. И у овом царству све већег отуђења и погружавања у непотребност довољно је да човек каже баналност, па да она зазвучи као гром посред ведрог неба. Треба се дружити. Али не треба општити у смислу «чешања језика» или «приче о овоме и о ономе». И не у смислу «оговарања одсутног ближњег». Треба општити онако као што је Павле написао Јеврејима: «И да разумевамо један другог у подбуњивању к љубављи и добрим делима. Не остављајући скупштину своју, као што неки имају обичај, него један другог саветујући, толико већма колико видите да се приближује дан судњи» (Јевр. 10, 24-25).

Да ли примећујете како се овај дан ближи? Ја, иако сам слеп као кртица, видим. Посебно кад изнова читам посмртна завештања Нила Мироточивог. Он каже да је среброљубље претеча Антихриста. Среброљубље је дух који се танано разлива и прониче дубоко у помисли, а кад проникне, формира поглед на свет и цео живот. Нема сумње да се овакав антидуховни рад марљиво одвија и да успешно напредује у мноштву душа. Он се не види због грубе завесе тела, али се открива у разговорима и понашању. Просто је глупо плашити се електронских печата у ситуацији кад се на дух свакодневно стављају печати, а ми то не осећамо. Једноставност у свакодневном животу, несебичност, умеће давања и дељења јесу деца духа који је супротан среброљубљу. Док постоје ове особине – може се живети. А ако нестану хлеб ће постати неукусан и вода ће престати да гаси жеђ.
Дакле, онај дан се приближава и треба да саветујемо једни друге, подстичући се међусобно на љубав и добра дела. А шта се још види? Види се да смо ми – људи – постали ужурбани и немирни као пали духови. Они немају мира и код нас је метеж у нама и јурњава споља. И таштина нам не смета да живимо, већ сами урањамо у таштину да не бисмо чули глас савести. Таштином се спасавамо, ма како апсурдно то звучало. «Спасавамо се» од јединог потребног. И таштина је потребна грешнику као хладни расол ујутру ономе ко је јуче заборавио меру за трпезом. Људи улажу напоре ради таштине људске стихије, каже преподобни Нил и година лети као месец дана. Месец лети као недеља; недеља као дан, а дан као сат. Да ли то видите? Видите. Чак ни не сумњам у то. Сви примећују да се време убрзава. Дакле, треба да запажамо да долази онај дан и да поучавамо једни друге.
Нил каже и да је завист Антихристов печат на човековом срцу. Завист глупака преплављује тргове немирним гомилама. Хладна завист окорелих ниткова руководи глупом завишћу «демократских» гомила. И ево: «Тамо је цела земља/ Преплављена/ Убиствима и немирима/ пожарима и пљачкама» (Крилов. Писац и разбојник) Овај пожар безумља наметнут је «пиром слободе». Неки желе да га обилато рашире као што се несавесни сифилитичар не стиди да дели болест са здравим људима кроз блуд. И ако код вас дођу гласноговорници демонске «истине и правде», они ће доћи да распале у вама завист и незадовољство, онда знајте – у случају да се сложите с проповедницима, одмах ћете се наћи на списковима за стрељање. Демони не воле оне који им се препуштају. Користе их с презиром. Пре него што дође онај дан безумље зависти и незадовољства ће можда обузети читаве континенте, али се и данас чују и јуче су се чули гласови «Хоћу ово као што он има,» «Зашто они имају, а ми немамо» и друго. Стога треба да хладимо једни друге речима истине и здравог разума.
Али о чему да причамо кад се нађемо и окупимо? Покушајте да разговарате о Господу. «Сваки од вас има псалам, има науку, има језик, има откривење, има казивање; а све да бива на поправљање» (1 Кор. 14, 26). Покушајте да научите да говорите о Господу без варања и не скрећући у сентименталност. Јер, имате неко духовно искуство! Није могуће да га немате ако сте хришћани. Управо њега делите једни с другима опрезно, бирајући речи. Јер се серафими у Исаијином виђењу плаше Господа и закриљују лица и ноге. (В. Ис. 6, 1-7) Али они Га воле и слатко им је да говоре о Њему. Зато серафими кличу једни другима: «Свет, Свет, Свет је Господ Саваот! Сва земља је пуна славе Његове». Видите – они чак не поју Богу, већ «кличу једни другима», односно говоре једни другима о Господу. Тако и људи треба да поступају. Покажите ми људе који говоре о истини и рећи ћу вам да ће их на дан страха и погибељи покрити Онај о Којем су са страхом говорили за време мира.
«Зато одбците лаж, и говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо уди једни другом“ (Еф. 4, 25). Говорити лаж не значи обавезно само хвалити устајалу робу или гурати у невољу ближњег у користољубивом циљу. Говорити лаж значи хвалити привидне вредности: величати лукавство, уздизати грубу снагу, опевати некажњени разврат, клањати се новцу и успеху. Све то и много тога другог је права лаж у којој човечанство плива као риба у сланој води. Они који говоре о привидном и ономе што промиче лажу једни другима, уверавајући себе у снагу онога што је осуђено на огањ и у лепоту онога што је у суштини ружно. Зато апостол каже: «одбацивши лаж, говорите истину». А ако не можеш да говориш истину, ако не можеш да прославиш Бога без примесе варања и чистим устима – ћути. И то је велика ствар чија је вредност многима од нас сасвим непозната.
Заменимо онда и ми разговор ћутањем и размислимо о ономе што је већ речено.

ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ТКАЧОВ

[Шумадинац]

О ПСИХОЛОШКИМ КОРЕНИМА СЕКТИ И СЕКТАШЕЊА


Треба на почетку овог чланка подсетити на чињеницу, изгледа не свима познату, да је секти и секташења било увек, не само у историји религија и, посебно, унутар све трију вероисповести хришћанске религије, већ и у другим областима јавног живота, нарочито у политичком животу народа. Да ли је потребно подсећати да већ у Делима апостола, а посебно, готово у свим посланицама апостола Павла, има сијасет података који указују на деловање не малог броја јереси већ у првом и другом веку хришћанске историје! Трећи епископ по реду у Риму, Климент, 96. године после Христа пише посланицу Коринћанима поводом раскола у Коринтској цркви (по сведочењу светог Иринеја Лионског).

Када је реч о нашим балканским просторима, пре трагичног расцепа Источне и Западне хришћанске цркве 1054. године, већ у VIII веку деловала су активно и релативно успешно јеретичка хришћанска учења павликијана и месалијана, а затим, нарочито погубно по јединство православне Српске цркве, за време владавине првих Немањића дејствовали су богумили. Српска земља, српски народ и српска држава, једном речи, још из времена пре XI века, за владавине зетског краља Михајла и његовог сина Константина Бодина, затим у току читавог немањићког периода, и у току турског ропства и после ослобођења, све до данашњих дана, били су место и поприште разних народа, касније и нација, самим тим и различитих религија, као и многих рукаваца хришћанске религије, такође унутар православља. Пошто је овакав разнобојан етнички састав становништва била и остала реалност и у другим балканским православним земљама, а и у Русији, није ли пословична православна и православно-српска трпељивост делимично последица и историјске реалности овог народа који се вековима, без могућег показивања сопствене воље, морао да прилагођава и да стрпљиво подноси и католике и муслимане, и Јевреје и протестанте, као и њихове, временом, све бројније деноминације? Поставља се сада питање да ли Срби треба или не треба да и даље остану трпељиви и стрпљиви према данашњим агресивним секташким покретима и, што је важније, који Срби треба и морају (или ни они не треба и не морају) да заузму одређени став у односу на секте и секташење?

Ако грубо и условно поделимо све Србе рођене у Србији у три групе: православне, атеисте и оне равнодушне према религији, не изгледа ли логично да само од православних Срба можемо очекивати да се заложе за проблему који се пред нас поставља? практично је нерешиво питање, колико стварно има православних Срба у Србији, православних у смислу једино могућег очекивања да такав хришћанин поуздано зна и да уме другоме да образложи зашто зна: шта је православље, какво учење оно заступа, од када је у српском народу, једном речи, да такав православни Србин свесно верује и зна зашто православно верује, односно, зашто не може и не жели да прими никакво друго, православљу страно учење. Нисам у стању и не желим да овде нудим никакве бројке таквих православних Срба у нашој земљи (при томе не потцењујући нити прецењујући тај број). Свима је, ваљда, јасно да борбу против секти и секташења могу успешно водити само свесно опредељени православни људи, који, осим што тачно знају шта је православље, морају исправно знати (значи познавати) учење секте од које се бране. Није затим добро, нити је правично, стављати све секте у исту котарицу, јер је одавно познато да је тешко повући границу између секте и тзв. слободне цркве, као што су у прошлости били и данас остали менонити (основани још у XVI веку), методисти (основани у XVIII веку) или баптисти.

Сигуран сам да ће многи међу нама сумњичаво или одречно махнути главом на овакво моје педантно тражење и утврђивање разлика између бројних и, збиља, веома различитих данашњих секти или, како оне себе више воле да називају, малих верских заједница. Ако се не слажем (и никад се нисам слагао) са грубим, па и мање грубим упрошћавањем сложених проблема (а такав сложен проблем који траје столећима је несумњиво проблем секти и секташења), то не значи да не схватам нашу данашњу жалосну послератну (или још увек ратну) и верску и политичку ситуацију, у којој предлози слични мојима могу деловати претерано. Ово ипак не значи да се у нашим, делимично оправданим, поједностављивањима, када је у питању наш став према сектама, смемо спуштати испод оне дозвољене црте, испод које наша борба против секти и секташења постаје и сама секташка. Тако смо стигли до оног дела нашег излагања које се односи на психолошке корене секте и секташења.

С обзиром на већ раније спомињану, миленијумски дугу и општераширену склоност човека и народа сваковрсним јересима (у Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, јерес и секта изједначени су као појмови), кажимо шире, склоност човека цепању, дељењу, издвајању и супротстављању човека човеку и народа другом народу – имамо ли права да поставимо битно питање: Није ли сваки човек у својим дубинама и још недовољно истраженим коренима јеретик?

На питање зашто Бог не каже: Ја сам Бог Аврама, Исака и Јакова, него: Ја сам Бог Аврама Бог Исака и Бог Јакова, хасидски одговор је да се овом формулацијом желело истакнути како нема два човека с истим богом. Бог је одувек код сваког човека индивидуално искуство. „У свету нема другог мене“, вели Сервантесов Дон Кихот, а Александар Солжењицин у нашем веку поручује: „Сваки, па и онај најмањи народ“ – усуђујем се да додам: сваки, па и онај најбезначајнији човек – „непоновљив је траг Божије замисли.“

Шта овим наводима желим да кажем? Сваки се човек рађа као индивидуа са скривеним моћима за бесконачан развој који му је омогућен милијардама можданих ћелија, као и грађом или опремом из његовог индивидуалног (пренаталног), фамилијарног, националног и колективног невидљивог душевног складишта. Тражење Бога и осмишљавање живота свакако је један од централних архетипова људског бића, сличног нагону по јачини, који тражи у току једног људског живота своју реализацију. Сваки људски карактер уобличавају, како његова лична генетика (темперамент, конституција и интелигенција као урођена дата), тако и породична средина која детету намеће лична и друштвена мерила понашања. Таква сложена и доживотна динамика сукоба између урођене потребе детета да себе развија од индивидуе до личности, и утицаја његове уже и шире околине, која помаже или одмаже овакав развој детета, одражава се и на верски карактер сваког човека.

Када бисмо у некој замишљеној анкети узели 100 људи из наше српске средине, различитог пола и различите школске спреме, а који за себе кажу да су убеђени православци (нека кажу ово с правом), и тражили од њих да у само неколике језгровитих реченица напишу како у себи замишљају Бога, уверен сам да бисмо добили 100 различитих, индивидуалних или и особних (значи од личности потеклих) одговора. Да ли овом претпоставком желим да објасним или и оправдам постојање безбројних религијских секти у свету (и у хришћанском свету), полазећи од права човека да у себи гради лик Бога какав њему највише одговара? Писао сам једном о тзв. приватној религиозности хришћана, полазећи од тезе да не ствара само Бог човека по Свом лику, већ и човек ствара Бога по сопственом лику и обличју. Човек тада обично или апсолутизује или релативизује своју представу о Богу. У првом случају, човек може да тврди – и ово управо тврде неки секташи – да само он и његова верска заједница поседују истину о Богу, тумачећи и Стари и Нови завет на свој начин. У другом случају, када човек релативизује своју представу о Богу, он може сматрати, тобож ради толеранције и општег мирења са другим верама и религијама, да је сваки човек у поседу своје истине и да има право, ако је хришћанин, да и Свето писмо тумачи „својим“ светим духом.

Отац Јустин Поповић је једном написао да је Исус Христос најбољи Бог и најбољи човек који се икада појавио у историји људског рода. Сваки истински хришћанин у ово верује и ово исповеда. Али како верује и како исповеда? Онако како се увек исти и непроменљиви лик Богочовека Исуса Христа преломио кроз његову индивидуалну призму. Не можемо никако очекивати да се, за све хришћане једини Спаситељ света Исус Христос, доживи и исповеди на исти начин – некада и данас. Ни хришћански философи или светитељи из истог века – узмимо за пример Климента Александријског, Оригена и Тертулијана из III века, или Јована Златоуста, Дионисија Ареопагита и Августина из у века – нису искусили и исповедали Христа исто. А како стоји са секташима и њиховим сектама? Ако им је учење погрешно са гледишта православља, мало мање погрешно са становишта римокатолика, а понајмање од стране протестаната, смемо ли као православни људи бацати проклетство и мирно отпремити у пакао све чланове неке секте, од којих неки живе узорним хришћанским животом (треба ли православну браћу подсећати да у неким сектама, и код нас одавно присутним, нико не псује – поготово не Бога – не узима алкохол или дрогу, не пуши, не раставља се у браку, не чини побачаје, нити преваре у браку, итд.). Овде не говорим о сатанистичким и њима сродним сектама за које су надлежни закон и суд.

Тренутак је, изгледа, да се упитамо откуд успех у секташком раду, и некада, у ранијим вековима, и нарочито данас. Да ли смо, збиља, у души задовољни и оправдани када кажемо да су сви секташи деца ђаволова? Да се вратимо још једном на психолошке корене сваке јереси. Усудио сам се малочас да претпоставим да сваки човек, из једног истог народа, као припадник исте вере, различито доживљава Бога. Видели смо и због чега је тако. Уколико пођемо корак даље у нашој претпоставци, па јерес изједначимо са бунтом, зар је претерано сматрати сваког човека, у најмању руку, склоним повременој побуни – не узимајући сада у обзир, не баш мали број људи, нарочито у нашој средини, који су рано постали и целог живота остали побуњеници? Против чега или против кога се човек буни и како постаје бунџија, а онда радо и секташ, или склон превери (број православних људи који су добровољно прешли у ислам или у римокатолицизам, у току векова, није занемарљив)? Дете се буни природно или неуротично против својих родитеља, Природно, јер жели да се осамостали и од индивидуе постане Божија личност (а не заборавимо да само личност, према оцу Јовану Мајендорфу може бити члан Цркве); неуротично, када наиђе на неразумевање родитеља, па уместо да остане постојано и упорно у својим оправданим захтевима, дете постаје реметилачки тврдоглаво, и онда и неуротично. Против чега или против кога се буни одрасли човек? Најчешће против неправедног друштва и његових захтева, а нарочито против лажних ауторитета. Није ли онда такав бунт оправдан, чак неопходан? А против чега се бунио, а и данас се буни, хришћанин (православан, римокатолик или протестант) када је вековима прилазио секти? Зар не против млаке, неактивне, склерозне и још, некад, до крајности политизоване цркве? Наравно, цркве не као „мистичног тела Христовог и есхатолошке заједнице у историји“, већ цркве као институције. Занима нас, даље, веома, питање, ко одлази у секте. Нису ли то најчешће они млади људи потекли из атеистичких породица, од растављених родитеља, напуштени још као деца, васпитно (и нарочито верски васпитно) запуштени, неуротични и психотични, који траже негде окриље, материјално и душевно, које им може помоћи да преживе. Одмах да напоменем да, када сам споменуо да много неуротичних и психотичних младих прилази сектама, то не значи само да у сектама нема душевно и телесно здравих младих људи, већ и да приличан број неуротичних и психотичних младих припада православној Српској цркви. Тек би једна озбиљна и дуга психолошко-социолошко-теолошка студија, која би обухватила популацију, како унутар православне Српске цркве, тако и унутар једне одређене секте, могла објективно да покаже колики је проценат неуротичних и психотичних болесника у цркви и у сектама. До објављивања таквих научних резултата није оправдано и исправно тврдити како све секте воде душевно поремећени људи, привлачећи такве исте људе себи.

У чему су још разлози успеха секти? У времену цветања национализма, који се лако претвара у шовинизам, у времену насиља и распрострањене људске равнодушности према онима који пате, који су гладни и земаљске и небеске хране, у времену у коме се сваки други брак раставља, а деца или млади људи остају незаштићени и жељни било какве и било од кога човека или организације мало топлине и бриге о њиховој личној судбини, разне секте, ово морамо признати, пружају помоћ, утеху и бригу онима који им прилазе. Немојмо бити патетични, па рећи: да, секташи, увек добро организовани и богати, сада, тобож, спасавају хришћанске и нехришћанске бескућнике, али с оне стране чека их вечно проклетство! Зашто није добро бити, као православан верник, на такав начин ганутљиво ревностан? Из једног, једноставног, разлога: што онда и ми, као православни верници, примамо секташки дух, према познатом и емпиријски много пута доказаном механизму, несвесне „идентификације са агресором“. Морамо се строго чувати, као православни људи, да наша искрена православна ревност не пређе у фанатизам.

Ако сам до сада покушавао да покажем како је сваки човек негде у своме несвесном, али и у свесном бићу, јеретик и бунџија, сада се усуђујем да кажем да у сваком од нас, негде скривено, чека и вреба, и фанатик. За кога човека кажемо да је фанатик? За онога који не признаје ваљаност ни једног другог пута ка спасењу, осим сопственог, јер само тај властити пут води до циља, безусловно и непогрешиво, а они који њиме иду јесу „изабраници“. У Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, фанатичан је онај који је „заслепљен, махнито одан чему, нарочито вери“. Одувек смо знали да је највише, и то најопаснијих, фанатика било у политици и религији. Можда је чак политички фанатизам још се добро сећамо нациста, фашиста и бољшевика) само первертирана тежња сваког човека за Богом. Ако су фанатици, дакле, људи у сваком погледу искључиви, агресивни и аутоагресивни, не пита ли онда, с правом, психијатрија да ли су то душевно здрави људи? Психологија и психопатологија фанатике држе за људе негде дубоко несигурне у себе, као и у идеје које хоће другима да докажу као једино исправне. Једна од највећих заблуда секташтва, према Николају Берђајеву, јесте њихово неприхватање универзалне одговорности сваког за све. „Секта хоће да се спасе сама, она не жели да се спасава са светом. У психологији секташтва постоји удубљивање у себе, умишљеност, самозадовољство. Секташка психологија презире свет и увек је спремна да осуди велики део света на уништење као нешто ниже. Секташка психологија у суштини није хришћанска, у њој нема хришћанског универзализма и хришћанске светске љубави. Она не жели да зна да Христос није само Спаситељ мене и моје лађе, већ и Спаситељ света.“ Добро је да се и ми, као православни верници, преиспитамо, с времена на време, не односе ли се ове рече Берђајева и на нас. Зар су Срби као православан народ (не и као појединци, јер је первертираних појединаца било увек и у сваком народу) били некад у прошлости фанатици и фанатично православни!

Да приведем крају своја досадашња размишљања о психолошким коренима секти и секташења. Секте, најпре, морамо сагледати из различитих углова, јер се овом феномену, за који смо рекли да припада аутохтоној људској природи, можемо и морамо приближити (па и онда га не до краја разумети), не само са теолошког, хришћанског и православног хришћанског становишта, већ је то проблем који с пуним правом треба да изучавају психолози и психијатри, психотерапеути и педагози, социолози и етнолози. Оправдана борба православне Српске цркве против агресивних секташа и секти не може бити спровођена на секташки начин. Одувек смо као хришћани знали, али смо то знање ретко у пракси спроводили, да се хришћанин бори против греха, али да милује грешнике. Сваком ко о овоме размишља јасно је колико је овакав задатак за хришћанина осетљив и тугаљив. Ипак је само овај споменути начин борбе против секти оправдан и могућ.

Не сматрајући себе ни достојним ни способним да проникнем Божију Промисао у историји ипак се питам: Зашто хришћанске секте не схватити и као позитиван изазов хришћанској Цркви? Зар фрањевачки ред у римокатоличкој цркви у XIII веку, на чијем је челу био један светитељ и песник, није настао као реакција на самовољу и нехришћанско понашање римских папа? Или, пијетистички и пуритански покрет у Европи у XVII и XVIII веку, који је представљао противдејство млаком и малограђанском протестантизму тога времена. Богомољачки покрет у Србији и Македонији у првој половини XX века никао је као оправдан, помало и бунтован одговор на неке неправилности и застрањивања Српске цркве, пре и после Првог светског рата. Само владики Николају Велимировићу можемо бити захвални што се богомољачки покрет није претворио у секту. Нису ли сви ти покрети били добродошли изазови који су у основи били намењени корекцији понашања свих трију хришћанских цркава, увек само као институција? На узнемирена питања неколицине свештеника упућена своме епископу у једној нашој епархији о ширењу секти у њиховим парохијама, овај наш познати теолог узвратио им је јединим питањем: „А шта ви чините?“ Мени се овај његов упитни одговор чини најпотпунијим. Мишљења сам, једном речи, да Црква мора да одговори на изазов ширења, не само секти, него и многих других, нових религиозних покрета, који у времену опште секуларизације и претварања светог у профано, управо код младих буде наду да ће, уз помоћ тих религијских покрета, личним искуством доћи до дубљег спознања Бога. Према секташима ми се можемо односити бар на три начина: позитивно, прихватајући секте, јер смо непоправљиви бунтовници, било да смо атеисти, агностици или теисти, или их прихватајући као лажни либерали који све допуштају, можемо се односити и позитивно као освешћени православни верници, доживљавајући секте као подстицај за побољшање своје вере; можемо се односити равнодушно, што је, вероватно, најгоре, али, онда и негативно, када смо фанатични борци против сваке јереси.

Уколико постајемо сами, као православни, црквени хришћани, све чвршће хришћани, што значи, све усклађенији у речима и делима, смирени и смерни, трпљиви и стрпљиви, све више „чистог срца“ (јер ћемо само тако Бога угледати, према Христовим речима), јер је „чистима све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист и њихов ум и савест“ (према речима апостола Павла из Посланице Титу, 1, 15), при свему томе не затварајући очи пред злом које данас све разара, од породице до цркве (али само као институције, јер Цркву Христову „ни врата пакла неће надвладати“) – више ћемо привлачити људе својој вери и Цркви, па ће тако секташи имати све мање могућности да се они поставе као спасиоци људских душа. Слажем се са др Радованом Биговићем да је нецрквено функционисање саме цркве један од узрока ширењу секти у наше време, а нарочито сам са њиме сагласан када сматра да „код великог броја такозваних хришћанских секти, у њиховој суштини, постоји неки исконски вапај за црквом, и аутентичним хришћанством“. Како их привући овима? Само хришћанским путем, „са пуно труда, љубави, смирености и такта уживети се у њихов свет, разумети их“ (Р. Биговић) и, додао бих – волети их, као што себе волимо, најпре у себи пажљиво делећи грех од грешника.

Када сам једном упитао једног од наших великих живих духовника, архимандрита манастира Витовнице, оца Тадеја, може ли се човек спасти ван цркве, имајући на уму људе, не само будисте и хиндуисте, џаинисте и исламисте, већ и припаднике римокатоличке цркве, као и бројних протестантских објављивања, људе који су некад живели, или и данас живе, беспрекорним монашким животом (такође и лаичким монашким животом) – он је овако одговорио: „Спасен је сваки онај на овоме свету ко је био праведан и милосрдан и чистог срца“. Небеска Црква је једна за све, према томе, за све који су били милосрдни и праведни, ако и нису чули за Христа, спасење је отворено.“

Ако се ове речи оца Тадеја, човека пуног љубави, некоме могу да учине претерано дарежљивим за све људе и све религије, и недовољно православне, биће корисно да чујемо и речи професора др Лазара Милина, можда највећег живог православног апологете и писца бројних расправа против секташа и секти. Завршавајући један чланак уперен против секти, отац Лазар Милин пише: „За спасење је неопходно припадање Цркви коју је Христос основао, баш зато да Му она послужи као средство спасења. А како ће се спасти они ван Цркве, то је ствар Божије мудрости, Божије правде и Божије милости. Тврдо верујемо да Бог који испитује ’срца и утробе’ (Псалам 7, 9) зна свачију душу, свачија дела, па зато Његова правда неће на суду никога оштетити, а Његова милост неће бити ускраћена никоме ко је од свег срца желео и тражио.“ Мора постојати неки „жалац у месо“ хришћанина, према речима апостола Павла из Друге Посланице Коринћанима: „И да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме ћуша, да се не поносим.“ Овај жалац за хришћане, али, важно је рећи, не само за хришћане, данас су секте, јуче је тај „жалац“ био марксизам, а сутра? Права вера се кали у ужареној пећи, само чисто злато остаје сачувано.

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

[Шумадинац]

О МАНИЈИ ПРОРОЧАНСТВА ЗАДЊИХ ВРЕМЕНА


Приликом читања биографије и учења модерних светих стараца, неминовно ће се наићи на разна "пророчанства" која су изнели о последњим временима и догађајима.

Ова "пророчанства" су посебно у модерним временима настала током периода високе анксиозности православних хришћана - у словенским земљама са успоном комунизма и у Грчкој, посебно од 1970-их јер се приближавао и почетак другог миленијума. Већи део другог произилази из пораста есхатолошке пропаганде која је инфилтрирана у Грчку са запада у преводу (из 1970 Хал Линдсијева'- Велика Планета Земља је објављена после Шестодневног рата на Блиском истоку које је покренуло мноштво есхатолошких списа на западу), и "Протоколи сионских мудраца" превод на грчки у антисемитском фалсификату од стране грчког политичара у 1980. Фасцинирани овим списима, православни традиционалисти су почели да сагледавају своју традицију и да примењују ове наизглед убедљиве портрете скорог другог доласка Христа и стварали своје . Нажалост, многи од наших вољених светих стараца и савремених светитеља су инспирисани овим списима и традицијом, да су многи у конфузији бог тога. Лично верујем да је то углавном због једноставности њиховог срца, јер ови нео есхатолошки и заверенички списи не изгледају у складу са аспектима православне есхатологије, уколико се насилу не помире. Ово нетреба никако тврдити као аутентичност или светиња светог старца, јер нико није непогрешив и Бог може да има своје разлоге због допуштања таквих ствари.

Али нису сви наши свети старци били сличног ума о овим есхатолошким питањима. У ствари, када су се ови свети старци питало о овим питањима, они се одлучно не слажу са оним што су други свети старци говоре о тим стварима. При томе, они никада не би покушавали да дискредитују тог другог светог старца са којим се не слажу, али га и даље сматрају Божјим човеком са посебним даровима Духа Светога. Они препознају да су ове ствари не говори по "откривењу", него кроз своје мишљење или зато што је традиција била та у коју су се уверили својом логиком. Нажалост, већина људи не може рећи разлику између правог пророштва и мишљења, и то је изазвало велику упрчатљиву конфузију у савремено Православље.

Један од најпопуларнијих и љубљених светих стараца данас је Старац Пајсије светогорац (+ 1993). Он је један највећи посебно познат по својим пророчанствима о последњим временима која циркулишу по целом православном свету. Старац Порфирије Кавсокаливит (+ 1991) је био још један свети старац нашег времена веома омиљен од стране православних хришћана. Ова два света Старца сматрају се два најјача стуба светости у 20. веку грчког православља. Међутим, на кључно питање у есхатологију они се не слажу, слично као и апостоли Петар и Павле што се не слажу у Делима Апостолским по питању Јевреја и народима у раном хришћанству. У ствари, Старац Порфирије је цензурисао старца Пајсија због циркулације његовог есхатолошког материјала. Из овог догађаја, многе важне лекције се могу научити од савремених православних хришћана. Из тог разлога се детаљи овог догађаја су испод написани....

ПОСЛАНИЦА СТАРЦА ПОРФИРИЈА СТАРЦУ ПАЈСИЈУ

У интервју за телевизију Кипра, митрополит Неофит Морфоски говорио је о његовом личном односу са старцем Порфиријем, Јаковом, Евменијем и Пајсијем. Он каже у интервју да га је старац Порфирије упутио код старца Јакова Евијског да га има за свог духовног оца. Митрополит је тада студирао на Правном факултету пре него што је ушао у црквени живот. Његов утисак о старцу Порфирију је био такав да је старац могао да буде усклађен у души са другима на интимнији начин, као рендген апарат, него други старци које је упознао, као што су старци, Јаков и Евменије и Пајсије. То је зато што сваки свети Старац има посебан дар који се испољава много јаче од других светих Стараца.

Посебан дар старца Порфирија изнад свих осталих грчких стараца, према митрополиту Неофиту, је дар прозорљивости и предвиђања будућности. Имао је јединствени дар да види не само будуће догађаје, него и оне из прошлости такође. Он је могао да вам кажем о различитим минералним сировинама испод земље боље него геолог, могао је да утврди тачне покрете звезде боље од астронома, и ако има нешто испод мора, у вашем дому да је потребно сазнати, он би вам то открио такође. Имао је веома ретку харизму коју је мало ко у историји Цркве икада имао. Шта је међутим упадљиво је да он, упркос његовим јасним визијама ствари у прошлости, садашњости и будућности, никада није говорио о знацима последњих времена.
Митрополит је рекао да је ово веома снажна порука људима данашњице који су преплављени многим наводним пророчанствима и предвиђањима која се односе на крај света, владавина Антихриста и други Христов долазак. То су у ствари само шпекулације и неоснована тумачења списа људи из прошлости које су изречене у нашем времену да се носе са разним променама кроз које је наш свет прошао протеклих неколико стотина година, а посебно сада када смо ушли у други миленијум после рођења Христа. Црква саборно функционише, то је Сабор. Пошто се Синод Цркве није изразио по овим питањима, онда ниједан појединац не може да то интерпретира на начин који њему одговара. Из тих разлога и разумевања времена у којем живимо, старац Порфирије није открио ништа о догађајима последњих времена које су му откривене, по Божијој вољи. Тако да богато обдарен даровима прозорљивости и пророштва, старац Порфрије систематски је избегавао да говори о апокалиптичким догађајима.


Када је Митрополит Неофит био ђакон на Кипру, отишао је да посети његов старца Јакова у Евију. У време када су људи били у грозници око догађаја последњих времена, о смислу бр. 666, идентитет антихриста, итд. Такође, Архимандрит је објавио најпродаванију књигу о апокалиптичним догађајима. Он је отишао код старца Јакова и питао га за своје мишљење о свим овим питањима. Старац Јаков је тада говорио веома ауторитативним тоном, што није од њега било то очекивати, јер је говорио много скромније од свих осталих грчких стараца које је познавао. Он је рекао: "Слушај ме Неофите, старац Порфирије и неми Јаков не говоре о ничему. Нити о стварима садашњице, нито о стварима које долазе, осим уколико им то изричито Свети Дух открије... До сада Свети Дух није открио такве ствари мени, о Антихристу, ни о ратовима које долазе, нити о будућности. "Ово су тачне речи старца Јакова и митрополит каже да није додао нити одузео од његовиx речи.


МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ:

"Морам да поменем да постоји посланица која се чува у манастиру на Светој Гори, и било би добро да је чувари ове посланице некада и објаве. Ово је посланица старца Порфирија упућена старцу Пајсију. Разумем да би садржај ове посланице оспорили неки од наше духовне браће, али је добро да буде оспорена на овај начин. Боље је да се оспорава, него да се пада у претеривања.. Ова посланица је од човека који је веома почаствовао и поштовао старца Пајсија. О.Порфирије ми је рекао да је отац Пајсије човек Божији. Написао му је:

Љубљени мој оче Пајсије, шта ти се десило? Ако ће Цариград бити ослобођен или не, то је брига политичара и војних владара, а не монаха па чак ни архијереја. Ако ће Антихрист доћи, то мора бити брига Архијереја и њихова је дужност да обавесте људе. А када то време дође, Бог ће нам дати просветљене архијереје који ће просветлити људе. Ми монаси, ако и припадамо свештенству, морамо Литургијски да се молимо за спасење читавог универзума. А ако смо прости монаси, морамо да плачемо над нашим гресима. Сада због моје љубави према теби, и знајући колико волиш Христа, дајем ти правило да не говариш о овим стварима поново због твоје велике љубави према Малој Азији и хеленизму.

И о. Пајсије, овај велики Божји човек, учинио је послушност овом великом старцу стараца, о. Порфирију. Од тада он је ћутао о овим стварима, јер је схватио да и најмањи коментар би често преувеличали његови посетиоци под великим утиском. Да не помињемо о томе да неки од ових пророчких изрека нису његове, него су цитирани од различитих људи, или погрешно цитирани, и са другим стварима често је цитиран из бележнице његовог духовног оца, Светог Арсенија Кападокијског, који је био и његов кум. Свети Арсеније је примио дар пророштва [или је чуо од других] и забележио је велики број ствари. Старац Пајсије коментарисао би неке од забелешки које је имао у својој бележници.

Сада шта можемо рећи о свему овоме, него да се дивимо великом и одлучном духу старца Порфирија. Духу опреза, бдења и смирености. Али, имати ово смирено трпљење о догађајима последњих времена, било социјална, политичка или лична, вежба стрпљења је веома потребна....

Рад Цркве је да ослободи људе, да откупи људе. Када се људи ослањају на тумачење знакова времена и будућности, та манија о стварима које долазе често отуђује људе од суштине духовности - од њихове личне борбе, очишћења срца, личне трауме, и наше потребе да постанемо добри, да лечимо наше страсти...То је суштина проблема.

Једном сам питао старца Евменија о овим стварима, а он је одговорио врло једноставно. Он је био најједноставнији од свих стараца, човек од ретких речи који није волео бескрајне духовне разговоре. Требало је да буде инспирисан неким или нечим како би говорио. И када сам га питао о циркулисању свим пророчких разговора , рекао је: "Знаш, ја лично не верујем да ће Христос дати само 2000 година милости свету. То ми једноставно не изгледа довољно дуго'. "

РАЗГОВОР СТАРЦА ПОРФИРИЈА СА СТАРЦЕМ ПАЈСИЈЕМ

О. Акакије, духовно чедо старца Порфирија у недавном разговору о свом старцу допринео је даље корисне информације о овој теми. Након што је био питан током тог периода по питању и одговорима и мишљењу старца Порфирија на питање о грчким личним каратама , о. Акакије је одговорио:
"Дозволите да вам кажем, старац је имао нешто другачију филозофију. Он би нам рекао да се не бавимо много са таквим стварима.. Не зато што он то није знао. Он је разумео све. Ако се сећате, као што је написано у књигама, када је отишао у Патмос доживео је целу апокалипсу и знао је све о последњем времену, али он није волео да се бавимо датумима и есхатологијом.. Он је рекао да је најбољи начин да се припремимо за час Христовог доаска да уклонимо Антихриста из себе и да смо заокупљени Христом. Затим, чак и ако смо позвани на мучеништво, ми ћемо и ићи.. То је филозофија старца.....

Објаснит ћу вам догађај. Сећате се памфлета старац Пајсија који је циркулисао1987 о бр. 666 и личним каратама. Тог лета, крајем августа, ја сам био на Светој Гори иотишао сам да би узео благослов од старца Пајсија и мало поразговарао са њим, јер сам имао са овим старцем добар однос. Али, овога пута старац се веома разликовао од претходних пута када сам га посећивао. Он је говорио о знацима времена и о Антихристу са осећајем хитности. На крају је рекао да није могао да говори ни са киме рекавши нам да јузмемо памфлет и идемо. Тако је разделио памфлете за око тридесет људи који су били тамо. Сви смо кренули и близу његове келије сви су отварали овај памфлет, али када сам тражио да погледаом и прочитате схватио сам да нисам имао за себе ни један. Он ми је био понудио памфлет, али ми га није дао. Тако сам отрчао назад пре него што је затворио врата, да примим памфлет. Али, старац Пајсије ме је чекао на вратима са памфлета у руци. Чим сам стигао он ме је погледао у очи и дао ми је тај памфлет рекавши ми три пута: "Хвала ти, хвала ти, хвала ти. 'Нисам разумео шта је мислио тиме 'хвала' .Поглед његових очију гледао је дубоко кроз мене.


Тако сам прочитао памфлет и напустио Свету Гору. Касније сам посетио старца Порфирија, причали смо мало, а онда је рекао: сутра ћемо рећи више. Сутрадан је била недеља, а после Свете Литургије, као што је то уобичајено отишли смо ​​у башту са господином Георгијем, који је држао високу функцију у суду а после његовог одласка у пензију посветио се старцу и надгледао све послове који су се дешавали у манастиру. После ме након кратког разговора старац Порфирије упитао:,
'Да ли си пролазио крај старца Пајсија'?
Рекох му: 'Да'.
"Шта ти је он рекао? '
Рекао сам да је делио памфлете, и тако даље...
"Да ли имаш тај памфлет? '
"Имам га", одговорих.
И старац поче да га чита, чита са пажњом и рече ми : "Ах, ја се не слажем. Нисам видео ствари на такав начин. "

А тада, без мога схватања, почео сам да одговарам старцу Порфирију, али не својим мислима и својим гласом. Из мог гласа могао се чути глас стараца Пајсија и он је реаговао на одговор старца Порфирија. Овај разговор сеодужио, све док високи господин Георгије није рекао: 'Али, старци немојте да се неслажете. " Био је у праву када је рекао старци, јер сам још био млад човек из света и светску носио одећу. Он је био у праву, рекао је старци, јер ја нисам говорио, него старац Пајсије је говорио кроз мене. Тада сам схватио зашто је он рекао 'Хвала'. Мој дух га је примио и дао му гостопримство и са мном уједињен разговарао са старцем Порфирије у вези ове страшне теме. Зар је ово било неопходно? Као што знамо, био је у стању да комуницирају чак из далека. Али ово је још један предмет. Ово је због тога да би ова тема била јавна и постала позната, тако да би могло бити искуство о којем ће се говорити. Када је Георгоје рекао старци немојте се неслагати, старац Порфирије га је прекори рекавши: 'Не, не слажемо се"!

Да би избегли неспоразум, оба старца Порфирије и Пајсије су велики светитељи. Али чак и у Старом Завету постоје инциденти у којима се чак ни анђели нису слагали, и Свети Јован Златоусти објашњава ово добро. Ако се сећате, када је пророк Данило молио и постио и Арханђео Гаврило чекао 21 дан да га посети, рекао ја да чека толико дуго, јер анђео Персије није дозволио да пређе границу, и било је неопходно да сеАрхангел Михаило укључи, и онда је ушао. А Свети Јован Златоусти објашњава да се чак ни анђели не слажу, јер они не знају све. Сваки је имао своје наређење од Бога. Бог је дао једну команду анђелу Персије, а другу Гаврилу, и Арханђел Михајло је морао да се укључи како би анђео Персије примио ово. Ни анђели не знају све. Ово се десило и са Петром и Павлом, Павлом и Јаковом, Павлом и Варнавом. На дргом месту Златоусти каже да су се усагласили да се не слажу око духовних разлога, или су се неслагали око тога што су оба Бого-носци, итд итд Зато вас молим да не помислите да не желим нешто да кажем против светих. Недај Боже.

Онда сам одговорио, а сада је то веома важно. Рекао сам: "старче, у наше дане знамо за вас обојицу у Цркви. Ако се оваас двоје не слажете, на кога треба да се ослањамо, коме треба да верујемо, на који начин треба да живимо? "А старац ми је одговорио врло скромно: "Сви ми заједно да будемо послушни Цркви." Ми чекамо да Црква води људе.

Вероватно 1998, у време Архиепископа Серафима, одлука је објављена да бр. 666 на ИД-а, ако постоји, није печат Антихриста, али нећемо примити идентификатор као ствар савести. Ова одлука постоји од 1998 по хијерархији Грчке Цркве. Ми очекујемо да јерарси Цркве, поведу народ тако да неби било анксиозности. Дај Боже да се ово деси. Осим тога, не желим да кажем ништа. Не желим да заузмем став о овом питању. "

Желим додатно да укажем да је О. Василиос Волудакис, у својој књизи Антихрист, број 666 и анксиозност хришћана (грчких) пише на страницама 109-110 у вези последице цензуре старац Пајсије од старца Порфирија:

"Отац Пајсије је наставио кратко време да говори искључиво о питању бр. 666 гостима, а затим престао да се страствено бави са овом темом У ствари, неко ми је рекао недавно. Да када је отишао 1990 на Свету Гору и питао О.Пајсија о теми бр.666 и личним каратама, он је одговорио: "Зашто желиш да се окупираш са овим стварима? Окупирај се Христом и Црквом? '"

ОБЈАШЊЕЊЕ СВЕТОГ ВАРСАНУФИЈА

За оне које мало мучи све ово, посебно у вези са неким од пророчанстава које је можда старац Пајсије у оптицај доставио а које у потпуности не осликавају Божанско откривење, Следећи цитати Светог Варсануфија у одговору на питање 604, може бити од помоћи и разјаснити битне ствари :

604. Молба. Владико, ти си нам предсказао своју кончину. Ја се налазим у жалости и страху да због своје недостојности не будемо остављени од Бога. Због тога те молим да ми даш реч да ћете нам помагати и по вашем одласку, као што сте нам помагали до сада, при вашем животу, те да ће нам Бог, по милости својој, помагати у свему.

[Шумадинац]

СПАСЕЊЕ У СВЕТУ

Данас бих желео да кажем неколико речи о спасавању у свету; не о спасавању „од света", већ о томе како се живећи у свету користити ониме што свет нуди, а на духовну корист. Хтео бих заједно са вама да размислим о томе како можемо и како треба да схватамо свет који нас окружује.

Почећу цитатом из ранохришћанског текста, који се назива „Посланица Диогенту", и претпоставља се да датира из II века:

Хришћани се не разликују од других људи ни земљом, ни језиком ни одевањем. Они не насељавају неке посебне градове, не употребљавају неки неуобичајен језик и воде живот који се ниуколико не разликује од (живота) других. Само њихово учење није плод мисли и изума људи који ишту новитете, нити су привржени, ма каквом људском учењу, као други људи, већ обитавајући у јелинским и варварским градовима, где је коме пало у удео, и следујући обичајима оних становника у одећи, у храни и у свему осталоме, они пројављују задивљујући и заиста невероватан начин живота. Они живе у својим отаџбинама, али као пролазници. У свему учествују као грађани и све подносе као странци. За њих је свака туђина отаџбина и свака отаџбина – туђина. У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају...Једном речју, што је душа у телу, то су хришћани у свету. Воле све (људе) и од свих бивају гоњени. Не познају их, али их осуђују. Свега су лишени, али у свему изобилују. Понижавају их, а они се тиме прослављају. Клеветају их, али они се показују праведни. Руже их, а они благосиљају. Причињавају им невоље, а они одају поштовање. Чине добро, али их кажњавају као злочинце. Бидући кажњавани, радују се као да им дају живот.<<

Дакле „што је душа у телу, то су хришћани у свету". Сваког од нас, хришћана, Бог је поставио у одређени историјски и локални контекст. Живимо у конкретном граду, у конкретно време, окружују нас конкретни људи, на наш живот утичу конкретне околности. И речи Христове: „ви сте со земљи", „ви сте светлост свету", односе се на наш живот у овом свету. Ми нисмо призвани да се одрекнемо света, да одбацимо свет, да се гнушамо света; ми смо призвани да живећи унутар света будемо „со земљи" и „светлост свету", то јест да као душа у телу оживотворавамо свет, да га преображавамо. Али да би били способни да извршимо позитиван утицај на свет, треба да научимо да се правилно користимо свим тим што нам свет нуди. Треба научити да стваралачки пролазимо кроз свет.

Говорећи данас о животу у свету, нећу само износити сопствене мисли, него и коментарисати нека казивања једног од значајних пастира XX века – свештеника Александра Јелчанинова. Сав познати живот овог човека био је повезан са Православном Црквом. Младост је провео у Грузији и Русији, свештеник је постао у емиграцији. Није написао значајна богословска дела, али су уд њега остали разноразни дневнички записи, сабрани у књигу након његове смрти. Отац Александар је сав живот провео у свету, међу људима и достигао велике диховне висине. Ево једне од његових мисли о томе како хришћанин треба да схвата свет који га окружује:

>>Прилике којима нас је Господ окружио – то је први степеник у Царству Небеском, то је једини пут спасења за нас. Те се прилике мењају одмах када их искористимо, обративши горчину увреде, невоље, болести и напора у злато трпљена, негневљивости и кротости... Непрекидно, свакодневно, сваког часа, Бог нам шаље људе, околности, догађје, од којих треба да почне наш препорођај, а ми не пазимло на њих и тиме се сваког тренутка противимо Божијиј вољи о себи. Целог нашег живота, Господ нам помаже, шаљући нам ове или оне људе, ове или оне прилике. Када би ми сваки тренутак нашег живота схватали као тренутак Божије воље (у вези) са нама, као одлучујући, најважнији, јединствени тренутак нашег живота, какви би се дотле сакривени извори радости, љубави и силе открили нашој души!

Ето кључа за хришћанско схватање стварности која нас окружује: свагда у свему што се са нама дешава и што нас прати, видети промислитељни прст Божији. Јер се ништа у нашем животу не дешава случајно. Ако смо постављени у одређење услове, ако се налазимо у тешким приликама, то значи да је Богу тако угодно. Шаљући нам благостање или испитивање, Бог сваки пут пред нас ставља ове или оне задатке које нам предстоји да решимо. Радост и туга, здравље и болест, пријатељи и непријатељи –све нам то Бог шаље да би се усавршавали, и ми треба да се учимо да из свега тога извучемо корист, да то искористимо на духовно узрастање.

Други кључ за духовни живот – свагда се налазити на тој дубини где настаје тајанствени сусрет наше душе са Богом. Ако ми не познајемо ту дубини, не можемо постати истински, потпуни хришћани. Спољашње прилике живота се могу мењати; на спољашњем плану може се свашта дешавати, али главно је оно што се дешава у унутрашњости човека. Ако се не научимо томе што су Оци Цркве називали „пребивањем унутар себе" („внутерпребиванием"), ризикујемо да останемо на површини хришћанског живота, и тако ни не схватајући у чему је суштина тога пута по коме смо призвани да идемо.

У животу је тако много тога што нас плаши или обеспокојава, раздражује, изазива негодовање. Ако човек не уме да се одреши од свега тога, ако дозвољава приликама да се „увуку", обузму, никада му неће успети да достигне онај унутрашњи дубоки мир у коме се састоји тајна хришћанског живота и тајна сусрета човека и Бога. Када спољашње прилике заклоне оно што се дешава у дубини, онда у човеку нестаје снаге да ради над собом, да обрађује земљу свога срца.

>>Рад над собом и над својим анархичним аутономним нервима веома је једностсван – пише отац Александар Јелчанинов - чини се сасвим лака од правилне оријентације пажње и маште. Непрекидно ћемо се спотицати на сваку ситницу, док у нашој души не постане јасно, јасно и убедљиво оно што није ситница, када склоност (влечение=страст, склоност) према оном главном, свом душом, свим срцем и свим разумом поставимо на место те ситнице, које нам уређују свакодневни живот.<<

Многи људи су толико заокупљени спољашњим, понекад и заиста „ситницама" и приликама, да се сав њихов живот претвара у непрекидну јурњаву за нечим несумњиво недостижним. Они сво време чекају „боља времена", уместо да се наслађују садашњим даном и и садашњим тренутком – тренутком када је Господ с нама (рјадом = поред), јер је Он свагда с нама, ови људи живе илузорним надама на бољу будућност. Али време пролази и будућност не успева да наступи, већ прелази у прошлост. А човек клизи по површини живота,не успевајући да сиђе у оне дубине где једино и постоји живот, где живот стиче своји првобитну цену.

Како је могуће у наше време, када је темпо живота убрзан до граница, време до крајности стиснуто, и као што се каже, лети далеко брже него у претходним епохама – како је могуће сачувати духовну једнакост, унутрашњи мир? На један начин: силажењем у дубине – у дубине сопственог унутрашњег живота, тамо где се душа дотиче Бога.

Плаши проток времена, када (се) стоји у месту – пише Јелчанинов – Треба се погрузити у дубину, где је време индиферентно.

Још један кључ за духовни живот – правилан размештај приоритета. Веома је важно да у човековом животу све буде постављено на своје место, да постоји одговарајући систем (=хијерархија) вредности. Често се човек нервира, раздражује, осећа незадовољство управо зато што на прво место ставља оно што треба да стоји, можда на десетом, заборављајући на главно – на предстајање пред Богом. Ако душа човека предстоји пред Богом, за њега нема разлога да се нервира, обеспокојава, нервира, узбуђује, зато што је његова душа већ стекла „једино потребно" и успокојила се у предстајању Богу.
То предстајање Богу треба бити стално – не само спољашњошћу, пре (би требало да буде) стожер живота. Када је у човеку снажна унутрашња основа, тада му никакве незгоде, које могу да му се догоде, нису страшне.

>>Наш живот на земљи, - говори Јелчанинов, - је подобије вишег живота.<<

И наш задатак овде на земљи је да се све више и више приближавамо томе образу и подобију по коме нас је Сам Бог створио. Ми би свакодневно требали да у себи рашчишћавамо лик Божији оскврњен гресима и свом оном сујетом која нас окружује.

Постављајући (оно) главно на прво место, а другостепено на друго, ми можемо, живећи усред светске сујете, из свега извлачити духовну корист. У овом свету нема толико много ствари које би по својим својствима биле безусловно погубне (=одрицатељне), или безусловно изграђујуће (=позитивне). По правилу, све што нас окружује може нам донети, како корист, тако и штету. Ако се трудимо да извучемо корист из свега што нас окружује, и сав свет око нас ће се преобратити. Ми ћемо видети да не одлазећи слично Марији Египћанки у пустињу, не живећи у манастиру, не предузимајуће никакве посебне аскетске подвиге, већ једноставно живећи у овом свету, ми можемо достићи духовну висину.

У вези са тиме желео бих да се дотакнем неколико конкретних тема. Већина од нас живи у граду, и ретко имамо прилику да излазимо у природу. И бивају нам зрачци светла – изласци, слободни дани, одсуство – када можемо, одвојивши се од свега и заборавити на све, склонити се негде на дан-два, неколико дана или недељу, да би били наједно с природом. То је веома важно искуство, који не треба пренебрегавати, зато што живећи у условима великог многомилионског града ми смо и против своје воље увучени у његов вештачки ритам – ритам јурњаве за материјалним добрима. Када нам се макар на неколико дана укаже прилика да изађемо из тога круга ми осећамо дихање вечности, долазимо у додир са природом у којој је присутан и дише Сам Бог. Налазећи се у шуми, у гори, на обали реке или мора, ми можемо ослушнути то дихање Духа Светога, који је у тренутку стварања земље, неба и мора „лебдео над водом", Који и овог тренутка све Собом прожима и оживотворава.

Још једна тема је: образовање, наука, ученост. Сваки од нас има ову или ону „специјалност"; знамо понешто из ове или оне области. Свака наука и свака специјализованост могу имати утилитарно, прикладо значење; у томе смислу оне су неутралне у односу на духовни живот. Али наука, ако боље открива дубине стварања света, открива законе који постоје међу људима, у природи, у космосу, може добити религиозни смисао, она нам може открити Бога. И што се дубље ми погружавамо у ову или ону науку, тим пре она може да омогући богопознање. Као што је рекао један мислилац: „мало знање удаљује од Бога, велико враћа ка Њему". Код човека са уским видокругом, са ограниченим познањима, неретко (али не увек прим. прев.)и религиозне представе бивају примитивне.
Многи Оци Цркве, као Григорије Богослов, Василије Велики, Григорије Ниски, Јован Златоусти, потрошили су године и десетине година на то да овладају наукама и сазнањима из разних области: философије, реторике, медицине, астронимије, математике, геометрије. Они су били једни од најобразованијих људи свога времена. Затим, поставши свештеници, они су сво своје знање употребљавали на служење Богу, Цркви и људима.

Постоји став по којем су вера и наука неспојиви; образованост и ученост као да су потпуно туђи хришћанској Цркви, где се све задобија простотом и смирењем. Постоји страх пред дијалогом, разменом мишљења, пред разумом као таквим. Неки се чак и према богословљу односе с неповерењем. На ту тему би се могло много говорити, али ја мислим да ће довољно бити да наведем овде речи пца Александра Јелчанинова:

Уобичајени у наше време страх пред мишљу, философијом, богословљем, немогуће је никако оправдати ни Јеванђељем ни светм оцима који су јако много размишљали и расуђивали. Не могу поменути ни једног светог оца у коме је постојао страх пред људским разумом, расуђивањем, разликом мишљења...

Још једна важна тема – материјална добра. Премда је Христос рекао да је тешко богатоме ући у царство небеско, то не значи да је богатство само по себи препрека за духовни живот; препрека је поробљеност човека материјалним добрима. Могуће је бити сиромашан, али цео живот провести у јурњави за новцем; могуће је немајући новац непрестано се мучити жеђу за њим. А могуће је и бити довољно безбрижан, али искористити своје богатство на корист ближњих, делити са њима. Богати човек из Христове приче о богаташу и Лазару није се нашао у аду зато што је био богат, већ зато што, није примећивао сиромашног, који је лежао у његовом врту, док је пролазио поред њега.
Има разних видова богатства, који могу како препречити тако и омогућити достизање царства небеског. Отац Александар Јелчанинов говори:

>>Не треба мислити да је само један вид богатства – новац. Мгуће је бити богат и младошћу, имати ризнице талената, надареност, владати капиталом здравља. И сва ова богатства су исто тако препрека за спасење. Материјално богатство нас поробљава, погоршава наш егоизам,смућује наше срце, угњетава нас бригама, страховима, тражи жртву себи као неки ненасити демон. Не служи оно нама, него обично ми служимо њему. Али није ли исто тако са богатствима здравља, снаге, младости, лепоте, талената? Не подстичу ли и она исто тако нашу гордост, заплењују нам срце, одводећи га од Бога? Али шта ако нам је Бог послао ово или оно од земних богатстава? Да ли је могуће да се спасемо, док се не ослободимо од њега? Може себогатство оставити код себе, али не за себе и спасити се, али једино је потребно изнутра се ослободити од њега, оделити своје срце од њега, владати својим богатством, а не бити савладан, овладати њиме, али му не допустити да овлада тобом, принети га Христовим ногама и послужити Му њиме.<<

Телесно здравље отац Александар назива богатством. Нису у праву они који сматрају да је за хришћане срамота да се брину о своме здрављу и да се баве спортом. Још у III веку Климент Александријски је говорио: „Младићима су корисна такмичења у гимнастици, а такође и игре лоптом; све то оснажује тело". Телесно здравље омогућује хармоничан раст и узрастање. Старогрчки васпитни системи посвећивали су развоју тела исту пажњу као и духовном развоју. Зато хришћанин може и треба да се брине о своме телу. И ако се разболимо, не треба да је препустимо „вољи Божијој"; треба ићи лекару и испунити његове препоруке. То је, рекло би се, тако очигледна ствар, да и не треба говорити о њој, али у нашој Цркви има „ревнитеља", који лечење код лекара сматрају за грех и позивају да се у случају болести само моли и нада на Божију милост.
Што се тиче духовног значења болести, нертко бива да нам се болест шаље ради духовног оздрављења. Као по правилу, живимо у ритму који не дозвољава паузе, неопходне за то да се усресредимо, саберемо мисли, осмислимо своју прошлост, потрудимо се да чујемо Божији глас. Отац Александар Јелчанинов је много боловао и умро је не доживевши ни до педесет година. Недуго пре смрти, будући већ тешко болестан, он је написао следеће:

>>Болест – најбоље време за враћање у своје срцец, Богу, оздрављењем та могућност поново одлази бесконачно далеко. Болест – ето школе смирења, ето где видиш да си ништ, наг и слеп.<<



Не само болести, већ и старење, старост може постати извор духовне користи:

Често се огорчујеш – пише отац Алелксандар – примећујући да су теби блиски људи увенули, остарили. Али баш то је сагоревање човекове душевне стихије, која открива пут подизању из дубине сила благодатних, духовних. То цветање, чије нестајање ми у себи и другима гледамо с болом, сјај очију, румени образи,мелодичан глас – све је то цветање наше телесне душевне стране и оно није цењено. Што се више губи спољашњи човек, то се више унутрашњи препорођава. Али добро ако је тако, добро је ако старење не води унинију, страху од старости и смрти, духовном паду.<<

Људима који се налазе на прагу старости, или који су већпретупили тај праг, требају да благодаре Богу за то што су достигли поодмакле године, зато што су проживели живот који их је нечему научио. А године старости треба искористити за исправљање грешака младости, за приближавање Богу, што старијем човеку у многоме бива лакше него младом, макар зато, што остаје мање саблазни, искушења, више времена (преко дана), већи мир.

Пређимо на следеће питање. Како се односити према светским забавама – позоришту, биоскопу, телевизији? Немогуће је, на крају крајева, дати овде рецепт за све случајеве живота. Али треба поменути да ни позориште, ни биоскоп, ни телевизор Црква у принципу не одбацује. Свакако, у делима неких светих Отаца, посебно код светог Јована Златоустог може се срести доста горких и реских речи на адресу позоришта. Али треба знати да је позориште у Златоустово време било место где су се изводиле незнабожачке представе. У позориштима су се дешавале гладијаторске борбе, сцена је постајала место убиства – не одиграног од стране актера, већ реалног убиства, реалног човека, које се дешавало наочиглед публике. Због тога, поистовећивати савремено позориште, биоскоп и телевизор са позориштем о коме је говорио Јован Златоусти није примерено. Ипак, и у савремном биоскопу и телевизији је много онога што хришћанин не би требао да гледа. Хорор филмови, филмови који пропагирају насиље и убиства, филмови који пропагирају разврат – све то противречи хришћанском моралу.

Уопште, према телевизору се треба односити са предострожношћу, изабирајући само оне програме који не штете духовном здрављу: вести, научно-популарна предавања, садржаје о уметничкој и моралној улози филма. И деци, како ми се чини, не треба забрањивати да гледају телевизор, али их треба учити да самостално изабирају оно што приличи, од оног што не приличи да гледају.

За многе људе телевизор је постао средство помоћу кога се може одвојити од реалности, ући у илузорни свет или једноставно „убити време". Неретко се људи који долазе на исповест кају због тога што су гледали телевизор. Ја мислим да није грех то што човек гледа телевизор, већ то што он узалуд траћи сопствено драгоцено време. Никоме није познато колико је свакоме од нас остало живота; неком можда сасвим мало. Човек којизна да ће сутра умрети тешко би данас узео да гледа хорор филм. Траћити, „убијати" време, велики је грех, али пигледати филм великих уметничких вредности, који нас нечему учи, открива нам понешто о животу, о љубави, о пријатељству – то свакако није грех, као што није грех ни читати лепу књижевност, читати светску поезију или слушати светску музику, зато што је из свега тога могуће извући корист,
У вези са светском музиком прекрасно је рекао митрополит Сурожски Антоније:

>>Можемо гледати у партитуру, али ако нисмо музичари, ништа нећемо видети осим листа хартије и знакова који нам нису јасни. Можемо читати ноте, али само читати, не повезујући их са истинском мелодијом. Можемо се развити и очима читати знаке, а унутрашњим слухом слушати мелодију. А ако слушамо ту партитуру на концерту, можемо ући у звуке, звуци нас могу унети негде и крпз те звике можемо се приопштити другоме свету. Иза тих звукова стоји композитор, не са његовим искуством музике, него живота, с искуством самога себе, с искуством лепоте и ружноће, радости и туге, наде и очајања, с искуством све дубине људског живота – и свог и туђег. А иза тога још лежи сав простор живота... цело море...

Очигледно, могуће је научити и слушати музику и читати стихове, па чак и телевизор гледати тако да нас све то води неким новим границама, открива нове хоризонте, духовно обогаћује и помогне да видимо богатство и дубину света који се одражава у уметности. Али и овде треба бити разборит до неке границе и видети какви видови уметности одговарају, а који очигледно преграђују духовно узрастање човека. Има например таквих врста савремене музике, као тешки рок, који делује разарајуће на душу, психу и сазнање: увлачећи човека у противприродни ритам он га лишава могућности да живи природно и једноставно, у хармонији са самим собом и природом.

Следеће питање: како се односити према ономе што нам нуди свет компијутера? Нема сумње да је компијутер веома користан човеку који мисли, пише, занима се научним истраживањима. Компијутер олакшаваи упрошћује људски труд. У томе смислу појава компијутера на крају XX века је велики дар оним људима који су раније писали руком или штампали на машини много пута преписујући или прештампавајући једне исте текстове. Компијутер олакшава и појефтињује доступност информацијама. Сада већ нема потребе купвати скупе приручнике и речнике; могуће их је наћи на компакт-дисковима или на Интернету.

Али се у свету компијутера за хришћанина крију и велике опасности. Посебно, Интернет сам за себе представља царство сведозвољености, где је право ида се искаже остављено сваком човеку, независно од његових моралних норми. На Интернету уопште нема никаквих ограничења, осим комерцијалних. Ушавши на Интернет, човек постаје потпуно отворен за саблазни сваке врсте; може наићи на такве ствари, контакт са којима га оскврњује. Због тога, улазећи у то цаство, хришћанин треба да буде нарочито пажљив, нарочито трезвен, да би на време затворио очи пред оним што не жели да види.

Многи су данас привучени компијутерским играма, и то је веома погубна појава. На крају XXвека накупило се веома много проблема у човечанству, са којима оно не може да изађе на крај. Због тога да би избегло њихово решавање, оно је изумело „виртуелну реалност", где је могуће заборавити се. И за сваког човека који не може да изађе на крај са тешкоћама реалног живота, јавља се могућност да се погрузи у виртуелни, илузорни, измишљени животкомпијутерске игре се по својој суштини мало разликују од алкохола или наркотика – они такође дају осећај исхода из реалности. Човек може бити дубоко несрећан у „реалној реалности"; може бити неуспешан, коме ништа у животу не полази за руком. При томе у „виртуалној реалности" исти тај човек се претвара у успешног борца који побеђује своје супарнике, у играча који достиже један циљ за другим.

Компијутерске игре су веома опасне за људску психу: оне у деци развијају животињске инстикте, страст према насиљу и убиству. У већини компијутерских игара, човек који седи пред компијутерским екраном сво време убија замишљене противнике. За разлику од шаха који развија способност за логичко мишљење, од спортских игара, које помажу развитку тела, компијутерске игре не сам да ничим не обогаћују дете, не развијају га; напротив, на некој етапи његовог развитка оно га истржу из реалног живота, погружавају га у тако примамљиви, али тако погибељни и духовно опасни свет илузија.
Требало би рећи неколико речи о алкохолу и пушењу. „Вино весели срце човека" – говори се у 103. псалму. За разлику од ислама, у православном хришћанству нема забране за употребу вина: апостол Павле чак саветује своме ученику Тимотеју да пије вино ради користи желуца (1Тим. 5;23). Али тај исти апостол говори: „Не опијајте се вином од којега бива раскалшност" (Еф. 5;18). Грех није у употреби вина него у његовој злоупотреби, у пијанству, у губитку људског облика под утицајем алкохола. Грех је такође и у томе да се у вину тражи могућност бега од животних тешкоћа. Грех је на крају и пристрашће према алкохолу, поробљеност њиме. Алкохолни напитак, који може да украси празнични сто, када се употребљава преко разумне мере, доводи до распада личности, разорења породице и чак до насиља и убиства.

А што се тиче пушења, то ова навика, свакако није препрека за ступање у Цркву и пребивање у Цркви. Пушење, како ја то видим, категорички је недопустиво за свештенослужитеље и монахе. Уосталом, о овоме постоје разна мишљења: у савременој грчкој традицији многи свештеници и епископи пуше, а у прошлом веку и неки руски клирици занимали су се дуваном. (Свети Игњатије Брјанчанинов је сматрао да пушење није препрека за примање монаштва, уосталом, саветовао је монасима који нису имали снаге да се одрекну пушења да пређу на бурмут.) Било како било, ако постоји могућност да се остави пушење, боље је то учинити. Тим пре, ко није пристрасан према пушењу, не треба да се привикава: оставити пушење је далеко теже, него уопште не почињати. Међу малом децом од десет до петнаест година пушење је модерно и престижно: дечак мисли да са цигаретом у зубима изгледа старији. Он можда не зна да је код одраслих модерно оставити пушење. Не зна ни то да је код многих пушење постало узрок смртних болести и стајало их живота.

У вези са пушењем добро је казивање из живота преподобног Силуана Атонског. Када је био још млад човек и мирјанин, путовао је возом са неким купцем који је тврдио да пушење није грех, и због тога је потпуно допустиво. Силуан је одговорио: „А ви се пре сваке цигарете помолите Богу и онда запалите". „Молити се пре пушења нешто не иде" – рекао је купац". „Дакле, свако дело, пре кога не иде молитва, боље је не чинити", одговорио је Силуан.

Као закључак, желео бих да кажем следеће. Хришћанин се у свему треба држати златне средине, да иде „царским путем". Не треба одбацивати оно што нам свет нуди, али се треба учити да се из свега изабира корисно, а штетно да се одбацује и одбија. Као што говори апостол Павле: „Све испитујте, доброг се држите" (1Еф. 5;21).

ИЛАРИОН АЛФЕЈЕВ

[Шумадинац]

ВЕРА У ХРИСТА И(ИЛИ) ВЕРА У ЧУДО

Један од највећих неспоразума међу верујућима и неверујућима састоји се у односу једних и других према чуду. Верујући много воле да се позивају на чуда, због чега се ствара утисак да је целокупна њихова вера и заснована само на „чудима“, на натприродним појавама.

Верујући не схватају да та непрестана позивања на чуда, на приче о лавовима који копају гробове за свете отшелнике, о чудесним уплитањима оностраног у свакодневни живот, о сновима и виђењима - веома често, уместо да убеде неверујуће и да их привуку вери, постижу противан ефекат и само их још више разјарују и окрећу против вере. И заиста, ако би у свету уистину било толико чуда - свуда, стално, свакодневно - као што то тврде неки верујући и као што се може пронаћи у одређеној верској литератури - онда је сасвим неразумљиво како у свету још увек постоје неверујући...

С друге стране, са стране неверујућих, њихово упорно порицање ма чега „чудеснога“, њихова несавладива жеља да не признају, не виде, не осете, макар и разуму несхватљиве, али несумњиве продоре у живот оног неизрецивог и необјашњивог, што се не може свести само на таблицу множења - такође сведочи о неком страшном духовном слепилу и ускогрудости.

ДВА ТАБОРА

Тако су се створила, и стоје један насупрот другоме, два табора - подједнако тврдоглава и подједнако непомирљива. Једни тврде, и када је потребно и када није: чудо, натприродно нарушавање природних закона. Други, пак, одговарају: нема никаквих чуда, све се до краја може објаснити, све је то разумски објашњиво, рационално. Очигледно је, дакле, да су и једни и други, и верујући и неверујући, једноставно заборавили - а можда никад нису ни знали - да питање о чудима у Хришћанству уопште није тако једноставно и да се никако не може свести на просту дилему: или природно, или натприродно, или природни закони, или њихово нарушавање. Управо би из тог разлога разматрање питање о чуду требало започети од његовог хришћанског схватања и разумевања. На самом почетку, требало би напоменути да Јеванђеље пориче чудо као „узрок вере“, као доказ постојања Божјег. На једном месту је речено да Христос није могао да учини чудо због неверовања људи. Ма како, дакле, да дефинишемо чудо, за хришћане вера не потиче од чуда, него чудо потиче од вере.

Ни то још није све, јер се управо и ради о томе да сама суштина Хришћанства пориче чудо као основу религије, као „срж“ религије. И заиста, чему учи, и шта обзнањује Хришћанство? Да је Христос - Син Божји, Бог Који је постао човек, примивши на себе нашу, човечју природу. То искључује сваку могућност да људи буду приведени Богу путем „натприродних“ доказа и доказивања, јер је очигледно да би Христос, да је хтео да примора људе да поверују у Њега, Он то као Бог и учинио посредством чуда. То се није догодило, и Христос је у сећању Цркве и у сећању човечанства превасходно остао у лику сиромашног и прогоњеног Човека и бескућника. Христос се умарао, плакао, страдао, био искушаван. У ноћи када ће бити предат на смрт, Он је свог Оца молио да не допусти да окуси очајање смрти. Када је, пак, Христос извршио највеће од свих чуда - када је васкрсао из мртвих - ни ученици, ни жене, који су дошли на гроб, нису Га препознали никако другачије него вером, неким унутрашњим и тајанственим, а не нашим „објективним“ знањем. Пре тога су, међутим, сви одбацили Христа, сви су Га се одрекли, и Христос умире на Крсту. И зато, када започне ширење вере у Христа, када започне Његово прихватање као Бога, Спаситеља и Учитеља, оно неће започети „доказима“ који потичу од чуда, него управо од прихватања Христа у том човечјем, смиреном лику. Управо је тада, када је Сам Христос, идући на Крст, рекао: „Жалосна је душа Моја до смрти“ (Мт 26,38), када је умирао на Крсту, римски капетан, који Га је распињао, рекао: „Заиста Човек овај Син Божји беше“ (Мк 15,39).

Ово је довољно да бисмо утврдили следеће: чудо, схваћено као неко неразумљиво, видљиво нарушавање најелементарнијих, апсолутних природних закона, као неки божански „трик“, изведен зато да би људи поверовали у Бога - не чини срж хришћанског доживљаја, хришћанског поимања чуда. Понављам да они који прихватају Христа, не чине то због чуда, него због љубави, прихватају Га и следе за Њим превасходно срцем. Управо такво разумевање хоће и тражи Сам Христос: „Ако Ме љубите, заповести Моје сачувајте...“ (Јн 14,15). „Ако Ме љубите“...

ЈЕВАНЂЕЉЕ И ЧУДА

Упоредо с тим, Јеванђеље је уистину препуно чуда: чудесних исцељења, васкрсавања мртвих, виђења и томе сличног. Како да се та несумњива „чуда“ хришћанске вере усагласе са њеним порицањем чуда као обичног доказа? О томе ћемо говорити у ономе што следи. Пре свега, међутим, морам да кажем да је тајна чуда, у његовом хришћанском поимању, неодвојива од тајне слободе, а то значи и од хришћанског схватања човековог места у свету, његовог места у природи - и по односу према природи, и према њеним такозваним законима. Према томе, чудо и доказ чуда не чине средиште хришћанске вере, као што се понекад може закључити на основу речи и списа верујућих људи. Негде сам рекао да је један од највећих грехова самих верујућих против њихове вере њихово свођење религије до нивоа натприродних појава које нарушавају природне законе и тиме наводно доказују и постојање Бога и истинитост хришћанске религије. Поновићу још једном да је у Јеванђељу речено да у неким местима Христос није могао да начини чудо због неверовања људи, чиме се потврђује хришћанско учење о томе да не потиче вера од чуда, него чудо од вере.

Пређимо сада на други став - на онај који је карактеристичан за неверујуће и који је, нажалост, врло често повезан с неуздржаним причама самих верујућих о чудима. Овај став подразумева радикално побијање чуда као нечега немогућег, као и покушаје да се објасне, па чак и унизе оне тајанствене и необјашњиве појаве које верујући називају „чудом“. Ако у првом случају имамо пример да сами хришћани издају дух Хришћанства, у другом је пред нама ништа мања ускогрудост, слепило, неразумевање и тврдоглавост. Пре свега, међутим, морамо разумети оба ова става у њиховим дубоким психолошким коренима.

ЧУДО КАО НАЈБОЉИ ДОКАЗ ЗА НЕВЕРУЈУЋЕГ

Ако верујући тако много говори о чудима и о чудесном, онда то није зог тога што сама његова вера нужно зависи од тих чуда, него зато што се њему чини да је чудо најбољи доказ за неверујућег. Тако је тешко говорити о суштини вере, о блаженој испуњености душе вером, о љубави и радости које се вером откривају! Верујући из најбоље намере, да тако кажемо, покушава да пренесе то искуство на оне речи, за које се њему чини да су „објективне“ и способне да сруше скептицизам, неверовање неверујућег. Он често не разуме да шкоди и самоме себи и вери коју брани, јер то чини због преобиља ревности и љубави према Богу.Неверујући, са своје стране, ако тако тврдоглаво и упорно пориче чак и очигледна чуда, такође то не чини због неких негативних осећања, него због тога што и он нешто брани. Шта? Управо оне „природне законе“, о чијем нарушавању тако воле да причају поборници и заштитници чуда. Неверујући ту исказују и својеврсно поштовање према религији јер, ако је Бог створио природне законе, кажу они, зашто их онда све време „нарушава?“ Уколико верујући види и хоће да „докаже“ пре свега свемогућство Божје, Бога као Бога, неверујући са подједнаком ревношћу брани онај непоколебиви и на свој начин такође чудесни, па чак и необјашњиви поредак и устројство живота и васељене, изван којега све постаје хаос и самовоља. Човек са тако свесним ставом неће прихватити веру због „чуда“, јер му она изгледају не само непотребна, него чак и као нешто што унижава појам о религији. „Ако је то религија, ако је то вера“, као да говори такав човек, „само ви останите уз њу, то није за мене!“

Можда би се, у садашњем тренутку, разрешење овог многовековног неспоразума састојало у томе да се, са бесплодне расправе о чуду, најпре пређе на покушај разумевања онога о чему говори Хришћанство, о чему говори Јеванђеље, када говори о чуду. Као да су се сви договорили да чудо дефинишу као нарушавање природних закона, и да при том расправљају да ли је оно могуће или није! А шта ако хришћанско чудо - уопште не значи нарушавање природних закона, ако је оно више, крајње испуњење тих закона, ако између њега и тих толико помињаних „закона“ нема никакве противуречности које виде и они који хоће чуда, и они који их побијају? Да, то је тешко доказати, јер је овде реч о нечему што се више може осетити, увидети и прихватити срцем, него доказати. Такво поимање чуда карактеристично је за онога ко и сам живот и свет, а самим тим и „природне законе“ превасходно схвата као чудо.Сам природни закон схвата се, у том случају, као неко чудо, необјашњиво у својој дубини и својој мудрости. Зар нису управо такво искуство имали они велики научници који су и откривали природне законе, који су дубље и присније продрли у тајне природе, него остали људи? Такво је, у сваком случају било Ајнштајново и Пастерово искуство. Такво је било и искуство великог француског палеонтолога и антрополога, Тејар де Шардена. Ако је, пак, сам свет, ако је сам живот чудо у које никада нећемо престати да проничемо, које никада неће престати да задивљује и усхићује човека - онда се граница између религиозног чуда и тог општег осећања чудесног на неки начин брише. Наиме, религиозно чудо разликује се од те васељенске чудесности само у једном: то чудо је плод љубави, а љубав је најтајанственији, најмање проучени али, сигурно, и најдубљи од свих природних закона.

Христос је чинио чуда, али никада зато да би тиме „доказао“ своје божанство или да би људе приморао да поверују у Њега. Напротив, Он је чуда чинио због тога што је љубио, сажаљевао, састрадавао, и што је страдања и потребе других људи схватао као своје сопствене. И све што ми знамо о љубави, целокупно наше искуство љубави, ма колико да је оно ограничено - указује на њену потресну, уистину чудесну силу и могућности. У љубави постаје могуће оно што нам се, људски посматрано, чини као немогуће. У љубави човек превазилази своју природну ограниченост и открива још један - виши природни закон, који за њега обично остаје скривен. Он, на тај начин, у љубави налази кључ за све природне законе и њихову крајњу потчињеност човеку, његовом духу и његовом царском достојанству. Чуда без љубави су - обмана и самообмана, и она се заиста морају и могу порицати. Љубав је, међутим, чудо, и то чудо открива нам чудесне могућности. А њих не увидети и не признати - значи не увидети и ништа не разумети на земљи.

О. АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН

[Шумадинац]

ОДГОВОРНА СЛОБОДА У ПУНОЋИ ЉУБАВИ

Уметност и умешност живљења једних са другима и једних за друге.

Многи говоре о несагледивим тешкоћама нашег времена, превиђајући да овим беспућем избегавања одговорности не можемо стићи нигде. То је ход уназад, не само стајање у месту, него безнадежно идење низбрдицом до бесмисла.

Ту постоји још један пропуст у промишљању, у низу промашаја, а то је неуважавање „малих” и „небитних” ствари. Живот се посматра само из перспективе јавног и објављеног догађаја, види се само нешто што је за многе „велико”. Тако се, под притиском обелодањених догађаја, потискују многи лични и важни догађаји, и што је најгоре, то неминовно доводи до повлачења неких из стваралачке динамике. Ствара се неко чудно стање незаинтересованости и неуважавања према људима и догађајима, па се све оно што нема обележје јавног догађања своди на неважно и непотребно. Важно је само оно што ће бити вест коју ће многи чути, док је оно што знам само ја и још понеко – небитно, и треба да се што пре заборави. Овом погрешном проценом најпре сами себе омаловажавамо, иступамо у нестваралаштво и прихватамо улогу посматрача туђих радњи.Сами себе проглашавамо за небитне, и на тај начин беживотне, не увиђајући сву опасност таквог чињења, тачније нечињења.Постајемо опасно неделатни, неслободни, незаинтересовани и оптерећени превеликим страхом од живота. Губимо осећај животне одговорности и одричемо се своје богодароване слободе, постајемо робови живљења и преживљавања. Тада се олако предајемо различитим празнинама, при том носећи многе сувишности. Све је у некаквом чудесном апсурду неостварености и недоречености, скоро сви желимо улогу „публике”, мало је правих „извођача”. Тако се губи стваралачка и одговорна слобода и све постаје бесмислено повлачење у беживот и преживљавање кроз посматрање туђих поступака, а без имало жеље да и сами нешто покренемо или померимо на боље.

СВЕ ШТО РАДИМО ТИЧЕ СЕ И ДРУГИХ, А НЕ САМО НАС

Није добро стање повлачења у себе и свој интерес, јер се на тај начин негује себична и саможива личност, што се додатно усложњава мишљењем појединаца да је њихов живот њихова брига, па тако и оно што они чине „себи чине”. Најгоре од свега је то што је за неке то права мера слободне личности, што је немогуће без стварне стваралачке одговорности. Посебно је све још теже онда кад умислимо да су неки наши поступци небитни и мало важни, тако да себи дајемо сувише простора не остављајући много места за другога. То у даљем току производи различите појаве где се узроци и последице преплићу у испразној површности и брзоплетој једностраности. Тада није битан повод, да ли је леп или мање леп, последице су подједнако погубне. Свако је затворен у себе, било да седи у мноштву других, такође затворених у себе, на некој гозби, или због нечега или некога пати у беживотној тишини. Самоћа и отуђеност нагризају лепоту и одузимају мир, што многе доводи до потребе да пићем „ублаже” бол и „обележе тријумф”. Тада свако види само себе и све своје смешта у само тај тренутак, али ту не стаје све, него тек почиње трагизам. Почиње угрожавање другога, свеједно да ли вербално речима у лошој комуникацији где се само тражи разлог за свађу, или вожњом аутомобила у таквом стању. У оба случаја се превиђа тај други поред мене, види се само сопствена потреба за причом, проводом, уживањем. Ко се нађе на том беспућу као препрека која „угрожава” мене и моје намере, сам ризикује, јер ја бринем само о својим потребама.

Отуда све оне црне хронике о насиљу, убиствима и саобраћајним удесима, где видимо како човек мало цени себе играјући се сопственим животом. Сва та „ненамерна” убиства опомињу да је крајње време за дубље и трезвеније промишљање о животу. Сви се ми гнушамо убиства и убица, али ретко кад промишљамо своје поступке којима угрожавамо једни друге. Није убиствени чин само уперен пиштољ у другога, или било који вид или начин нишана и повлачење обарача. Много других начина разоткрива то лоше стање свакога од нас, а изузетно је опасно непрепознато стање немара према другоме. Често чујемо како је „седање за волан стављање главе у торбу”, али треба рећи не само своје главе, свог живота, него и живота многих других. То не сме да нас уплаши, треба да нас покрене напред у добро стваралачко промишљање и трезвено поступање. Не треба да постоји ни један једини разлог или повод који би нас толико ниспутио да превидимо постојање и потребе другога. Тек онда кад схватимо да је слобода другога креативни фактор наше слободе, моћи ћемо да осмислимо све своје поступке стваралачком одговорношћу. Такође, нећемо умишљати да је било шта што чинимо неважно и да се тиче само нашег стања или жеље, него ћемо видети да се непрестано суочавамо једни са другима. Свака мисао, реч и дело добијају свој пуни садржај у заједничењу многих. Тако, кад ја уживам у нечему, или ми је тешко због нечега, увек треба да имам на уму и другога, а не само себе. На тај начин све добија своју праву димензију и динамику, јер смо стварно стваралачки отворени једи за друге и саостварени једни са другима.

СТРПЉИВИМ ПРОМИШЉАЊЕМ ДО ДОБРОГ ПОСТУПКА

Врло је важно да свако успе на прави начин да препозна сопствену одговорност и тако буде стварно слободан, неоптерећен само правима и дужностима. Нажалост, ретко кад се трудимо да на тај начин осмислимо своју слободу и све наше односе, што јасно указује на потребу постојања одређених правила понашања и законских одредби које одређују и усклађују међуљудске односе. Али, и поред постојања тих правила и одредби, важно је и потребно непрестано инсистирање на одговорној слободи, јер само тако се успоставља поред принципа законитости и принцип драговољности. Нажалост, увек смо радије склони да тражимо „рупу у закону”, него да прихватимо сопствену одговорност и поднесемо адекватне санкције у вези са учињеним или неучињеним. Више се оптерећујемо тражењем оправдања за себе него што препознајемо сопствену одговорност као меру живота. Тако и у ове дане, кад се припрема нови Закон о безбедности, ретко ко и веома мало промишљамо своје поступке. Само се оптерећујемо могућим санкцијама, што доводи до стања некреативног страха и жеље да се нађе неки пут непрепознате одговорности. Свако види другога као могућег починиоца или прекршиоца, а себе под теретом сверазарајућег страха склања у страну. То није добро, и веома је важно да свако од нас „подвуче црту” и крене напред неоптерећен ранијим збивањима, посебно не оним у вези са чињењем или нечињењем других. Ту треба кренути од малих, најмањих ствари, одговорно одлучити да се уважавају сва правила у вези са вожњом, која се тичу управљања моторним возилом, од исправности возила до личне спремности у смислу неузимања алкохола, поштовања знакова упозорења и прилагођавања брзине кретања. Мотив не треба да буде неплаћање казни, него уважавање прописа зарад свеопште сигурности.

Може се неко питати какве ово везе има са побожношћу, али размислимо одмах и уочимо да веома има, јер вера није само клечање и тражење, вера је непрестано давање и примање. Практикује се увек, а не само у време молитве и не само у храму. На сваком месту и у сваком тренутку треба бити одговоран човек, само тада можемо да кажемо да смо и добри верници. Поштовање закона и уважавање прописа јавног реда основни је показатељ зрелости у вери, док је неуважавање тих прописа знак незрелости у вери и самовоље појединца који је умислио да је верник. Ко није добар човек који уважава ред и поредак, не може бити искрени верник, и нема те молитве која може да буде замена за неодговорно поступање. Да, постоји опроштај и покајање, али не као одобравање злодела, него као прихватање и подршка доброј одлуци да се престане злодејство и започне доброделатни живот. Ми обично себе оптеретимо великим мислима, па онда „мале” ствари превиђамо, умишљајући да није наше да се бавимо небитним и безначајним стварима. Али, да ли је небитна ствар то што неко необузданом вожњом аута ризикује да одузме туђе животе и изгуби свој живот? Треба ли равнодушно превиђати то и бавити се „високом духовношћу”, уместо да се промишља и све ово и покрене добра одговорност свих? Није ли ово најсмисленији почетак сазревања у вери разумевањем заједничења са другима у свим животним ситуацијама? Засигурно јесте! Ако се ово превиди и прихвати да оно што радимо само себи радимо, без разумевања да је тако нешто немогуће и нетачно, веома ризикујемо да обесмислимо све своје поступке. Тада видимо само себе, други никако није у нашем окогледу, заправо ту је, али га ми не видимо. Мислимо да смо сами себи довољни, ту негде је Бог кога призивамо у различитим молитвама и у обредословљима. Не видимо да на овај начин можемо залутати на бесповратну странпутицу отуђења од стварног живота.

БОГ ЈЕ УВЕК СА НАМА, САМО И МИ ТРЕБА ДА БУДЕМО СА ЊИМ

Посебно је важно за верујућег човека то да избегне опасни пасивизам и препуштање току догађаја, без стваралачке динамике. Није добро да умишљамо како је довољно то што смо ауто окитили крстовима, иконама и другим реквизитима, освештали га и тако се „предали у руке Божје”. Верски динамизам подразумева стално креативно стваралаштво, што у конкретном случају значи да треба уважавати све постојеће прописе, без самозаваравања да смо, чином освештавања возила и актом стављања свештених предмета у њега, привилеговани и разрешени од свих одговорности. Лепо је то што имамо молитвену пуноћу, али не смемо да то претварамо у стање изгубљене одговорности и недоживљене вере. Да, Бог нас заиста чува, али тако што ми уважавамо живот и сва његова правила и прописе. Мудро је речено у далеким давнинама: „Ко се чува, и Бог њега чува”, и та мисао треба да нас непрестано покреће у стваралаштво на прави начин, тако да не умишљамо о Богу и о себи, да не присвајамо Бога само за себе и не тражимо привилегије због својих умишљених заслуга. Није лоше то што молитвено призивамо Божју помоћ у чину освештавања возила и веру исказујемо стављањем икона и крстова, али то је недовољно ако све ту стане! Нема у вери места магијском догађању, то нису мантре ни амајлије, то су обележја која обавезују а не распуштају до неодговорног поступања. Освештали смо возило и окитили га свештеним предметима показујући веру на тај начин, што искључује сваку неодговорност и површност. Не разрешава нас од важећих прописа и обавеза које важе за остале учеснике у саобраћају.

Штавише, потребно је показати и већу одговорност у свему томе, истичући се стрпљењем и добрим поступцима, а не заклањати се иза молитве, крста и икона. Само на тај начин можемо да остваримо добру комуникацију са Богом и другим људима, себедавањем а не самоистицањем и тражењем привилегија. Све ово је веома лако, само је потребно бити мудар, трезвен, добронамеран и одговоран у свему, и не делити поступке и догађаје на битне, мање битне и небитне. Други је увек ту, поред нас, чак и онда кад није у близини, појави се одједном и ненадано, што треба да нас осмисли набоље, а не да нас уплаши. Због тога, све што чинимо треба да буде осмишљено старањем о другом и спремношћу да сваки сусрет са другим буде усрдан у пуноћи доброделатне добронамерности. Посебно је то важно кад је у питању укључивање и учествовање у саобраћају, било као пешака или путника и возача. За почетак треба разумети да постојећи прописи носе у себи добре препоруке на основу знања и искуства многих, и уважавати их. Знати да нас исти на добро усмеравају, а не ограничавају нас, и кад тако поступамо, видећемо да је све боље, смисленије и лепше. Дакле, уз молитву неизоставно иде и поштовање прописа и уважавање другога, тако се најбоље чувамо у пуноћи добре животне динамике. И то не да чувамо само себе, него сами себе и једни друге, дајући пуни допринос добрим друштвеним процесима у заједничком чувању и унапређивању светиње живота.

ДРАГОВОЉНОСТ И ОДГОВОРНОСТ

Сваки нови дан нова је и добра шанса да учинимо неку радост једни другима, али ту увек вреба и опасност да ненамерно нанесемо бол другоме. Потенцирам ненамерност, остављајући за неку другу прилику расуђивање о опакој злонамерности која оптерећује многе умове. Овде истичем опасну могућност непромишљеног и случајног злодејства, јер ни најпијанији човек не седа за управљач возила да би се убио, или да убије другога, а то се ипак догађа. Зар та чињеница не говори довољно да свако од нас одустане од такве вожње, или вожње неисправног возила, брзе вожње под притиском временских одређења? Да, говори, али шта нас то наводи на лош поступак? Неки чак говоре како су сигурнији ако попију чашицу више, неки се хвале избегавањем плаћања казни и „сналажљивошћу” у тим ситуацијама, ретки су они који одлуче да никад више не понове раније лоше радње. Као да је све обузела бесмислица закључивања „док траје нек траје”, где нема нимало места за другога, свако је себи најбитнији. Све ово померају напред и набоље позитивни законски прописи, али за верујућег човека је, поред поштовања и испуњавања ових прописа, битно и потребно да у свему покаже пуноћу одговорне слободе. Да свему дода драговољност и одговорност као праву меру добродетељи и слободе.

То значи да у свему увек има на уму постојање и потребу другога и да своје поступке саобрази тако што ће увек знати да разуме и уважи другога, а не само да тражи од свих подршку и разумевање својих жеља, намера и поступака. Без таквог суочења са собом самим, сваки сусрет са другим неминовно постаје лош догађај (незгода-удес) са несагледивим последицама. Саобраћајне и друге незгоде само су последица лошег стања личности, и сигурно је да би их било много мање када би било бар мало више самоиспитивања. Закони и прописи могу да допринесу много, и веома су важни и потребни, само их треба испуњавати по савести, а не у страху од казне, и све ће бити боље, сви ћемо бити бољи и свима ће бити боље. Преузмимо одговорност и не мислимо само на себе, видимо једни друге на прави начин са пуним уважавањем живота и стваралаштва. Начинимо велике помаке, најпре у „малим” стварима, научимо се да живимо једни са другима, а не само да постојимо једни поред других, нека наше животно саобраћање буде уређено добрим прописима које поштујемо и осмишљено сталним старањем једних о другима и све ће бити добро…

ПРОТОЈЕРЕЈ ДР. ЉУБИВОЈЕ СТОЈАНОВИЋ

[Шумадинац]

БОЛЕСТ И ЗДРАВЉЕ СА ХРИШЋАНСКОГ СТАНОВИШТА


Савремени човек је окупиран изналажењем начина како да живи дуже, без бола, без болести. Овакво стремљење човека је оправдано и разумљиво. Међутим, крајња последица, или можда боље, први узрок свих наших болести и страдања јесте смрт, коју Свето Писмо назива „последњим непријатељем“.

Данашња наука нам пружа мноштво могућности да продужимо живот и учинимо га мање тегобним, мање болним... но, последњи непријатељ, смрт, увек злокобно чека, не пропуштајући да се пројави још за време нашег земаљског бивствовања, кроз пропадање, бол, страдање и болест... Питање болести и здравља заправо је питање живота и смрти. Оно је и метафизичко, јер сваки покушај сагледавања овог проблема води у неминовно давања одговора на питање смисла постојања човека и света. У том контексту, одговор на питање здравља и болести који налазимо у православном предању је вишеслојан – истовремено и онтолошки и егзистенцијалан.

СТВАРАЊЕ ИЗ НИЧЕГА

Према учењу Светог Писма, свет је створен из ничега, његова онтолошка основа, његово полазиште и темељ јесте ништа. И то ништа у апсолутном значењу те речи. По успелом изразу Св. Атанасија Великог, „биће света је небиће“. То што је читав свет позван у постојање творачком вољом Божијом, имплицира да тај свет – и у њему човек – не може постојати без и мимо Бога, захваљујући својим сопственим енергијама и силама.

Према тумачењу Отаца Цркве, прародитељски грех управо и представља покушај човека да своју егзистенцију обезбеди заједницом са овим светом, представља остварење уверења да му Бог није неопходан, те да може живети без Њега... У том смислу, грех је промашај, промашај циља, ради кога је Бог саздао космос и човека. А тај циљ није друго до заједница љубави са Богом, и вечни живот света и човека кроз то заједничарење са Богом као извором живота и Животом самим. Одабравши да покуша да живи без Бога, човек је одабрао смрт, будући да је смрт својствена самој његовој природи која је састављена из делова, а „природи делова је својствено да се раздељује“ (Св. Атанасије Велики, Против идола, 28).

Управо ту долазимо до саме суштине хришћанског учења, до разлога због кога је Друго Лице Свете Тројице, Син Божији, постао човек остајући Бог. Св. Атанасије Велики каже: „Видећи, дакле, да је свеколика створена природа, колико то зависи од њених властитих логоса, променљива и трошна, а да не би то исто примила и сва васељена и разложила се у небиће, Он, Који је Својим вечним Логосом све створио и довео твар у постојање, није је оставио да због своје природе пропада и страдава, како не би дошла у опасност да опет доспе у небиће“ (Св. Атанасије Велики, Против идола, 41).

БОЛЕСТ КАО ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА

Св. Оци су развили својеврсно литургичко-подвижничко сагледавање човека. Дезинтеграција човека која се догађа у смрти а најављује у болести, бива често подстицана неправилним усмерењем човекове воље и делања. Као што неправилан однос према телу – преједање, одавање пороцима итд. – води болести, тако и неправилан однос према Богу и ближњем, а то значи нелитургијски, неподвижнички однос, води јављању различитих духовних поремећаја, који наносе штету и човековом телу. Гордост, самољубље, среброљубље, мржња, лицемерство... све то води разбијању заједнице љубави са Богом и ближњим.

Смртност и пропадљивост представљају својство човекове природе. Међутим, он је призван и позван да надиђе ограничења сопствене природе, не на основу ње саме – пошто је то немогуће и стога представља промашај, грех – већ у заједници са Богом, која је и омогућена оваплоћењем Сина Божијег. Најприснији вид заједничарења са Богом јавља се у Св. Литургији, у којој човек пристаје да усагласи своју вољу са логосом – дакле, циљем, смислом – свога постојања. У Литургији човек почиње да живи сагласно својој изворној природи, не више собом и по себи, већ Богом и по Богу. Он се саображава Божијем начину постојања, постајући и сам бог, иако не по природи. Како говори Св. Јован Златоусти: „Као што је Адам за оне који су од њега проистекли, иако нису јели од дрвета, постао узрок смрти која је уведена кроз кушање, тако је и Христос за оне који су се од Њега родили, иако они нису ништа добро учинили, постао давалац праведности коју нам је свима подарио преко крста“ (И. Цхрисостоми, Опера омниа, ед. 2. Парис, 1834–1839, Т.9, 529Ц).

СМРТ КАО ТРАГЕДИЈА

Према Православном Предању, болест и страдање представљају „симптоме“ смрти, предзнаке краја који је уткан у нашу природу, а грехом – промашајем – постао делатан и делотворан. Чини се да и савремена наука потврђује овакву детерминисаност човека на нивоу природе. Заиста се, смрт – а тиме и болест – јавља као сасвим природна, чак пожељна. Она доприноси „прочишћењу“ врста од слабих и немоћних јединки: нестајање старих и изнемоглих; ствара простор за рађање и живот младих; смрт једних представља узрок и могућност живота других. Смрт, а тиме и болест, на оваквом природном нивоу, има позитивну улогу, представља другу страну самог живота, његов неодвојиви парњак. Ми теоријски можемо да прихватимо овакву концепцију, све док она не доведе у питање постојање личности са којима имамо заједницу љубави. Тек тада смрт открива своје право лице, показује се као трагедија, као ненормални и противприродни догађај са којим се миримо само у немоћи.

ПЕДАГОГИЈА СМРТИ И БОЛЕСТИ

Поред овог онтолошког одређења смрти и болести с једне стране, и исцељења и живота с друге, у православном искуству постоје и интерпретације у којима се акценат ставља на педагошки значај болести и исцељења.

Човек је, према православном учењу, створен по лику Божијем, као слободно, самовласно биће, способно за љубав али и одрицање љубави. Та слобода човека може се пројавити као деструктивно негирање Бога, самог извора живота. Међутим, како видимо у Христу, али и небројеном мноштву Светих, та слобода се може пројавити и као признавање другог, као уподобљавање Њему, као усаглашавање своје воље са вољом Божијом. У том смислу, болест се може јавити и као последица поремећаја односа са Богом, што за последицу има и поремећаје у функцији самог човека, како у односима са његовим ближњима, тако и у његовом телесном и психичком склопу. „Свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље“, каже Св. Василије Велики. Зло није ништа друго до погрешно усмерење човекових дејстава, његових природних енергија. У том смислу чињење зла, сасвим природно, изазива неправилно функционисање читавог психосоматског склопа човековог. Св. Василије наставља: „Добро су неки описали здравље рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио“ (Св. Василије Велики, Шестоднев 9,16). Максим Исповедник каже да је здравље добро, али не за свакога, и да је болест лоша, али не за свакога. Смисао ових речи је да болест може човеку да пружи могућност истинитог сагледавања његове егзистенцијалне ситуације. У Откривењу Јовановом читамо: „Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба, а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг. Саветујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и беле одоре, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш... Зато ревнуј, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас Мој и отвори, ући ћу к њему и вечераћу с њиме и он са Мном“ (Откр 3,14–20). Болест, дакле, може представљати прилику – да човек отвори очи свог ума, и да сагледа да је заиста „све сујета светска и да је овај живот само сенка и сан“. Болест се тако може јавити као педагошко средство, као прилика да се истина нашег битисања сагледа без обмањивог светлуцања различитих ужитака. У болести човек сагледава да је биће коме је потребна заједница, заједница са Богом али и са ближњима. Наравно, болест не представља неку врсту божанске принуде на добро. Познати психолог Бруно Бетелхајм, сећајући се својих искустава из концентрационог логора, изводи закључак како су тамо људи који су били добри постајали још бољи, а они лоши – још гори. Слична аналогија се може применити и на болест: док ће једни искористити прилику коју им болест пружа и сагледати сопствену не самодовољност, други ће се повести за саветом жене праведнога Јова: „похули на Бога и умри“. Болест дакле, може представљати егзистенцијалну могућност за човека, али могућност која никада неће прекорачити границу његове слободе, тог услова сине ква нон за љубав и заједничарење.

БОЛЕСТ И ГРЕХ

Рекли смо да грех представља промашај циља, застрањење с пута који је Бог одредио човеку, а тај пут није ништа друго до пут Живота. Другим речима, „плата за грех је смрт“. У том смислу, на основу многовековног искуства, Св. Оци су развили својеврсно литургичко-подвижничко сагледавање човека. Дезинтеграција човека која се догађа у смрти а најављује у болести, бива често подстицана неправилним усмерењем човекове воље и делања. Као што неправилан однос према телу – преједање, одавање пороцима итд. – води болести, тако и неправилан однос према Богу и ближњем, а то значи нелитургијски, неподвижнички однос, води јављању различитих духовних поремећаја, који наносе штету и човековом телу. Гордост, самољубље, среброљубље, мржња, лицемерство... све то води разбијању заједнице љубави са Богом и ближњим. Али, будући да је човек, као личност, релационо биће, биће односа, овакви поремећаји неизоставно делују и на њега као јединку, неретко изазивајући и телесна обољења. Због тога је једини лек против овакве болести, „лек бесмртности“, како га назива Св. Игњатије Богоносац – стално причешћивање, непрестано заједничарење са Богом и свима Светима. А из тог искуства заједничарења са Богом и ближњима, рађа се и једна другачија етика, етика литургијско-подвижничка, која живот сагледава као истинито превазлажење и одбацивање обмане сопствене самодовољности. Други – и Бог и ближњи – се више не посматра као средство или препрека за задовољење сопствених егоистичких захтева. Други се јавља као онај у чијим се очима огледамо, као егзистенцијална потврда стварности и јединствености нашег сопственог бића. Љубав која се рађа из таквог искуства није више површна сентиментална љубав, већ представља онтолошко одређење човека.


ЛЕЧЕЊЕ И ИСЦЕЉЕЊЕ

Као потврда реалности будућег Царства Божијег јављају се бројна чудесна исцељења. Тамо ће „Бог отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике: ни болести неће бити више“. Али, док у Литургији предокушамо Царство Будућег Века, док знамо да је смрт изгубила свој жалац јер нам је васкрсење обећано и потврђено, чудесна исцељивања која сусрећемо јасно нам сведоче о стварности онога што нам је обећано.

Да ли то значи да хришћани треба да заузму донекле пасиван став у односу на питања лечења болести? Да се уздају само у чуда Божија? Наравно да не. Управо кроз лечења која нам медицина пружа видимо деловање премудрости Божије. У књизи „Премудрости Исуса Сина Сирахова“ читамо: „Лекару укажи почаст каква му доликује због његовог служења, јер је и њега Господ створио, и исцељење долази од Вишњега. Господ је од земље створио лекове и разуман их човек не одбацује. Људима је ради тога дао знање, да би прославили Њега и чудесна дела Његова: њима Он исцељује човека и поништава болест његову. Онај што спрема лекове прави од њих мешавине, и нема краја делима његовим, због њега бива добро на земљи сине мој! У болести својој не очајавај, него се моли Господу и Он ће те исцелити.“ (Сир 38,1– 2; 4).

Оно што не смемо да заборавимо је да сваки људски напор у лечењу има своје границе. Крајња граница јесте смрт и она не може да буде превазиђена у оквирима наше природе, па, сходно томе, ни вештинама које имамо или које ћемо имати. Ми можемо донекле да поправимо стање наше природе, али не можемо сами да направимо двиг који би нам донео истинито и коначно исцељење – а то је победа над смрћу. Тако нешто није могуће без онога који је рекао: „Без Мене не можете учинити ништа“. Зато је наша нада вазда у Христу који смрћу разруши смрт и свима у гробовима живот дарова.

О. АЛЕКСАНДАР ЂАКОВАЦ

[Шумадинац]

САВРЕМЕНИ ЧОВЕК У ЦРКВИ- ИЗМЕЂУ ИСКУШЕЊА И БЛАГОДАТИ

Саздан из неимерне љубави Божије, човек, круна свеколике твари, призван је на вечни живот у радосној заједници са својим Саздатељем. То је укратко речено циљ хришћанскога живота, који преподобни Серафим Саровски назива стицањем Духа Светога, односно мере просветљења и очишћења, оног стања личности које будући облагодаћено тежи непрестано Христу.

Призвање на есхатолошко- царско, обожено достојанство, у заједници љубави Бога Оца, сједињењем у Сину, благодатним даром Духа Светога, објашњавају једноставне и мислено дубоке речи Светитеља Атанасија Великог, Бог је постао човек да би човек постао Бог.

Чему очовечење једног од Тројиице, Сина Логоса, до ради нас, чему земаљски живот Његов, крсно страдање и тридневност у гробу, до ради нашег искупљења, чему васкрсење до ради наше напропадљивости и вечне постојаности.

То је тајна на којој је саздана и вековима почива Црква, то је њена посебност у односу на све друге религије и учења, то је њено оправдање и опредељеност, њена снага у светој мисији проповедања Јеванђеља.

Историјски сплет догађаја и однос верника предходних времена према Цркви и њеној мисији, према харизматичним даровима и искушења, можемо сагледати кроз дарове светога предања, животописе мученика, дела светих учитеља Цркве, свете Саборе васеленске и помесне, њихове одредбе и уставе и правила Духом надахнутих Отаца.

О томе свему можемо управо са дистанце историјског, непристрасно расуђивати и закључивати.

Без познавања тог искуственог, небоземног живота Цркве, тешко да се и ми садашњи Хришћани и будућа покољења верних, могу правилно изградити у истини, односно бити не лицемерна чеда Цркве Божије.

Проживевши као делатник њиве Господње, страдање, узлете, радости и искушења своје и суседних заједница Цркве Божије, светеномученик Кипријан Картагенски мудро поручује: Коме Црква није мајка томе ни Бог није отац. На први поглед оштре и претерано обавезујуће речи, да ли оне одговарају истини баш такве каквим су изречени, не егзиостира ли Бог у свему и постоје ли начини да се он сагледа и доживи и ван Цркве?

Потпуну истину сведочи Картакенски Боговидац, кроз своје речи, имајући за мерило сведочење самога Христа: Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз мене. Кад бисте мене знали и Оца мојега бисте знали; и од сада познајете га, и видјели сте га. Рече му Филип: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста. Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видио мене, видио је Оца (Јн: 14, 6-9).

Дакле паломе колену адамовом се у старозаветно доба јављао Бог Отац и о томе нам говоре пророци и праведници. Нови завет нам сведочи да је управо вољом Очевом, људску природу на себе узео Син као Искупитељ и Спаситељ, Месија, Помазаник и то чудесно, силом Духа Светога. Тако оличена у Сину као богочовеку читава Пресвета Тројица учествује у обнављању свезе човека и Бога. И зато само кроз Њега, Искупитеља и Васкрситеља, Бог Отац може нас познати, односно без њега нас не може препознати као своје. И то није никакав философски став, већ жива светиња која почива у Телу Христовом у Светој Литургији.
Настављајући објашњавање Кипријанових речи, према Христовом архетипу, а укључујући читаво свето-предањско наслеђе Цркве сведочимо, да је управо Христос присутан једино у њој, тј у Цркви, коју освештава и вечном твори, светим телом Својим и то не на мистичан и некакав историјско спомињући начин, веч живоносно и свеприсутно.

Анализом изнетог, ради лакшег разумевања, можемо свакоме слободно одговорити да је мера нашега спасења управо у Светој Литургији у сједињењу и оправдању човека у Богочовеку.

Само литургијски можемо доћи к Богу Оцу, који нас такве, преображене Сином, припремљене за вечност, препознаје. На тај начин ми ништа од својих особености не губимо, већ напротив, сами себе и једни друге и сав живот свој предајемо утеловљено, преображено, вечно и нетрулежно Охристовљено, Богу Оцу.

То је мера нас хришћана у сваком времену и данас и до века и у вечности.
Жеља и потреба, јасно исказана слобода, да будемо у заједници светих у Христу у Есхатону.

То је благослов и вечни хлеб који нам Црква нуди, позивајући нас на бесмртност, која је у Богу и од Бога, отварајући нам једина врата бесмртности тела и душе, односно васцеле личности наше.

То је благодатни дар Духа Светога и познавање суштине Цркве Божије, све ван тога или сегментално поимање тога је промашен циљ, јер ако не схватимо Цркву као мајку, не можемо доживети ни Бога као Оца.

Христос постоји и опитно нас сабира само у тајни цркве у Евхаристији.
Отуд тежња многих светих људи и великих богослова данашњице, да нам литургију посведоче као центар универзума, вечни догађај свеприсутан у историји. И то су несумљиво, светитељи Тихон Сверуски, Николај Жички, Нектарије Егински, Јован Санфранцискански, те преподобни оци Силуан Атонски, Јустин Нови, богослови о. Александар Шмеман, о. Георгије Флоровски, о. Софроније Сахаров, митрополит Јован Зизјулас, те наши епископи Амфилохије, Атанасије, Игнатије, Иринеј и др.

Ови оци и богослови, иако их нисмо све набројали, несумњиви су доајени богословља, јер васкрсавају литургијски доживљај побожности, вековима гушен и замењиван многим изливима мистичне-формалистичке плитке духовности, дајући му своје припадајуће, централно место у животу Цркве.

Само на литургијски начин проживљена, припадност Цркви је основана и смисаона, све друго је играње Цркве, изругивање побожности и промашеност намере и циља.

Из такве, са намером или без ње, лоше схваћене побожности, долазимо у велике проблеме, ми као појединци, али и заједница на коју не ретко пројектујемо своја уверења, ставове, неостварености, и што је најопасније, то постаје неизбежно правило у свакој ситуацији.

Сусрећемо се тако сви са проблематичним и театрално изливеним одбранама вере и смиреним и побожним бранитељима, који се у делићу секунде претворе у најотровније осуђиваче и од лажних, умишљених и самопрокламованих жртава, постају безочни непријатељи, који одишу мржњом, ваљда по Господњем завету љубави према ближњима и оправданог разумевања у различитостима уверења.

Некоме ће се мој тон можда чинити преоштрим, немам намеру никога нити да прозивам, нити да вређам и ништа слично томе, али имам право да као хришћанин, изнесем став и не само свој већ став многих.

Сведоци смо већ годинама, појаве извесне раздељености хитона заједнице Цркве Божије, на самопрокламоване староверце и од њих етикетиране новотарце, нововерце, екуменисте, ватиканске плаћенике претече антихриста…

Када човек неупућен у тематику и далеко изван жиже актуелних Црквених догађаја, неким случајем уплива у све то, остаће згрожен и запањен, по многим сегментима третираног проблема, ево и зашто!

Наћи ће са једне стране мишљење људи који бране Цркву од екуменизма, новотарија, папе, светског поредка, жига звери…. и Бог свети зна чега још и мишљење истих о другачијима, који по тврдом уверењу бранитеља, руше поредак Цркве, залажу се са уништење православља, Српства и сл….

При том нигде се не среће истинско мишљење чланова Цркве Божије који су живо орјентисани на литургијску побожност, управо зато што су отворени до краја за дијалог, другачије поимање и мишљење, међутим супротна страна и тужи и пресуђује и пита се и одговара , уједно и брани и безочно напада.

Жалосно је да у овако тешком времену ми банализујемо ствари, сводећи суштину вере, на отворене и затворене двери, на читање молитава тихо или гласно.
Уосталом обе праксе су потпуно исправне и у литургијском духу, с тим што је за заједницу Цркве Божије много корисније да се литургијски дефинише активним и потпуним учешћем у светој тајни Цркве.

Такође камен спотицања за многе је и редовно причешћивање, које доводе до граница богохуљења… јер се формалистички везују само за три ставке, схоластички дефинисане и истргнуте из контекста свеукупног хришћанског живљења, а то су пост, исповест и молитва. Шта је ту са најважијим условом приступања светим тајнама а то је правилно исповедање вере или дела милосрђа и све друго што је преко потребно, не важи, не игра улогу јер није прописано гуруистичким духовним рецептом.

Све је неважно и непотребно ако смо задовољили условну форму…. да ли је то пунота Христове мисије, та затвореност у љуштуру сопственог ега, а све на штету и унижење заједнице као Тела Христовог.

Тужно је и жалосно и болно браћо и сестре да имамо пуне Цркве хришћана на литургији који се не причешћују и још се поносе тиме, изговарајући се неприпремљеношћу и недостојношћу.

Чувају предање вере атаком на њену суштину, литургија без причешћивања је као извор без воде или као сунце без светлости или очи без вида. Али авај многи не виде то, али виде и знају да осуде ближњега.

Безмало сваког ко је са жељом да се сједини у заједници Цркве Христове на једини могући начин, литургијским животом, примивши свете тајне, огласе као недостојног причасника, хулитеља светиње… а не схватају да сами на себе навлаче осуду управо пророчким речима: Проклет био сваки који немарно врши дело Господње (Јер 48,10).

Јер немамо ми хришћани оправдања за немар, изговарајући се временом, искушењима, недостојношћу, тешким временима, лошим условима, онда смо лење слуге и јалово дрво које треба посећи.

Ми који се не трудимо да живимо у опиту литургијског дара, да се кајемо, и не желимо да се присајединимо заједници, презревши сопствену гордост и оно лоше ја, нашли смо се позванима да осуђујемо ближњега који се труди.
Да ли је његов труд истински и лажан просудиће само и једино Господ.
Припазимо се, да у лицемерној добронамерности, безочног осуђивања другога, сами не потпаднемо под свој суд, чувши речи: Ко си ти који судиш туђем слузи? Он свом господару стоји или пада. Али ће устати; јер је Бог кадар подигнути га. (Рим.14,4)

Уз све ово треба додати и нерасудно клеветање по епископима и свештеницима који немају нашу меру и не мисле као, недостојни, грешни од свих последњи, ми.

Најгрлатији су управо они који не знају, нису достојни, нису учени, смирени су, од свих су последњи, грешне слуге Господње, ништавне слуге…. сами епитети са ни мало смисла за испуњавање или држање истих.
Све предходно навео сам ушправо из једног разлога, да јасно прикажемо највеће искушење Црквених људи данашњице, да себе поставе за мерило вере, односно да се гордо издигну изнад Цркве, премашујући при том непогрешивост говорим под наводницима, Римскога папе по коме безочно пљују.

За нас је најцелисходније да се потрудимо да свој литургијски живот остварујемо у оквиру своје заједнице, не шетајући од свештеника до калуђера, прозорљивих стараца и слично, тражећи бранитеље вере и сами бранећи Цркву од Литургије, Литургију од причасника, а народу одузимајући једину наду опстанка и спасења богочовека Христа.

Не прозивајмо друге за непослушност и за грехе док своје потпуно не убелимо, јер ћемо онда бити нико други до новозаветни фарисеји, преоденути у рухо лажно смирених хришћана.

Са Црквом се није играти, јер њој ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16,18).

Ми као недостојни и заиста маловерни морамо послушати савете и мудре речи наших светих предака и пребивати непрестано у Цркви Божијој, не мудровати и не искорачавати, јер је ван Цркве бездан зловерија. Немојмо из добрих намера, лоше исказаних, пут свој сами плочати до пропасти.

Остајмо у Цркви увек сећајући се речи апостола Павла: И ако поквари ко Цркву Божију, поквариће њега Бог, јер је Црква Божија света, а то сте ви (1. Кор. 3, 16-17).
У духу истине, у духу живота, запитајмо се над собом, очистимо себе и на тај начин допринесимо заједници Цркве Божије, потудимо се да испуњавамо меру љубави мирећи је њом самом са законом и само тако опредељени ходићемо ка Христу, желећи и тежећи да сваки свој дан, тренутак, час, догађај, освештамо и принесемо у свету Литургијску часу, примајући из ње благослов вечнога постојања.

ИПОЂАКОН ДИМИТРИЈЕ ПЛЕЋЕВИЋ