[Шумадинац]

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И САВРЕМЕНИ ЛАИЦИТЕТИ


Православна Црква се налази пред два подједнако опасна изазова и искушења: паничног негирања лаицизма или његовог некритичког прихватања. Православна Црква данас егзистира у потпуно новим културним и друштвеним околностима. То на првом месту значи да је скоро у свим земљама у којима постоји, лишена политичке и економске моћи што је подстиче да проналази нове начине своје службе свету.

Затим, источна друштва у којима су православни хришћани сада већински заступљени, што вољно што невољно, прихватају политичке, образовне и културне моделе и вредности које је изнедрила западна цивилизација. Све то наизглед говори у корист тезе да је класична подела хришћанства на његов источни и западни део, подела која пресеца како културолошки тако и теолошки ниво постојања Цркава, данас све мање изражена. Да ли је то баш тако, остаје да се размисли.

Који од свих феномена са којима се Црква сусреће у лаицизираном свету, свету секуларних вредности, по природи ствари, понајпре привлачи њену пажњу? Без сумње су то различите религијске групације које са њом деле исти простор и време. Црква се данас сусреће и позвана је да ступи у дијалог са две, поделимо их тако наменски и условно, групе религија – једне су класичне традиционалне религије, а друге псевдорелигијске групације и различите религијске форме новога доба.

Секуларно друштво, хтело то да призна или не, и ма колико оно само антирелигијско могло бити, по природи ствари мора да отвори врата извесној форми религиозности. Људска заједница лишена сваке религијске ноте, у потпуности очишћена од религијске потребе, једноставно није могућа. Дубоко уграђена у саму људску природу, потреба за култним радњама, ритуалним искуством, у крајњој линији – општим смислом постојања, увек ће проналазити начине да себе изрази. Нова религиозност може бити потпуно лишена метафизичких димензија али не и псевдорелигијских амбиција, те тада имамо посла са секуларним сурогатима религијског искуства који могу бити политички али и научни или, што је чешћи случај, ове форме се јављају као одређени синкретистички nеw age облици религијског живота.

Црква се у савременом свету сусреће и са другим традиционалним религијама са којима је позвана да успостави дијалог. Својим религијским плурализмом свет представља озбиљан изазов за хришћанство и оно на тај изазов даје различите одговоре. Добар одговор на религијски плурализам је решеност да се уђе у озбиљан дијалог са другим религијама. Он не сме бити разводњен и мутан – мора, ма колико то понекад непријатно могло бити, подразумевати одређена религијска убеђења из којих се води. Мора да постоји став и теолошка утемељеност.

Овакав приступ дијалогу представља озбиљан искорак у односу на секуларистички идеал верске толеранције. Због чега? Толеранција се задовољава тиме да омогући другоме да несметано сапостоји. Разговор и сусрет на овом нивоу управо почива на немању дефинисаних религијских ставова или њиховом стратешком прећуткивању. Покушај дијалога који из оваквог приступа може уследити или ће се водити углађеним техничким вокабуларом екуменских професионалаца или ће бити какав пригодан побожни small talk на опште религијске или, што је још горе, „духовне“ теме. Истински дијалог је дубљи феномен, заинтересован је за другога, хоће да са пажњом чује и види шта он има да нам каже и да му са одговорношћу одговори. Истински дијалог не заобилази тзв. „непријатне“ теме и не табуизира одређене сфере постојања и односа.

Другим речима речено, дијалог не захтева само учеснике него и одређену тему. Секуларна друштва религијским заједницама намећу своје теме, које су најчешће политичке, попут улоге религија у спречавању и решавању конфликата и сукоба. Православна Црква овде настоји да прошири каталоге тема о којима мисли и јавно говори, не само на оне које изгледају прихватљиве њиховим лаичким саговорницима (глобализација и екологија) него и на оне које код њих неће наићи на добродошлицу (попут питања из биоетике, сексуалног морала и функционисања полова и сл.).

Лаицизам почива на својеврсном одстрањивању, искључивању верских садржаја из јавног живота, раздвајању приватне и јавне сфере. Област вере протерана је у сферу „приватног“ и „субјективног“. Једна од најважнијих области из којих лаичка Европа жели да протера религиозно, тачније речено – хришћанско, јесте савремена култура. Одрицање хришћанског културног корења било нам је видљиво и у расправи о Европском уставу и одсуству помињања хришћанског наслеђа као конститутива европејства. Савремена секуларизована култура хоће дејеванђелизацију, једно „чишћење“ европског културног круга од његових хришћанских елемената.

Поставља се питање какав став према оваквој култури заузима Црква? На који начин она данас настоји да изврши нову инкултурацију Јеванђеља? Пре свега треба имати на уму то да је Јеванђеље увек Христово те је, стога, инкултурација Јеванђеља у ствари христијанизација културе. На жалост, није тако ретка ситуација да се сами хришћани устежу да то јавно кажу, да се, рецимо то отворено, стиде Имена Христовог, него се задовољавају тиме да констатују то – да су основни етички принципи јудеохришћанског моралног закона уткани у европску културу. Оваква осиромашена визија јеванђелизације културе губи из вида то да култура не преображава и суштински оплемењује било какав и било који закон, па ни морални, него Онај који је дошао да испуни Закон и пророке (Мт. 5, 17) и за кога је Закон васпитавао, припремао. (Гал. 3, 24).

Веома је важно узети у обзир то да се овај инкултурациони процес не посматра христомонистички него да се има на уму да је овде реч о једној пневматолошки конституисаној христологији. Ово значи да се Христос не посматра као индивидуа једном оваплоћена у одређеном културном контексту, која се потом у свакој другој култури може само на тај један и јединствен начин поново оприсутнити, односно да се људска природа Богочовека посматра искључиво кроз призму Његове конкретне историјске појаве. Овде је реч о томе да Христос, поред тога што има своје конкретно историјско, оваплоћенско, манифестовање и постојање (у једном времену, на једном простору, у једном народу, у једном телу, са једним именом, једном конкретном историјом), захваљујући Духу Светоме има Тело које непрекидно расте, Он је једна корпоративна, колективна Личност. Овде је на делу једна есхатолошка и инклузивна христологија која на крају говори о тзв. космичком Христу, односно јединству свих и свега у Телу Богочовека, телу Цркве, телу преображеног света. Због тога је Његов улазак у било коју културу могућ без насиља према њој самој. Зато свака култура управо у Њему може да почине и нађе свој смисао.

На самом почетку смо казали да супротстављеност религиозног и лаичког није ништа ново у хришћанској историји, нити је дихотомија религиозно – лаичко само условљена аномалијама хришћанских друштава. Разликовање између секуларног и сакралног је на известан начин иманентно Цркви. Та хришћанска основа се налази у свести да је постојећи друштвени поредак, ма како се он звао, увек несавршен и привремен. Ниједна озбиљна теологија никада се неће ставити у службу апологије и дивинизације порекла и садржаја конкретних друштвено-политичких поредака и увек ће задржати извесну дозу опреза према њима. Црква не зна за категорију идеалног политичког поретка у коме би се она осећала као код куће. Сваки земаљски политички модел припада сфери овога света и не може да понесе атрибуте Царства Божијег. Црква мора да живи своју сталну антиномију: бити у свету а не бити од света. Зато је однос Цркве и савремене Европе амбивалентан.

Православна Црква се налази пред два подједнако опасна изазова и искушења: паничног негирања лаицизма или његовог некритичког прихватања. Некритичко прихватање лаицизма, ма колико оно изгледало привлачно и било лако оправдиво, ипак не води никуда. Стратегија олаког прилагођавања секуларним начинима мишљења и делања, коју смо до сада много пута посматрали, показала се самопоражавајућом. Зато је Паненберг у праву када наводи да је апсолутно најгори начин на који се може одговорити на изазов секуларизма прилагођавање и усвајање секуларних стандарда у говору, мишљењу и начину живота. Уколико чланови секуларистичког друштва, наставља он, одлуче да се уопште окрену ка религији, они то чине зато што траже нешто друго у односу на то што им њихова култура већ пружа. Контрапродуктивно је понудити им религију која је пажљиво обликована и преформулисана да не би ни на који начин повређивала њихова секуларна осећања.

Панично негирање лаицизма, како га је покојни проф. Биговић назвао, у Православној Цркви често поприма израз, рецимо то намерно плеоназмички – јаловог традиционализма. Он је увек последица пристајања да се теологија сведе на ниво једне од идеологија, одбијање да се прихвати да живот траје и постоји, мења се и захтева своје и изван и изнад и против оних претпоставки и очекивања које ми имамо. Није на одмет овде подсетити на, само наизглед, лаконски увид Јарослава Пеликана којим је окарактерисао феномен о коме говоримо: Традиција је жива вера мртвих, док је традиционализам мртва вера живих. Велики допринос савременог православног богословља, на првом месту самој Православној Цркви а потом и свима који са њом долазе у дијалог, огледа се у дубоком уверењу по коме више није довољно само чувати Предање него га треба показати релевантним за егзистенцијалне потребе човечанства.

Савремени православни теолог Јован Зизјулас је, размишљајући о томе на који би начин Православна Црква требало да се сусретне са изазовима трећег миленијума, дао неколико предлога. На првом месту, указао је на потребу новог промишљања језика богословља, односно, тумачење догматског наслеђа Цркве у егзистенцијалним појмовима, на показивање да су догмати Цркве од животног значаја за човека и свет. На другом месту, истиче значај литургијског живота Цркве као извора богословља односно својеврсног језика богословља. Уколико Литургија Цркве добије оно место које јој припада у њој ће се обновити веза између lex orandi и lex credendi, односно показати да религиозност, побожност, не искључује богословље, односно Цркву, како верују и мисле припадници савремeних религијских покрета. Трећа ствар на коју указује Зизјулас је значај аутентичног монашког предања Источне Цркве. Овако схваћено монаштво својим заветима и праксом добровољног самоограничавања, заветованог сиромаштва, и смиреним узимањем на себе грехe света, одговорности за све и сва, директно се супротставља и лечи савремени секуларни дух оличен у похлепи, самољубљу и самооправдању.

Због чега би Црква одабирала дијалог као модел општења са секуларним светом и другим религијама? Црква се опредељује за дијалог као незаобилазни модел комуникације како са нехришћанским религијама тако и са секуларним светом због тога што бирајући њега бива верна свом унутрашњем бићу и начину постојања. Дијалошки метод представља суштину живота Цркве ad intra а суштина њеног живота је њено богослужење. Богослужење није само култна радња, светотајински обред или ритуал, што су нам јасно показали велики теолози Истока и Запада у прошлом столећу. Богослужење као простор аутентичне теологије и теолошки исказ par exellence, првенствено евхаристијска Литургија Цркве, својим садржајем и начином на који се врши, служи као модел, образац свих других црквених активности. Литургија је дијалошка у најдубљем смислу те речи. Она започиње читањем Светог Писма, односно Божијим говором нама. Наставља се нашим молитвеним одговором Богу, евхаристијским молитвама. Саме те молитве, с друге стране, такође су дијалошког типа – у њима светотајинско и царско свештенство, клирици и лаици, дијалошки приносе Евхаристију размењујући молитве, возгласе, акламације, песме и химне. Суштина оваквог светотајинског дијалога почива у томе да се само искреном разменом речи, речи испуњених љубављу, поштовањем и најдубљим прихватањем може доћи до истине. Зато Црква преузима тај дијалошки модел и преноси га на односе ad extra.

На теоријском нивоу то изгледа прилично једноставно. Када ствари покушамо да применимо у пракси ситуација се у много чему компликује. То на првом месту произлази из чињенице да озбиљан однос према дијалогу и увереност да је он управо тај метод који треба неговати, не постоји код свих релевантних фактора. Због чега је то тако? Због непостојања одговарајуће теолошке свести о природи Цркве, њеном бићу и дијалогу као изворном начину општења са светом. Проблем је, дакле, у одсуству теологије.

Ми сви, мање више, знамо и осећамо да живимо у времену у коме се теологија на известан начин налази у прогонству, егзилу, времену које је с правом названо пост-теолошким временом.

Савремено друштво, како смо већ рекли, није из свог окружења прогнало категорију религиозног, али је под озбиљан знак питања поставило потребу за теолошким. Да би секуларно друштво прихватило теологију (на пример да запосли дипломиране теологе), оно је приморава да ступи у обавезни брак са нечим другим, утилитарним и прихватљивим – друштвеним старањем, бригом о хендикепираним лицима, и сличним социјалним питањима. Из овога следи да њој треба неки додатни разлог постојања и да чиста теологија није пожељна.

Ирелевантност теологије не задржава се само на нивоу секуларног друштва – она продире и у саму Цркву. Побожност, тзв. практични живот Цркве,

али и други важни аспекти црквеног живота, не показују потребу за теологијом и као да су јој на неки начин супротстављени. Да би Црква поново, и то са две руке – како оном тзв. теоријском тако и оном тзв. практичном, пригрлила теологију, она мора проћи – и хвала Богу већ пролази – кроз процес обнове црквене самосвести, правилног разумевања себе и своје мисије, као и развој одговарајућег теолошког образовања. Правилна теолошка визија спречиће маргинализацију теологије у Цркви и превласт других интереса над богословљем.

Када се разуме и прихвати важност и својеврсна обавезност дијалога поставља се питање – Којим ће се језиком он вршити? Чак и када Црква зажели да истински ступи у дијалог са лаицистичким светом, она не може да избегне неколико кључних проблема. Први се тиче тема о којима се разговара. Да ли Црква може и мора да говори само о темама које су јој наметнуте, дозвољене од стране друштва или и она сме и може да враћа у ракурс јавне расправе теме које су из ње насилно истиснуте? Подразумева се да теологија данас не само да има право него и обавезу да пред својим савременицима наступи са оним питањима које она сматра битним.

Којим језиком Црква може аутентично да говори данас да би се у њеним речима чула Реч Божија а не само реч прилагођене и припитомљене људске мудрости? Уколико Црква говори неадекватним језиком, тада се не чује реч Божија. Уколико Црква то чини на погрешан начин онда, осмелићу се да тако кажем, Бог не може да допре до оних који треба да чују Његову реч и приме Његову силу, и њима се тада чини да Он ћути.

Европа већ више векова оптужује хришћане због тога што не може да допре до Бога, да чује његов глас. И када Ниче каже да је Бог мртав, и када Хајдегер, тумачећи Хелдерлина, каже да је задатак песника да прате трагове одбеглих богова и када се тема Божијег ћутања, Божије тишине упорно појављује у филмовима Ингемара Бергмана, из тога закључујемо да нешто у хришћанској теологији и богослужењу није добро и да су они, на неки начин, сакрили глас Божији.

Црква располаже мноштвом језика богословља и теологија се никада није, барем у искуству и пракси Истока, сводила само на рационални вербални дискурс. Поред писане или вербалне теологије, Црква је богословствовала и језиком Светих тајни, архитектуром, музиком, сакралном сликом – фреском и иконом, литургијским гестовима и радњама и годишњим ритмом празновања и многим другим, њој својственим, начинима.

Који од тих језика њој данас остаје на репертоару и у којој мери су они данас ефикасни и разумљиви не само за наше саговорнике из секуларног или нехришћанског света, него и за нас саме? Да ли ми данас сведочимо својеврсно утрнуће класичних језика богословља, да не кажемо преоштро, њихово лагано одумирање?

Православну Цркву очекује једно озбиљно и, бојим се, не безболно преиспитивање кризе сопствених језика теологије. Без тог преиспитивања она неће моћи да потпуно и стваралачки уђе у очекиван дијалог.

О овоме би се много тога могло рећи, али сада није ни време ни место за то. Оно што се већ и из овако кратко описане, скициране, ситуације дâ закључити је то да Црква не може да разуме лаички свет ако не буде могла да квалитетно разуме саму себе, и да њена теологија мора да буде жива и релевантна за њу саму како би била таква и за друге којима је саопштава.

ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ

[Шумадинац]

ЖРТВА ХРИШЋАНСКА И ЖРТВОВАЊЕ ЗА ДРУГОГА ИЗ НЕЗДРАВИХ МОТИВА


1. Хришћанска жртва — је жртвовање које је свесно. Жртва у сазависности — спонтана је. Жртвовање у односу сазависности представља низ аутоматских реакција које постају стил живота, начин понашања, при чему тога по правилу особа која се овако жртвује није свесна.

2. Хришћанска жртва је — слободна, по слободној вољи. Док, бити жртва из сазависности — то је наметнуто, принудно стање. Чак и када особа постане свесна да је у заблуди и да је та улога жртве у којој се налази погубна за њу – та особа није у стању да поступи другачије (све док не научи како да се од те улоге излечи).

3. Хришћанска жртва проистиче из љубави. Жртва из болести по правилу је повезана са осећањима самосажаљевања, злобе, агресивности, увређености, осуђивања, са жељом да се уздигне и покаже своје „достојанство” у односу према „спасаваноме” (алкохоличару, наркоману) — („ја га, свеједно, нећу одбацити, јер би он без мене сигурно пропао!”). Овде ни изблиза нема праве истинске љубави, већ је то једна болесна приврженост услед сазависности.

4. Христос је принео Себе на жртву за цео свет. Међутим, Он свакоме оставља слободу да ту Жртву прими или одбаци. Такође, хришћанска жртва за ближњега (као образа-лика Божијега), не врши насиље над човековом вољом због кога се она и приноси. За разлику од тога, жртва у сазависности не жели да прихвати да постоји оваква слобода избора. „Ја сам спремна да му дам, и даћу му све што могу само да би он био са мном. Ако оде — ја њега нећу оставити! Он мора бити са мном!” Ако је у питању зависност од наркотика/алкохола — особа која се овако жртвује ће тежити да постигне одвикавање свог ближњег по сваку цену (јуриће за њим у кафану како би га извукла одатле, довућиће га са улаза, одвешће га на детоксикацију и плаћаће казне за њега, притом снабдевена разним „надри-лековима” које би неприметно сипала у храну или чашу алкохолног пића, заказиваће многобројне молебане у храмовима, итд), не питајући се: Да ли он уопште хоће и да ли је спреман да живи трезан, без алкохола/наркотика? „Жртва” је убеђена да она боље од њега самог зна шта је дотичном човеку потребно. Према К. Луису: „Она спада у ону врсту жена које живе за друге. То се види по томе, што су ти други потиштени” („Писма смутљивца”). Неретко се догађа да неприхваћена „љубав” од стране те особе која се „жртвује” се претвара на крају у мржњу и освету у односу према објекту за који се „жртвовала”.

5. Хришћанска жртва се приноси у име истинске љубави, свесно и слободно, притом без нарушавања унутарње слободе онога ради кога се приноси. Због тога чак и у случају непримања те жртве, или пак у случају да она није постигла свој циљ, та жртва не уништава живот и личност онога ко је чини. Таква жртва је у стању да „опрости” и да прихвати избор човека без сопственог понижавања. Тако је и Бог прихватио отпадање Адама и Еве од Њега, исто као и оних који одбацују Голготску Жртву. Али, притом, Он и даље остаје Пуноћа Љубави и Живота не губећи ништа од Своје Благости. „Ја нећу ничим да Вас растужим” — притом ја не потирем себе. Жртвовање из сазависности доводи до нарушавања психе, губљења себе као личности, заборављања себе као образа Божијег. Временом „жртвовање” из љубавне зависности доводи до покушаја самоубиства.

6. У коначном смислу хришћанска жртва се приноси Богу, јер се и човек због кога се она чини доживљава као образ-лик Божији. Жртвовањем из сазависности та особа фактички претвара свој објекат у идола (при чему је објекат којем се приноси жртва — [у случају зависности] болест, или пак — у случају љубавне зависности — нешто у човеку којим се жели овладати, али не и сам човек као такав у свој својој целокупности, укључујући ту и личност и са њом нераскидиво повезану слободу). Том дакле, идолу, приноси се на жртву — време, новац, здравље, односи са осталим члановима породице (који су се без своје воље нашли увучени у овај дует „зависник–жртва”), радна способност, а као крајњи резултат — и односи са Богом Истинитим, јер се у центру пажње „жртве” нашла управо болест, а не Бог. Убрзо се, наравно, појављује и несвесна жеља да се и Бог укључи у сазависничке улоге, спасавајући, контролишући, штитећи објекат — с тачке гледишта „жртве”, од штетних дејстава, „програмирајући” га на трезвеност или на то да љубављу узврати на „љубав”. Може се слободно рећи да долази до нарушавања Друге Заповести из Синајског Закона — „Не чини себи идола”.

Из овог упоређивања, може се видети да се та замена чини на веома ниском нивоу. Хришћанин, немајући искуства у – по речима апостола, „разликовању духова” (односно, препознавању порекла духовне суштине одређене појаве), лако се може обманути. Тако се може догодити да, под видом неопходности да се има еванђеоска пожртвованост, да сами себе као и оне због којих чинимо ту „жртву“ увучемо у опасно духовно стање. Овде више није реч само о психолошким и психичким погибељним опасностима. Сада је сасвим разумљиво колико треба да имамо опрезности као и да учимо како да разспознајемо шта је шта. У том смислу и искуство Ал-Анон-а, може се посматрати само као инструмент који мени као хришћанину помаже да пронађем истинско, заиста право-славно, искуство испуњавања Еванђеља у животу.

Аутор: СВЕШТЕНИК ЕВНОМИЈЕ

[Шумадинац]

ДВА ПРИСТУПА ХРИШЋАНСТВУ


Постоје два различита приступа хрисћнству. Један је који се састоји у насем непрестаном "Амин" Богу - " И Бог виде да је то добро", Амин " И ево јављам вам радост велику" са почетка Јевандеља по Луки И други са краја тог истог јевандеља " И они се вратише у Јерусалем са радошцу великом И бејаху стално заједно, у храму, хвалећи И благосиљајући Бога- Амин"

Дакле с'једне стране Благодарење а са друге ту је оно непрестано; "непадај у искушење"

Вековима је црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца И човеков разум И људи су почели да се опредељују или за пут Утописма (лажног раја у свету) или пут ескапизма (побегуљства од света)

Десило се то у 17 веку прво као реакција на средњовековну песимистичку идеју хрисћанства а после у 18 И 19 веку је откривен "историјски прогрес" све већи И већи све бољи И бољи - идеја о "распеваном сутра" Сви ти Хегели, Силинзи И напокон Марксисти И остали били су заправо а да то нису ни знали унутар круга хрисћанског видења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја И даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост И правду, трећи као светски мир, четврти. Цинењица је да су сви они пројектовали своје Утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хрисћанска идеја која је "сишла са ума"

Исто се може рећи И за грех. Из истих библијских хрисћанских извора И увида долази извитоперено мисљење да је Зло последица незнања. И до дана данашњег погледајте митологију америчког државног образовања о томе да ?це образовање искоренити свако зло. Ако причате о сексу са трогодишњом девојчицом онда она после неће имати страховите трауме кроз које смо ми прошли. Образовањем ће се наводно човек ослободити од греха. Но хрисћанско схватање греха је изложено у опису Првородног греха Адама И Еве И оличено у ђаволу. А ђаво у никаквом случају није нека незналица јер он је Луцифер- носилац лажне светлости. Он је онај који, и ако поседује све сазнање о Богу, ипак каже "Не" Богу!

Са друге стране имамо бекство од света које лежи у идеји да је зло апсолутно. Са таквим стањем ума човек схвата да неможе висе да живи у друштву које је пало И зло. И једноставно мора се ослободити од њега - побећи, не мешати се висе са овим Светом.

Утопија И бекство од света су укорењени у нашој Јудео хрисћанској култури тако да су многи хрисћани капитулирали или пред Утопијом (лажнога раја у свету) или пред Бекством од света. И управо ту долазимо до праве трагедије. Потребан нам је утопизам? Морамо да се покајемо, али засто? Требамо се мобилисати у сваком могућем активизму ?

Реч теологија изворнио значи "словљене о Богу" али данас она може да значи И "словљење о сексу или контрацепцији" И као реакција на такав развој догађаја многи су хришћани капитулирали у утопизму.

Истовремено сведоци смо праве најезде Ескапизма ( бегства од света ) који се данас јавља на многе начине - људи окрећу леда свету И одају се свему И свачему. То се десава И у нашој цркви , има њих који су открили "Икону" или расправљају о литургиским праксама ране, средње И новије цркве. Има њих који тврде " то није правилно јер се у трећем веку у источном Египту!!!" Трећи век у источном Египту у Месапотамији било другде само да то небуде у чикагу Њујорку или Паризу.

Прва је истина - Све је добро. Грчки оци веле : " да се ниси усудио да је ђаво зао по себи. Он је зао по своме понашању, али је био добар по својој првоствореној природи" У супротном пасћес у дуализам екстрема "добар Бог" И "зао Бог" аво је створен као најсавршсеније створење Божије, И управо је зато павши постао, толико моц˙ан у злу.

Друга истина. Овај свет је "пали свет" Не само због једног малог прекрсаја - чувене Еденске јабуке ( зашто бас јабуке - нико то незна) Свет ја пао зато што је одбацио доброст божију зато што је пре свега одбацио бога који је доброта. Према томе нису пале само неке ствари него је пао у целини. Није например - ванбрачна љубав пала гледано према брачној љубави - пала љубав нити је коњак гледано према соку од парадајеза пало пиће него је -"Цели свет пали свет" Брак је -пали брак, парадајез сок је пао а не само коњак! Све је пало. Најбоља религија јесте палија од свих палих ствари!!! А то је зато сто религија замењује радовање Богу капитулацијама : колико свећа, колико новца, колико правила, колико заповести, колико светих тајни, колико ? колико ? све је пало све је помрачено .. И овде прави хрисћани би рекли: " Да свет је оболео, свет је извитоперен, суштински унакажен грехом, Али он још увек пева о слави божијој ! Он је још увек кадар да прими Бога

Трећа истина : "Свет ја спашен" али он је спашен не да би се њему гарантовао успех да би се гарантовала "распевана будућност". Спасење се дешава сада, управо овде !!! То је хрисћанска ескатологија да свакога дана понављамо " И да дође царство твоје". А И оно долази Сада.

Чувена француска узрека "Метро, посао, кревет " јесте управо оно сто је спасено јер спасење незначи замену свих тих неизбезних ствари некаквим смисленим пословима јер сваки посао који има два понедељка у животу је бесмислени И постаје угњетачки. Спасење значи управо оно што је апостол Свети Јован написао у својој посланици : "што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо И руке наше опипаше, о Логосу живота; И Живот нам се јави..". И то је порука коју многи хрисћани нису могли да поднесу ни да схвате јер је била претешка за њих. Много је лакше имати своју "религијицу" прошлости садашњости И будућности религијицу заповести И рецепата која тврди да бог није заволео свет већ све добре ствари у њему. Да је заволео људе који иду у цркву, који дају прилоге ( мада то чине И порески обвезници) Напротив спасење знаци да је Царство Божије које ће доћи већ дошло, да је посреди нас.

Ово искуство Царства Божијег држи скупа оно што бих назвао " троједном интуицијом" о томе да је свет "створен, пали И спасен"

Има људи који кажу да немогу да поднесу бесмислени живот, вожње метроом, спавање, доручке, ресторане И томе слицно а ја им одговарам : ? Није могао ни Христос. Зато је умро на Крсту ?. А апостол Павле је рекао : Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Бжију чините. ? чак И читати Wалл Стреет Јоурнал у славу Божију ? Да, наравно да можете. Слава божија је где год човек жели да она буде.

Ми хрисћани не треба да правимо избор измеду Утопије (у свету-благословен је нас свет) или бекства од света, И није да продајемо религију као валијум, као Свету Валијумску пилулу. Прави изазов пред нама је да обновимо оно сто се назива искуством фундаменталне хрисћанске ескатологије.

Какав год да је онај свет (царство небеско, Рај, а ми незнамо ништа о њему) тај онај свет се пре свега открива већ овде И већ сада. Нигде другде, већ управо овде. Ако то несхватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије у Чикагу, на Тајмс скверу, Паризу И другде, нећемо бити у стању да га откријемо нигде другде. Ако мислите да ће те га наћи у трансилванији, идите тамо под условом да сте довољно богати. И схватићете да измеду тог "тамо" И овог "овде" нема никакве разлике.

Социолог Питер Бергер- критикујући модерну идеју да је Рај увек негде далеко од Менхетена, далеко од фабрика, свагда негде далеко у сеоским заједницама Северног Вермонта, тамо где се још увек меси хлеб, рекао : "Извините даме И господо, али када Бог говори о симболу свога царства, то је увек- град, а не мала сеоска фарма у Вермонту. '" И видех свети град, Нови Јерусалим, како силази са небеса". А јерусалем је наравно град.

Наса вера је заснована на два основна откривења : Бог је толико заволео свет И пали свет је на тајанствен, мистички нацин спасен.

Ми смо људи хрисћанске традиције И културе И ту не говорим о катедрали у Шартру или Нотрдаму нити о узвишеној религијској поезији. Говорим о јединственој култури која је дала као свој плод људе попут Дантеа, шекспира или Достојевског о вери у којој је све што покушавам да кажем изражено на саврсен начин; Постоји стварно зло И постоји стварно добро. Постоји свет који је достојан љубави И постоји свет који је достојан мржње. Постоји вертикална И хоризонтална димензија живота човековог. Ништа у том животу није половично. Када је ту радост онда је радост потпуна. Када је туга онда је туга потпуна. Живот човеков се неможе свести на психолошке приче И томе сличне ствари. Сведочим вам не само о ономе ушта верујем, већ И о искуству спашења које се збива овде И сада. А та вера И то искуство ће раскринкати као јереси како утопизам тако И ескапизам.

Није на цркви Христовој да да гарантује да ће све бити боље јер је то утопизам а са друге стране морамо искључити И ескапизам погубељство од света као издају према богу који је толико заволео свет.

Човек је постао човек не зато сто је измислио точак, ма колико тај точак био битан. Ни зато сто је Хомо Сапиенс, нити зато сто је открио Аристотеловску логику. човек је постао оно сто јесте- човек, када је постао Хомо Адоратус, човек који благодари, а то је цовек који не говори Богу: "Ја имам право на то. Моје уставно право је да увек имам ово или оно" , већ је то човек који благодарећи Богу изненада кликће; "Небеса И земља су препуни славе Твоје !"

О када би смо се само вратили из нашега посрнућа, из наше палости, из наше духовне оболелости, из јефтиног оптимизма на ширину духовног кисеоника оног космичког благодарења које представља нашу меру И контекст нашег истинског битовања, који преобразава оно чувено "метро посао кревет !" Онда би смо могли то у себи да обновимо. Па све је ту И ништа нам зато не недостаје ! Када би смо то обновили ми тада, више небисмо били само пасивни следбеници у нарастајућој поларизацији Утопизма И Ескапизма, већ би смо постали активни учесници у непрестаном процесу спасења света, света који је Бог створио, света који је пао И света који је спасен кроз Христа И оне који верују у спасење.

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН

[Шумадинац]

О СУЈЕВЕРЈУ И ИСТИНСКОЈ ВЕРИ


У Цркви је сваки дан недеље посвећен некоме. Понедељак је посвећен светим бестелесним анђелским силама (анђели су први створени, они су испред људи по светости и зато се након недеље бестелесне силе и спомињу прве). Њима се у храмовима у тај дан узносе посебне молитве, уз њихову помоћ понедељак хришћанин може провести лако, слично самим анђелима.
Сваки дан који нам је Бог дао за живот освећен је Његовим присуством и Његова помоћ људима је спремна за све који је траже. Зато хришћанин не треба да се брине због бројева или дана, већ једино због греха. Пад у грех за собом повлачи казну. Такво време заиста постаје зло за човек који год дан недеље или месец био у години. Живот у верности Богу за собом повлачи мир душе и унутрашњу радост, био то понедељак, петак 13-ти или још неки, за сујеверне људе, страшан дан. Дакле, ради наше среће сваки дан нашег живота треба посветити испуњавању Божијих заповести.
Апостол Павле је, узгред, прекоревао неке хришћане, подсећајући их на претходни живот у незнабоштву: „Тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису. А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио око вас“ (Гал. 4:8-11).
Магијска свест савременог друштва изражава се у томе што се у једном и истом часопису објављују информације о предстојећим црквеним празницима и магијске формуле за добру жетву, подаци о хришћанским светињама и народна веровања. И једно и друго за читаоца представља област тајанствених сила који додирују наш живот (ако то, наравно, није област народних обичаја). Човек ће на себе ставити крст, али ће такође са радозналошћу да послуша који драгоцени камен може да буде амајлија за њега и ако буџет то дозвољава несумњиво ће је набавити.
Сујеверје прониче живот човека који није умом и срцем утврђен у Православљу. Он, наравно, поштује светиње Цркве и сматра за неопходно да ретко посети храм, али такође страшном грешком сматра и ако постави свећу преко левог рамена.
У неразумном обредоверју, када се испуњавање обреда поставља изнад љубави према човеку и самог човека, такође постоји одсјај сујеверја и магизма. Такав поклоник обреда својим срцем не примећује Бога и зато и не цени човека створеног по образу Божијем, сурово око себе одгурује људе који не поступају по његовим принципима, чувајући свој тајанствени обред као што незнабошци чувају кип од лопова. Зато и видимо суровост у односу према људима који су тек ушли у храм, које сурово прекоревају за сваки неправилни поступак као да ти људи својим првим корацима у сусрет Богу могу да повреде храм и богослужење. Зато, са друге стране видимо сујеверни однос према црквеним службама, а затим и разочарење људи који су примили неку Свету Тајну и након тога се разболели или осетили животне тешкоће. Они су мислили да ће их тачно испуњени обред избавити од свих земаљских несрећа, док Бог и саме несреће укључује у Своју бригу о нама.
Слично као што се и црквени људи некад приклањају сујеверјима, када се чини да само треба да прочиташ акатист и оистог тренутка ћеш бити услишен, или ако ниси пред излазак из куће изговорио формулу: „Одричем те се сатано…“ упашћеш у искушење. Постоје девојке који сматрају да ако на Васкрс звоне на звоне (у неким манастирима пуштају све оне који желе да звоне на звона) успеће да у току године нађу свог изабраника. А где је Бог са Својим Промислом, са Његовим познавањем људског срца и онога што је корисно и потребно конкретном човеку?
Чак и однос према црквеним светињама може бити потпуно сујеверан. То се догађа када се човек безумно ослања на неки свети предмет: појас, тамјан, привезак за иконом Светитеља, не сећајући се при том ни Бога, ни елементарних закона безбедности. На пример, то се догађа када се возач не везује безбедносним појасом са оправдањем да је аутомобил освећен и изнад волана има икону. Овде видимо глупост прикривену побожношћу. Човек игнорише прихваћена правила безбедности сматрајући да ће му Бог дати мирну вожњу због саме чињенице присуства светиње. Наравно, умесно је питање: зашто се аутомобили уопште освећују и стављају иконе у њих?
Аутомобили се освећују да би и они, као и хришћани возачи, били осењени благодаћу Божијом, што значи избављени од присуства тамних сила које су у стању једино да наштете. У таквим случајевима је заиста могуће избављење од низа ситуација у којима се удес изазива искушењем демонских сила које сугеришу мисао за неоправдани маневар или наводе сан на возача. У Житију светог Николаја Чудотворца се говори како је у време пловидбе светитељ видео ђавола који је ушао у лађу да би је потопио у време олује. Свети угодник Божији је избавио својим молитвама брод од опасности. Овај догађај потврђује истину да демони заиста могу да нанесу штету нашем превозном средству, мирном путовању човека. Ето зашто је неопходно освећење транспортног средства. Икона унутар аутомобила обраћа и унутрашњу пажњу возача ка Богу. Међутим, све то није повод да се возач сматра изолованим од земаљских промена. Промисао Божији може и да допусти удес ако је на корист човековој души. Непричвршћени појас представља кривицу возача која може да изазове штету за здравље и живот.
Распрострањено сујеверје представља и вера у урок. Чак је и истакнути римокатолички теолог Тома Аквински (1225-1274) веровао у могућност урока и у својој „Сума теологије“ писао да је душа старе жене чешће испуњена злом, да због тога и њен поглед постаје отрован и опасан, посебно за децу. Сагласно са веровањима простог народа урок представља наношење штете својим погледом, остављање лошег трага на човеку својим погледом. На тај начин свака болест или лоше расположење може да се припише нечијем уроку. Наравно, може се расуђивати о томе да поглед праведника излива добро, а поглед грешника зло, да то и оставља лоше последице, али би у том случају свет одавно изгорео од међусобних убилачких погледа. Какав урок може да нанесе штету души ако је обраћена Богу? Не туђи „зао поглед“ већ наша лична реакција на њега одражава се на нашој души и расположењу тако да од нас зависи да ли ћемо сами себе да „урекнемо“.
Шта је сује-верје? Као што се види иза саме речи: сујетна вера, то јест, празна, лажна, узалудна вера. Истинска вера се и разликује од сујеверја јер истински верујући човек не гута безумно сваки „духовни“ производ. Истинску веру прате трезвеност и расуђивање уз чију помоћ се једино и може усвојити истинска духовност. Сујеверје је „сваштојед“, кратковидо и наивно, усмерено ка свему без разлике.
Већ смо говорили да сујеверје представља алтернативу животу у истинској вери. Истинске духовне вредности још увек нису победиле у души таквог човека, док је потреба да се ослања на нешто натприродно остала. Људи интуитивно траже духовну заштиту. Немајући живу веру у Бога користе различите заштите и ослањају се на сујеверја и веровања која тобож утичу на наш живот. Дакле, сујеверни не верује толико у нешто, колико се боји. Њега непрестано прате страхови и у самом сујеверју тражи средство за заштиту од њих. Сујеверје се најснажније показује код људи када осећају снажне проблеме или емоције, када пред њима стоји питање превазилажења низа проблема, неопходности избора или доношења одлуке, полагања озбиљног испира или извршење одговорног задатка.
Сем тога, у души постоји потреба да се психолошки у ред доведу сопствени поступци са ослонцем на неке вредности. Обраћајући пажњу на сујеверне обичаје, човек и невољно гради сопствени поглед на свет по одређеном реду, систему, труди се да контролише сопствене поступке у сагласности са тим системом, уз чију помоћ добија психолошку сигурност за оцену правилних или неправилних поступака. То пружа успокојеност и имитацију стабилности у животу. На пример, прихваћено је да људи седе заједно пред пут. Реално седе само зато што се кроз то они смирују и подсвесно уверавају да се никада неће растати. Заобилазећи пут који им је пресекла црна мачка, човек се психолошки усмерава ка бољем: себе је, тобож, избавио од несреће.
На тај начин сујеверје представља површно средство самозаштите, када човек интуитивно тражи невидљиву помоћ која се показује у спољашњим догађајима, предзнацима и делима као симболима духовне реалности који утичу на нашу судбину. При том човеково срце спава, сам човек остаје у некаквом самоуспокојењу, махинално испунивши сујеверни обичај или се ослонивши на људско веровање.
Истинска вера дотиче дубине људске душе, када се срце буди и хришћанин стоји пред Богом са осећањем Његовог живог присуства. Тада човек схвата да се његов живот усмерава не стихијама тајанствених сила, већ Промислом Божијим, то јест, Његовом нежном и мудром бригом о нама. Наравно, далеко да сви верујући могу да осмисле све танане нијансе сопствене вере, али није могуће ни све изразити речима. Ипак, у дубинама душе верујућег човека догодила се одлучна измена – искуство молитве, додир са духовним светом, искуство општења са Богом он већ неће заменити за празнину сујеверја. Сами хришћански обреди: крсни знак, поклони, целивање светих икона, мазање светим уљем и друго изражавају његов духовни однос према Богу, стремљење његовог срца ка Господу и жељу да прими благодат Духа Светога. Наша душа је на најтеснији начин повезана са телом и зато су хришћански спољашњи поступци знаци и симболи духовне ризнице наше вере.
Сваки црквени обред нас уздиже изнад свакодневице и помаже да дотакнемо оно што је изнад земаљских осећања и мера. Например, спајање три прста представља исповедање Једног Бога Тројице, а стављање крсног знака на себе представља исповедање Христове Жртве на Крсту захваљујући којој је побеђен сатана и грех. Тако и упаљена свећа симболише наше молитвено горење пред Богом и светлост истините вере која осветљава сумрак овог света.
Тако нас црквени обреди уздижу над стихијама света, побуђују на духовну слободу и независност од земаљских околности. У сујеверним обичајима ситуација је обрнута: без дубоког унутрашњег односа са Богом човек се губи у страховима и неизвесности, хвата се за сам обред као за сламку спаса која га избавља од фатума који, тобож, виси над њим. Сујеверни човек се такође обраћа оностраном али то посматра као несхватљиву стихију која се овде показује у виду веровања и сујеверних обреда.
Сујеверју је карактеристична особеност да се главно придаје нечему што је потпуно небитно, случајно, непостојеће, док се на главно, суштинско и важно не обраћа скоро никакав значај. У том смислу сујеверје се опет радикално разликује од истинске вере. Када је у питању вера, ту се човек свесно, свим својим бићем обраћа Богу чије живо присуство осећа верујуће срце. Ту народна веровања ни случајне околности нису животни критеријум, већ заповести Божије и савест верујућег човека, које говоре како да се поступа.
Зашто се, како се чини, испуњавају нека сујеверја? Зато што често оно у шта је човек поверовао, то за њега постаје и реалност. Сујеверни човек сам пореди догађаје свог живота са садржајем сујеверја, сам прилагођава судбину у оквире сујеверја и веровања, ствара у својој машти узрочно-последичне везе, као што су древни незнабошци у догађајима сопственог живота видели истинитост своје митологије и вере у богове. Неретко томе директно помажу тамне силе. На пример, човеку који верује у ванземаљце, они могу заиста и да се јаве по дејству демонских сила.
А вези са унутрашњом зависношћу од сујеверја желели бисмо да се подсетимо предивних речи светог апостола Павла: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5:1).

ВАЛЕРИЈ ДУХАЊИН

[Шумадинац]

СУШТИНСКИ ПРОБЛЕМИ ОБРАЗОВНОГ СИСТЕМА


1. Први и основни проблем образовног система у Србији је концептуалног карактера, с обзиром да је усмерен углавном ка стицању знања у енциклопедијском духу, а мање ка развијању критичко-аналитичких способности ученика. Поред тога, промашај нашег образовног система је и недостатак мултидисциплинарног приступа у повезивању градива различитих предмета. Ученици на сва три нивоа образовног система (основна школа, средњошколски стадијум и факултетски ниво) раде пре свега на гомилању знања, док повезивање различитих научних области, анализа градива и развијање критичког духа најчешће изостају. Када је реч о проблематици информационих технологија потребно је више радити на суштинским стварима, а то су логичке структуре, концепти програмирања и семантика.


2. Друга ствар која недостаје нашем образовном систему је повезивање интелектуалних знања и способности са етичким постулатима. Црква је посебно заинтересована за овај сегмент развијања моралног лика ученика, што у великој мери посредно и чини преко верске наставе и хришћанске етике која се на њој предаје. Корен речи „образовање“ нас упућује на стицање образа, што поред теолошких има и етичке конотације, посебно важне у случају школства. Ово је битно за све предмете, а у домену информатике се односи на предмет компјутерска етика, а донекле и компјутерско право који треба да буду део наставног плана и програма сваке високошколске информатичке установе. Ако се тако буде приступало образовном систему, онда ћемо имати далеко мање проблема са, рецимо, нарушавањем електронске приватности грађана, с обзиром на претходно изграђену свест о етичким нормама у информатичкој ери. Тада неће бити ни потребе да се наша Црква ангажује у друштву у том погледу – не заборавимо да је управо СПЦ највише заслужна за подизање општедруштвене свести о електронској приватности грађана у Србији, активним радом њених стручњака на том пољу током протеклих неколико година. Тиме је донекле надомештен недостатак присутности овог питања у широј и стручној јавности. Убудуће би тај посао требало да преузму академске институције и невладин сектор, док би Цркви остало само да пружи подршку.


3. Трећи проблем нашег образовања је везан за нове видове учења везане за употребу савремених технологија. Потребно је усвојити начелни приступ који би информационе технологије користио као допуну у методама учења, а не као замену фундаменталних математичко-логичких операција и говорних способности које дете треба да савлада још у основношколском периоду. Замислите, рецимо, ђака основца које не уме да измножи два броја ручно зато што је навикао да то ради преко електронског калкулатора на рачунару или мобилном телефону? Или случај ученика који на географској карти није у стању да покаже Кину уколико претходно не консултује неку електронску енциклопедију? Или да студент има непрепознатљив рукопис јер користи искључиво текстуални процесор за писање? Грешка која се често прави у овом погледу је и ултимативна употреба такозваног distant learning система („учење на даљину“, данас углавном путем умреженог рачунара и интернета). Иако је за неке информатичке области то погодно, апсолутно је непримерено као замена у настави хуманистичких наука, где је жив контакт са професором незаменљив. Примера је доста, а закључак је јасан: информационе технологије треба итекако да буду присутне у нашем образовном систему, али на начин који не би угрозио примарни развој когнитивних способности деце. Са друге стране, постоје и случајеви где би информационе технологије требало у потпуности да замене досадашњи начин рада: папирне енциклопедије треба у потпуности заменити електронским базама података које омогућавају снимање знатно веће количине података и неупоредиво бржи приступ.


4. Четврти задатак за унапређење нашег образовног система је везан за слободу размишљања и алтернативе у избору. Ово је посебно важно због амбијента у коме живимо јер нам се често намећу идеје да одређене ствари напросто немају алтернативу. Тако се ствара атмосфера конформизма, што је недостојно слободног човека. У контексту информационих технологија, децу треба подучавати да траже алтернативно софтверско или хардверско решење. Примера ради, сви ћемо постићи сагласност да је Windows оперативни систем стандардно решење свуда у свету, али итекако треба направити и практично поређење и алтернативу на Linux-у. Исто важи и за остала програмска решења – алтернатива увек постоји и треба да се тражи. Са том мишљу ће деца израсти не само у изврсне информатичаре, већ и у одговорне чланове друштва.


Ово су само нека од кључних тачака када је реч о нашем информатичком, али и образовном систему уопште. Свакако да их има још (попут развијања етоса заједнице, увођењем групне оцене или неког сличног концепта, чиме се ученици оспособљавају за каснији заједнички рад са другима), но суштинска идеја није у моменталном решавању свих могућих проблема, већ у покретању трајног критичког дискурса и континуалног промишљања више различитих структура нашег друштва на пољу унапређења образовања.

О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ

[Шумадинац]

СИРОМАШТВО И БОГАТСТВО


„Ти говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба:
а не знаш дa си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп“
(Откр. 3:17).

Хришћанство многи схватају као религију сиромашних, бедних и понижених, а духовност као мудровање чудака који себи нису нашли место у друштвеном животу. То је у корену нетачно. Међу Хришћанима је увек било и има, по земаљском схватању, како богатих, тако и сиромашних људи. Еванђелска осуда богатих (Лк. 6:26) не значи осуду постојања таквих људи, већ само духовног поробљавања људске душе која је води страсној помами и губитку истинских вредности.
Само по себи богатство није зло, али често бива извор многих несрећа. Сетимо се колико је тешких злочина извршено због новца, колико живота је погубљено због среброљубља, колико сплетака, зависти, подлости, издаје, освете и несреће скрива у себи богатство.

По својој природи људска душа је склона изопаченој љубави (идолопоклонству) према предметима пролазним и материјалним. Ова прељуба душе подстиче и повлачи за собом незасито распаљивање других порочних склоности, као што су: лаж, клевета, таштина, гордост и друге.

Људи Божији по правилу се описују као бесребреници, иако се међу поштованим Светима срећу и имена угледних великаша, кнезова, војсковођа. Недокучиви су путеви Господњи, али лицемерно сиромаштво без истинског духовног сиромаштва може бити исто тако погубно, као и добровољно сакаћење или болест. „Богатство може бити благословени дар Божији. И сиромаштво такође.
Богатство може бити проклетство за човека. И сиромаштво такође“ писао је архиепископ Сан-Францишки Јован (Шаховској). И заиста, оцена која се тиче богатства и сиромаштва н у смислу количине и у смислу каквоте – веома је релативна по својој суштини. Неки који данас сматрају себе сиромасима, не трпе, уствари, никакву оскудицу у храни, становању, одећи, већ само имају материјалне тешкоће, а такође осећају незадовољство због својих других незадовољених потреба (неретко претераних).

Има значаја и привидно понижавајући карактер њиховог положаја у поређењу са срећнијим суседима. Просечно имућни руски грађанин, на пример, према западним мерилима је просто просјак, па ипак у својој земљи он се таквим не сматра.

Да ли је сиромаштво увек добро, а богатство лоше? Исти владика Јован Шаховској у свом поглављу, специјално посвећеном овој теми, пише о томе следеће: „Сиромаштво које живи од зависти, одише убиством, није благословено еванђелско сиромаштво. То је ужасно сиромаштво. Исто тако и смирени власник богатства који себе сматра само оним који управља (в. Лк. 16) тим богатством које припада Творцу, и праведно га поседује, који твори милосрђе тим путем, свакако да не може бити убројан у оне богаташе о којима је Спаситељ рекао: „Тешко њима“.
Не, није таквим богаташима тешко, већ радост, и то радост вечна“.

Без истинског духовног подвижништва-призвања сиромаштво је чак најчешће понижавајућа последица суштинског ограничавања спољашње, а и унутрашње слободе (на пример, у питањима превоза, милосрђа, добровољних прилога, као и из других разлога, јер одсуство средстава може бити препрека за изражавање добрих и духовних човекових побуда: на пример, човек нема могућности да се поклони светим местима, да да прилог за изградњу храма, а понекад чак и да да милостињу, јер је, у суштини, и сам сиромах, само што не проси, већ трпи оскудицу).
Зато су по себи богатство и благостање, стечено праведним радом, потпуно нормалне појаве земаљског живота, нарочито под условом правилног унутарњег (душевног) односа према њима. На том плану не сме да преовлађује егоистичко користољубиво сопствеништво, већ осећање еванђелског управника или праведног чувара вредности на корист не само себи, већ и ближњима.

Неретко дар богатства надокнађује људима ускраћеност многим другим даровима. Осим тога, не доживевши сиромаштво, тешко је истински оценити, чак и према земаљском (то јест, недуховном) схватању, добра која пружа богатство и поштовати их као дар Божији (поштовати с трепетном захвалношћу, а не себично дрхтати за нагомилано богатство!).

Неопходно је такође осећати одговорност за правично и праведно коришћење тог дара. Само крајњи облици аскетике и религиозног фанатизма (рачунајући ту и политички; на пример – комунисти) могу позивати на свеопште доброволшо сиромаштво или уравниловку, без достизања одговарајућих духовних стања.

Еванђелски Спаситељев позив младићу да прода своје имање и пође за Њим (Лк. 18:22) има духовнији смисао и конкретну усмереност, јер тај младић је био не само богат. него и духовно поробљен, у извесном степену опседнут богатством, иако је и тежио праведном богоугодном животу. У Еванђељу нема помена о томе да је Христос позивао све богаташе да раздају своја имања и пођу за Њим (међу Његовим ученицима било је такође и богатих и угледних људи).

Дакле, много је важније духовно нестицање (уп. „блажени сиромашни духом“), а не световно сиромаштво. Осим тога, како је писао еп. А. Сем. Тјан-Шански: „Новац – то су увек само средства, а не вредност и циљ. Онај који обоготворава новац, тј. средство, пориче стварне вредности“. „Добро је богатство у којем нема греха“ каже Библија (Сир. 13:30).

У Светом Писму се неретко недвосмислено указује на то да је богатство Божија награда за марљивост и праведност (упоредите: „У дому праведника је обиље блага, а у дому безбожнога – растројство“, Сир. 13:5). И још тим поводом: „Богатство се због сујетности троши, а онај који сабира трудом, умножава га“ (Сир. 13:11), „Неки постаје богат због разборитости и штедљивости своје, и то је део његове награде“ (Сир. 11:16).

Народима и земљама које су поштовале заповести Божије, давале су се велике награде у виду неизмерних богатстава и процвата (сетимо се процвата Византије или Русије). И обрнуто, пропадала су и рушила су се царства због отпадништва и наравственог (моралног) распадања које се на старом језику карактерише као „умножавање безакоња“.

Према томе, спој материјалног напретка с нестицањем, душевном дарежљивошћу, па чак и сиромаштвом могуће је, о чему сведоче и историјски примери. Па ипак, од свега је најважније духовно богатство и његово умножавање, као и задовољство хлебом насушним, јер истински је богат само онај који је задовољан и уме да се радује ономе што има, а вечни је сиромах онај који пати од непрестане жудње за богаћењем.
Ова тема је специјално покренута због крајности у које доспевају неки људи приликом тумачења принципијалног питања о спојивости материјалних добара с духовним животом и вером у Христа.


Тематске мисли
(Свети Јован Златоуст о богатству и сиромаштву)

1. Оно (сиромаштво) је безопасно прибежиште, тихо пристаниште, свагдашње спокојство, далека од опасности радост, чисто задовољство, живот непомућен и спокојан, срећа необорива, мајка мудрољубља, узда надмености, одбацивање мучења, корен смиреноумља.

2. Богатство је незахвални бегунац, непомирљиви човекоубица, неукротива звер, стена стрма са свих страна, подводни камен кога непрестано запљускују валови, море узбуркано безбројним ветровима, тешки тиранин, властелин свирепији од сваког варварина, непријатељ непомирљиви, противник неумољиви који никада не обуставља своје непријатељство према онима који га поседују.

3. Ако имамо богатство, употребљаваћемо га онако како треба.

4. И богатство је добро, али онда, када оно не поседује оне који га имају, већ када избавља ближње од сиромаштва.

5. …Није богатство зло, већ нискост душе која претвара богатство у сиромаштво.

6. Авраам је владао богатством на корист свих намерника и свих потребитих.

7. Ми морамо да чувамо имовину тако као да нам је она туђа.

8. Презираћемо новац, да не бисмо изгубили из вида своје пријатеље.

9. Што је већим богатством ко окружен, то га више жели.

10. Сиромашан је онај ко не може да подноси сиромаштво.

11. Ако је он честит и богат, то је праведно.

12. Ако богатство доспе у руке глупака, оно га чини још глупљим, а ако доспе у руке развратника, чини га још развратнијим.

13. А новац постоји не ради тога да бисмо га чували, већ ради тога да га користимо на добро.


ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ

[Шумадинац]

ТЕЛЕВИЗОР НАШ НАСУШНИ

Улога телевизије у свакодневном животу данашњег човека увелико је постала пренаглашена. Телевизија се намеће човеку. Она више не информише, не образује и не забавља, она све више настоји да “решава животне проблеме” људи. А то је опасна работа. Наравно, у мери у којој ми сами телевизији поклонимо наше поверење и прихватимо је као неопходност. А шта нам она доноси на плану нашег психофизичког здравља?

Телевизор је постао неодвојиви део нашег живота. Чим се пробудимо, почињемо свој дан од телевизора и заспимо после вечерњих емисија. Код многих је већ постало правило да узимају храну, да се баве домаћим пословима, а понекад чак и да дремају уз телевизор. Ђаци успевају да истовремено уче и гледају телевизор. Када нам дођу гости, наше општење се убрзо своди на колективно гледање неке телевизијске емисије.

Магијска моћ телевизије превазишла је сва очекивања, а по свом утицају на људску душу она је данас вероватно без премца. Управо се због тога води толика борба међу политичарима за сфере утицаја на екрану. Зато су и толико скочиле тарифе за сваки рекламни минут.
На телевизији једни те исти догађаји могу се приказати на различите начине, при чему се у корену мењају опажања/перспектива/ гледалаца.

Телевизор је буквално продро у наше куће, претворио нас је у робове једног сандука, напуњеног електроником од транзистора и схема. Колико времена сваки дан проводимо крај екрана? Према скромним прорачунима просечно око 2-3 часа дневно. Међутим, није мало људи који гледају телевизију по 6-8 и више часова дневно. Али чак и при најминималнијој количини гледања телевизије, годишње губимо најмање месец дана свог живота, проводећи то време крај, како га зову, малог екрана. Код многих људи та количина је већа 23 па чак н 6 пута. Да ли је оправдано овакво расипништво?

Овде не треба да греше душу чак и најжешћи противници телевизије, јер постоје емисије сазнајног, наравственог, духовно-естетског карактера које могу да благотворно делују. Али таквих емисија је веома мало, оне представљају пре изузетак од правила. И та позитивна страна је ништавна у поређењу с негативним дејством телевизије на човекову душу и организам.

Телевизор поробљава нашу вољу, чини човека пасивним, духовно леним, понекад га просто биороботизује. Телевизија је унела у наше душе страшне и развратне призоре у концентрисаном облику, сцене убистава, насиља, сексуалних изопачености, дивљих оргија. Ми као да се сатима налазимо сами у друштву манијака, убица, проститутки, хомосексуалаца, лудака, које добровољно пуштамо у своје станове.
После вечерњих гледања телевизије неретко се нарушава ноћни сан, људи сањају кошмаре, а нарочито страдају деца и омладина. Тако се стварају неуротски поремећаји, мења се понашање деце, појављују се раздражљивост, дрскост и грубост према околини, све до неадекватне агресивности.
Никаква информација у суштини не ишчезава без трага. Страшне слике остају у човековој подсвести, често поново избијају, испуњавајући снове ужасима и кошмарима, на различите начине дејствују на психу, сакатећи наше душе. Учестали случајеви свих могућих изопачености и свакојаке гнусобе, пораст грозних уличних сцена, отмице авиона, свакојака насиља, умногоме су резултат не само лошег васпитања, него и утицаја телевизије.

Нарочито запањује избор филмова који су преплавили у последње време телевизијске екране: примитивизам, вулгарност, бестидност, лош квалитет режије, порнографија итд. - као да је неко поставио себи циљ да разврати Русију преко телевизијских екрана. Велики део становништва сигурно то схвата, али ништа не може да учини. Осим тога, у самом човеку као да се две силе боре. Једна од њих тежи свему што је забрањено, тежи снажним доживљајима, чак и непристојностима, тобоже из радозналости.

Телевизија буквално хипнотизира гледаоца (не само преко сеанси здравља Кашпировског), програмира, кодира нашу психу по испланираном сценарију, слаби наше памћење, исцрпљује нервни систем, доводи до болесних склоности (наркотелеманије), одводи човека у свет илузија и лажи, политизира, увлачи у све могуће непотребне сцене, развраћа нашу децу (и нас саме). Опасно је и зрачење од телевизора, јер вибрација телевизијских таласа није својствена нашој природи и погубно делује на човеков организам, све до развоја онколошких обољења.

Телевизија погоршава слух и вид, доприноси сужавању и зачепљењу ситних можданих судова (капилара) услед венозног застоја крви у великом мозгу због напрезања сензорних структура приликом гледања телевизије. Телевизор гуши човекову духовност, одузима деци детињство, доводи до непокретног начина живота, одваја од физичког рада. Најстроже домаће дозирање телевизијских емисија најнеопходнији је услов нашег данашњег преживљавања.

У целини пак треба се руководити начелом: што се мање укључује телевизор, то боље. Ма колико био занимљив телевизијски програм, после његовог гледања на души остаје некакав талог у виду опијености, опште слабости, осећа се нека вртоглавица, а глава понекад као да је покривена некаквом копреном.
У наше време човечанство губи изузетно драгоцену компоненту свог живота - тишину. Тишина је свештени дар. Према Библији, чак се и Бог не открива у буци, већ у тишини. Скоро сва велика открића и дела истинске уметности стварана су у тишини или су била надахнута њом. Тишина лечи, смирује, духовно обогаћује.
Свест о неопходности уношења тишине у наш живот и борбе са теленаркоманијом, померања акцената с политизације на наравственост и истинску духовност - то су реални аспекти нашег могућег оздрављења: и душевног, и физичког.

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ

[Шумадинац]

МОЖЕ ЛИ ПОПУЛАРНА КУЛТУРА ЗАМЕНИТИ РЕЛИГИЈУ?


Идеја да су познате личности врста „идола“ није нова. Откако је Холивуд почео са радом, филмске звезде и друге познате личности су називане божанствима. Свима нам је познат назив дива за оперске певачице, а у новије време овај назив се користи и у комерцијалнијој музици за певачице, а сама реч долази од италијанске речи која значи богиња. Затим у популарној музици јављају се називи као што су „рок богови“ и „поп идоли“.

Међутим, док коментатори и медији представљају ову врсту „обожавања“ познатих личности као врсту религије, већина обожавалаца познатих се изјашњава да нема осећај да оно у шта се упуштају има религијски карактер и потпуно одбацују идеју да су личности којима указују ту врсту „обожавања“ богови или божанства. Дакле, култура која се ствара око познатих личности, односно популарна култура је двосмислена. Она очигледно има елементе религије и самим тим изискује и нашу пажњу као црквених људи и хришћана верника.


Данас нам је свима јасно како сазнајемо за познате личности. Вести о њима и њиховим приватним животима данас заузимају велики део медијског простора, па је тешко не знати за поједине личности. Занимљиво је да су у самом почетку филмске индустрије информације о познатима, намењене широким народним масама, у одређеном смислу биле контролисане и било какви скандали су бивали цензурисани, јер се сматрало да друштво није било спремно за такву врсту сензација и скандал-маркетинга. Међутим, све је почело да се мења шездесетих година прошлог века када је новинарство, а посебно фотографско новинарство, доживело експанзију. Познате личности ухваћене у неком незгодном и компромитујућем тренутку постале су интересантније за јавност од цензурисаних и контролисаних производа. Јавност је показала да је више заинтересована за ону људску и стварну страну познатих него за култ и приче фабриковане око њих. Ипак, култура око познатих личности или популарна култура се показала као нешто што може бити изманипулисано и искоришћено не само од стране новинара, већ и од стране самих познатих личности. Бројне емисије, документарни филмови, живи „ријалити“ програми указују на то да је култура око познатих личности промењива, прилагодљива и манипулативна. Многе познате личности данас нису више мета новинара, већ саме својевољно отварају своје приватне животе за јавну инспекцију. Кроз њихово самооткривање они постају продукт. Њихова интима постаје артикал. Данас, знамо за поједине људе јер је тешко не знати за њих. Дакле, култура око познатих личности данас је познавати и бити познат на све могуће начине.

Још шездесетих година прошлог века, када је култура око познатих почела да измиче контроли, један западни критичар је рекао да су познате личности (звезде) оне личности које су познате по њиховој познатости. Овим се подразумева да бити познат није обавезно повезано са неким уметничким даром, вештином или врлином. Овим се чак подразумева одређени степен „плиткости“ познатих личности, тако да је бити познат, искључиво резултат медијске пажње. Уколико се сложимо са овом тврдњом, онда морамо да закључимо да културу око познатих личности карактерише непромишљена знатижеља и неукусна самопромоција. Ако овоме додамо још и повезаност самооткривања познатих личности и комерцијалног интереса за продуктима популарне културе, онда нам не преостаје ништа друго већ да закључимо да је позната личност само један аспект експлоатисања лаковерне јавности. У том случају, једина логична богословска реакција би била да се разобличе негативне стране опсесије познатим личностима и искритикује популарна култура као деградирајући феномен. Међутим, и поред евидентних недостатака у популарној култури, богословско мишљење о популарној култури мора узети у обзир улогу и значај коју она има у јавности, као и то да она представља потенцијално средство за мисију којим може да се изрази богословска креативност.


Теорија да је медијска представка популарне културе и културе око познатих личности нека врста религије делимично се ослања и на теорију секуларизације, односно опадања религиозности у свету са западном културом. Према овој теорији популарна култура попуњава празнину која настаје одсуством религије. Јасно је да се у овом случају подразумева да је религија основни принцип који даје смисао свему. Међутим, било какав покушај да се популарна култура мери неком религијском аналогијом значило би редукцију саме религије. Ипак, мора се признати да култура створена око познатих личности неодољиво асоцира на религију. Медијски створена, позната личност као таква не помаже организовању друштва и не нуди никакву врсту колективног идентитета, али сама популарна култура створена око њих је лако измењива, такорећи ненаметљиво агресивна кроз медије и уређена тако да је пријемчива за свачији укус. Тако, упркос домишљатости и духовитости одговора „витез џедај“ на питање верске опредељености током последњег пописа, популарност овога одговора указује на то да сама идеја није пука случајност. О чему се ради?

Велике медијске индустрије културе које утичу на обликовање популарне културе виде велику прилику у маркетиншкој манипулацији и спиновању. Верски, митски, духовни, па и магијски симболи, дакле и позитивни и негативни верски симболи, у зависности од потребе, данас су скоро неизоставни део маркетинга, а духовне теме више нису резервисане само за света места, свете књиге или духовну музику, или пак они мрачни аспекти духовности не везују се само за окултизам, спиритизам и томе слично. Медијски простор отвара могућност манипулисања, спиновања и комбиновања свих поменутих идеја и, било свесно или несвесно, релативизује религијске истине стварајући на тај начин једну нову културу – популарну културу. Користећи религијске елементе или симболе ствара се комплексан свет митских прича и бајки које утичу на обликовање популарне културе. Изражавајући се неким митским језиком, у популарној култури постоји много богова, а посао медија је да их представи на један забаван, питак и прихватљив начин, што свакако подразумева константне измене.
Популарна култура или, прецизније, култ око познатих личности чини значајан аспект стварања имиџа и стилова, и игра кључну улогу у њиховом пласирању и прихватању. То опет значи да се култура и приче створене око познатих личности нуде као алтернативни извори усмеравања личности, посебно младих, тако да, с једне стране, постоји веза између тога шта значи бити мушко, женско, црн, бео, хомосексуалац или хетеросексуалац, одређеног политичког определења..., а, са друге, циљано конструисаних прича и стилова живота у медијским расправама. Популарна култура на неки свој, забаван начин пажљиво спинованом артикулацијом нуди разна тумачења идеје шта значи бити човек, или суперчовек, добар или лош, позитиван или негативан, природан или неприродан. Неретко се и многе хришћанске идеје узимају ван контекста Цркве и хришћанске традиције и представљају се на један „сензационалнији“ и за широке народне масе „интересантнији“ начин зарад „вишег циља“. Ипак, манипулишући само елементима и појединим идејама Цркве, религије или вере у нешто, популарна култура у најбољем случају може бити окарактерисана само као сурогат религије у савременом свету, али не и као религија, па чак ни њена алтернатива. Тешко је поверовати да људи који су се шаљиво изјаснили на поменутом попису заиста верују да су „витезови џедаја“, док православни хришћанин ипак у своје определење може да буде уверен.


Из свега можемо закључити да идентификовање начина на које се пласирају религијске и богословске теме у популарној култури није исто што и рећи да ове теме у потпуности могу да замене религију. Можда се у популарној култури све чешће јављају теме као што су грех, пад, врлина, рај, пакао, анђели, демони, добро, лоше, али хришћанске теме ван контекста Цркве не могу бити поређене са хришћанским богословљем. Посебно је немогуће сматрати алтернативом за Цркву и веру индивидуалне и исфабриковане идеје, ма колико се чиниле логичне и ма колико биле медијски исфорсиране. Са друге стране, на Цркви је да препозна у којој мери ова култура утиче на верско образовање оних који немају црквено образовање или било каквог појма о Богу, Цркви и вери, и у којој мери популарна култура утиче на њихово разумевање хришћанске проповеди. За хришћанску заједницу која је навикла да преноси хришћанску проповед онима који су већ део заједнице, ово може представљати посебан изазов, а не треба сметнути са ума да се утицај популарне културе не зауставља само на онима који су ван црквене заједнице. Сви смо савременици и сведоци те културе, тако да су неретко и они унутар црквене заједнице у одређеној мери под утицајем различитих промена и тема које се намећу медијским дискурсима. Признајући ово, не значи да Црква нема начина да задржи различит став, а самим тим и понуди својеврстан допринос популарној култури. Упркос многим својим недостацима и великом простору за критику од стране Цркве, популарна култура отвара могућност читавом спектру научних поља и јавља се као нови изазов са којим се Црква сусреће у модерном друштву. Стога, популарна култура, ипак може бити од користи богословљу данас.

ЈЕРЕЈ ВЛАДИМИР ВРАНИЋ

[смедерево]

Владимир Димитријевић: Иноплеменици у Србији (метафизичко разматрање)

ВИЂЕЊЕ РУСКЕ КЊИЖЕВНИЦЕ

Године 2006. на србском језику појавила се књига руске списатељице Јелене Чудинове, „Богородичина џамија у Паризу“. Она је у роману описала скору будућност Европе: године 2048, у Паризу, главном граду Еврабије, хришћани су гетоизирани и приморани да приме ислам или да умру. У роману, Београд је главни град Велике Албаније, а последњи остаци Срба селе се у Русију, где оснивају Нови Београд, и остају да бране границе.

Једина слободна земља је православна Русија, која је према исламским државама Европе подигла „зелену завесу“. Један од главних јунака ове приповести је Србин Слободан, пореклом са Косова, који Западу не може да опрости издају духовних вредности и што су ратовали против Срба хришћана у корист ратоборног ислама. У разговору с групом Француза који се нису потурчили, гневни Слободан им каже: „Тако вам и треба, Французи! Зар ви то нисте заслужили? Зар ви сами нисте јуче, својим рукама, направили данашњи дан? Живите у њему, зато што Бог постоји. Ништа нисте знали о историји Србије, ништа нисте знали о Косову. Нисте знали како су Срби славно гинули на Косову пољу, када су, штитећи своју колевку, војници кнeза Лазара стални на пут прљаве војске цара Мурата. Нисте знали да је Бајазит дошао као смртоносна куга, а по његовим траговима муслимани – Албанци. Пет стотина година под Отоманском империјом! Нисте знали какво је проклетство била Отоманска империја, нисте знали колико се српске крви пролило за победу над њом/…/ Нови Бајазит постао је Адолф Хитлер, зар сте ви, хумани Европљани, заборавили на то? /…/ Шта вас је навело да помажете Албанцима да успостављају границе по Хитлеру, шта вас је нагнало да тако лако поверујете најглупљој лажи о зверствима Срба? Да, јасно, није питање шта, него ко. Вас су отровали, водила вас је на повоцу муслиманска дијаспора – а ви, играчке у рукама луткара, сматрали сте себе борцима за некаква „људска права“, просвећеним хуманистима – а били сте само издајници хришћанске цивилизације/…/ И кад је у вашој сенци настала змија ОВК и почела, сад већ не измишљено, већ право етничко чишћење, ви сте били слепи, горе него слепи/…/ А ваши јунаци су иза камере клали хришћанске породице, убијали учитеље и свештенике./…/ И у центру европске наркотрговине, на Косову, завладао је мир. Кад је последњи Србин истеран или заклан, кад је последњи православни храм био порушен и оскрнављен, и миротворци су напустили крај јер више нису били потребни./…/ Србе су потискивали и потискивали. Кад је Београд постао престоница Велике Албаније, Европска унија је почела да се боји. И наставила је да из страха даје оно што је раније давала из глупости. Нека сада Парижанке иду у чадорима (носе зарове и фереџе, нап. В. Д.) пошто су њихове баке уздисале гледајући руже на гробовима косовских Албанаца“ (бораца ОВК, нап. В. Д.)“

Тако говори гневни Слободан Вуковић, Србин који се са Косова доселио у Русију, и чијим ликом Јелена Чудинова је желела да упозори своје сународнике шта их чека, ако се на време не освесте.

Наравно, било је то упозорење и Србима и Европљанима. Да свако размисли о свом уделу у општој пропасти негда хришћанске Европе.

ХАОС

Свет је у хаосу.

Тај хаос се види и ових дана у Београду, где на хиљаде избеглица са Блиског Истока чека да оде у Европску унију, мада је, очито, Европска унија, која је, скупа са САД, изазвала хаос на Бликсом Истоку вољна да 400 хиљада избеглица остави Србији, да се она с њима бакће, иако је то празна и опустошена земља, у којој је од пописа 2002. до пописа 2011. било мање управо 400 хиљада људи – неки су отишли ван земље, а неки под земљу.

Док ових дана неки шкргућу зубима због планова Империје да измени демографску структуру Србије, и да од ње направи некакву муслиманску државу, вреди се замислити над дубинским узроцима наше пропасти. Јер, Вучић & компанија су само симптоми, али не и узроци стања у коме смо се нашли, као и чињеница да се Србија тресе и дрхти од будућности, све неизвесније.

ЈЕДАН ОД УЗРОКА НАШЕ НЕСРЕЋЕ

„Хришћанин не живи као тужилац, него као оптужени, говорио је руски мислилац Николај Берђајев. „Ако хоћеш да промениш свет, почни прво од себе“, говорио је Свети владика Николај. То значи: кад се у свету збива зло, треба гледати у дубину своје душе – зашто се то зло дешава, зашто га је Бог допустио?

Први благослов који је Бог дао сваком живом створењу био је: „Плодите се, множите и напуните земљу, и владајте њоме“ (Пост. 1,22). По тај благослов Божји, наравно, долазе и људи, највиша створења Творчева. Народ који се рађа је народ од Бога благословен, народ који напредује у свему, народ који не мисли о својој будућности – има га и за рад и за рат, и за породицу и за манастир, и за садашњост и за будућност…

Али, Срби су се одрекли радости рађања.

Србија је земља стараца, која има више пензионера него запослених.

Кажу – због сиромаштва. Али, Срби су престали да рађају децу седамдесетих година прошлог века, када је стандард у Титотопији почео да расте брже него икад. Тада су абортуси постали масовни, а на свет је долазило по једно – двоје деце.

Почетком деведесетих година 20. века, у Србији је било око 150 хиљада абортуса годишње.

А села, основа србског постојања кроз векове, празнила су се и празне. Тај празан простор просто привлачи иноплеменике, и они могу доћи са великих даљина.

Нарочито ако иноплеменици рађају децу коју домороци више не желе.

ПОУКА СТАРЦА ТАДЕЈА

Велики србски старац 20. века, Тадеј Витовнички, беседио је: „Оне мајке које уништавају плод своје утробе чине велики грех. Оне уништавају живот. То је велики грех. Бог зачиње плод, а оне га уништавају. Треба из дубине душе да се измене и да не понављају такав грех. Таква жена се осуђује као убица. Ни једна животиња на земаљској кугли не убија своје младунче, једино разумно биће убија своје дете. Ако остане у непоправљивом стању, биће осуђена као убица. Питање је да ли ће моћи да прође кроз митарства. Нема неопростивог греха осим неокајаног греха. Велики је грех нашег народа – неокајани грех. Читава су села нестала. Био сам млад када је у Витовници било 110 кућа, а сада их нема ни половина. Жалосно је што ћемо ми Срби бити мањина. Доћи ће са стране и населиће се. Велика је грешка од стране грађанског закона да се земља дели на децу. На западу није тако, један остаје на земљи, а остали се запосле. Не ваља да се деле мале парцеле.

Наши Роми немају ни куће ни кућишта, па је опет пуна черга деце. Увек су задовољни, увек весели. А наши имају хлеба, па ни са хлебом неће да имају деце. Жалосно је то. Треба да се поправимо, ако можемо“.

Очито, до сада нисмо могли да се поправимо.

„Култура смрти“ надјачала је културу живота.

Dance macabre, звана „геј парада“, на улицама Београда игра од 2009, а у име ЕУ „вреднота“. Заказано је коло смрти и за ову, 2015, када се слави сто година одбране Београда под командом славног мајора Драгутина Гавриловића, чији је пук био жртвован за част престонице и отаџбине.

Зато нам се све ово и дешава. Нема благослова Божјег.

Власт је продала Косово и Метохију, сече србске записе, прави геј параду… И чудимо се потопу 2014, суши 2015, бујици избеглица пред нашим очима, у опустелој Србији…

Само да не наиђе „иноплеменик звани глад“, како рече средњовековни летописац.

Ко то ратује са нама?

Једна од последње четири србске старице у Ђаковици је Полексија Кастратовић, деценијама прислужница србског храма у метохијском граду. Замонашена је под именом Теоктиста. У интервјуу који је дала часопису „Светигора“ о Петровдану 2015, она каже: „Нерођена дјеца нас су упропастила. Нико нас није упропастио. Јер нерођена дјеца воде рат са нама, а ми не видимо, него видимо Шиптаре. Јер они пиште. Мени је једна жена причала овде, неколико пута је имала – да неће да роди./…/ И она сања, да је ишла, оће у рај. Наишло мушко дијете јер је она то уништила: штапом хоће да је бије, а дјевојчица лијепа, обучена, дође и каже: „Нека, ипак је наша мама“. „Како наша мама? Она нама није дала да живимо на тај свијет – не може!“ Неколико пута је абортирала, и мушко и две ћеркице./…/Та нарођена дјеца воде рат са нама, не воде Шиптари, него та дјеца. Па кажемо, криви су нам Шиптари“.

ЗАМИСЛИМО СЕ!

Ово није политичко-аналитички текст; он је, да тако кажемо, религиозно-аналитички, јер смо уверени да се спољашњи догађаји историје увек зачињу у дубинама метафизичким, тамо где се срећу Бог и човек.

Како указује француски православни теолог, Жан Клод Ларше, у књизи „За једну етику рађања“ (Шибеник, 2008), по Светим Оцима Цркве којој припадају Срби, абортус је насиље над природом, сведочи о недостатку љубави оних који га врше, о неповерењу у Бога, Који се стара о сваком од нас, а нарочито о деци; он угрожава здравље жене, и, што је најважније, реч је о убиству. Сумирајући светоотачке ставове, Ларше пише: „Зачеће људског бића је плод воље Божије, те стога, одузети му живот представља одбацивање Божијег дела и противљење Божијем промислу“.

Зато је битно да, док гледамо хаос и како иноплеменици стижу у пусту Србију, не заборавимо да није политика прво, него метафизика. Створен као микрокосмос, човек је и микротеос, мали бог у блату, како је говорио Свети Јустин Ћелијски, и његова одговорност је велика и пред Богом и пред светом. Зато, пре било чега другог, треба да на себе преузмемо хришћанску одговорност, да се покајемо и изменимо своје путеве: „Треба да се поправимо, ако можемо“, рекао би старац Тадеј Витовнички.

Јер, како рече патријарх Павле – Бог ће помоћи ако буде имао коме да помогне.

Извор: „Фонд стратешке културе“

[смедерево]

Познати амерички глумац Кери Тагава крстио се у руској православној цркви!

Руски новинари, који су присуствовали крштењу, питали су Тагаву: не прибојава ли се да ће због преласка у Руску православну цркву имати проблема у САД? А он им је узвратио: „Зашто се бојати? Ово је питање Бога?“
•Упитан - како се после крштења осећа - Тагава је рекао: „Осећам се веома узвишено. Моје ноге су увек на земљи, али је ово моменат када сам постао ближе Богу“ (погледајте ВИДЕО)
•Тагава у руском филму „Јереј-Сан“ игра главног позитивца Такуру Накамуру, Јапанца који је - иако брат једног од шефова јакузе - прешао у православље и постао „отац Николај“. У филму он уједињује становнике једног руског села око њихове полуразрушене цркве и штити их у сукобу са локалним криминалцима

СВЕТСКИ познати јапански глумац Кери Тагава, који ради у Холивуду, одиграо је улогу у руском филму „Јереј-Сан“ улогу јапанског православног свештеника. И, недуго потом - после „дубоких размишљања“ - одлучио да пређе у православље и да се крсти.

У руско православље.

Чин крштења обавио је митрополит Волоколамски - епископ Иларион који је и викар поглавара руске правсолавне цркве Кирила.

Важну улогу у свему је одиграо и познати руски глумац и режисер Иван Охлобистин који је и свештеник.

А Тагава не само да се покрстио, него је истовремено и затражио пасош Руске Федерације.

Руски новинари, који су присуствовали крштењу, питали су Тагаву: не прибојава ли се да ће због преласка у Руску православну цркву имати проблема у САД? А он им је узвратио: „Зашто се бојати? Ово је питање Бога“.
Упитан - како се после крштења осећа - Тагава је рекао: „Осећам се веома узвишено. Моје ноге су увек на земљи, али је ово моменат када сам постао ближе Богу“.

Митрополит Иларион је испричао да има помоћника-Јапанца - оца Николаја који је разговарао са Тагавом и „проверио његову веру и решеност“.

Крштење је било заказано тек после те „провере“.

Охлобистин у филму „Јереј-Сан“ игра главног негативца. А Тагава позитивца - Такуру Накамуру, Јапанца који је прешао у православље и постао „отац Николај“.

Он је у филму рођени брат једног од шефова јакузе. Пре него што је постао свештеник био је спортиста.

Када је стигао у Русију, „отац Николај“ уједињује становнике једног села око њихове полуразрушене цркве и штити их у сукобу са локалним криминалцима.

Тагава је познат по улогама у америчким серијама филмовима: „Звезднани пут: Нова генерација“, „Гром у рају“, „Спасиоци Малибу“, „Уверења“ , „Вавилон-5“, „Смртна битка“, „Перл-Харбур“, „Гејшини мемоари".

[смедерево]

Посланици Државне думе предложили да се Св. Софија врати православној цркви!

Москва – Посланици Државне думе подржали су идеју да се Аја Софија у Истамбулу врати православној цркви, саопштио је председник Комитета Државне думе за питања имовине, координатор међупартијске парламентарне групе за заштиту хришћанских вредности Сергеј Гаврилов, преноси „RT”.
„Руска страна сматра неопходним да подсети на најстарију светињу целог хришћанског света, Свету Софију Цариградску у Турској, у Истамбулу, древну византијску цркву, чија је историја повезана са историјом Васељенског сабора. Очекујемо од турске стране пријатељски корак – враћање цркве Свете Софије хришћанској цркви”, рекао је Гаврилов.

Руска Реч

[Шумадинац]

КАКО ЦРКВЕНИ ЉУДИ ПОСТАЈУ ЛАЖНИ


Већина нас је пришла Цркви да бисмо познали Бога. Ипак, бива тако, да после недуго времана ми постајемо некако лажни, буквално почињемо да служимо као украс на излогу. Изгледамо тако као да можемо решити све проблеме. О свему судимо, дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Претећи прстом чинимо примедбе другом. Но при том ми сами уопште не личимо на те идеале о којима расуђујемо. Нас муче сасвим друге ствари.


Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говри о Богу својим животом. Говори о томе што знаш, и не скривај истинског себе. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубав, пријатељство и остале радости.
Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, да по питању сопственог «ја», ту се никаква промена није десила. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето.



Али нешто друго може да се деси. Ми продужујемо да у себи носимо своје страсти које почињу да се трансформишу. На пример, човек престаје да се туче на фудбалским утакмицама или престаје да посећује ноћне клубове, престаје да употребљава наркотике, но страст која га је побуђивала да све то ради, никуда није отишла – зато што је немогуће опростити се тако брзо са страстима.
Страст – то није кошуља коју можемо скинути са себе, бацити на прање и заборавити на њу. Ми смо сједињени са својим страстима. Зато често происходи следеће: «светска» страст се трансформисала у «хришћанску». Ето због чега понекад човек који је раније био фанатични навијач, тукао се, после меча ломио излоге, а сада после уцрковљења, остаје јаросни фанатик – само сада у Цркви.
То је тај исти случај, када људи говоре о својим ближњим, који су постали црквени људи: «Он иде у цркву, но уопште се не мења! Кида нам живце као и раније!»
Шта се није изменило? Основне, главне црте карактера су остале исте. Оне се не могу преобразити саме по себи – само зато што је човек пришао Цркви и постао хришћанин.



Зато је важно имати на уму да гнев и раздражење остају с нама. И мада се ми сад већ гневимо као из «духовних» разлога, но главна страст је као и пре с нама.
И ако хоћемо да будемо искрени, сагласићемо се с речима Пајсија Светогорца. Када је Старац једном путовао на броду из Дафнија у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:
– Старче, дођите овамо, да не седит са мирјанима!
А Старац је одговорио:
– Али, чедо, зар ћемо ми изгубити нешто седећи с њима? Зар смо ми толико бољи од њих? Ми имамо неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо такви, као и они? То што живи у нама живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти, проблеми пројављују на други начин. Ми почињемо да се свађамо, на пример због црквеног устава – да ли смо правилно одслужили службу (прим. прев. затворене или отворене двери)…
Једном сам видео два монаха како су се посвађали због тога какву чинију да изаберу за прање воћа. Да, они се нису тукли и нису се псовали као на фудбалској утакмици, но њихове раније страсти су остале с њима.
Ако ми то схватимо, у првом реду ћемо успоставити бољи контакт са собом, а затим ћемо постати снисходљивији према другима. Код нас ће се појавити више човекољубља и смирења. И ако ми себе признамо таквима какви смо, ако се измиримо са својим «ја», ако познамо себе и заволимо себе, то ћемо и своју децу почети волети далеко више, зато што ће се код нас појавити далеко више снисхођења. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се свађамо са својом децом ако они, како се нама чини, скрећу са истинитог пута, а на самом делу, ми сами смо скренули са тог пута. Сви смо се ми с њега уклонили, сви смо ми бегунци, свима нама нешто не успева. Ми се, просто, старамо да то замаскирамо, зато се и не види.
Човек живећи у Цркви и општећи с другим црквеним људима, веома брзо почиње да схвата да су многи од њих остали исти такви какви су били и до Цркве. Један млад човек ми је причао да, када је дошао у Цркву, надао се да ће овде угледати потпуни идеал. Тај млад човек је радио у банци. И показало се да, као што су у банци биле свађе, спорови, осуђивања, интриге, све исто то је бивало и у парохијском храму.
А једна жена, која живи у иностранству и активни је парохијан у тамошњој цркви, често ми пише да је спремна покидати своју косу, јер не може више да издржи. «Изгубила сам веру!» – једном је написала. Зашто је то тако? Зато што смо сви ми људи, људи са својим проблемима и слабостима. И уколико ми то препознајемо, наш карактер ће се поправљати. Помиривши се са самим собом, признавши себи, ми ћемо моћи рећи свом ближњем: «Какав си ти, такав сам и ја. Ја те волим. Опрости ми, и ја теби опраштам».
Лаж у односу према себи самом, лицемерје и фарисејство само усложњавају наш живот.
Признавши истину о себи самом, заволећемо друге људе, постаћемо снисходљивији и човечнији. А поставши човечнији, придобићемо и божанственост. Смиривши се, приземљивши се, полетећемо, зато што, да би полетели потребно је најпре чвросто стати на земљу. Постани човек да би се преобратио у богочовека! Буди прост, смирен и природан.
Због тога је Господ и начинио апостоле (а потом и свештенике) својим наследницима међу људима, да се ми, налазећи се у њиховој близини, не бисмо бојали, да бисмо видели – они су исто такви као и ми, и они разумеју све наше тешкоће, зато што и сами пролазе кроз те тешкоће. Што чиним ја, чиниш и ти.
Веома су ми се свиделе речи једног мог познаника који више воли да се исповеда код «жењених свештеника». Рекао је да «нежењени свештеници» као да живе на другој планети и понекад говоре с тобом тако да ништа не разумеш. Нећу да скривам – сагласан сам са њим. Веома често свештеник с породицом поседује спокојство, уравнотежен карактер, зато што је имао прилику да… мења пелене. Када купујеш пелене и корситиш их по намени, немогуће је притом летети у облацима. Напротив, човек се приземљује, постаје човечнији, искренији, и не претвара се. Он се више не шепури на излогу светости, него носи у себи благодат, простоту, смирење православног духа.
И говорећи о опасности за црквене људе да постану лажни, очевидне лутке у излозима, присећам се једне кинеске пословице: «Потребно је научити дете да лови рибу, а не да ју је једе».
Када човек лови рибу, он самоуверено стоји на земљи. Код њега су његове кукице, штапови за пецање, мамац. Он сам бира место за пецање, развија своје методе и технике, и на такав начин ступа у свој сопствени однос са морем. На каквој год обали био, он је увек био у стању да упеца (а онда и поједе) најмање једну рибу, зато што он зна како се то ради, то је његов таленат, његово омиљено занимање. Но, ако човјек навикне да добија храну само на готово од стране других људи, тада он неће моћи јести рибу.
То је уобичајена замка у коју често упадамо, то нас чини све више и више зависнима од других. «Дођи овамо, – кажемо ми једни другима, – ја ћу да те нахраним, почастићу те рибом». Исто то се понекад дешава и у цркви. Али, зар није потребно да сами одрастамо како бисмо се приближили Богу? Зар није потребно да сами тежимо ка томе како би наша душа процветала? Да чврсто стојимо са сопственим ногама?
Човек нам помаже да се приближимо Богу, он је мост. Али не можеш вечно стајати на мосту, мост не може бити животни циљ. Ти идеш и ја те држим за руку да се ти не би спотакао, да не би изгубио равнотежу и пао. Али, колико то може да потраје? Колико дуго је потребно да те ја држим за руку, да би ти могао ићи? Твој главни задатак је да научиш да ходаш сам. Ти можеш. И када успеш у томе, ти ћеш се обрадовати. И након тога ја те нећу заборавити, зато што ћеш ме ти још више волети. Ти ћеш схватити да наши односи нису узајамна зависност, као кад људи једни друге «гуше» сопственим егоизмом, везујући их за себе. Једноставно, ти си уз моју помоћ пронашао Бога.
Али, уколико сам ја теби показао на Њега, а ти се концентришеш искључиво на мој прст, онда почињеш мислити: «Какав диван прст има попа! Како ми је предивно показао на Бога!» Да, али уколико ти не пођеш на ту страну на коју ти прст показује, на крају ћеш пољубити путоказ са натписом «Рај». Но, ми треба да дођемо до Раја. Самостално.
Људи често очекују од духовника готова решења и јасне смернице које треба да следе. А такви односи су незрели. То је детиња психологија. У извесној фази [духовног развоја] то се и може разумети, али ту фазу је неопходно проћи као један сегмент свог духовног пута. Не може се вечно детињити. До када дете може питати учитеља: «Је ли истина да су два и два четири?» У шестом разреду не постављају таква питања! Размисли и сам одговори [на своје питање], ти можеш!
И то је снага, то је увереност, а не егоизам. То је оно што је апостол Павле имао на уму, говорећи: «Све могу у Христу који ми моћ даје» (Фил 4, 13). Ако ми не осећамо ту свемоћ коју носи у себи божанствена благодат, која живи у нама, онда ћемо и стално запиткивати: «Како овде да поступим? А тамо? Шта Бог хоће од мене?» Тако је немогуће чути глас Божији.
Господ је рекао: «Који улази на врата пастир је овцама… И овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену» (Јн 10, 2 – 3). Ако ми знамо и слушамо Његов глас, онда знамо и једни друге. Волимо једни друге. У нама се јавља лична свеза са Христом и са другима. Ти и Господ. Господ и ти. И у неком тренутку ти говориш: «Ја и Бог». И раствараш се у Њему, осећаш како са Његовим благословом и благодарећи Његовој љубави, постајеш благодаћу једно са Њим.
Све су то кораци на путу духовног узрастања. И док још нисмо постигли резултате, ми све време хоћемо да слушамо упутства, шта радити. Ми још нисмо научили да сами куцамо Богу и да му говоримо: «Господе, кажи, ја те слушам! Обрати ми се, подај души мојој да те чује!»
Ствар је у томе што је већина нас одрастала зависећи од родитеља. «Ја чиним тако, зато што Црква тако каже!» Не, ти чиниш тако зато што су те родитељи приморали да то чиниш. Дакле, твоји успеси нису твоја заслуга. И на самом делу ти ништа ниси усвојио, затворио си своје срце. Све се дешавало по аутоматизму.
Такви људи су научили да се Богу обраћају чисто формално. Они сами не разумеју зашто тако поступају, или пак говоре: «Тако су ме учили. Тако су ми говорили.» Да ли Господ то хоће од нас? Просто понављање, имитацију, лишено било какве животне силе и свежине? Је ли то љубав? Сећам се како ми је једна жена причала како се радовала када јој је дете било мало. Радила је са њим све што је хтела: водила га је у цркву, слала га на исповест, на духовне разговоре и ходочашћа, дечак је био помоћник у олтару... Ја сам ју је упитао:
- А сада?
- Сада нема више ништа од тога, све је одбацио!
Ја сам јој рекао:
- Твоје дете је то онда радило тако зато што си ти тако хтела. Али ти ниси усадила у његово малено срце љубав према Богу. Уместо тога, ти си све време сину сервирала готова решења и ниси му давала прилику да сам размисли, да ризикује и да се опече.
Када човек сам учи да лови рибу, дешава му се да греши. Он губи мамац, губи време, те преврће кофу са уловом, али тако стиче искуство. А ова жена је хтела да њено дете одрасте у стакленику, и мислила је да ће оно бити идеално и савршено. Али свако дете одрасте, и онда то више није дете него мушкарац или жена. Он или она сада живе у Лондону и недељом изјутра воли да попије кафу са друштвом, уместо да оде у цркву. Зато што у детињству, долазећи у цркву, ови људи нису ништа научили. Ишли су у цркву јер су их родитељи приморавали да то чине. И сада се испоставља да је све то било залудно.
Из тога следи да је потребно да изађемо на сопствени духовни пут, а не да бринемо о спољашњој, видљивој побожности.
То је као кад родитељи спремају своје дете за излет или га уче неком занату. Ево ти ранац или алат, и ја ћу те научити како се са свим тим носити, и све могу спокојно да оставим [и одем]. Моје дете, или мој друг, мој ближњи, може да пређе преко мене као преко моста на ону страну. Притом, мост може да се сруши, скрши, али ти познај себе, гледај на крајњи циљ, на ту обалу – на Бога. Нико ти не може одузети Његов загрљај.
Ето зашто човек који стреми духовном савршенству, а не нарученој побожности, никада не пада и не јадикује. Али, ако се ти не научиш да гледаш реално на себе и око себе, ако си се навикао да те неко апсолутно води, и најмања мука ће да те сломи и ћеш пасти.



АРХИМАНДРИТ АНДРЕЈ КОНАНОС

[Шумадинац]

.
ОДРАСТАЊЕ УЗ ЕКРАНЕ МЕЊА НЕУРОНСКЕ СКЛОПОВЕ У МОЗГУ


Док се мозгови данашњих младих дигиталних домородаца адаптирају на брзе претраге Интернета, њихови неуронски склопови и неки делови мозга који се обично прилагођавају традиционалнијим методама учења постају све мање развијени.

Многи студенти признају да су им рад у учионици и уобичајни систем предавања и хватања белешки досадни. Већина тинејџера више не пише дневник већ радије дели своје најдубље мисли са пријатељима – а често и странцима – на веб сајтовима и блоговима. Они не оклевају да баце дигитални уређај који су недавно купили како би набавили новији, бржи, са јаснијом сликом, бољом тастатуром или већим капацитетом за меморију – поготово ако изгледа „кул“.

ОСЕТЉИВИ МОЗГОВИ У РАЗВОЈУ


Чак и пре него што се беба роди, здравље њеног мозга је под огромним утицајем животних навика мајке. Пијење алкохола може довести бебу у опасност од фетусног алкохолног синдрома, најчешћег узрока менталне заосталости који се може спречити. Пушење цигарета током трудноће може инхибирати пренатални развој мозга. Мајке које не уносе довољно фолне киселине, нарочито пре него што затрудне, могу родити бебе са дефектом неуралне цеви, а чак и емоционални стрес током трудноће може да ослаби координацију новорођенчета, успори његове реакције и оштети способност фокусирања пажње.

Већина синапси у бебином мозгу формира се током првих шест месеци живота, када мозак троши више од шездесет одсто укупних калорија које се унесу у организам. Премало стимулације мозга током овог периода води до формирања мањег броја синапси; превише стимулације може поставити оштећене синапсе и неприлагођене неуронске склопове.


Мала деца имитирају понашање својих родитеља, други од раслих и својих вршњака, док слушају и уче да обраћају пажњу, да комуницирају и учествују у социјалним интеракцијама. Свакодневно читање детету, често изражавање наклоности и друге негујуће интеракције стимулишу млади дечји мозак тако да се нови дендрити развијају и гранају један према другоме. Функционална магнетна резонанца (фМРИ) и позитронска емисона томографија (ПЕТ) показују да се специфична неуронска кола репрограмирају тако да се активирају када мала деца обраћају пажњу на другу децу и одрасле.


Без довољно интерперсоналне стимулације лицем у лице, дечја неуролошка кола могу атрофирати, а мозак може да не развије нормалне интерактивне социјалне вештине.
Међутим, прекомерна стимулација може такође негативно утицати на развој дечјег мозга. Превише додатних активности, превише надзирања или изузетно хаотична атмосфера код куће могу омести развој неуронских кола код детета и довести до ниског самопоштовања, анксиозности и растројености.

Када је дететов мозак превише изложен утицају телевизије, компјутера, видеа и других врста дигиталне стимулације, то може узроковати хиперактивност, раздражљивост и поремећај дефицита пажње (в. четврто поглавље). Америчка академија педијатара заправо препоручује да деца млађа од две године уопште не гледају телевизију нити видео.


Како новорођенчад расте, њихов мозак је све мање осетљив на спољну стимулацију, али и старија деца и адолесценти још увек имају да пређу много корака у развоју на свом путу одрастања. Француски психолог из деветнаестог века Жан Пијаже (Пиагет) представио је ове кораке одрастања (в. табелу), почевши од прве две године живота, када дете развија свет о другим људима и учи како да остварује односе са њима. Од друге до шесте године дете учи основне језичке вештине. Мишљење је релативно конкретно све до тинејџерских година, када способност за апстрактно мишљење и разум почињу да преовладавају. Ако дигитална технологија настави да одвлачи осетљиве младе умове садашњом брзином, мораћемо да редефинишемо традиционалне фазе развоја.

Одломак из књиге: Интернет мозак: Како дигитална цивилизација обликује мозгове наше деце

[Шумадинац]

.
СТРАХ ОД "ВЕЛИКОГ БРАТА"



ПОЗНАЈ себе! - давно нас је поучио антички мудрац. Овај натпис стајао је на улазу у храм у Делфима, где су људи долазили да чују пророштва о својој животној судбини. Ко је хтео могао је да разуме и као позив: Узми свој живот у своје руке, живи слободно и без предрасуда! Исто је касније потврдио Христос јасним речима у Јовановом јеванђељу: "Познаћете истину и истина ће вас ослободити".



Искреност и поверење битне су одреднице стваралачке коегзистенције различитих субјеката који се остварују у пуноћи разумевања и уважавања. Тако се надилазе све предрасуде и стереотипи, што подразумева стално напредовање у свим стваралачким успесима.


Једна од вишевековних блокада којом се појединци отуђују од остатка света и затварају у своју саможивост, међутим, јесте отпор према новинама и иновацијама. Све се мери страховима који стварају несигурност коју додатно подгрева мноштво теорија завере. Многи су неспремни да у себи пробуде креативну ведрину пошто у свему новом и непознатом виде само опасност.


Управо ових дана појединци све ово доказују својеврсним учешћем у светским заверама које се конкретно односе на "шпијунске активности" страних обавештајних служби које нас "уходе" тако што "виде и чују" све што се догађа у нашим кућама, радним местима и свуда где живимо и где се крећемо.


Страхови нарастају до те мере да многи више не могу да контролишу отпор према компјутерима, телефонима, интернету и другим иновацијама. Избегава се деликатни разговор мобилним, прелепљује камера на компјутеру...


Опасно је то и непотребно, јер претвара човека у пасивног посматрача живота чији је једини задатак да сумња у све. Тако се сузбија креативна радозналост, а подстиче нестваралачка љубопитљивост, као и предрасуде о другима и себи.


Чега би требало да се плаши човек који мисли и поступа тако што своје поступке промишља тако да је спреман да их одбрани и пред собом и пред другима? Излазак на светло дана његове добронамерности и добродетељи може само да га охрабри у труду да непрестано напредује у свом усавршавању. Страх од обелодањивања "приватности" непотребан је увек када човек поступа као слободна и одговорна личност.


Страх од ухођења најчешће је измишљен и обично је голи изговор за наше лично незадовољство самим собом. Ако томе додамо чињеницу да сваки верник зна да је "пред Богом све откривено" и да "Он све зна о сваком човеку", остаје нејасно зашто се у контексту креативне побожности стваралаштво човека не промишља као могућност да видимо другога и себе на прави начин, без маште, мистерије, обожавања људи и положаја као и без сатанизације неистомишљеника.


Напредак науке и технолошки развој у дубоком су сагласију са библијским усмерењем човека да "овлада земљом", што никако нису разумели они који су умишљали да ће ломачама наметнути своју веру уместо науке. То није и не може бити вера Божја, већ отуђење од вере човека који боготвори себе и своју функцију. Таквих је било и биће их, нажалост, у свим будућим токовима.


Управо овакве личности и данас неуморно раде на стварању покорних следбеника. То постижу изазивајући код њих несигурност постојања, убеђујући их да су "обични смртници" и "грешници" који могу само да прате без икаквог права на своје мишљење. Погрешно је то и опасно, јер човеку отима наду у неизбројне добре могућности. Да би се оне оствариле потребно је само једно - да свако победи своје страхове од Бога снагом љубави према Богу и сваком другом човеку, без обзира на све разлике међу људима.


Сазнање да "ништа није скривено" покреће нас да промишљамо своје поступке. То даје наду да ћемо се променити набоље. Појединци који се утишавају јер и "зидови имају уши" не увиђају несносну галаму својих прохтева и порива који их све више покоравају. Тако затворени и опредељени за скривање од свих и свега не виде да су у тешком стању отуђености. Њима најчешће то годи, јер мисле да су вешто сакривени од других.


Нико и ништа не би требало да се сакрива ни по коју цену. Све што чинимо нека буде слободно од неизвесности, са пуном спремношћу да слободно и одговорно станемо иза сваке своје речи и сваког свога дела.


Што пре се овако определимо и што више људи поради на себи излаз из наших безизлаза биће успешнији и плодоноснији. Свакоме добронамерном и храбром то ће помоћи да сам себи каже "не!", кад год је то потребно. Свако наше "да" тако ће постати смислено и делотворно, што ће дати меру и пуноћу животу.

О. ЉУБИВОЈЕ СТОЈАНОВИЋ